Jump to content
  1. АлександраВ

    АлександраВ

  2. Vladan :::.

    Vladan :::.

  3. ines

    ines

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Најважније је да Хришћанин своју веру заживи. Вера је почетак нашег битија. У Посланици Јеврејима (3, 14), апостол Павле каже да смо постали заједничари Христови ако почетак нашега новога битија до краја одржимо. Вера је, у ствари, то ново хришћанско биће. Недавно је у Грчкој био један спор међу људима, а и они се споре, и хвала Богу, ако је то спорење искрено. И током тог дијалога, један теолог који зна Србе и српски језик, подсетио је да је отац Јустин стално говорио о вери. Он је теолог вере. То се поновило недавно у Калифорнији, у једном разговору, где смо опет рекли, код оца Јустина је много наглашена вера. Код њега је вера – Јеванђеље, вера – покајање, вера – спасење, вера – Христос, вера – Црква, вера – Литургија, вера – будући живот. Није тачно да ће вера престати у будућем животу, јер Апостол каже, сад остаје вера, нада и љубав, али је љубав највећа. Неће престати вера, неће престати чак ни страх Божији. То кажу велики светитељи. Нестаће овога страха кога љубав изгони напоље, страха као панике, страха кога смо сведоци око нас и међу нама. Остаће једно страхопоштовање, као кад видите дете, као кад мајка прилази детету, као кад прилазите ономе кога волите, као кад прилазите светињи, страхопоштовање које узбуђује. Иначе, свети Максим вели, ако би љубав била без тог страха, могла би постати дрскост, изгубила би ту со која и њу очувава да не постане дрскост. Не можете из љубави чинити све што хоћете. Постоји управо та со љубави.
       
      Христос – први Хришћанин
      Светитељи Христа називају вером. Он је први верник, први члан своје Цркве, првина своје Цркве, срце своје Цркве, глава своје Цркве. Али је врло важно, и први хришћанин. Несрећни Волтер је рекао да је први и последњи хришћанин умро на Голготи, мислећи да је једино Христос остварио то што је говорио. То није тачно. То би био случај једног интересантног човека, дубоког, искреног, једног усамљеника који се није остварио. У верницима, у онима који су се вером присајединили Христу, Христос је наставио да дејствује и сваки постаје непоновљиво поновљени Христос. То чини вера, вера поново рађа, препорађа. Зато је Господ говорио Никодиму о вери. Вера се, наравно, улива, прелива, резултира у крштење. Крштење је засемењавање нашега бића на тлу вере, да даље плодотвори. Није реч о магији, него даље да разрађујемо Духа, да дарове разрађујемо – и то је онда хришћански живот, хришћанско живљење. Тако је и са сваком другом чињеницом хришћанског живота, хришћанске вере, хришћанске Цркве.
      Апостол Јован, апостол љубави који није само апостол љубави, већ и апостол живота, каже: И Живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама (1. Јн, 1, 2). То је синоним за Сина. Господ је рекао – ја сам васкрсење и живот, ја сам пут и истина и живот. Овде код Јована је то посведочено. И мало даље каже: У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме (1. Јн 4, 9). Поводом овога, свети владика Николај негде је рекао, није Господ дошао само да поправи наш живот, да га улепша, да га прилагоди неким стандардима, него да буде наш живот. Зато је хришћански живот први дуг, први задатак Хришћанина. Све остало на том тлу може расти. Наравно, рекао сам, то остало мора да почива на вери у Христа, на вери у Живог Истинитог Бога. Покајте се и верујте у Јеванђеље. Све почиње тиме. Зато је најважније за нас Православне Хришћане данас, да почнемо да живимо хришћанским животом. Све остало ће доћи на своје место.
       
