Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Contra mendacium Maximi episcopi - continuatio

Оцени ову тему

Recommended Posts

Зоран Ђуровић: Contra mendacium Maximi episcopi - continuatio

 

Епископ у Западној Америци, Максим, зна да је грех лагати. Свети Августин је то осећао као посебан проблем, па је написао чак 2 дела око лагања, а која је Максим, као један од највећих светских патролога, сигурно читао: De mendacio и Contra mendacium. Проблем је актуелан, тако да се нађе у релацији Basilio Petrà, Il tema della menzogna in s. Agostino alla luce della riflessione etica contemporanea (Тема лажи у св. Августина у светлости савременог етичког промишљања).[1] Ово помињем стога што је Максим модеран мислилац, и било би депласирано да га подсетим на 9. Божију заповест о нелагању, јер је она застарела и на сметлишту историје.

Без да правим увод на претходне осврте,[2] наводим из: Епископ Максим, „Сјединити раздељено“ - одговор Епископу бачком Иринеју на текст „О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године,[3]: „И поред тога што је имао доста времена за састављање одговора на наш брзо срочени одговор, Преосвећени Епископ бачки је ипак саставио један текст који је, с једне стране богат темама али, са друге, не мање и грешкама. Тако на пример, супротно његовој тврдњи, у саборским документима на Криту ми нигде нисмо означавани као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији“. Ако већ претендује да зна, обавештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна“.

 

По правилу, овде не може значити по неком правилу, јер не знамо да постоји неко такво правило, него значи стално, редовно, уредно. Реч није стављена ни под Максимове омиљене знаке навода, а тада би могла значити: не баш редовно или кобајаги, или никад. Наравно да Максим лаже, а тај грех је (ја сам старомодан, па верујем да је лагати грех) обојен и страственом заједљивошћу где исмејава Иринеја: Ако већ претендује да зна. Глагол дописати је у перфекту (дописали) а тај глаголски облик означава радњу, стање или збивање које се потпуно десило у прошлости, или је започело у прошлости. Овде означава радњу која се потпуно десила у прошлости. Дакле, Максим је увек дописао правилно име епархије (коју својата, као да му је прћија).

Поменуо сам у De constanti et perpetua virtute Maximi episcopi да куцам на троје врата не бих ли добио све копије потписаних аката на Криту, што Максим каже: у изворним актима Критског сабора, и владике су ми изашли у сусрет. На срећу, један пријатељ ми даде и жарко жељени линк на коме се акти налазе у пдф., тако да немам потребе да вам прилажем инсајдерске копије, а такође је Максим онемогућен да сада накнадно делује и фалсификује документа, како је урадио у случају наводника, где смо га разобличили. Линк за акта: http://theolcom.ru/events/114-opublikovany-dokumenty-kritskogo-sobora-18-26-iyunya-2016-goda. Ово је Путинова школа, па је све дато како јесте, све искенирано. Фанариоти то нису учинили на свом званичном сајту овог сабора. Зато сам имао проблеме да ово пронађем.

Поређао сам хронолошки документа, не како је на руском сајту, али ће свако моћи да провери. Документа су издата у 4 језичке верзије. Најбитнија је грчка. Имамо: грчки, енглески, француски и руски. Епископи су се потписивали на свим овим листовима. Имамо, дакле, 6 докумената по 4 потписа. То је 24 потписа укупно. Да погледамо где је Максим, по правилу, мењао назив своје епархије, а то би значило увек.     

 

1. Мисија Православне Цркве у савременом свету

гр не

ен не

фр не

рус да

 

2. Православна дијаспора

гр не

ен да

фр не

рус да

 

3. Аутономија и начин њеног проглашења

гр не

ен не

фр не

рус не

 

4. Тајна брака и препреке за исти

гр не

ен не

фр не

рус не

 

5. Значај поста и његово држање данас

гр не

ен не

фр не

рус не

 

6. Однос Православне Цркве са осталим хришћанским светом

гр не

ен да

фр не

рус да

 

Дакле, види се једна схема у свему овоме, тако да, поред тога што је слагао да је по правилу мењао, имамо и вероватну мотивацију која се да наслутити у деловању Максима епископа.

3 теме њему драге су остале нетакнуте. Од 24 потписа, имамо 5 интервенција, и то само, у руском, са прецртаним у, без да се дода у чему је проблем, како су многи епископи дописивали, док у енглеском има of. Интервенције су само у руском и енглеском, никад у грчком и француском. Максим зна све ове језике. У руском интервенише не би ли оставио отворена врата да сутра глуми неког зилота или русофила, ако ствари крену наопако, а у енглеском ради домаће употребе, да му у Америци не би нешто приговарали. Грчки није смео да дирне, јер је у ропском и некритичком односу спрам Фанара, бесрамно им се увлачи, а француски не пипа јер има намере да тамо пређе, а ту су фанариоти јаки и помогли би му. Ја бих пак у Паризу радо видео архимандрита Исаију Лукића, јер је он дуго година службовао тамо, а врлински је човек (не у смислу како Максим сматра врлину). Домаћински би водио ту епархију, јер је свугде био домаћин. Не причам напамет. И за разлику од Максима уме теолошки да мисли. Јако је суптилан. Нема пак дар вучења владика за рукав.

