Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

У нашем народу, иако православном и монахољубивом, постоје велике заблуде у разумевању монашког живота. Углавном су то предрасуде које се доносе на мотиве одласка у манастир као што су: разочарење у живот, болест или неки хендикеп, естетски разлози... Мали број људи зна да се у манастир одлази из љубави према Христу и да се без те љубави нико у манастиру не може задржати дуго. О томе сведочи и монахиња Светлана (Тарасевич), регент у Покрово-Тервеническом женском манастиру Лодејнопољског рејона Лењинградске области, Санкт-Петербуршке епархије.

– Мати Светлана, кажите нам, како је дошло до тога да се одлучите за монашки пут?

monahinja-a.jpg

– То је тешко објаснити. Живела сам, живела и у једном тренутку сам схватила шта је моје – управо монаштво. И то је све. Даље су већ била тражења: како се то конкретно може остварити, где, под чијим руководством... Док сам још ишла у школу, једном је моја другарица из разреда почела да ми прича о неком необичном храму, необичном манастиру, необичном баћушки (свештенику). Тако је била одушевљена, да сам се чак и наљутила – какав је то манастир, какав је то баћушка тамо?! Потом сам дошла овде, и тако сам и остала с тим баћушком и с тим храмом.

– Да ли је на такав избор утицао некакав кризни моменат у вашем животу?

– На избор – није. Напротив, код мене је све ишло веома успешно. Тада сам управо, после завршетка музичке школе, уписала девети разред школе при Конзерваторијуму, припала сам врло добром наставнику, све ми је било интересантно. Али, у једном моменту, монаштво ми се одједном открило као моја реална будућност. И ето, овде је и почела криза: сав мој планирани животни пут се срушио без неког узрока, показало се да светски живот није то чему сам ја стремила. Шта да радим и како да живим са тим новим мислима, било ми је потпуно нејасно, али ми је било неиздрживо и да све оставим како је било. И одлучила сам: када су се већ променили унутрашњи циљеви, треба хитно мењати и спољашње околности. И почела сам да их мењам... То је био болно за моје блиске, али и за мене, наравно.

Схватате, мени самој није требало објашњавати своје поступке, али блиски људи желе да добију бар некакво објашњење за моје поступке.

Недавно сам прочитала код светитеља Николаја Српског, чудесне речи:

„Господе, осветивши брак, осветио си и безбрачје. Благословио си оне, који су имали мудрости и снаге да свој живот Теби посвете. И те, који нису у стању да цео, дарован им живот, држе у себи, благословио си, да би могли да га поделе, и кроз жену дају нови живот”.

Ја мислим, да човек има потребу да даје свој живот. А како ће то учинити – кроз рођење новог живота, дете, или на неки други начин – то свако одлучује по своме.

– И како су се ваши родитељи понели према вашој одлуци?

– Тата је покушао да разуме. И ако и није одмах разумео, онда је бар то прихватио како мој слободни избор. Трудио се да помогне на све начине. Мами је, како ми се чини, несхватљиво и данас... Она је видела, и још увек види мој живот другачије... Али, све једно, ја сам њена омиљена ћерка, а она моја омиљена мама.

– А ко су Ваши родитељи? Да ли се често виђате с њима?

– Отприлике, једном недељно, трудим се да одем кући. Ипак, наравно, мама жели да види своје једино дете чешће. Она је глумица у драмском позоришту. А тата је постао монах Свето-Тројицког Александра Свирског манастира...

– Да ли сте наставили школовање после школе? 

– Када сам отишла из десетогодишње школе при Конзерваторијуму, завршила сам гимназију при Руском музеју и уписала семинарију на регентском одељењу. Моја размишљања су била једноставна, волим музику и ништа друго не умем да радим. А овако бар могу да будем школован певач у манастиру. У семинарији сам учила две године, али нисам завршила – постала сам послушница. Потом сам уписала Санкт-Петербуршки институт богословије и филозофије.

– Шта Ви мислите, да ли је монахињи неопходно образовање? 

– Не знам. Некоме је неопходно, а некоме није. Цели живот је образовање. И свако га добија на различит начин: неко више кроз школовање, неко помоћу књига, кроз професију, неко једноставно стицајем животних околности... То што сам ја завршила институт, мислим да ми је добродошло. Ипак ја нисам човек филозофског склада, и мени филозофска питања, док сам тамо учила, нису била интересантна. Ретко сам ишла на предавања, и још сам на многим од њих спавала... По свему судећи, трпели су ме само зато што сам певала молебне за Божић и Васкрс. Из неког разлога су ме волели. Једном речју, ја сам просто завршавала школовање, углавном, да би утешила родитеље. Зато данас, када у мени ничу некаква питања, отприлике знам шта да прочитам, где да нађем одговор, зато што памтим, шта су у институту о томе говорили.

