Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

АлександраВ

Лекари ће смети да приме поклон у вредности од 54.521 динар

Оцени ову тему

Recommended Posts

Новоусвојеном одредбом Закона о здравственој заштити здравствени радници у Србији ће убудуће смети да приме поклон, који није изражен у новцу или хартијама од вредности. Предвиђено је да појединачна вредност исказивања захвалности не прелази пет одсто просечне плате, што је 2.726 динара, односно 23 евра, а укупна вредност не прелази просечну нето плату.

Просечна зарада без пореза и доприноса за јануар 2019. године износила је 54.521 динара (462 евра).

То значи да се више неће третирати као корупција (кривична дела примање и давање мита) ако пацијенти лекаре награде поклонима у поменутим вредностима, али никако у новцу.

Тај изузетак од правила да лекари не смеју ни да траже ни да приме новац, поклон, услугу или било какву другу корист за себе, чланове своје уже породице, предвиђен је одредбама Закона о здравственој заштити, који је Скупштина усвојила 3. априла.

Правило је да здравствени радник и сарадник, као и чланови њихових ужих породица, „не смеју тражити, нити примити новац, поклон, услугу или било какву другу корист за себе, чланове своје уже породице или физичка и правна лица која се оправдано могу сматрати интересно повезаним, а који могу утицати на непристрасност или професионално обављање дужности, односно који се могу сматрати наградом у вези са вршењем дужности и обављањем здравствене делатности”.

„Изузетно од става 5. овог члана, исказивање захвалности у виду поклона мање вредности, односно рекламног материјала и узорака, који није изражен у новцу или хартијама од вредности и чија појединачна вредност не прелази пет одсто, а укупна вредност не прелази износ једне просечне месечне плате без пореза и доприноса у Републици Србији, не сматра се корупцијом, сукобом интереса, односно приватним интересом, у складу са законом”, наводи се у Члану 234. новог Закона о здравственој заштити.

Уколико здравствени радник и здравствени сарадник има сумњу у погледу сукоба интереса или прихватања поклона или услуге, према Закону они су дужни да о томе најкасније наредног радног дана обавесте етички одбор здравствене установе.

Извор: Политика

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 20.4.2019. at 15:29, JESSY рече

znaci sada bez kese nema sanse ni da proviris kod lekara...:0426_feel:

brrr

Pre pet - sest meseci vodio caleta' kod doktora otisla hrskavica kolena, doca' me diskretno uputio da nema cigare, pa sam svaki put kad sam dolazio pukao po 500 dinara za cigare,... ovo sada ispada da moze direktno da mi trazi cigare... ili mozda treba da razmisljam da nece bas nesto mnogo da se cima oko caleta,.....skoro tako... :1314_womens:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 21 минута, Broken рече

A prosvetni radnici ?

Jel' i oni smeju da prime poklon ?

jesu ovi prosvetari bez-obrazni, dobiju povisicu 0,1% i jos traze poklon :smeh1:

moze poklon u vidu metanije, ali to ako budes svetitelj :D

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, AnaLaz рече

Не, они не одлазе. 

Како чујем васпитачице су већ кренуле а од 1. јануара биће отворена врата Немачке и још некима, све зависи од знања језика...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

И до сад су лекари, и не само лекари, смели да приме поклон, ПО ЗАВРШЕНОМ ПОСЛУ, у случају да га нису захтевали нити су условљавали обављање своје дужности пријемом поклона. То није подмићивање, ни код лекара ни код неког другог. Само је било одређено до ког износа смеју да приме поклон (не знам колико је било до сад), а сад је вредност СВИХ поклона укупно ограничена до висине једне просечне месечне зараде.

Овде је битно да се напомене да поклони представљају неновчане поклоне и да највећи појединачни поклон сме да буде 2.726 динара (мало бољи виски у суштини).

Међутим, оно што јесте интересантно је да је законска формулација намерно направљена мало нејасном, и обрађује само ситуације сукоба интереса, односно утицање на непристрасност. Не помиње се у корелацији са одредбама Кривичног законика који обрађују шта је подмићивање а шта није. Даље, у некој хипотетичкој ситуацији да лекар прими и новац у знак захваности (који није тражио, нити је условио обављање услуге пријемом новца, наравно), он по КЗ не може да одговара за подмићивање, а ако се сумња на корупцију, ситуацију решава Етички одбор те здравствене установе (колеге са којима тај лекар ради и са којима је пријатељ).