Имам једну ноту на ове „исправке“ Максима У. У ен., кад је ставио, је неупитно оф, и ту се потписује са бишоп.

 

 JFY6SgL.jpg

Док. 2

g2p2QnQ.jpg

Док. 6

 

У руском имамо 2 сигурна крижања, али и једно (док. 2) које није његово по свој прилици. Наиме, ту га прекрижава као да је левак. Свугде (у овим изузецима) крижи са десна на лево, а тамо са лева на десно. То нико не би урадио. Једноставно је неприродно. Док. 1 и 6 су идентично прецртани.  – Максиму се, једноставно, ни у овим стварима не може веровати. Прилажем и фалсификовани Максимов потпис који стоји на реферату у коме сам одбијен на БФ. Не треба бити графолог па да се види разлика. Да ли је у Србији преступ фалсификовање потписа? – Ово додах да би се још једном потврдила непрекраща́ющаяся „врлина“ епископа Максима!

 SCiwxU5.jpg

Док. 1

PDWv9Mc.jpg

Док. 6  

j9HjD6G.jpg

Док. 2

TGclsa7.jpg

Теткица која се потписала уместо Максима.

 

 

Нема шта да се ово више развлачи. Јасно је да Максим лаже. Не треба никоме, ко је иоле украшен даром расуђивања, да то види. Овде му никакви знаци наводника не помажу, јер смо видели да ни у оригиналу он ништа није урадио. Није по правилу, како је покушао да слаже Буловића а и све нас, којима су ипак сви ти оригинали били далеки, недоступни, мењао титулу. Ишао је наоколо и варао наивне. Иначе зна шта је лаж. Тако је на Критском сабору узео да вређа седу главу, Митрополита Амфилохија, и да говори јавно како овај не говори истину! Јавно га је понижавао, а дугује му бесконачно много. Показао је сву своју захвалност...

 

[1] Sant'Agostino nella tradizione cristiana occidentale e orientale, Curatore: L. Bianchi, Editore: Edizioni San Leopoldo, 2011, 275-290.

[3] https://pouke.org/forum/index.php?/topic/57661-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BC%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%BC-%E2%80%9E%D1%81%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%82%D0%B8-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B5%D0%BD%D0%BE%E2%80%9C-%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D1%83-%D0%B1%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98%D1%83-%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D0%B5%D0%BA%D1%81%D1%82-%E2%80%9E%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B0%E2%80%9C-%D0%BE%D0%B4-27-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%B0-2019-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B5/&


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Deluje da je stvarno predaleko otisao u manipulisanju (lazi) e.Maksim,  koja imaju cilj da stvore probleme u samoj SPC u odnosu na VP i postavlja se pitanje kako ce odreagovati episkopi na majskom Saboru ?

Koja su tvoja predvidjanja, sta mozemo da ocekujemo ?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Веома ми је тешко да повежем ово силно Максимово лагање и петљање са некаквим великим планом. Све је тако неспретно урађено, да просто баца сумњу да ли Максим ради за Русе. Ако је радио за Фанар, онда није нормалан. Грчка позиција у СПЦ је написана црним словима, барем 60% због Максима, јер нико није толико оголио Вартоломеја колико Максим својим писањем.

Ипак, не мислим да је било чији посланик, него мислим да је у питању гордост, убјеђеност да контролише ситуацију и да може све да изманипулише. Сви су глупи, само он доминира. Ваљда га је дугогодишње окруживање улизицама и истомишљеницима избацило из реалности, и није свјестан колико је непријатеља направио успињући се у каријери.

Већ након првог гафа у интервјуу "Ако ово буде крај.." био је растављен на просте факторе, и било би боље да се покрио по глави и ћутао, сви би заборавили. Остало би упамћено као епизода Сократ из Крагујевца и то је то.