– Да ли се монахиње емоционално разликују од жена у свету? 

monahinja-b.jpg

– Све смо ми различите. Овде нису заједничке емоције, већ циљеви и стремљења. Ако си у свету био емоционалан, живахан, комуникативан човек, такав ћеш и остати. Такав си се родио! Тешко да ће то неко специјално да промени. Човек се пред Богом раскрива као јединствена личност: неко је радостан, неко меланхоличан, неко созерцатељан. То је исто део личног односа према Богу. 
 
Вероватно се карактер човека, укључујући ту и његове емоционалне особености, са временом мењају. А уколико силом воље покушаваш ту нешто да промениш – то не води ничему другом, до страдању. Неопходно је да се раскријеш управо ти, такав какав јеси, а не некакав твој део. Јер се истински може мењати само реалан човек, а не некакав измишљени лик идеалне монахиње, који си сам себи створио. 
 
– Кажите нам, како проводите један Ваш дан? 

– Овде су сви дани различити. Ако је служба – устајеш негде око пола осам, зато што у 8 почиње правило. Затим Литургија. Затим пауза, коју проводиш различито, зависно од тога како се осећаш. За сада сам у могућности да себи дозволим некакав одмор, зато што би иначе предвече била веома уморна. А посао сам навире, само га треба дочекати. Или је дошао штимер клавира, или је позвао телефоном познати свештеник, на пропутовању из Сибира, и обећао да сврати. Или је дошла екскурзија. Позвала ме мама, и молила да дођем – значи треба да идем. Договорили су се с педагогом – идем на часове. Уопште узев, не успева се ништа испланирати. Али, можда је то тако само код мене.
 
– Да ли остаје време за књиге? 

– Да, остаје. Али заправо је и не волим много да читам, само ради читања. Када ми нешто треба, постоји некакво нерешено питање – ја почињем да тражим, листам, могу много тога да прегледам, прочитам, затим схватим оно што ме интересује, и то је све, до следећег питања.
 
– Видим, имате телевизор. Да ли га гледате? 

– Он код нас ради као видео плејер. Филмове гледам. Понекад организујемо велику видеотеку: имамо религиозне филмове, као и обичне добре филмове. Недавно смо гледали филм „Соларис“ Тарковског – подстакао је на многа размишљања. Вероватно, ако вас филм дотакне, он је већ остварио свој циљ. 
 
– А да ли слушате музику? И какву?  

monahinja-c.jpg

– Разну. Класичну, савремену... Другови из хора ми доносе дискове: много добре музике и у добром извођењу. Не може се рећи да постоји нешто што ми се толико свиђа да бих то слушала сваки дан, на пример, неког савременог извођача. Али ми је интересантно да чујем и сазнам нешто ново. 
 
– Говоре, да за време послушања треба проћи искушења, да послушнике пуно „притискају“... 

– Не знам, можда је негде и тако, али код нас нико нема такав циљ – да се труди да те оптерети – тога нема. Ти пред Богом вршиш свој избор, а могућности да провериш себе и без специјалних „притисака“, увек има. Бог ствара такве услове, када се појављују и допуштају искушења. Веома сам захвална нашем манастиру, што овде нико нема такве жеље: ето, ја ћу десет кожа да одерем с тебе, ја ћу те смиривати... Мени је то некако несимпатично. Бојим се и не разумем такве ствари. Све иде тако, како иде. У сваком случају, имаћеш могућности да провериш своју одлуку, и можеш да не бринеш о томе – никоме не прети да остане у „ружичастим наочарама“. Почињеш да живиш интересима манастира, његовим проблемима, почињеш боље да видиш себе и друге, просто се сам пројављујеш. Наравно, неизбежни су и конфликти – с самим собом, и с околином. Нешто ниси разумео, потом си разјаснио, с неким си се посвађао, од нечега се уплашио, на нешто си се одазвао с радошћу. Чак и из свакодневних ситуација можеш да схватиш, шта је у овом животу твоје, а шта није, и шта, заправо, ти сам хоћеш.

– Објасните нам, шта је то постриг?