    • Од JESSY,
      У цркви Светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана, која се налази у оквиру Клиничког центра Србије у Делиградској улици, биће служена Света тајна Јелеосвећења у среду, 24. фебруара 2021. године у 17 часова, у наставку акатиста Светим лекарима Козми и Дамјану, најавио је за Радио „Слово љубве“ јереј Зоран Керезовић, старешина овог светог храма. Истог дана верници могу доћи на исповест или молитву за здравље у периоду од 13 до 16 часова и 30 минута.
      Извор: Радио "Слово љубве"
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ј О В А Н
      МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ
      СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ,
      БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА
      И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА

       
      Био си вођа, наставник, првопрестолник
      и учитељ пута који води у живот.
      Свети Сава је једна од најутицајнијих и најзначајнијих личности српског народа, не само у Средњем веку, или данас, већ ће то бити и у будућности. Стефан Немања и Свети Сава су српска племена на Балкану учврстили у словесној христоцентричној заједници и објединили у српски народ. Стефан Немања је створио српску државу као тело коме је Свети Сава удахнуо душу. Као син владара, Растко је на двору оца, у Расу на Ибру, добио одлично, како световно, тако и духовно образовање. Будући да су тада богослужбене и уопште црквене књиге биле основна и најзаступљенија литература за стицање образовања, отуда је и васпитавање племићких синова било утемељено на Јеванђељу и хришћанским вредностима. Хиландарски монах Теодосије у Житију, подвизима и чудесима светога оца нашега Саве, бележи: “Бејаше он детенце благоразумно и веселе душе; у учењу напредоваше, а разумом у дечијим годинама задивљаваше”.
      Растко је врло добро познавао све чиме су се племићи бавили, витешку борбу, јахање, руковање оружјем, лов, витешке игре... Такође, Растко је већ са петнаестак година добио на управу Хум и тада се по први пут сусрео са утицајем историје на јединство хришћана. Међутим, моћ и земаљска богатства нису много привлачили овог младог племића. Сачекавши погодан тренутак, напустио је дворску раскош како би се подвизавао у манастирској тишини. Та одлука није значила напуштање света из себичних мотива, неке немоћи или разочарења, већ је то била незасита глад боготражитељске душе. Тако је Растко искористио посету хиландарских монаха српском двору да би са њима побегао на Свету Гору и замонашио се. Оставивши своје световно име у знак одрицања од пређашњег начина живота, Растко добија ново име – Сава, по Светом Сави Освећеном – Јерусалимском, којега је изузетно волео и ценио.
      Опредељујући се за монаштво, Свети Сава је већ у раној младости показао велику духовну снагу и зрелост. Желео је да у животу више даје другима, него што би узимао за себе. Делима је сведочио да је његова побожност истинска, а не декларативна. Добро је разумео Христову поруку да је човек успешан у животу онолико колико је спреман на ношење крста и ходање уским путем, а не онолико колико може да прими незаслужених привилегија.
      Ми Срби, и не само ми, славимо Светог Саву првенствено као нашег светитеља, учитеља, просветитеља и онога који нам је показао пут који води у вечни живот. Када га славимо као светитеља потребно је да подражавамо његов подвиг вере. Угледајући се на њега као што се он угледао на Христа, показујемо да се бескомпромисно опредељујемо за пут Богочовека.
      Свети Сава је основао и даровао нам у наслеђе самосталну Цркву у Србији и српским земљама. Тако, ако ли почнемо говорити о Цркви, немогуће је то чинити а не говорити о Светом Сави; ако ли говоримо о српској држави – исто тако. Свети Сава је наш духовни отац који је читав српски народ привео Христу – Богу Живоме и Истинитоме, по оним речима апостола Павла: Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем (Прва Коринћанима 4, 15). Није Свети Сава заменио Христа собом, како неки неупућени и злонамерни говоре, већ напротив, он је сав наш народ увео у Цркву и охристовио његово биће. Зато оно што можемо именовати најстрашнијим огрешењем о Светог Саву јесте његово одвајање од Христа, што је у своје време осудио новојављени светитељ рода нашега, Ава Јустин Ћелијски.
      Свети Сава је довршио покрштавање Срба које је почело у време словенских апостола Ћирила и Методија, крстивши и наш језик, наше писмо – ћирилицу и целокупну српску културу и просвету. Као што је освештао лозу Немањића, освештао је и просветио сав род српски натопивши га Православљем, одстранивши од њега све паганско и прожимајући га Јеванђељем. Ово је доказ да не говоре истину они који Цркву карактеришу као конзервативну установу која враћа српски народ у мрачњаштво. Духовно и просветитељско дело Светог Саве, као и многих других светитеља из рода нашега, сведоче управо супротно. Сви они су својим делањем просвећивали српски народ нетварном, истинском, таворском светлошћу која је обасјала свет. Срби светитељи, на челу са Светим Савом, су ту таворску светлост својом вером и учењем излили у срца и душе нашег народа, и ево, Богу хвала, она и данас светли у нама.