Није се усудио упустити у полемику са Ђогом, који га је урнисао, него је као змија ћутао и смијуљио се, и наставио даље. "Нико није достојан..."  Ουδείς άξιος.. да му ја одговорим, да га третирам као личност, да  приступи мојој аури и малом микрокосмосу. Управо то га је закопало.  Не знам колико је сада свјестан да је побједа над Ђуровићем прије 10 година била Пирова побједа, да му је тад било боље да себи није направио непријатеља, наизглед малог и безначајног, немоћног и "блесавог" у односу на Голијатску величину омиљеног Атанасијевог ученика, највећег научника, најмлађег доктора, итд. у суперлативима. Није он једини, све те мале Пирове побједе дођу на наплату, кад тад. Имам их и ја, нисам ни ја свет, али нисам сигуран да је Максим сад свјестан и да се каје говорећи: Ех да нисам хистерисао да докторирам кад ми вријеме било није, само да бих био најмлађи доктор наука у СПЦ, сад ме не би развлачили по форумима о броју страница и квалитету доктората. Ех да нисам правио Ђуровића лудим, или ех да сам се барем "ћерао" са Ђогом, а не са Буловићем итд, сад ми не би било ово. Мислим да и даље све то не сматра грешком, него би све опет направио и у томе је пропаст.

Окомио се на Буловића и почео да га удара на пољу, на коме зна да Буловић не може да му парира. Ситне интернет подвале, мијењање старог текста на интернету, додавање наводника, лагање о потпису. Буловић би ископао исто ове потписе, али за једно 5 година, кад би већ одавно ујео вук магарца. Али, чини се да је Максим током своје узлазне каријере направио довољно непријатеља да му не дају да дише.

Међутим, оно што је највеће изненађење јесте како је Максим себи дозволио такве грешке. Он који је био перјаница научности, прецизности и охолости карабурмске групе. Нико им није био довољно научан, ругали су се туђим докторатима, тражили длаку у јајету, нико довољно паметан, нико довољно раван њиховом академском нивоу. А онда са таквих небеских висина пад у блато - преписивање, лагање, подметање, спиновање, етикетирање других итд. И све то плитким лукавством које се открије у два клика на гуглу. Чуди ме да сад Андреј Јефтић који је написао чланак против Пениног плагијата, сада нема потребу да пише мало о Максимовом академском нивоу. Гдје је ту сад карактер или интегритет личности? Гдје је сад ту принцип? Хоће ли се Наставно вијеће са Карабурме одрећи Максима сада кад смо видјели какав му је докторат био, чиме се све служи да оправда циљ и идеје? Гдје је сад Суд части тог факултета?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 минута, Дејан Мачковић рече

Међутим, оно што је највеће изненађење јесте како је Максим себи дозволио такве грешке. Он који је био перјаница научности, прецизности и охолости карабурмске групе. Нико им није био довољно научан, ругали су се туђим докторатима, тражили длаку у јајету, нико довољно паметан, нико довољно раван њиховом академском нивоу. А онда са таквих небеских висина пад у блато - преписивање, лагање, подметање, спиновање, етикетирање других итд. И све то плитким лукавством које се открије у два клика на гуглу. Чуди ме да сад Андреј Јефтић који је написао чланак против Пениног плагијата, сада нема потребу да пише мало о Максимовом академском нивоу. Гдје је ту сад карактер или интегритет личности? Гдје је сад ту принцип? Хоће ли се Наставно вијеће са Карабурме одрећи Максима сада кад смо видјели какав му је докторат био, чиме се све служи да оправда циљ и идеје? Гдје је сад Суд части тог факултета?

Ова симпатична удружба, која, како си добро приметио, се свима ругала око научног нивоа, се начисто разголитила. И то није монолитна група, јер имамо часног Дарка Ђога, па вредног и паметног Ацу Ђаковца, који су сада, како изгледа, изопштени. Чујем за тебе да си неки руски плаћеник и слично. Добродошао у клуб, јер сам ја давно означен као ватикански плаћеник. 

Да не причам какве сам саблазни доживео од ове екипе, која уредно осуђује "клерикализам", исмева монаштво, али ми је врх био када сам чуо да је Петар Јевремовић пропали интелектуалац, јалови писац! А код њега су долазили да плачу и да се жале на Иринеја. Кад је он - сигурно најбољи психотерапеут у нас - видео о чему се ради, да су без икаквог моралног кредита, упитао их је: А чему се ви надате? - Чекамо да умре Иринеј! И то ми је са резигнацијом испричао, јер је видео која је то екипа. Мене нису саблазнили са пљувачинама на Иринеја и мантије, јер сам знао шта нам мисле, али су успели и мене да саблазне са Пером! Хвалим те, Боже, да не узеше да опљуну и Жуњу. Он је био у Америци и ваљда се зато спасио. 

Теологијанет знају за плагиране докторате неких врлих грчких доктора, али неће да се тиме баве. Ваљда воле добро Цркви!:)) Кога би сада чудило што фалсификују текстове на Максимов захтев? То су интелектуалци? Где им је научничка скрупулозност? 

Пијучу како им се брани слобода речи, а где Максим, пошто је пустио низ воду заведене, објави текст о слободи речи? 

Могуће је да они, дуго живећи у Србији, су изгубили сваки морални компас. И сада, разобличени, ћуте и смрде.   

