Jump to content

Turci kupuju od Rusa S-400, Ameri im blokirali isporuku F-35: Uzroci i posledice

Оцени ову тему


Препоручена порука

Administracija SAD je pre desetak dana i definitivno blokirala dalju isporuku borbenih aviona pete generacije F-35 Turskoj zbog odluke ove države da ostane pri ranijem ugovoru o kupovini sistema protivvazduhoplovne odbrane S-400 od Rusije.

spoljasnje-naoruzanje-2-e1555504990502-8

Ova vest, međutim, nije previše veliko iznenađenje za one koji prate avijaciju, međunarodno tržište vojne opreme niti za one koji prate međunarodnu politiku. Naime, mesecima unazad i praktično od onog trenutka 2017. kada je Turska zvanično potvrdila potpisivanje ugovora vrednog 2,5 milijarde dolara sa Rusijom, tursko biranje naprednog S-400 umesto takođe naprednog – ali po svim izlaznim karakteristikama ipak osetno inferiornijeg i daleko manje agilnog – sistema PVO “Patriot” izaziva bukvalno nerazumne izlive besa američke administracije, posebno potpredsednika Majka Pensa i državnog sekretara Majka Pompea.

Iako je Turska partner prvog reda na projektu F-35, iako se u Turskoj proizvodi nezanemariv deo komponenti za ovaj avion i naručilac je 100 aviona ovog tipa, iako je Turska treći po veličini član NATO-a i iako je Turska već decenijama ključni strateški partner SAD u veoma osetljivom i trusnom regionu Bliskog Istoka i Mediterana – SAD su, čini se odveć osvetoljubivo, besno i beskompromisno, blokirale dalje isporuke F-35.

S-400-TELAR.jpg
Transportno i lansirno vozilo raketnog sistema S-400.

Do trenutka otkazivanja isporuka, diplomatska aktivnost SAD je bila intenzivna, gotovo da nije bilo dana i nedelje da američki zvaničnici nisu upozoravali Tursku i podsećali da turska vojska neće koristiti i S-400 i F-35 te da Ankara mora da bira. I nema šta nisu pokušali: od pretnji do ponuda (doduše poprilično nepovoljnih) za kupovinu američkog sistema PVO “Patriot” – ništa nije upalilo: Turska se odlučila za S-400 i ne želi dalje da se raspravlja.

Doduše, isprva nije bila isključivana ni mogućnost neke vrste kompromisa po ugledu na presedan napravljen devedesetih kada je Kipar kupio PVO sistem S-300 koji je posle dugotrajne diplomatske intervencije Turske raspoređen na Kritu. Ali ovakav je scenario i sa ruske i sa turske strane od samog starta odbačen: i jedna i druga strana oštro su odrekle da je takav scenario moguć.

Nije na kraju ni jasno zbog čega se američka administracija toliko razrogači kada se pomene S-400. Opasnost koja je otvorena jeste da Rusija, ne talasu trenutne političke saradnje između dva predsednika sličnih političkih karakteristika dobije veoma osetljive podatke: tehničke detalje, radarske preseke i radarske otiske F-35 iz različitih uglova i u različitim uslovima – jednu, u suštini, bazu podataka koja bi omogućila efikasniju upotrebu sistema PVO protiv stelt letelica ali i koja bi za ubuduće omogućila razvoj tehnologija i precizniji odabir radarskih frekvencija za otkrivanje, praćenje i navođenje te na kraju i konačno omogućiti pouzdan algoritam za dejstvovanje po stelt ciljevima.

Izgleda da se u pozadini ovog vojno-diplomatskog karambola nalazi politika: već nekoliko godina turski premijer Erdogan smatra se najčvršćim saveznikom Rusije u regionu, a političke sličnosti Erdogana i Putina su očigledne. Čvrsta populistička internacionala na okupu efikasno drži naizgled potpuno nespojive države: na bliskom Istoku – Rusiju i Tursku između kojih postoji ozbiljna saradnja a bogami i Izrael sa kojim postoji odnos nekakvog prećutnog mada krhkog primirja. A SAD ne vole da joj neko (a ponajmanje Rusija) gura nos u vojne saveze.