      Све што је Свети Сава учинио за српски народ на пољу духовности, просвете, културе, законодавства, црквеног устројства... речима се не може описати. Мисли не могу у потпуности да докуче, а речи у целости да искажу значај који је Свети Сава имао за нашу прошлост и коју има за нашу будућност. Истичу се многа дела Светог Саве: његово оснивање Српске Цркве, почетак српске просвете и културе, његова дипломатија у утврђивању српске државе, многобројна чуда која је чинио за живота и након смрти и много, много штошта друго се говори у част Светог Саве. Све то стоји, све то треба рећи и нагласити, али постоји и нешто још важније. То је оно што о сваком светитељу истиче кратка богослужбена химна, његов тропар. Главне мисли о једном светитељу и најбитније његове врлине садржане су у тропару испеваном њему у част. Отуда када говоримо о Светом Сави, прво морамо почети од онога што о њему говори овај химнографски састав. Шта нам овај тропар истиче и на шта посебно усмерава нашу пажњу? У њему се каже: Био си вођа, наставник, првопрестолник и учитељ пута који води у живот. То је оно што нас мотивише да се определимо за Светог Саву, оно што нас покреће да идемо за њим. Он је наш путовођа, он зна где нас води. Као што је старозаветни пророк и боговидац Мојсије био од Бога одређен да изведе јеврејски народ из египатског ропства, да иде пред својим народом и да се стара о њему четрдесет година, тако је и Свети Сава био и остао путеводитељ српског народа у живот вечни. Он је свој народ утврдио, засадио га као маслине у духовном рају, односно у Цркви Православној. Отуда ће Православна вера постати темељни и неодвојиви чинилац самог идентитета српског народа, а “Србин без Православља ће бити као овца без паше”, како је говорио Свети владика Николај.
      Поставши први српски архиепископ, Свети Сава је у манастиру Жичи изговорио своју прву архипастирску Беседу о правој вери. Том приликом је истакао пут који води у живот и указао нам да ништа није спасоносније од праве вере. Управо такву веру, веру коју је Господ преко апостола предао Цркви својој, веру коју су свети Оци прихватили и проповедали, Свети Сава је засадио у српском народу и том правом вером нас је привео Христу и Цркви.
      Преносећи нам искуство праве вере, Свети Сава нас је научио да у вери нема ништа одмах и одједном. Потребно је постепено и непрекидно узрастати док се не достигне пуноћа вере. То је мера човека савршеног у вери, мера раста величине Христове. Да бисмо дошли до вере, праве и недвосмислене, потребно је да се растеретимо свих сумњи и недоумица. Потребно је да уђемо у процес непрестане духовне борбе и духовног сазревања. У Карејском типику Свети Сава, подучавајући верне, између осталог поручује: “Станите против зла чврсто, имајући велику и неразориву помоћ Божију”. Овај мали сегмент светосавске поуке јасно указује на важност јеванђељске науке. Против ког зла дакле треба да станемо и на шта нас то позива Свети Сава? Треба да се боримо против зла око нас, али првенствено против зла сопственог, против зла које свако од нас има у себи. Војујући ту најтежу битку, битку са самим собом, увидећемо да човек нема већег непријатеља до себе самога.
      На овај подвиг нас позива Јеванђеље када говори о вери и Царству небеском. А пут Светог Саве је пут који управо води у Царство небеско. И заиста, ако иштемо најпре Царство Божије, тада за нас никаква жалост више није катастрофална, знамо да ће она проћи, да је краткотрајна, а да је испред нас вечита радост.
      Свети Сава нам поручује да се уздамо у Господа јер Он ће нас из безизлаза извести. Никада није остао посрамљен онај ко се у Господа уздао. Неко ће рећи како су се и хришћанима догађале и догађају невоље, као што су сиромаштво, болест, или пандемије попут ове која је захватила читав свет. Међутим, ми, као хришћани, треба да знамо да нам невоље понекад долазе и по промислу Божијем како бисмо у овим кризама осмислили, појачали и утврдили веру у Бога. Зато се обратимо Богу живом и истинитом и замолимо нашег Светог Саву да се моли за нас, децу своју, да нас Господ сачува од сваке болести и немоћи.
      Помолимо се да Господ и молитве Светог Саве дају снаге нашим лекарима и осталом медицинском особљу да издрже на овом подвижничком, одговорном и човекољубивом делу. Помолимо се да Господ оздрави оне који болују, а ожалошћенима за изгубљеним члановима породица нека подари утеху у њиховом болу. Помолимо се и Светом Сави да по његовим молитвама буде мира и слоге у вашим породицама, у нашем народу, у држави нашој и Цркви нашој.
      Молећи Господа и благодарећи што нам је даривао оваквог угодника какав је Свети Сава, честитамо вам српску славу Светог Саву и позивамо вас и молимо, децо Наша духовна, да без обзира на све тешкоће и на сва искушења, останете и истрајете на путу Светог Саве, путу који нас води у вечни живот.
       