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 21 минута, Zoran Đurović рече

... јер имамо часног Дарка Ђога, па вредног и паметног Ацу Ђаковца, ...

Javite ovom potonjem da nije vica verse, nego vice versa i nisu homo sacer-i, nego homines sacri. Pa neka nastavi da bude vredan i pametan.

Измењено од farisejski.bukvojed
homines

Share this post


Link to post
Share on other sites

Posto vidim da je otac Zoran u cudu, evo o ovome govorim:

 

a taj clanak je izlistan u njegovoj akademskoj biografiji i u najmanje jos jednom svom akademskom radu umesto "vice versa" koristi "vica verse".

 

I to vam je slika i prilika PBF. No dobro, moguce da to sada nije interesantno.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, farisejski.bukvojed рече

Posto vidim da je otac Zoran u cudu, evo o ovome govorim:

 

a taj clanak je izlistan u njegovoj akademskoj biografiji i u najmanje jos jednom svom akademskom radu umesto "vice versa" koristi "vica verse".

 

I to vam je slika i prilika PBF. No dobro, moguce da to sada nije interesantno.

Можда је случајно погрешио. Деси се.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 24 минута, Жика рече

Можда је случајно погрешио. Деси се.

Pa onda nista, ako je slucajno. Nemojte da mu kazete. Neka nastavi da pronosi slavu akademskog nivoa PBF uzduz i popreko.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Жика рече

Можда је случајно погрешио. Деси се.

Аца могуће не зна латински, али је овде вероватно нека србизација посреди... Нисам гледао. А он је један од бољих у Србистану... 

Кад поменем нашијенцима мој случај, они ладно одмахну руком. Ја видим све ове рупе, али није лепо то верификовати. Не треба се правити паметан и бити пицајзла...:)) Кукала нам мајка... И ово су баналности, а композиције пролазе. Верујем да је свима јасно зашто сам био некомпатибилан са том кликом. А демонстрирам пак само ситнице. Неко их је слагао да ће им горети до зоре, а показа им се срамота још за живота. Где несташе ти доктори? Уз Кишову Гробницу ово остаде највећи споменик српске академске срамоте! Нека наспу тврдошко вино. Да олакшају души мало. Да напише Андреј Јефтић нешто на рачун Пена. Бестидни јужњак, Теологијанет, ми рече да развлачим мртве особе. Тек сам после укапирао шта је овај бесрамник учитао код мене! Јер није лако одмах укапирати шта ови перверзњаци мисле. Чекам да Коцијанчића крену да блате, јер ни он није довољно висок ниво за овај новојављени ноблес! Кад им је већ Пера Јевремовић нико и ништа, Коцијанчић је први следећи на листи за изругивање. Не могу да верујем... 

Би ми задовољство кад је Перишић почео да се тресе пошто се превари да ме поздрави. Не знам да ли је имао непријатнији догађај у животу. Тресао се горе него Максим на беседи у Франкфурту (или Дизелдорфу, да не контролишем). Максиму угасих профиле и Петар Божовић и Милош50, односно присилих га да зачепи уста. Симптоматично је да после прашења по туру оба пута зачепи. Нестаде. Жалио се и желео да се извуче из пакла Поука, али сам му обећао да тај луксуз неће имати. Него да ћу га пећи у паклу. Не из личних разлога, него што нећу да допустим непокајаном грешнику да ради против Цркве. Јер тај човек, како сам образложио, ради и против СПЦ као и против Васељенске Патријаршије. Они се тренутно тале, али је то јасно поткопавање Цркве. Како његови Укри данас пале цркве по Украјини, тако сам ја њега натакао на ражањ. Јер, Максим се нигде не обазре на пребијања, прогоне и отимања светиња по Украјини, а које је чак ОУН осудила у свом извештају. Неће моћи да се смеши као Мона Лиза по Србији.         

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tri su nivoa u "slucaju" gg. Maksima.

 

Prvi, on je kao vladika na putu koji cepa Pravoslavlje i SPC. O tome je bilo dosta reci, pa nema potrebe da dalje elaboriram, posto to svi radimo na temi "Raskol se zahuktava".

 

Drugi, otac Djurovic i Vedran su ga na svojim temama raskrinkali u pogledu navodnika i autokefalije i dokumentovali da gg. Maksim la...ovaj, kako da kazem... iznosi neistinu. To je vrlo losa i ruzna osobina, jer se laz... ovaj, kako da kazem...kreativni predstavljaci istine, ne kaju zbog svojih gresaka, nego u njima istrajavaju, pa se ne moze ocekivati da oni svoje greske isprave. To je zalosno pre svega zbog njih samih.