Dodajmo još jednu stvar, maltene lociranu s one strane političke racionalnosti: imajmo u vidu, naime, strategiju vladanja trenutno jedine profilisane političke ličnosti u Turskoj: Erdogana. U svetlu nedavno izgubljenih lokalnih izbora u nekoliko gradova te tri politički najosetljivija i najvažnija – među kojima su i Ankara i Istambul – prilika da se izborna mašinerija remobiliše patriotskim zanosom i izigravanjem čvrstog stava prema SAD se ne propušta. Uz to, nepoverenje Erdogana i SAD traje već neko vreme, obzirom da SAD otvoreno podržava kurdske milicije na jugoistoku Turske, obzirom da se glavni Erdoganov politički takmac, Gulen, nalazi u SAD; da SAD odbija da ga isporuči; te da na kraju sam Erdogan najverovatnije sumnja da iza neuspelog pokušaja puča pre nekoliko godine makar donekle stoje upravo SAD.

Na kraju krajeva, Erdogan sa pravom nema baš previše poverenja u vojsku, koja je i glavni garant savezništva Turske i SAD: sve obzirom da je upravo vojska u Turskoj – od kada je ova uzela oblik moderne nacionalne države – direktna opasnost za sve vladare autoritarnih tendencija – a Erdoganu ovih tendencija ne nedostaje. A sve se sjajno poklopilo sa ekonomskom krizom u Turskoj – pa otkazivanje ugovora vrednog 11 milijardi dolara zarad onog vrednog samo 2,5milijarde zapravo dolazi kao jedan sasvim zgodan oblik štednje.

Ali valja imati u vidu da je u pitanju i jedna prljava – veoma prljava – tržišna borba. Globalna remilitarizacija i proliferacija visokotehnološkog naoružanja otvorila je ogromna tržišta na kojima šapu danas uglavnom drži najveći globalni izvoznik – SAD. A SAD svoj izvoz obezbeđuju koliko tehnološki naprednim proizvodima, toliko i ucenama. Tako je ponuda SAD za prodaju sistema “Patriot PAC-3“ sa projektilima GEM (Guidance Enhanced Missiles) i MSE (Missile Segment Enhancement) bila izrazito nepovoljna po Tursku: 3,5 milijarde dolara – čak milijardu više nego cena za koju je pazaren S-400. A i to bez ispunjavanja kriterijuma za nabavku sistema PVO koje je još pre nekoliko godina iznela Turska: transfera tehnologija i zajedničke proizvodnje. Pa čak i takva, gotovo nepristojna, stigla je zakasnelo obzirom da je već godinama unazad jasno da Turska pod hitno mora da osavremeni svoju PVO velikog dometa.

A Turska jeste jedina oko koje se digla prašina, ali nije jedina koja ima problema zbog kupovine vojne tehnike koja ne dolazi iz SAD: Egipat decenijama već pokušava da pazari F-15 i nailazi na zatvorena vrata, a kada je najavio da razmatra kupovinu Su-35 – naišao je na neočekivano razjarene izjave i najave iz Vašingtona.

ucesce-turskih-firmi-u-projektu-F-35.jpg
Učešće turskih firmi u programu F-35.

No, neće ovo proći bez posledica po najveći industrijski projekat u istoriji – on je uveliko oslonjen na strahovito gusto ispletenu mrežu savezništava, poslovnih ugovora i onih paraposlovnih dogovora.

Uz to, Turska kao partner prvog reda učestvuje u proizvodnji komponenti za F-35 pa osam njenih kompanija direktno učestvuju u proizvodnji ovog aviona: Alp Aviation, Ayesas, Fokker Elmo, Havelsan, Kale Aerospace, ROKESTAN/Tubitag SAGE te na kraju i sam Turkish Aerospace Industries. A i pored relativno lakonske najave iz SAD da reorganizacija proizvodnje neće ići previše teško, ostaje činjenica da su turske kompanije ključne za neometanu proizvodnju. Primerice, Ayesas je jedini proizvođač ključnih komponenti za napadno navigacioni interfejs projektila kao i za panoramski displej u kokpitu, Fokker Elmo proizvodi čak 40% električnih instalacija a proizvodni će proces najviše biti pogođen izbacivanjem Alp Aviation-a koji pored toga što proizvodi komponente za stajni trap, pravi i matrice za proizvodnju samog zmajaaviona.