Ово ће све уствари да значи да ће Етички одбори по болницама имати последњу реч да ли да се покрене дисциплински/кривични поступак против неког лекара, што даље отвара простор за многе злоупотребе. Знајући за ситуације и клановске поделе по здравственим установама, ово оствара веома плодно тле да се додатно стегну непослушни, или да послуже као пример осталима да се савију и ћуте. На крају ће тај лекар можда и да буде ослобођен, и враћен на посао, и да му се исплати одштета за све то, али с обзиром на то да радни спорови код нас трају и по две до две и по године до правоснажне пресуде, том ће човеку живот у суштини да буде уништен, и њему и његовој породици.

Мислим у суштини да су ове одредбе само прекопиране из неких европских закона и да се ради о томе што нису хармонизовали законе, али, у исто време, мислим и да неће да пропусте прилику да простор који се отворио искористе. Дакле, џабе је бачен нагласак на неновчане поклоне и њихову вредност, јер се тиме боду очи јавности, нагласак треба да буде на Етичком одбору и њиховој могућности процене (а радиће се о медицинском особљу, не о правницима) да ли је нешто корупција или не, и да ли треба да се покрећу дисциплински/кривични поступци или не.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, RYLAH рече

нагласак треба да буде на Етичком одбору и њиховој могућности процене (а радиће се о медицинском особљу, не о правницима)

“На седници одржаној 8. 11. 2019. године, етички одбор једногласно одлучио да је др М. Станковић примио етички неприхватљив поклон у виду пола килограма првокласне драгачевске сланине јер је као начелник одељења кардиологије својим пацијентима тим чином дао неприхватљиво лош пример. Поред тога, на редовној контроли претходног месеца је установљено су његови триглициди и пре спорног поклона ушли у етички неприхватљиве оквире.“

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Vladan :::. рече

Како чујем васпитачице су већ кренуле а од 1. јануара биће отворена врата Немачке и још некима, све зависи од знања језика...

 

Без Ц1 или Ц2 нема шансе. Због деце. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 59 минута, RYLAH рече

И до сад су лекари, и не само лекари, смели да приме поклон, ПО ЗАВРШЕНОМ ПОСЛУ, у случају да га нису захтевали нити су условљавали обављање своје дужности пријемом поклона. То није подмићивање, ни код лекара ни код неког другог. Само је било одређено до ког износа смеју да приме поклон (не знам колико је било до сад), а сад је вредност СВИХ поклона укупно ограничена до висине једне просечне месечне зараде.