 

Treci nivo je akademski nivo i najmanje se tice samo gg. Maksima, tice se PBF, institucije koja bi trebala da bude elitna i koja bi trebala da Srbima skoluje duhovne i intelektualne strazare. Ocigledno da na PBG nesto pod hitno treba menjati. Ako mi kao narod zelimo da opstanemo, potrebni su nam britki umovi i akademski posten dijalog, sta vise i akademska polemika, a ne zaparlozeni buljuk takojevica i klimoglavaca.

 

Neka nam je Bog u pomoci, a vladike i Sabor bi o  sva tri nivoa "slucaja" morali da vode racuna.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, Zoran Đurović рече

TGclsa7.jpg

Теткица која се потписала уместо Максима.

Дакле, усвојена је моја радна теза? 12:smeha:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Дејан Мачковић рече

Ако је радио за Фанар, онда није нормалан.

Да ли он "ради" за Фанар или не је ирелевантно. Он заступа исте идеје које заступају фанариотски паписти, и то је само по себи проблем. Није потребно залазити дубље у ту причу јер, реално, мало је вероватно да бисмо открили неке конкретне везе чак и да оне постоје.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 37 минута, farisejski.bukvojed рече

...Ako mi kao narod zelimo da opstanemo, potrebni su nam britki umovi i akademski posten dijalog, sta vise i akademska polemika, a ne zaparlozeni buljuk takojevica i klimoglavaca.

...

Moram da razjasnim citirani deo. Ja nema nikakav kontakt sa PBF i moj negativni utisak o proizvodima PBF (njegovim svrsenim studentima) zasniva se iskljucivo na internet raspravama i clancima objavljenim na internetu.

"Ziva" komunikacija sa svestenicima sa kojima sam bio u kontaktu mi je uvek bila pozitivna. "Moji" popovi su bili za desetku.

"Buljuk takojevica i klimoglavaca" ne odnosi se nuzno na PBF, ni na Crkvu, vec je generalan.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Zoran Đurović рече

али ми је врх био када сам чуо да је Петар Јевремовић пропали интелектуалац, јалови писац! А код њега су долазили да плачу и да се жале на Иринеја. Кад је он - сигурно најбољи психотерапеут у нас - видео о чему се ради, да су без икаквог моралног кредита, упитао их је: А чему се ви надате? - Чекамо да умре Иринеј!

Ово треба појаснити. Зашто су чекали да умре? Да би сели "с десне и с леве" стране "престола славе"?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Hristoslav,
      Оче Зоране прво те молим да благословиш, будући да си свештеник, ову тему о Теби. Овај сајт користим да пуно читам а не пишем осим своје две песме што сам поставио. Можда се ти мене не сећаш, познајемо се из Ваведења 80-их. Читао сам доста твојих постова, свака част, види се Оче да си веома образован а и како не би био кад си Доктор Теолошких наука. Имам само један утисак, само једну примедбу због које сам и покренуо тему о Теби. 
      Бојим се Оче Зоране да си ти изгубио страх Божији!
      Молим те опрости ми ако грешим. И пошто си свештенослужитељ, молим твоје свете молитве за мене недостојног, првенствено молим твоје молитве за мене кад будеш служио проскомидију. 
      Христослав, познаник твој из младости.
    • Од Логос,
      О житију Јована Дамаскина (рођен око 670., преставио се после 749.) не постоје никакви оновремени писани извори. Пошто је он већ око 800.г. прослављан као светитељ, то су на арапском и грчком написана житија Јована Дамаскина, пре духовна проза о историји поучних чуда, а мање историјски проверени материјал. Извесно је, пак, да су његови апологетски списи о византијској иконофилији: на сабору у Хијереји (754) који сеизјаснио против поштовања  икона, он је био лично осуђен због свог ”погрешног учења”. 

      Након што се иконофилија поново пробила, Други (васељенски) Сабор у Никеји (787.г.) одлуке претходног сабора оповргао је и Јована Дамаскина у потпуности рехабилитовао. Од тога времена важи за последњег великог учитеља Цркве и његово учење представља суму великог патристичког предања, на чијем крају стоји његово богословско дело.  
      Као хришћански чиновник међу муслиманском влашћу
      Јован Дамаскин потиче из једне хришћанско-арапскепородице. Рођен је под именом Мансур б. Саргун око 670.г. у Дамаску. Његов деда, по коме је назван, био је под византијским царем Маврикијем (582–602) цариник у Дамаску, а под персијском владавином (612–628) био је високи чиновник у финансијској администрацији. Византијски цар Ираклије (610–642) га је, након накнадног освајања града, за ту нелојалност казнио, али је ипак могао да сачува свој службени положај.
      Чак и када је Дамаск 635.г. пао под муслиманско-арапску империју, он је сачувао свој положај. Његову службу је наследио и његов син Шаргун б.Мансур, који је имао посебно близак однос са калифом ‛Abd al-Malik(ом) који је владао у Дамаску и учинио га 661.г. престоницом династије Омијада.
      Одлазак у манстир
      Иако је Мансут б. Саргун (Manṣūr b. Sarǧūn) несумњиво владао арапским и у усменој и писаној форми, говори ипак много што је између 705. и 720. напустио своју службу и под именом Јован ступио у манастирско општежиће у близини Јерусалима. Ту је написао своје опсежно богословско дело, које по његовом личном сведочењу, ништа ново не саопштава, већ само похрањује есенцију онога што је догматски беспрекорно.
      Његове апологетске омилије о свештеним иконама чине га стручњакомиконофилства, његово тумачење праве, православне вере (орто-доксије) постала су референцијална дела за многа богословска питања која су зрачила и на латинском Западу.

