Jump to content
  1. Предраг М

    Предраг М

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом разних тумачења у појединим медијима у вези са саопштењем Кабинета Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, објављеним 7. јула 2020. године, овим путем потврђујемо аутентичност саопштења и веродостојност свих навода у наведеном саопштењу. Надамо се да ће овиме бити стављена тачка на наведену излишну тему.  
       
      Из Кабинета Патријарха српског   Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У оквиру обележавања осамстотог јубилеја манастира Милешеве као и прославе великог празника Рођења Светог Јована Претече – Ивањдана, у навечерје празника, 6. јула 2020. године, у великој сали Дома културе у Пријепољу, протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић, бивши декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, одржао је академско предавање о значају Видовдана и Ивањдана у историји српског народа.   Звучни запис предавања   Дечији хор Красница из Чајнича на самом почетку отпевао је тропар Светом Јовану Крститељу, а затим је Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије кратким уводним излагањем отворио ову посебну духовну свечаност и дао реч проти Предрагу.   Како се отац Предраг у свом радном веку највише бавио управо историјом српске Цркве и српског народа он се у свом излагању базирао на та два значајна дана и празника повезујући их и уклапајући их у српски духовни, културни и историјски контекст.   Након његовог дивног и поучног излагања, хор  из Чајнича је отпевао неколико песама из свог репертоара и потом се Епископ Атанасије захвалио свим учесницима и позвао да се сутрадан на сам дан празника сви окупимо у манастиру Милешеви како бисмо употпунили прославу овог значајног дана за српски народ али и за цео хришћански свет.   Почасни гост на предавању био је и Преосвећени Епископ жички г. Јустин у пратњи неколико свештенослужитеља из Епархије жичке, који су на позив Епископа Атанасија дошли у посету Милешевској епархији како би заједно узнели молитве и благодарност Богу поводом сутрашњег великог празника Рођења Светог Јована Претече.     Извор: Епархија милешевска
    • Од Поуке.орг инфо,
      На празник Рођења светога Јована Претече и Крститеља, дневни лист Danas објавио је тенденциозни текст под насловом Vladika Grigorije: Usmeriti novac u bolnice, a ne u crkve. Не изненађује нас писање овог антисрпског листа, као што нас не изненађује ни изјава реченог владике, али смо згрожени над чињеницом да се тешка епидемиолошка ситуација у Србији и несрећа свих нас заједно користи за политичке обрачуне и напад на Српску Православну Цркву. Жалости нас и чињеница што се један од епископа Српске Православне Цркве сврстао на страну оних који су до сада јасно показали ко су и шта су и да не желе добро Српској Православној Цркви, а самим тим ни српском народу.
      Због чега је, или, боље рећи, коме је потребно да међусобно супротстави изградњу Спомен-храма Светог Саве на Врачару, као црквени и национални пројекат, и епидемију коронавируса, као и проблеме наше државе и народа у тешкој борби за живот свакога човека? Зар владика Григорије и његови пријатељи, истомишљеници и саговорници из Danas-a мисле да Црква изградњом Спомен-храма на било који начин одмаже овој борби или тврде да би ситуација била боља да се изградња потпуно обустави, као у време Јосипа Броза? Одговор не треба чекати јер је свима унапред познат.
      На њихову жалост, пројекат изградње Спомен-храма је црквено-државни пројекат од изузетног значаја, започет пре више од сто година, и актуелна одлука Владе Србије је само једна у низу раније договорених мера његове реализације, у чему свој велики допринос дају и Руска Православна Црква и руска држава. Свако довођење у везу ове одлуке Владе Србије са било чиме осим са изградњом Спомен-храма је злонамерно и неистинито.
      Српска Православна Црква је небројено пута и на разне начине помагала и помаже не само болнице и здравствени систем Србије него и многе друге институције и појединце којима је помоћ потребна. То чини и у овим тешким данима борбе са епидемијом, али за медије попут Danas-a и људе који најпре виде трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећају добротворна делатност наше Цркве је или непостојећа или потпуно занемарљива. Мисија Цркве и њена добротворна делатност по њиховом мишљењу не заслужују место на страницама новинâ, а нарочито не заслужују насловну страну.
      Пошто и непозван и канонски ненадлежан уме да дели лекције Патријарху српском, Светом Синоду и свима редом, владика Григорије би могао и да јавно покаже колико је болница до сада изградио или макар да објасни зашто то није чинио раније, у време док је, уместо болницâ, по Херцеговини градио винарије, хотеле, ергеле и томе слично, и то од средстава која је издашно добијао како од Републике Српске тако и из буџета Србије. Зар су тада болнице биле многобројније и опремљеније, а вртића и школа више него сада? Зашто је проблем изградња Спомен-храма у Београду, а није изградња велелепних храмова у Мостару, Требињу или Пребиловцима, коју је свесрдно помогла Србија? Треба ли наводити чињеницу да је својевремено владика Григорије, због обимности градитељске делатности, основао Комисију за изградњу храмова и објеката у Епархији захумско-херцеговачкој? Овде нећемо наводити његове друге бизнисменске и менаџментске подвиге, са којима је јавност довољно упозната и којима се он лично поноси и хвали.