– То је веома лична ствар, о којој је бескорисно разговарати. Свако, ко дође до тога, има своје објашњење, и речима то не можеш пренети. Постриг – то није магија или преобраћање. То је посебан Божији благослов за тај пут, који човек изабере. А потом – све једно, то је живот. Само сада већ с свесношћу, да је он посвећен Богу. 
 
Ана Јершова
Извор: foma.ru  

http://www.prijateljboziji.com/_Postrig-nije-magija-/161679.html

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 часа, Драгана Милошевић рече

И одлучила сам: када су се већ променили унутрашњи циљеви, треба хитно мењати и спољашње околности. И почела сам да их мењам...

Како је дивно и просто све објаснила...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Какво освежење је ова монахиња са чистим, разумним и здравим ставом према себи и животу... може да се каже да је cool у односу на оне које деценије проведу по манастирима, себе не исправе а све поучавају...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави
      BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • 
      Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом
      Милош Ковић (Извор: ИН4С)
       
      Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља.
      Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи.
      После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“.
      Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића.
      Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама?
      У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству.
      Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“
      Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају.
      Наслов и опрема: Стање ствари
      (Политика, 21. 5. 2019)

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави
      BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • 
      Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом
      Милош Ковић (Извор: ИН4С)
       
      Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља.
      Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи.
      После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“.
      Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића.
      Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама?
      У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству.
      Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“
      Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају.
      Наслов и опрема: Стање ствари
      (Политика, 21. 5. 2019)
    • Од Логос,
      Након окончања овогодишњег мајског заседања Светог Архијерејског Сабора Епископ Јустин је благоизволео служити недељну Литургију у катедралном Храму Епархије жичке. Осим Архијерејског служења имали смо и ту радосну околност да је данашњи дан у црквеном календару посвећен „Преносу моштију Светога Саве Српског“ јер данас славимо долазак његових Светих моштију у средњевековну српску државу из бугарског града Трнова у коме су оне испрва почивале. Благодарствено и литургијски смо прославили Светитеља чијем спомену је посвећен наш лепи и, а то је већ веома приметно, све лепши Храм.

      Након прочитане јеванђелске приче о исцељењу болесног човека у бањи Витезди Владика је беседио подстичући нас да попут многострадалног Јова, чији спомен такође данас прослављамо, захвално проходимо кроз овај живот знајући да је овај живот и у ова „предапокалиптична“ времена велики разлог за захвалност према Богу јер се и у овим и у свим временима може служити Господу Богу нашем. Преносимо речи Владикине беседе: „Болестан човек из бање Витезде кога данас славимо је тридесет осам година ишчекивао исцељење али никако није могао стићи да се спусти у бању када је анђео заталасаовао воду. Осим њега прослављамо и многострадалног Јова. Причу о њему вероватно знате, а можда сте је и читали, јер треба читати. Видели сте колико је Јов својом љубављу и вером према Господу Богу трпео. Њему је испрва све било потаман; имао је и кућу и децу и богатство… Али ненавидник рода људскога је из зависти тражио од Бога да му се допусти да он посети Јова и да му направи живот горким па ће се онда видети да Јов нема истинске љубави. А Господ каже: „Ево ти га, само душу његову не дирај.“ И ненавидник учини да Јов много пострада. Изгубио је и имања и куће и сву своју децу и био заражен многим болестима дотле да је на ђубришту живео и да је гној са своје коже скидао црепљикама. Не само то, него су га и његови пријатељи помућивали оптужујући га како му се све то десило зато што је начинио некакав велики грех. Али Јов је увек говорио: „Господ даде, Господ узе. Нека је благословено Име Господње“!
      А данас у овој јеванђелској причи имамо сличан случај. Овај „раслабљени“ није познавао Господа али му је испричао за своју невољу и како тридесет осам година покушава да се излечи и како му то не полази за руком. И Господ једном речју Својом исцели овога човека. Јевреји су негодовали због овога јер се то десило у суботу, а када је Господ други пут посетио овога човека и обратио му се он је тек тада препознао да је то Господ Исус.