Ko je u šahmatu: procenite sami – SAD uistinu mogu da Turskoj uskrate pristup visokoj tehnologiji, ali u isto vreme moraju da snosi posledice. Svaki neisporučeni F-35 znači i povećanje njegove cene u budućnosti, što smanjuje i broj potencijalnih kupaca i broj naručenih aviona. A svako dalje odlaganje će usporiti proizvodni proces, povećati troškove proizvodnje, vrlo verovatno umanjiti kvalitet komponenti, poljuljati one kupce koji se još uvek nisu definitivno odlučili a konkurenciji će dati vremena da smanji tehnološki, tehnički i proizvodni jaz između F-35 i takmaca. Finansijske posledice po prodavca su, kako god okrenete, ozbiljne. A kao što smo rekli, od samog svog početka F-35 je zamišljen kao posao veka koji ne sme da propadne pa treba očekivati brzo prebacivanje proizvodnje ovih komponenti nekom drugom partneru.

A za to vreme se Turska, prema rečima nekih medija sprema da u naoružanje S-400 uvede već u oktobru a isporuke se očekuju već za nekoliko meseci. Pored toga, Turska je uspela da, makar delimično, zapuši poslovnu rupu koja se pojavila sada kada su njene kompanije izbačene iz projekta F-35: portparol Kremlja Dmitrij Peskov najavio je pre nekoliko dana da je sasvim moguće da će deo proizvodnje komponenti S-400 biti prebačen u Tursku (što dodatno otvara mogućnost „curenja“ podataka o tehnologijama korišćenim na F-35).

Ostavši bez pouzdanog lovca/lovca bombardera u budućnosti, Turska sada razmatra ostale opcije. Tako se pojavila i jedna malo verovatna ali nadasve zanimljiva opcija: turska kupovina Su-57, ugovor koji bi ovom ruskom naprednom lovcu ulio svežu finansijsku inekciju i osigurao budućnost. Turska je, međutim, poslednjih decenija dovoljno puta pokazala da je sposobna da samostalno razvije kompleksna oružja pa bi najverovatnije trebalo očekivati tehnološki transfer koji bi bio ispraćen razvojem domaćeg naprednog višenamenskog aviona.

A Rusija, projektni biroi koji dizajniraju i proizvode sisteme protivvazduhoplovne odbrane kao i sam sistem S-400, odlično se snalaze na međunarodnom tržištu naoružanja: ovaj sistem PVO – nastao radikalnim unapređenjem ranijeg S-300 – smatra se jednim od najboljih i najagilnijih sistema PVO za dejstvo po ciljevima u vazdušnom prostoru. I dok se u arsenalu SAD nalaze sistemi PVO koji su u specijalizovanim zadacima efikasniji od S-400 – primerice THAAD je za sada nenadmašan u zadacima obaranja strateških balističkih projektila, ali ne može da dejstvuje po avionima – nigde u svetu nema tako agilnog, mobilnog i svestranog sistema PVO. Stoga ne treba da čudi što se trenutno nalazi u naoružanju Rusije, Kine i Alžira i da uskoro ulazi u naoružanje Turske i Indije, dok su Saudijska Arabija, Katar i Irak veoma zainteresovani za kupovinu u bliskoj budućnosti.

Stefan ALEKSIĆ

tango-six.png

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Me`s cini da Turci ovde tvrde neki pazar, nista drugo, tj. da se sultan malo qurchi, a da opet Rusi sve to blagoutrobno koriste da uzdrmaju natino krilo na ovom podrucju, a bez stvarne namere da im isporuce S-400. Bice da tu ima kojekavih igrarija u drugom i trecem planu, nevidljivih za nas sitne babuske. Jeri ovako na prvi pogled, sve izgleda k`o u nekom caknutom filmu. Ono, umeju iznenadjenja da budu iznenadjujuca, ali ovo mi nekako izgleda samo kao neka naduvana prica.