Mislim da je do sada bilo "prigodan poklon manje vrednosti" što se tretiralo nešto blizu onoga kao sada za pojedinačni poklon. U članku i komentarima se zanemaruje da ta vrednost pojedinačnih poklona u kombinaciji sa tim da je ovo izuzetak koji mora biti takav da ne predstavlja mito, ipak ograničava mogućnost da se mito pravda na ovaj način. Možda je eventualno trebalo precizirati da ona veća cifra (ukupna vrednost svih poklona) dolazi u obzir jedino višekratno, u dužem vremenskom periodu... u smislu odneo si kafu i piće 20 puta za 3 godine... po meni je nesporno da ako neko donese odjednom 20 različitih poklona samo zato da bi se uklopio sa ovom odredbom to očigledno predstavlja korupciju.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Heraklit,
      Зашто су праве вредности постале медијски табу
      Уместо њих појављују се лажне или не-вредности које се, као готови производи, испоручују медијским путем, а све се усмеравају из једног средишта – тржишта. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу Аутор: Гордана Поповићуторак, 08.01.2019. у 21:00 (Фото Д. Драгановић) Како можемо људе учинити срећнима ако их не учинимо моралним и мудрим, питао је Кант. Веома важно питање данас кад се чини да цео свет живи у наметнутој „култури среће” у којој критеријуме одређују црвени теписи, дрско саморекламерство, лака литература, површност, најблаже речено све оно што би требало третирати само као пуки декор а никако као смисао живота или услов за срећу. У таквој култури није пожељно задирати испод површине ствари, јер би у том случају могла да се поставе питања и да се изроди критички став... А има ли уопште среће без задирања у дубину, пре свега сопственог бића?
      Ово питање постављамо Дивни Вуксановић, естетичару и филозофу медија, која пре свега подсећа да су – за разлику од данашњег схватања среће које је, углавном, повезано с професионалним успехом, дакле, са успешном каријером оствареном у области естраде, политике, медија, света забаве – стари Грци питање среће схватали на сасвим друкчији начин.
      – Одговарајући израз за срећу била је реч блаженство (eudaimonia) коју су у сличним контекстима тумачења користили Сократ, Платон, Аристотел, и напослетку Епикур који је идеал среће довео до нивоа начела, односно највишег добра, а појам блаженства код свих њих био је неодвојив од моралних врлина. Још је Сократ веровао да када се знање о врлинама, као што су храброст, мудрост, правичност, исправно практикује, последично остварујемо срећу, односно достижемо стање блаженства. Када смо на путу врлине прате нас „добри демони” – каже она.
      Очигледно је да велики број људи не прихвата модел површности који доминира у „култури среће”, али он се и даље жилаво држи?
      Данас се, чини ми се, сусрећемо са два подједнако површна схватања среће која су веома удаљена од античког појма блаженства. Само привидно, реч је о два опречна појма среће, који су у суштини комплементарни, један подразумева вулгарно-материјалистички, а други упрошћени идеалистички приступ питању среће. Код првог, срећа је објективно мерљива материјалним постигнућима – удобним животом, поседовањем ствари, веће количине новца и некретнина. У овом случају, сви поседи, повољна финансијска ситуација, брачни и породични статус, те друштвени престиж, симболички су показатељи среће. На другој страни, пошто се показало да и „богати плачу”, те да често имају брачне и љубавне проблеме, да болују од усамљености и осећања отуђености, стрепећи, при том, од банкрота, болести или жуте штампе, са Истока је преузет модел достизања среће медитативним путем. Он се учи и присваја (наравно за новац) као пракса достизања среће путем који, само привидно, није материјалистички. Међутим, учење брзопотезног достизања среће, задовољства и испуњености ангажовањем духовних учитеља, коришћењем услуга животних тренера, и сл. даје само делимичне резултате, јер у оваквим случајевима срећа особе није појам који је повезан са њом самом и не заснива се на темељима личности, већ на достизању нечега што је личности спољашње и што би она желела да зграби у тренутку и вечито поседује. Дакле, инстант срећа, са, по могућству, материјалном подлогом, представља идеал постигнућа савременог човека западне цивилизације.
      Колико су медији допринели формирању „културе среће” и колики су кривци за непостојање јавног критичког става?