      Било би очекивано да се сви заједно са једнаком радошћу радујемо сваком новом дому Божјем, па није лако разумети због чега се владика Григорије одриче Спомен-храма на Врачару. Ипак, јасно је да су многе његове изјаве, па и ова последња, нажалост, популистичке и политикантске, срачунате на популарност у другосрбијанским и аутошовинистичким круговима. Верујемо да ће на предстојећем Светом Архијерејском Сабору имати прилику да их објасни својој браћи архијерејима, јер је Сабор, као највише црквено-законодавно тело Цркве, једини овлаћшен да доноси одлуке по питању даље изградње Спомен-храма Светог Саве. Разуме се да би своје ставове требало да образложи и читавој српској јавности, поготову оном делу који себе сматра живим и неодвојивим делом Српске Православне Цркве и који не дели његова мишљења и ставове по разним питањима, а не само да подилази ниским страстима црквобораца заробљених у прелести овога света.  
      На крају, са жалошћу констатујемо и чињеницу да је владика Григорије овом несрећном изјавом из Немачке (п)остао перјаница антисрпских и антицрквених кругова у Србији, али га ипак са љубављу подсећамо на давно изречену истину: Добар пастијер, јер што каже ином – и сâм својијем потврђује чином.
      Из Кабинета Патријарха српског
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Министарство просвете је 22. јуна ове 22020. године послало свим школама у Републици Србији „Стручно упутство о формирању одељења и начину финансирања у основним и средњим школама за школску 2020/2021. годину“ (у даљем тексту: Упутство). Слична упутства је Министарство слало и ранијих година. Међутим, овогодишње Упутство је изазвало најпре реаговање Уније синдиката просветних радника Србије, а потом и Канцеларије за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке.   Огласио се и министар просвете г. Младен Шарчевић саопштењем (http://www.mpn.gov.rs/strucno-upustvo-za-formiranje-grupa-izbornih-predmeta-ne-dovodi-do-ukidanja-verske-nastave/) из којег издвајамо четири важне тврдње:   1. да Упутство не доводи до нових мера рационализације,   2. да оно само „садржи прецизнија објашњења на који начин школе могу да формирају одељења и групе“; као и   3. да оно неће довести до укудања Верске наставе.   4. На крају саопштења, министар је обећао да ће наставницима Верске наставе, након 20 година дискриминације, коначно бити омогућено да ступе у стални радни однос.   Најпре треба истаћи да ово Упутство заиста доводи до нових мера рационализације, јер су сва ранија упутства за формирање одељења и група дозвољавала да група буде формирана већ са 15 ученика; али уз два ограничења: 1) да у групи не може да буде више од 30 ученика, као и 2) да на нивоу једног разреда не може бити више група него што је одељења. Међутим, најновије Упутство захтева да се ђаци распореде у групе за похађање изборних програма тако што се укупан број пријављених ђака за један изборни програм подели са 30. То значи да се од 150 пријављених ученика из 10 одељења више не може формирати 10 група од по 15 ученика, него једино 5 група од по 30 ученика. Мере које се спроводе овим Упутством, дакле, јесу нове мере рационализације – иако министар тврди супротно.   Друго, никада Стручна упутства за формирање одељења и група нису била саветодавна, као што министар сугерише када каже да Упутство само „садржи прецизнија објашњења на који начин школе могу да формирају одељења и групе“, него таква упутства имају наредбодавну сврху. То се може видети и у самом Упутству: „Изузетно број група може бити већи од прописаног, уз сагласност Сектора за основно и средње образовање у васпитање“ (стр. 8, пасус 3). Дакле, ни други навод министра просвете не стоји.   О трећем наводу не треба ни писати, јер уопште није могуће да упутства дерогирају одредбе закона. Чини са да је овде реч о замени теза.   Што се тиче четвртог навода министра просвете – да ће вероучитељи, после 20 година рада, коначно престати да буду дискриминисани од стране државе, остаје нам да видимо како ће се заиста у наредних шест месеци ствари одвијати.   Дакле, из саопштења министра просвете јасно је да он не види у чему је проблем и да нема намеру да промени садржину спорног Упутства. Ако занемаримо саопштење министра због низа погрешних тврдњи и замена теза и окренемо се стварним последицама нових мера рационализације у просвети, суочићемо се са низом проблема.   Узмимо за пример спровођење наставе у гимназијама. Увођењем нових изборних програма укупан број изборних програма који ученици похађају повећан је са два (Верска настава или Грађанско васпитање, и Други страни језик) на четири (ученици бирају још два, новоуведена, изборна програма). Настава Другог страног језика се изводи – као и настава других обавезних предмета – у одељењима, а тек изузетно у групама. Наиме, један од критеријума распоређивања ђака у одељења је управо њихов избор Другог страног језика – што је била мера рационализације. Отуда су одељења у којима се ђаци деле у две групе ђака, од којих једна слуша нпр. Немачи језик, а друга Француски језик – веома ретка. Следи да се спорно Упутство односи на обавезни изборни програм Верску наставу или Грађанско васпитање, као и на друга два изборна програма које ученици бирају са листе изборних програма које им школа понуди; нпр. Примењене науке 2, и Религије и цивилизације.   