:)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, obi-wan рече

Me`s cini da Turci ovde tvrde neki pazar, nista drugo, tj. da se sultan malo qurchi, a da opet Rusi sve to blagoutrobno koriste da uzdrmaju natino krilo na ovom podrucju, a bez stvarne namere da im isporuce S-400. Bice da tu ima kojekavih igrarija u drugom i trecem planu, nevidljivih za nas sitne babuske. Jeri ovako na prvi pogled, sve izgleda k`o u nekom caknutom filmu. Ono, umeju iznenadjenja da budu iznenadjujuca, ali ovo mi nekako izgleda samo kao neka naduvana prica.

:)

A tko će ga znati kakve su tu igrarije. Evo sad u Grečeskoj razmatraju da deo najstarijih F-16 zamene sa F-35 i to preko 30 komada na poček. Uz remont i dovođenje novijih F-16 na zadnju eksportnu za saveznike varijantu. I to preko 80 komada.

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Ankari je Moskva ponudila svoje borbene avione nakon što je SAD izbacio Tursku iz programa mlažnjaka F-35.

      Samo što su Sjedinjene Američke Države objavile kako izbacuju Tursku iz programa borbenih aviona F-35, Ankari su se javili zvaničnici iz Moskve ponudivši „iskusne“ ruske mlažnjake Sukhoi Su-35, a sve nakon turske kupovine (također ruskog) raketnog sistema odbrane S-400.
      „Ako naše turske kolege izraze želju, spremni smo raditi na isporukama Su-35“, kazao je tom prilikom prvi čovjek ruskog državnog konglomerata Rostec Sergej Čemezov, što su mnogi iskoristili za interpretaciju: „Kad već kupujete S-400, imamo i odlične avione za vas“.
      Sukhoi-35 je nadzvučni borbeni mlazni avion četvrte generacije koji je nasljednik veoma uspješnog zračnog borca Su-27.
      Ovaj jednosjed sa dva motora posjeduje vrhunske manevarske sposobnosti i aktivno je korišten tokom rata u Siriji u kojem zvanična Moskva učestvuje na strani sirijskog režima.
      U aktivnoj službi je od 2014. godine, a četiri godine kasnije Rusija je prodala 24 primjerka aviona Su-35, a taj posao je bio „težak“ 2,5 milijardi američkih dolara. Indonezija je naručila 11 aviona ovog modela i trebali bi biti isporučeni tokom ove godine.
      Sa druge strane, američki lovac F-35 Lightning II koji proizvodi kompanija Lockheed Martin, u službi je od 2016. godine i kotira kao najskuplji program aviona u historiji.
      Mnoge države su zainteresirane za njegovu akviziciju, a u razvoju i proizvodnji učestvovala je i Turska.
      Fascinantne manevarske sposobnosti
      Porediti Sukhoi Su-35S i Lockheed Martin F-35 je veoma nezahvalno iz nekoliko razloga, za Al Jazeeru kaže bivši pilot i glavni urednik specijalističkog portala Dmotion.rs Aleksandar Uglješić.
      „Pre svega, Su-35S u osnovi je evolucija model Su 27, velikog dvomotornog lovca jurišnika, koji, pored toga što je velik i brz (maksimalna brzina 2.25 Maha) ima fascinantne manevarske sposobnosti koje drugi još nisu dostigli. Nisu dostigli, a Su 35 leti još od 1989. što je više nego fascinantan podatak“, kaže on za ruski avion.
      U nastavku dodaje neke podatke koji ga izdvajaju iz konkurencije…
      „Su 35S, Flanker po NATO designaciji, dug je 21,9 metara i uz raspon krila od 15,3 metra i dva motora Saturn AL-41F1S  koja mu, osim snage, daju i pouzdanost, ima i veliku nosivost – može dostići maksimalni poletnu težinu od 34.500 kilograma. Među retkima je sa 'Super cruise' mogućnošću nadzvučne krstareće brzine od 1,1 Maha, sa suvim potiskom, odnosno bez upotrebe dopunskog sagorevanja“, govori naš sagovornik.
      Ukazuje kako Sukhoi ima dosta godina, ali i da su Rusi dosta uradili na njegovom dodatnom razvoju.