      Епископ шумадијски
      Јован
       
      Извор: Епархија шумадијска
    • Од JESSY,
      Панајотис Христу ТАЈНА БОГА - ТАЈНА ЧОВЕКА
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки Иринеј: „Треба да се трудимо да и ми будемо сарадници Господа Који се јавља непрекидно на спасење наше, да и ми будемо сарадници на томе да наш живот – и овде на земљи и потом у вечности – буде једно трајно, непрекидно Богојављење”.

       
      На дан када наша света Црква молитвено прославља Богојављење, у уторак, 6/19. јануара 2021. године, у Саборном храму у Новом Саду свечано је прослављен овај велики Господњи празник. Велико повечерје и јутрење у Саборном храму служили су протојереј-ставрофор Ђорђе Ђурђев и протонамесник Горан Димић. На светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, свештенства Саборног храма и новосадских ђакона.
      После прочитане јеванђелске перикопе, Преосвећени владика Иринеј је у своjoj архипастирскоj беседи указао на смисао празника Богојављења. 
      „Сабрани смо данас да прославимо светом Литургијом један од највећих празника Господњих у току литургијске године. На данашњи свети и велики празник ми празнујемо реални историјски, а у исто време – по свом садржају и смислу – надисторијски догађај крштења Господа Исуса Христа у реци Јордану. Христос, како нам описује свето Јеванђеље, није имао потребе за Јовановим крштењем у реци Јордану. Јордан је био место где је свети Јован Крститељ крштавао људе за опроштај њихових грехова. Христос није имао потребе за таквим крштењем, јер, као Богочовек, Он је био безгрешан и заувек је такав. Он из крајњег смирења, извршавајући и све заповести Старога Завета, по Својој људској природи, и смиравајући Себе – Господар пред слугом, Бог пред Својим створењем – Он прихвата крштење Јованово. У нашој вери, у нашем духовном искуству, све што видимо и доживљавамо је уствари јављање Божје, јављање Његове љубави и доброте, Његовог присуства у свету, Његовог старања за свет, Његовог дара спасења света. Све – почевши од Његовог Рођења и најаве Његовог Рођења на Благовести, па надаље – јесте јављање присуства Божјега у свету. Он се јавља као Светлост у тами овога света, као што нам говори Свето Писмо Новог Завета о празнику Божића. Сваки човек је намењен не смрти и трулежи, него вечном животу у вечној заједници са Живим Богом. Зато, кад гледамо друго људско биће не треба да видимо у њему извор заразе и опасности. То не значи, наравно, да не треба сви да пазимо на своје здравље и здравље ближњих и да презиремо медицину, али не можемо прихватити тај терор страха и застрашивања који доживљавамо у наше дане, којим нас бомбардују медији даноноћно са свесном или несвесном поруком да је ближњи, друго људско биће извор опасности, да је прави живот избегавати друге, а то је потпуно супротно назначењу и природи људског бића. Човек је биће заједнице, саборно биће. Истина о Богојављењу, као садржају и смислу нашега живота и постојања, и живота свега што постоји, је једна од најважнијих у нашој вери. Треба да се трудимо да и ми будемо сарадници Господа Који се јавља непрекидно на спасење наше, да и ми будемо сарадници на томе да наш живот – и овде на земљи и потом у вечности – буде једно трајно, непрекидно Богојављење. Кроз чин освећења и благослова воде Црква шаље благослов Божји свеколикој створеној природи, свему што постоји, творевини Божјој у целини. Зато је и то важан догађај данашњега дана. Нека буде срећан и благословен овај велики Господњи празник и дај Боже да га славимо увек достојно и достојанствено”, навео је Епископ бачки.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...