      Површни идеал среће, о чему је овде реч, по мом мишљењу, везује се за нарцистичку културу (како ју је дефинисао Кристофер Лаш), потрошачко друштво и владавину кича (култура среће) коју, начелно узевши, промовишу медији и тржишно усмерене комуникације – маркетинг, свет рекламе и оглашавања. Јер, срећа у капитализму је срећа, у најбољем случају, капиталиста, док је у најгорем – немогуће постигнуће за све друштвене слојеве зато што је производ тржишних, а не хуманих вредности. Идеали среће који се данас медијским, односно маркетиншким путем производе, фактички су недостижни, јер почивају на оној „економији жеље” која је неутажива, што доводи до тога да се жеље стално производе, а, заправо, никада не испуњавају. Према мојим уверењима, готово је немогуће остварити срећу у дубоко неаутентичном (несрећном) друштву које почива на социјалној неједнакости и неправди.
      Веома често чујемо да су се данас изгубиле праве вредности. Чини се, међутим, да је пре реч о томе да су оне постале невидљиве, као што су у јавности невидљиви они који их поштују? 
      У нас се такорећи не разговара о вредностима, о њима се не расправља ни у школама, ни у породичном окружењу, већ се, углавном, као готови производи, испоручују медијским путем и на тај начин се обликују различите јавности. Све се оне производе и усмеравају из једног средишта – тржишта. Оно што не пролази на тржишту робе, услуга и радне снаге, нема значаја; вредно је само оно што има употребну или тржишну вредност или што је препознато као ресурс за експлоатацију. На све вредности које нису меркантилног типа гледа се као на непотребни вишак, декорацију и потрошњу. Знање се претвара у утилитарно знање, вера у кич, уметност у креативне индустријске производе. Све са циљем свођења хуманих вредности искључиво на оне које су профитабилне или ће то постати. Када је реч о медијској невидљивости, посреди су тзв. медијски табуи. То су, заправо, оне друштвене или културалне вредности које су одсутне у медијима, што не значи да не постоје у друштвеној стварности. Оне су, уствари, непожељне са становишта владајућих вредности и уместо њих, у савременим медијима, најчешће се појављују лажне или не-вредности. Замена једних другим вредностима одговара тзв. транзиционим процесима. На симболичком плану, све досадашње вредности бивају потиснуте у корист остварења профита...
      Код нас се отишло још даље – у простаклук и вулгарност, поготово у медијима. Још пре десет година сте управо у разговору за наш лист констатовали да су ријалити програми „савремени конц логори”, а данас имамо само још гору ситуацију?
      Ако један исти ТВ формат или ТВ програм годинама не попуњавате смислом, добићете простор за обесмишљавање свих вредности. У тзв. конц логоре који су производ тржишне логике, чини се да актери улазе добровољно, али не сасвим. Наиме, недостатак образовања, прилика за посао, наде и простора за реализовање талената, учесници и учеснице ових програма компензују јефтином популарношћу због које жртвују слободу, а неретко и људско достојанство. Уредници ових програма подстичу актере на нагонско понашање – пошто је у основи ријалити формата пука жеља за профитом. Беда, безнађе и очај, како се види, такође могу да се експлоатишу – јер и они постају ресурс за стицање профита. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу – и то с обе стране кавеза.
      Као естетичар сматрате да уметност треба раздвојити од индустрије забаве. Како се у све то уклапа идеологија „креативних индустрија”?
      И ту је, такође, реч о простој тржишној идеологији. Оно што је суштинско за креативне индустрије није ерос уметничког стварања, нити освајање слободе, већ упрезање људских стваралачких потенцијала у погоне безличне капиталистичке машинерије. Она „креативност” која пристаје на то да буде сведена на стандардизовану робу на тржишту робе и услуга, противна је духу уметности, као и подршци развоју индивидуалне даровитости, а једнака је логици профита. Уметност која се ствара ради тржишта (пласман и продаја), а не због себе саме или проблемског, односно критичког указивања на друштвене недостатке, и сама је ропска – дакле није уметност. У најбољем случају је кич, а у најгорем – лака и јефтина забава. Креативне индустрије тако инструментализују и уметнике и уметност, трансформишући их у вулгарну робу, светове сјајних брендова иза којих зјапе људска и уметничка несрећа и празнина. Јер, циљ не оправдава средство, а макијавелизам нема никакве сличности са пољем уметности. Свет креативних индустрија је трансвертирани кич капитализам, његова лажна свест и идеологија.
      http://www.politika.rs/scc/clanak/419845/Zasto-su-prave-vrednosti-postale-medijski-tabu?fbclid=IwAR2KGfuWuQmapuUNi_hcwIOp2bp9zV0eEAIPwDn8BsGAim7t8Wg6Ji2zfTs#.XDUC_T-HQUs.facebook
      Ne znam ko je ova žena,al je sve objasnila.
    • Од Логос,