      „Iako ima dosta godina, osvežavanjima i unapređenjima njegova elektronika je na nivou svih konkurenata sa zapada. Cena po komadu je 40 do 60 miliona dolara.“
      Drugačiji koncept ratovanja
      Uglješića smo pitali da prokomentira i američkog takmaca u ovoj nebeskoj utrci za naoružanje.
      „Lockheed Martin F-35 Joint Strike Fighter je borbeni avion pete generacije, znatno manji i sporiji od Su- 35, ali koncipiram prema znatno drugačijoj borbenoj strategiji i konceptu ratovanja. Zbog toga F-35 je po dosta toga inferioran ili identičan sa Su35, te retko superioran“, objašnjava naš sagovornik koga smo pitali da nam objasni u čemu se ogledaju te razlike.
      „Na primer, maksimalna brzina je samo 1,6 Maha, maksimalna poletna težina 31.000 kilograma i u odnosu na Su-35 nešto je bolji u penjanju. Nema mogućnost 'Super cruise', a cena po komadu je od 90 do 117 miliona dolara.“
      „Iako je zamišljen kao potpuno superioran, najskuplji je projekat borbenog aviona ikada, a zahtev da pored standardne postoji i VTOL verzija i posebna palubna za mornaricu, usporio je i poskupeo razvoj, pa mnogi Lightning II vide kao promašaj veka, uključujući i američke pilote“, navodi on.
       
      Kada bi se našli jedan naspram drugog na nebu, kako bi to izgledalo?
      „U nekom poređenju, stručnjaci tvrde da bi se F-35 teško suprotstavio Su-35 i da bi u tome bolji bio čak i stari F-15 Eagle ili F-22 Raptor koji je pravi lovac. U osnovi u direktnom sukobu, manji i lakši F-35 bi se mogao osloniti na naprednu stealth tehnologiju i elektroniku najnovije generacije, kako bi parirao Su-35, mada bi u direktnom air-to-air sukobu imao malo šansi“, odgovara Uglješić.
      Šta će Turci odlučiti
      Sada je sve na turskoj administraciji, da li će se nastaviti diplomatski boriti sa Washingtonom ili će odustati od toga i okrenuti se malo istočnije, ka Moskvi.
      Ankara ima nekoliko opcija pred sobom, a izdvajaju se najlakša i najteža.
      Prva bi bila da administracija turskog predsjednika Recepa Tayyipa Erdogana odustane od kupovine oružanih sistema od Rusije, vrati S-400 prodavaču (ili proslijedi raketne sisteme trećoj državi) i vrati se u sistem F-35.
      Ako je suditi po istupima iz Ankare posljednjih sedmica, male su šanse da se ovako nešto desi jer turski zvaničnici ističu na svoje suvereno pravo saradnje sa svim državama kako bi zadovoljili odbrambene zahtjeve.
      Sa druge strane je ona najteža – dodatno se zavaditi sa saveznicima iz Sjevernoatlantske alijanse (NATO) i kupiti ruske avione. Prednost je jačanje komšijskih veza i daleko povoljnija cijena Sukhoija, no mana je povezanost sa drugim avionima turske avijacije, kao i NATO sistema.
      Nameću se opcije kupovine od nekog drugog zapadnog proizvođača, bilo Saaba, Dassaulta ili Airbusa ili proizvodnje domaćeg aviona (za koji postoji osnova ali potreba kupovine zapadnjačkih komponenti).
      Pak-fa, novi problemi za F-35 sa ruske strane
      Uglješić ukazuje i kako američki borbeni avion ima još poteškoća.