      Кратка хроника издавања дела Јована Дамаскина на немачком језику
      Када је патер Бонифације Котер, монах у горње-баварском бенедиктинском манастиру Шајерну (око 50 км северно од Минхена), године 1969. издао прву од пет књига, које је он сам приредио, пројект те едиције је тада већ бројао равних 30 година.
      Још из 19. века у манастиру Шајерну је смештена ”Прогимназија” (која се окончава после 10. разреда), а која је била 1940. затворена указом националсоцијалстичке власти. Тада су тројица класичних филолога морали да нађу некакву службену алтернативу:
       Патер Хилдебранд Бек (1910–1999, који је после свог иступања из манастира 1944. постао Ханс-Георг Бек (Hans-Georg Beck), који је постао 1960–1975. редовни професор византологије на Лудвиг-Максимилијанс-универзитету у Минхену), чије је дело ”Путеви византијске књижевности” преведено на српски.
      Патер Алберт Зигмунд (1908–1979) и
      Патер Јоханес M. Хек (1902–1995).
      Управа манастира је донела 1939. одлуку да се у још већој мери посвети студијама Источне Цркве и за ту сврху је основала Византолошки институт манастира Шајерна.
      Албрехт Ерхард (1862–1940), емеритус црквене историје на универзитету Фридрих-Вилхелм у Бону и изванредни познавалац византијске богословскелитературе саветовао је монасима у Шајерну да се фокусирају на критичку едицију прозног дела Јована Дамаскина. Патер Хилдебранд Бек је преузео изучавања које је Ерхард иницирао о теолошкој литератури Византинаца, која је једним делом објављена као Византијска историја књижевностиКрумбахера. Нешто доцније је он иступио из манастира. И мимо тога,манастир је у годинама после Другог светског рата могао да настави наиздавачом пројекту списа Јована Дамаскина. Мимо п. Јоханес Хека и п. Алберта  Зигмунда, могли су и спољни сарадници да буду ангажовани: оријенталист Георг Граф (1875–1955), који се бавио арапским предањем, и историчар и византолог Георг Штатмилер (1909–1985), који се бавио проблемом рецепције Јована Дамаскина. 
      Послератно доба
      Крај рата је Византолошком институту у манастиру Шајерну на кратко време донео још једног сарадника, Франца Делгера (1891–1968), који је од 1931. био редовни професор византологије на Лудвиг-Максимилијанс-универзитету у Минхену и, игром случаја, п. Јоханеса М. Хека, кога је 1946. због блиског односа са националсоцијализмом државна управа суспендовала, а уточиште му је раширених руку дао овај манастир. Делгер је свесрдно подржавао овај ”Johannes-Damaszenus-Forschung” у Шајерну, покушавајући да на основу статистичког материјала утврди ауторску правоверност списа који су кружили под именом Јована Дамаскина у класичном предању. Резултате својих истраживања Делгер је публиковао 1950. Чланак - Die Johannes-Damaskenos-Ausgabe des Byzantinischen Instituts Scheyern (Byzantion 20 [1950] 303–314). П. Јоханес М. Хек је 1951.је објавио: Grundlagenartikel Stand und Aufgaben der Damaskenos-Forschung (Orientalia Christiana Periodica 17 [1951] 5–60), који се могу сматрати другим стубом овог грандиозног пројекта. 
      Издавачки посао п. Бонифација Котера
      Године 1951. је избором п. Јоханес М. Хека за игумана бенедиктинске опатије Етал, деловање Византолошког института у Шајерну готово замрло.Манастир Шајерн није располагао другим компетентним, филолошки образованим сарадницима, који би на својим плећима понели део терета који су сада носила само двојица сарадника у овом едиторичком пројекту. П. Бонифацијус Котер (1912–1987) је, скоро као 40 годишњак, почео да студира византологију код Франца Делгера у Минхену, који је после комисијске супервизије о денацификацији, био као ”осредње оптуживан” и био рехабилитован, добивши место на својој катедри на Универзитету у Минхену.
      Котер је бо промовисан код Делгера једном дисертацијом о рукопису ”Извор сазнања” - „Quelle der Erkenntnis“ (Πηγὴ γνώσεως). Натраг у Шајерну, Котер је још 30 година као активни сарадник капао до своје смрти на списима Јована Дамаскина, који су у првих пет свезака објављени. Године 1961.  ”Johannes-Damaszenus-Projekt” је преузет од стране Патристичке комисије западнонемачких Академија наука (Patristischen Kommission der westdeutschen Akademien der Wissenschaften).