      Уместо њих појављују се лажне или не-вредности које се, као готови производи, испоручују медијским путем, а све се усмеравају из једног средишта – тржишта. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу.
      Како можемо људе учинити срећнима ако их не учинимо моралним и мудрим, питао је Кант. Веома важно питање данас кад се чини да цео свет живи у наметнутој „култури среће” у којој критеријуме одређују црвени теписи, дрско саморекламерство, лака литература, површност, најблаже речено све оно што би требало третирати само као пуки декор а никако као смисао живота или услов за срећу. У таквој култури није пожељно задирати испод површине ствари, јер би у том случају могла да се поставе питања и да се изроди критички став... А има ли уопште среће без задирања у дубину, пре свега сопственог бића?
      Ово питање постављамо Дивни Вуксановић, естетичару и филозофу медија, која пре свега подсећа да су – за разлику од данашњег схватања среће које је, углавном, повезано с професионалним успехом, дакле, са успешном каријером оствареном у области естраде, политике, медија, света забаве – стари Грци питање среће схватали на сасвим друкчији начин.
      – Одговарајући израз за срећу била је реч блаженство (eudaimonia) коју су у сличним контекстима тумачења користили Сократ, Платон, Аристотел, и напослетку Епикур који је идеал среће довео до нивоа начела, односно највишег добра, а појам блаженства код свих њих био је неодвојив од моралних врлина. Још је Сократ веровао да када се знање о врлинама, као што су храброст, мудрост, правичност, исправно практикује, последично остварујемо срећу, односно достижемо стање блаженства. Када смо на путу врлине прате нас „добри демони” – каже она.
      Очигледно је да велики број људи не прихвата модел површности који доминира у „култури среће”, али он се и даље жилаво држи?
      Данас се, чини ми се, сусрећемо са два подједнако површна схватања среће која су веома удаљена од античког појма блаженства. Само привидно, реч је о два опречна појма среће, који су у суштини комплементарни, један подразумева вулгарно-материјалистички, а други упрошћени идеалистички приступ питању среће. Код првог, срећа је објективно мерљива материјалним постигнућима – удобним животом, поседовањем ствари, веће количине новца и некретнина. У овом случају, сви поседи, повољна финансијска ситуација, брачни и породични статус, те друштвени престиж, симболички су показатељи среће. На другој страни, пошто се показало да и „богати плачу”, те да често имају брачне и љубавне проблеме, да болују од усамљености и осећања отуђености, стрепећи, при том, од банкрота, болести или жуте штампе, са Истока је преузет модел достизања среће медитативним путем. Он се учи и присваја (наравно за новац) као пракса достизања среће путем који, само привидно, није материјалистички. Међутим, учење брзопотезног достизања среће, задовољства и испуњености ангажовањем духовних учитеља, коришћењем услуга животних тренера, и сл. даје само делимичне резултате, јер у оваквим случајевима срећа особе није појам који је повезан са њом самом и не заснива се на темељима личности, већ на достизању нечега што је личности спољашње и што би она желела да зграби у тренутку и вечито поседује. Дакле, инстант срећа, са, по могућству, материјалном подлогом, представља идеал постигнућа савременог човека западне цивилизације.
      Колико су медији допринели формирању „културе среће” и колики су кривци за непостојање јавног критичког става?
      Површни идеал среће, о чему је овде реч, по мом мишљењу, везује се за нарцистичку културу (како ју је дефинисао Кристофер Лаш), потрошачко друштво и владавину кича (култура среће) коју, начелно узевши, промовишу медији и тржишно усмерене комуникације – маркетинг, свет рекламе и оглашавања. Јер, срећа у капитализму је срећа, у најбољем случају, капиталиста, док је у најгорем – немогуће постигнуће за све друштвене слојеве зато што је производ тржишних, а не хуманих вредности. Идеали среће који се данас медијским, односно маркетиншким путем производе, фактички су недостижни, јер почивају на оној „економији жеље” која је неутажива, што доводи до тога да се жеље стално производе, а, заправо, никада не испуњавају. Према мојим уверењима, готово је немогуће остварити срећу у дубоко неаутентичном (несрећном) друштву које почива на социјалној неједнакости и неправди.
      Веома често чујемо да су се данас изгубиле праве вредности. Чини се, међутим, да је пре реч о томе да су оне постале невидљиве, као што су у јавности невидљиви они који их поштују? 