      „Dodatni problem za F-35 je kratak resurs i motora i aviona pre velikih i užasno skupih servisa. Za zemlje koje od aviona očekuju samostalnost i proverenu pouzdanost Su-35 je najverovatnije mnogo racionalnija opcija, dok je za površinom manje zemlje, gde maksimalna brzina ne dolazi toliko u prvi plan, a imaju i sredstva i borbenu doktrini baziranu na većim formacijama aviona i borbi sa drugim aviona pre vizuelnog kontakta, F35 dolazi u obzir“, rekao je on, ali nagovijestio nove probleme za SAD.
      „F35 dolazi u obzir, ali samo dok na tržište ne stigne Pak-fa, novi Su 57, koji je uveliko u letnim ispitivanjima. To je avion koji će naslediti Su-35 i za koji se već tvrdi da je nadmašio čak i aerodinamički svog prethodnika.“
      Edan HENIĆ, Ibrahim SOFIĆ

       
    • Од Danijela,
      Više desetina Albanaca od jutros svojim vozilima, traktorima i teškom mehanizacijom blokiraju prilaz Crkvi Svete Trojice u Petriču kod Kline, javlja Radio Goraždevac.
      Oni ne dozvoljavaju raseljenim Srbima iz sela da obeleže današnji praznik po kome crkva nosi ime. Na terenu je prisutan veliki broj pripadnika kosovske policije.
      Okupljeni Albanci su sa tri strane blokirali prilaze crkvi, a oko podneva su zauzeli i crkveno dvorište u kome sede i ne dozvoljavaju kosovskim policajcima da ih pomere.
      Prema informacijama medija prisutno je između 50 do 150 Albanaca, koji su blokirali prilaz crkvi.
      Božidar Šarković, predsednik Privremenog organa Kline kaže da su Albanci blokirali put, tako da tridesetak raseljenih Srba nije uspelo da uđe u crkveno dvorište i preseče slavski kolač.
      - Albanci i dalje ne žele da se pomere, već su mnogi od njih posedali oko temelja porušene svetinje kojoj i dalje ne možemo da priđemo - kaže predsednik privremenog organa Kline Božidar Šarković koji se nada da će specijalne jedinice kosovske policije uspeti da sklone okupljene Albance i raseljenim Srbima omogućiti da obeleže seosku slavu.
      On je prethodno objasnio da su raseljeni Srbi policiji u Klini prijavili ovaj događaj.
      - Pošto nismo imali drugog izbora, a plašeći se za svoju bezbednost, otišli so do stanice policije u Klini, odakle su poslali specijalnu jedinicu koja će nadam se rasterati okupljene Albance a nama omogućiti da obeležimo seosku slavu iako je svih oko 250 Srba iz sela proterano 1999. godine - ističe predsednik Šarković, prenose "Večernje novosti".
      On napominje da Albanci nemaju nikakvog razloga da onemogućavaju obeležavanje verskih praznika pogotovu što ih raseljeni Srbi ničim ne ugrožavaju.
      Foto: screenshot Blokiran put do Crkve Svete Trojice
      Grupa raseljenih iz sela Petrič danas je trebalo da poseti ostatke porušene crkve i seosko groblje kako bi obeležili praznik Sv. Trojice.
      Inače, u selu Petrič kod Kline od Srba ostala je samo baka Kata Grujić, čija je imovina često na meti lopova.
      Crkva Svete Trojice nalazila se u Petriču nedaleko od Kline, na putu Peć-Priština.
      Sagrađena je 1992. godine, a nakon dolaska italijanskih snaga KFOR-a, demolirana je krajem juna 1999.
      Kamenicama na ambulantu kod Kosovske Mitrovice
      Ambulanta u srpskom delu Suvog dola, koji se nalazi na par kilometara od Kosovske Mitrovice ponovo se našla na meti nepoznatih napadača. U noći između nedelje i ponedeljka, kamenicama su polomljena stakla na ulaznim vratima i prozor na ordinaciji, a napadači, kao i u prethodnih nekoliko napada, nisu pronađeni.
      "Naša ambulanta u Suvom dolu, u kojoj pet dana u nedelji odriniraju lekar i medicinska sestra, često je na meti vandala koji uvek ostaju neotkriveni i nekažnjeni. Poslednji napad desio se februara meseca ove godine, ali su naše prostorije u ovom multietničkom selu bile meta i ranijih godina" kaže direktor Doma zdravlja u severnoj Kosovskoj Mitrovici doktor Mirjana Gvozdić.
      https://www.blic.rs/vesti/drustvo/tenzije-na-kosovu-albanci-vozilima-blokirali-srbima-prilaz-crkvi-i-posedali-u/71g3v5b
    • Од Милан Ракић,
      HRVATSKE KOSOVSKE BITKE
      BITKA KRALJA TVRTKA