      Овде на земљи проживимо онолико колико је у Божијем Промислу и онолико колико нам треба да постигнемо заједницу са другима, у својој породици, међу својим ближњима, а самим тим и заједницу са самим собом. Човек је саздан од душе и тела, али неопходна му је и заједница са Богом – неопходно је да задобије Духа Светога како би могао да истински живи. Без Духа Светога нема живота. А Дух Свети обитава у Цркви Божијој. Дакле, ниједан човек није цео човек уколико Дух Свети не осени човека и не уђе у њега. И тада почиње раст „у меру раста висине Христове“.
      Ето, на то смо ми призвани. „Раслабљени“ би истински био хендикепиран када би остао без заједнице са Богом и без тог узрастања на које смо призвани. Хендикепиран је само онај који у свом животу није хтео да препозна Бога. Физички може бити и усправан и снажан, али не може бити вечан и истински силан. Вечно је само оно што се са Господом Богом сједини и постане једно са Њим. То не значи да вечност неће искусити они који нису живели по вољи Божијој. Али њихова вечност ће бити тама и шкргут зуба а та вечност није истински живот већ смрт, јер вечна мука не може бити живот, то је полуживо или, боље рећи, мртво. Зато, док смо још увек у телу имамо прилику и могућност, да трудом, љубављу, подвигом будемо препознати и признати од стране Бога. Јер ми носимо печат дара Духа Светога и када нас Бог препозна као своје Он нас прима, усваја и оправдава. И бићемо тамо где се Он налази јер је рекао: „Где сам ја, тамо ће бити и слуга мој.“.
      Нека Васкрсли Господ и нас утврди, укрепи и усмери да у овоме свету живимо вршећи вољу Његову. Јер пролази обличје овога света и долази суд овоме свету. А у овоме свету још има људи који се боре и труде и Антихрист још увек не може да дође. Још имамо времена да дарујемо своје умне и физичке силе да задобијемо Господа да Он буде Бог наш и да са нама обитава. Васкрсли Христос нека је са свима вама. Амин!“

      Извор: Епархија жичка
    • Од Логос,
      Пре доста година, када је мала Србија у малу своју кућу и мене примила, открила ми се као обележје јавног живота једна општа усредсређеност духова; оно што смо навикли да страном речју именујемо концентрација.