      У нас се такорећи не разговара о вредностима, о њима се не расправља ни у школама, ни у породичном окружењу, већ се, углавном, као готови производи, испоручују медијским путем и на тај начин се обликују различите јавности. Све се оне производе и усмеравају из једног средишта – тржишта. Оно што не пролази на тржишту робе, услуга и радне снаге, нема значаја; вредно је само оно што има употребну или тржишну вредност или што је препознато као ресурс за експлоатацију. На све вредности које нису меркантилног типа гледа се као на непотребни вишак, декорацију и потрошњу. Знање се претвара у утилитарно знање, вера у кич, уметност у креативне индустријске производе. Све са циљем свођења хуманих вредности искључиво на оне које су профитабилне или ће то постати. Када је реч о медијској невидљивости, посреди су тзв. медијски табуи. То су, заправо, оне друштвене или културалне вредности које су одсутне у медијима, што не значи да не постоје у друштвеној стварности. Оне су, уствари, непожељне са становишта владајућих вредности и уместо њих, у савременим медијима, најчешће се појављују лажне или не-вредности. Замена једних другим вредностима одговара тзв. транзиционим процесима. На симболичком плану, све досадашње вредности бивају потиснуте у корист остварења профита...
      Код нас се отишло још даље – у простаклук и вулгарност, поготово у медијима. Још пре десет година сте управо у разговору за наш лист констатовали да су ријалити програми „савремени конц логори”, а данас имамо само још гору ситуацију?
      Ако један исти ТВ формат или ТВ програм годинама не попуњавате смислом, добићете простор за обесмишљавање свих вредности. У тзв. конц логоре који су производ тржишне логике, чини се да актери улазе добровољно, али не сасвим. Наиме, недостатак образовања, прилика за посао, наде и простора за реализовање талената, учесници и учеснице ових програма компензују јефтином популарношћу због које жртвују слободу, а неретко и људско достојанство. Уредници ових програма подстичу актере на нагонско понашање – пошто је у основи ријалити формата пука жеља за профитом. Беда, безнађе и очај, како се види, такође могу да се експлоатишу – јер и они постају ресурс за стицање профита. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу – и то с обе стране кавеза.
      Као естетичар сматрате да уметност треба раздвојити од индустрије забаве. Како се у све то уклапа идеологија „креативних индустрија”?
      И ту је, такође, реч о простој тржишној идеологији. Оно што је суштинско за креативне индустрије није ерос уметничког стварања, нити освајање слободе, већ упрезање људских стваралачких потенцијала у погоне безличне капиталистичке машинерије. Она „креативност” која пристаје на то да буде сведена на стандардизовану робу на тржишту робе и услуга, противна је духу уметности, као и подршци развоју индивидуалне даровитости, а једнака је логици профита. Уметност која се ствара ради тржишта (пласман и продаја), а не због себе саме или проблемског, односно критичког указивања на друштвене недостатке, и сама је ропска – дакле није уметност. У најбољем случају је кич, а у најгорем – лака и јефтина забава. Креативне индустрије тако инструментализују и уметнике и уметност, трансформишући их у вулгарну робу, светове сјајних брендова иза којих зјапе људска и уметничка несрећа и празнина. Јер, циљ не оправдава средство, а макијавелизам нема никакве сличности са пољем уметности. Свет креативних индустрија је трансвертирани кич капитализам, његова лажна свест и идеологија.
       
      Извор: Политика
    • Од Логос,
      Колико је рад почившег академика професора Владете Јеротића био значајан, тек ће показати године и деценије пред нама, заједничка је оцена врхунских српских али и светских, професора и доктора различитих медицинских области који су наши саговорници данас.
      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      Професор др Драган Делић инфектолог и хепатолог, др Зоран Станковић гинеколог-акушер, професор др Стаменко Шушак кардиолог и професор др Слободан Апостолски неуролог – у годинама и деценијама плодног учења и размена мисли са почившим Професором, својој струци и колегама у земљи и свету, а посебно свима који им се обраћају за лекарску помоћ, пружили су много. Специјално за слушаоце Радија „Слово љубве“, они говоре управо о улози и утицају академика Владете Јеротића у њиховом професионалном али и личном животу, али и о томе колики је значај његовог рада за цело српско друштво. Емисију су припремили новинар-водитељ Јелена Јеж и продуцент Марко Перуновић.
       
      Извор: Радио Слово љубве

      View full Странице
×
×
  • Create New...