       Прикључење Баварској академији наука
      Још од 1980. је финасирање кроз програм уније академија у СавезнојРепублици Немачкој био осигуран. Тиме је почев од 1982. основана и институционализована „Arbeitsstelle München der Patristischen Kommission der Akademien der Wissenschaften“, којом је Ернст Фогт (1930–2017), професор грчке филологије на универзитету у Минхену, руководио до 2011.године.
      Од смрти Котера до данас
      Послеготово 30 година и публикације првих пет књига списа Јована Дамаскина умро је п. Бонифацијус Котер 1987. Манастир који више није имао научног подмлатка, морао је даљи рад на едицији поверити новомспоном сараднику. Тако је Роберт Фолку пошло за руком да на фундаментима започетих радова Котера, на грчком Варлаам-роману, који је традиран под именом Јована Дамаскина, објави у истој едицији године 2006. и 2009. као том VI/1 и VI/2. године 2013. је следио том VII са Дамскиновим коментаром Св. Ап. Павла, а од тада се објављују грчка житија о Јовану Дамаскину као том X. 
      Комисија за грцистичке и византолошке студије
      Све до 2008.г. просторије у Византолошком институту у Шајерну биле су доступне као радно место, а онда је цео пројект пресељен у Баварскуакадемију наука, у Минхенску резиденцију. Професор грчке филологије на универзитету у Минхену др Мартин Хозе је руководилац пројектом, који је под патронажом новоосноване Kommission für gräzistische und byzantinistische Studien, а коју је основао још Ернст Фогт. Још исте године се пројекту прикључио и грциста Тобијас Тум, који у сарадњи са Жозе Деклерком из Белгије ради на издавању том VIII списа Јована Дамаскина, који су традирани под именом Sacra. Арабисткиња и теолог Ева Амброс сарађује у овој комисији на арапским житијима Јована Дамаскина која ће бити објављени у тому X.
      Едиција грчких прозних списа
      Серија „Die Schriften des Johannes von Damaskos” објављује се као подсерија „Patristische Texte und Studien (PTS)” код Verlag De Gruyter. 
      Band I
      Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, I: Institutio elementaris, Capita philosophica (Dialectica). Als Anhang die philosophischen Stücke aus cod. Oxon. Bodl. Auc. T.I.6 (PTS 7), Berlin 1969.
      Band II
      Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, II:  Ἔκδοσις ἀκριβὴς τῆς ὀρθοδόξου πίστεως / Expositio fidei (PTS 12), Berlin / New York 1973.
      Band III
      Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, III: Contra imaginum calumniatores orationes tres (PTS 17), Berlin / New York 1975.
      Band IV
      Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, IV: Liber de haeresibus. Opera polemica (PTS 22), Berlin / New York 1981.
      Band V
      Kotter, B. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, V: Opera homiletica et hagiographica (PTS 29), Berlin / New York 1988.
      Band VI/1
      Volk, R. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, VI/1: Historia animae utilis de Barlaam et Ioasaph (spuria).Einführung (PTS 61), Berlin / New York 2009.
      Band VI/2
      Volk, R. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern, VI/2: Historia animae utilis de Barlaam et Ioasaph (spuria). Text und zehn Appendices (PTS 60), Berlin / New York 2006.
      Band VII
      Volk, R. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben vom Byzantinischen Institut der Abtei Scheyern im Auftrag der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VII: Commentarii in epistulas Pauli (PTS 68), Berlin / Boston 2013.
      Band VIII/4
      Thum, T. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/4: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. 
      Erste Rezension. Erster Halbband. A–E (II11–1000) (PTS 74), Berlin / Boston 2018.
      Band VIII/5
      Thum, T. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/5: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu.
      Erste Rezension. Zweiter Halbband. Ζ–Ω (II11001–2293) (PTS 75), Berlin / Boston 2018.
      Band VIII/6
      Declerck, J. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/6: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. Zweite Rezension. Erster Halbband. A–E (*II21–1592) (PTS 76), Berlin / Boston 2018 (iVb).
      Band VIII/7
      Declerck, J. (ed.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/7: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. Zweite Rezension. Zweiter Halbband. Ζ–Ω (*II21593–2907)  (PTS 77), Berlin / Boston 2018 (iVb).
      Band VIII/8
      Declerck, J. und Thum, T. (edd.), Die Schriften des Johannes von Damaskos, herausgegeben von der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, VIII/8: Iohannis monachi (VII saeculo ineunte), Sacra (olim Iohanni Damasceno attributa), Liber II. De rerum humanarum natura et statu. Supplemente, Indices und Appendices (PTS 78), Berlin / Boston 2018 (iVb).
      Хришћански Оријент: Арапски животопис Светог Јована Дамаскина
      У часопису „Akademie Aktuell“-Ausgabe 02/2015, који издаје Баварска академија наука у Минхену, објављен је извештај Еве Амброс, сарадницe Института за грцистику и византологију,  о припремним радовима на едицији списа Јована Дамаскина у оквиру пројекта текстулно-критичког издања. Арапском житију овог светитеља у напетом луку између Византије и исламске империје у успону придаје се у науци посебан значај. 
      Арапско житије (Vita) Св. Јована Дамаскина