       Гледам око себе и видим: понешто има; понешто би могло да има, понешто нема; али усредсређеност нека стоји свугде као један добар зид. Састојала се та усредсређеност, прво, из јединства земље и отаџбине, без борби класа и без грађанских ратних стања. Затим, састојала се из једног живим снагама храњеног и брањеног правилног и чистог народног језика. У Београду, тада, један пријатељ ме упозори на Мистралову реч: „Језик је кључ цивилизације; језик скида ланце с народа.“ Најзад, најоригиналније усредсређење, јединствено нешто за мали народ и државу, који стоје ,,на периферији културе“, како неки наши суграђани врло „расејано“ тврде, било је усредсређење интелигенције по целој земљи. Она чувена србијанска трезвеност — која је само скромно име за интелигенцију — стоји свугде као добар зид. То ме је задивило. Све поруке од Београда сељаку и селу, све везе господе и сељаштва, оснивале се на усредсређивању трезвених глава. Где год се што утврђивало: војна акција, културна, политичка, ова последња често и несрећна, свеједно, свугде је трептала интелигенција, и реч уговора и договора била је појам, а не ствар. Чудом се чудих у оно време: Погледај, „мајка мука, сиротиња брука“, али тај свет расејан није. Трезвеност тог света, лепа памет његова стоји на мртвој стражи за народне ствари. „Држава“, свакидашња реч у речнику господина и сељака.
      Тада научих, иако раније доста света видех, да од интелигенције не треба правити привилегију школованих, учених, начитаних, исписаних. Интелигенција, то је обележје живог, здравог и ведрог човека нашег народа. Свугде се у животу око мене то и потврђивало: јавност је значила цео трезвен народ; а та јавност интересовала се за ствари не пре свега интересима личним и професионалним, него интересима озбиљне интелигенције која све појаве и чињенице ставља пред суд достојанства земље. „Земља“, и она је значила концентрацију, усредсређење свих угледа и одговорности. У оно време, организација још није било у смислу редовних и обавезних друштвених тела. Али је јавног и скривеног усредсређења било више него данас, а расејаности и разбијености мање но данас.
      Како је онда изгледао свет? Било је великих и малих народа и држава, и слабих културних интереса великих за мале. Било је лабавих и чврстих политичких равнотежа и споразума. Било је сукоба, при којима је офансива диктирала дефансиви шта има да мисли. Данас, много шта од тога исто је, само много горе исто. Мали народи су више усамљени и ињоровани културно но икада. А сви народи без разлике имају више но икада спољних непријатеља и унутрашња кидања. Нема ко коме да указује на слабост и декадентност: сви смо по нечем слаби и декадентни. Такозвана „савременост“, од које су социологија и друштво начинили божанство, не ваља ни пару. Уосталом, и време и савременици иду, у смрт и у прошлост, и од „савремености“ не видимо шта много остаје. Траљаво изгледамо. Све равнотеже у политици и економији, све правде по државама и друштвима, у томе су што животи нигде не ваљају, што је све пред неком офансивом, и таквом понекад која дефансиви не да ништа мислити.
      Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити? Не треба то да се питају наше генерације, које су победе виделе, живеле, и цениле. Из добро усредсређених интелигенција треба се питати: Ко ће остати, остати са ставом и држањем свога бића. Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великима и малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали народ. Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација усредсређење, отсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је у жижи само једна тачка; треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижа и концентрација. На чему другом бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо; велике индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо у бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и пораза. Последњу равнотежу успоставља Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никада не робује језик, који гради књижевност, и којим се људи опомињу да се не би расејали до краја, у тешка времена. Некада, под Турцима, наша браћа бише делимично расејани, и примише ислам и други живот и обичаје; али не научише турски, па су, са језиком, и данас оно што смо сви ми други. Занимљиво ће бити да овде дамо навод из мисли и речи баш немачког песника, диван аманет малим народима и свима расејаностима. — Који је то немачки песник, и из којег времена и прилика? То је духом чудесни Хелдерлин, жив у доба после Наполеонових ратова и дробљења Немачке, кад је Хелдерлин био син и грађанин малог народа и државе. Пише Хелдерлин: „Што живи једним бићем, утаманити се не да; остаје слободно и у најгорем робовском стању; остаје једно ако га и до дна расцепиш и до сржи разлупаш; остаје нерањено, и искинуће се победнички из руку тлачитеља.“
      По трећи пут за мало година, десило се мени, малом народу, да представник великог, моћног, културног народа — други и други сваки пут — који је пропутовао нашу земљу, и дошао нам баш с мисијом културног зближавања, и уверио се колико знамо његову културу и књижевност, и колико знамо и друге културе и књижевности, и да све то знамо и учимо зато што и сами градимо културу и књижевност — десило се да једном једитом речју не запита ниједан од тројице: А сада ми сажето и кратко кажите: шта је у вашој књижевности занимљива човечна или уметничка појава; докле је дошао у књижевности онај ваш чувени језик народних песама. Не! Гледа нас, а не види нас. Не пита за душу народа кроз чију земљу и живот путује. Пише дебелу књигу о неком филбустијеру, а не тичу га се стотине хиљада Европљана у малом једном народу. Међутим, тај мали народ, као и велики, иако у другим сразмерама, има и масу, и има и дух.
      Мали смо и сами смо. Али то не смета да се боримо против сваког нереда у себи, и да будемо међу онима који стоје и остају зато што су међу најбољима. Објавимо дакле усредсређење најбољега у себи! Поручимо народу свуда широм да му се интелигентна његова трезвеност тражи и зове и цени. Чекања и одлагања нема. Свака генерација носи сав народни задатак, и сву репрезентацију отаџбине. Расејаности не сме бити! Усредсређење нека је ауторитет над нама без обзира шта носи ноћ и дан, јер ће и тај дан и ноћ проћи. Мали смо, али ако се усредсредимо, цели смо. Не завидимо и не уздишимо пред великим народима. Не прегибајмо се нигде. Ниједном народу не припада похвала до краја, па ни покуда. Усредсређујмо се у свему радом највишег ранга. Имајмо живот и дух достојан језика којим говори народ наш, а којим још не говори књига наша.

      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      У понедељак 06. маја 2019. године, на празник Светог великомученика Георгија, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму посвећеном овом Светитељу у Белом Потоку. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереји-ставрофори Милан Николић и Радослав Ђорђевић, архијерејски намесници Лесковачки - протојереј Марко Адамовић и Дејан Станковић, протонамесник Горан Митић, јереји - Срђан Станојевић, Марјан Ристић и Милан Додеревић.  Домаћини данашње славе били су Јелена и Србислав Драгић из Лесковца.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Преосвећени Владика произнео је овом приликом пригодну беседу, у којој је, између осталог, говорио о Светом Георгију који је био "један од оних који није видео, а поверовао је" - подсетивши још једном на неверовање самих Апостола којима се Васкрсли Господ јавља и каже "Блажени су они који не видеше а повероваше". Владика је даље у својој беседи подсетио на житије овог великог Светитеља.

      Извор: Радио Глас
×
×
  • Create New...