Организовање наставе изборних програма у групама од по 30 ученика представљаће нерешив проблем за формирање школског распореда. Узмимо за пример наставника Верске наставе који има пун фонд часова у једној школи – 20 у непосредном раду са ђацима. Ако се његов фонд равномерно распореди по радним данима, то значи да ће он морати да одржи свакога дана по четири последња часа, и то тек после редовне наставе! А где су часови преостала два изборна програма? Колико часова у дану треба ђаци да проведу у школи да би се спорно Упутство спровело?   Додатни проблем изазива чињеница да са уситњеним фондом часова наставник Верске наставе неће предавати у једној школи, него – као што је и сада често случај – у две и три школе. Ако сагледамо чињеницу да се и наставници Грађанског васпитања суочавају са истим проблемом, као и вероучитељи; ако томе додамо и распоред часова наставника који ће предавати друга два изборна програма, онда постаје јасно да спорно Упутство неће моћи да се спроведе у дело на начин који не би био дискриминаторан. Наиме, ако се Упутство не може равномерно односити на све групе ученика, онда се поставља питање: На које ће се групе ученика оно примењивати, а на које неће?   Посреди је, дакле, Упутство које ће, због своје неспроводивости у пракси, принудити директоре школа у Србији да дискриминишу не само неке своје колеге, него ће их довести у ситуацију да ће морати да дискриминишу читаве групе ђака.   Стручно упутство о формирању одељења и начину финансирања у основним и средњим школама за школску 2020/2021. годину мора бити повучено, јер се њиме, поред свих други разлога који се тичу нарушавања квалитета наставе Веронауке и остављања без посла и без икакве помоћи од стране државе великог броја катихета, од директора школа захтева да прекрше Закон о забрани дискриминације.   Одбор за верску наставу  Архиепископије београдско-карловачке   Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Четврта недјеља по Духовима литургијски и молитвено прослављена је у манастиру Савина. У недјељу 5. јула јеромонах Макарије Игуман савинске Свете обитељи началствовао је Светом литургијом у манастиру Савина у Херцег Новом.   Звучни запис беседе   Отац Макарије је вјернике сабране на светом богослужењу поучио је ријечима литургијске проповиједи, у којој је говорио о жртвеној љубави монахиње Јелене (Каравајеве), некада познате умјетнице, која је, крајем прошлог вијека у Француској, својим животом платила цијену живота осуђенице на смрт која је имала дијете.   “Човјек жтрвујући се за другога и живећи по Јеванђељу може задобити вјечни живот, јер Хришћанство није философија. Кроз мала дјела чине се и она велика, док свако од нас, на оном мјесту на коме се затекне показује да ли је у маломе вјеран свом Господу“- казао је отац Макарије, додајући да у сваком времену има живих примјера да је Свето Јеванђеље живо и да је наш Бог, живи Бог Који је увијек ту.   “Господ никада не одлази од нас, само је питање да ли ми хоћемо да Га примимо у своје срца, а примамо Га чињењем јеванђелских дјела и то је једини пут, док је све ван тога пакао и промашај, празнина у којој нема суштинског односа и сусрета Бога и човјека“, -рекао је отац Макарије.   Савински Игуман је казао да само човјек који се срео са Богом може чинити јеванђелска дјела. Само Богом човјек може бити истински милосрдан, а не сујетан и горд, док само мисли о себи да је милосрдан.   “Танка је линија која раздваја истинског човјека, истински живот, истинско Царство Божије од царства лажи, прелести и мрака. Сваки човјек који дође на овај свијет мора да полаже тај истит. Мора да изабере или истинску свјетлост или одлазак у таму. Истинска свјетлост је Господ Исус Христос, са Којим сусрет доноси истинску свјетост, истинску радост и благовијест живог Светог јеванђеља. Ми смо позвани да, у сваком времену и догађају, свједочимо Господа и зато немамо оправдања ако не живимо по Његовом заповијестима. Није Бог Тај Који прави разлике међу људима. Ми смо ти који бирамо, да ли ћемо живјети свјетлошћу Јеванђеља и видјевши, кроз покајање, своје немоћи, истински завапити Господу, добивши тако силу благодати Духа Светога да можемо да испуњавамо Свето Јенанђеље и да по њему живимо. Само животом по Јеванђељу можемо осјетити истинску радост и поред свих тешкоћа, које нас сналазе.   Слободанка Грдинић     Извор: Радио Светигор

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...