      Св. Јован Дамаскин је последњи заједнички Отац Источне и Западне Цркве који је за собом оставио опсежно дело написано на грчком језику.
      Сходно традиционалном датирању, Јован Дамскин је рођен 670.г. у хришћанско-арапској породици, а умро је дубокој старости, у својој 104. години. Његов родни град је био Дамаск, који је почев од 661.г. био резиденција и средиште исламског царства у надирању. На двору је Јован Дамскин заузимао високи положај на пољу финансија, те је представљан и као везир калифа.
      Најкасније, пак, од године 720. повлачи се Јован Дамаскин у познати манастар Св. Саве Освећеног у близини Витлејема. Ту је ”плетењем словес” сачинио химнографску лирику чаробне лепоте и написао богословске списе који сведоче о аутору као великом записивачу Светог предања. Посебно се Јован Дамаскин истакао својим залагањем за поштовањем икона, којим је засновао противаргументе иконоклазму своје епохе.
      У књизи „Liber de haeresibus“ описује Јован, међу првима, нову религију ислама, која у његовим очима представља јерес. 
      Не једно, већ више житија
      Не постоји једно, већ више житија који су стотинама година били традирани. Десет их је било написано на грчком и карактеришу их придодате исплетене легенде и уткани украси, као и двоструки животопис његовог познатог адоптивног брата Козме Мајумског. Најомиљеније Житије, као и велики број списа – преко 70 сачуваних рукописа, потиче из пера некаквог сродника и било је означено као”Арапски оригинал”. За разлику од штедрог предања ове веома значајне грчке Vita, траг арапског узора је задуго важио за изгубљен. Утолико је било веће дивљење научне јавности када је 1912.г. у једној едицији публиковано ”Оригинално житије Јована из Дамаска”. Ово издање је убрзо постало мета оштрих критика. С једне стране, због тога што није одговарало научним стандардима текстуалног издања, али највише због примене предиката ”оригинал”, који је, извесно, настао најмање 100 година доцније но што се то односни на грчку верзију животописа. Благодарећи новијим палеографским испитивањима најстаријих рукописа грчке варијанте, могла се окончати дуга контраверза са предношћу у корист арапске варијанте рукописа житија. 
      Историјски увод
      У полемици око датирања арапског житија посебну улогу је играо дуги историјски увод који је омогућио да се реконструише датум настанка, у коме аутор, монах Михаил, описује најезду Селџука и освајање Антиохије у децембру 1084.г.,коју је он као сведок-очевидац доживео. Када је освајач султан Сулејман после три дана ослободио све заробљене, ово натприродно чудо монах Михаил је приписао молитвеној помоћи Јована Дамаскина. На срећу, само једну годину после овог догађаја отпочео је да пише светитељево житије. 
      Едиција житија
      Од објављивања арапског житија у стручним круговима је расправљано о пожељности  новог издања тог значајног текста како у филолошком, тако и у књижевном смислу. Та очекивање ће се испунити радом ”Kommission fuеr graеzistische und byzantinistische Studien” (Комисије за грчке и византијске студије) при Баварској академији наука.
      Напоредо са арапским житијем, већ се отпочело са радом на грчким житијима, чиме се нуди занимљива могућност њиховог компаративног читања. Најпре је, вели у свом извештају Ева Амброс, сабран најважнији материјал. Кроз тај подухват је комисији пошло за руком да арапској варијанти рукописа житија придода и прошири је текстуалним сведочанствима од 13. до 18. века.
      При свему је важно истаћи и један веома значајан аспект: житије је изванредно сведочанство о преводилачкој делатности хришћана са прелаза из 11. у 12. столеће и процвата духовног живота на хришћанском Оријенту. 

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије
       
      Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.
      Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.
      Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.
      Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.
      Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.
      Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).
      Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.
      Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.
      Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.
      Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.
      Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.
      А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.
      Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.

      View full Странице
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије
       
      Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.
      Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.
      Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.
      Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.
      Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.
      Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).
      Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.
      Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.
      Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.
      Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.
      Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.
      А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.
      Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.
×
×
  • Create New...