      Kosovo polje je oduvijek bilo pogodno mjesto za održavanje masovnih srednjovjekovnih bitaka. Na tom području održano je najmanje 10-ak velikih bitaka, od toga tri bitke vojski koje su predvodili hrvatski vojskovođe ili u kojima su bojovnici većinom bili Hrvati (poznata bitka kralja Tvrtka protiv Murata I. 1389., pohod Sibinjanin Janka – Janoša Hunyadia 1448. protiv Murata II. i 1831. pohod Huseina kapetana Gradaščevića (Zmaj od Bosne) protiv sultana Mahmuda II.), u kojima je hrvatska vojska redovito tukla brojniju tursku vojsku (osim u slučaju druge kosovske bitke Sibinjanin Janka, i to zbog izdaje srbskog despota Đerđa Brankovića, radi čega ga je Janko kasnije teško kaznio). Jedna od tih bitaka, na temelju koje su Srbi vrlo maštovito kreirali svoj nacionalni integracijski mit, održana je 15. lipnja 1389. a.d. između Hrvata i Turaka. Na hrvatskoj strani bile su vojska kralja Raške, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja, Stipana Tvrtka I. Kotromanića (potomka značajne hrvatske obitelji Šubića) pod vodstvom vojvode dijela Hrvatske i Dalmacije Vladka Vukovića (moguće i Hrvoja Vukčića Hrvatinića), hrvatski vitezovi križari ivanovci pod vodstvom vranskog priora, hrvatsko-slavonsko-dalmatinskog bana Ivana od Paližne te vjerojatno i jedinice mačvanskog bana Ivana od Hrvata (Ivaniša Horvata), kao i pripadne albanske i srbske čete Tvrtkovih vazala (uključivo i čete srbskog kneza Lazara) te manji broj međunarodnih snaga – Grci, Mađari, Moldavci, Poljaci i Česi, sveukupno od 40 000 do 70 000 bojovnika. Tursku vojsku vodio je sultan Murat I. i njegovi sinovi Bajazit i Jakub. Na strani Turaka bilo je ukupno od oko 60 000 do 140 000 vojnika. Sam sultan i njegov sin Jakub (po nekim navodima oba sina) pogibaju tijekom bitke. Jedan dio srbskog plemstva nisu bili hrvatski vazali, nego su bili je u vazalnom odnosu prema Turcima, pa su se borili na turskoj strani. Hrvatska vojska je bitku odradila rutinski, desetkovala turske snage i odnijela veliku pobjedu.
      Po primitku vijesti o toj velikoj hrvatskoj pobjedi nad osmanlijama na Kosovu polju, koju je kršćanskoj Europi pismom prenio bosanski kralj Tvrtko, u Parizu su zvona crkve Naše Gospe zvonila u čast velike pobjede kršćanske vojske nad Turcima.
      Uzprkos nedvojbenoj bojnoj pobjedi, Tvrtkov vazal srbski knez Lazar, iz nepoznatih razloga ili samo zbog lošeg vođenja bitke na svom dijelu bojištnice pretrpio je velike gubitke, koji su se značajno odrazili na daljni tijek srbske povijesti i Srbiju, do tad uglavnom hrvatskog, bosanskog ili ugarskog vazala, pozicionirali kao važnog turskog vazala i najvjernijeg turskog bojovnika protiv kršćanske Europe na prvoj crti, uglavnom protiv Hrvata, Bugara, Grka i Mađara.
      https://hrvatskapravoslavnacrkva.wordpress.com/2016/08/23/hrvatske-kosovske-bitke/
    • Од Danijela,
      Podela Kosova pokrenula bi domino efekat širom Balkana sa užasnim posledicama za sve. U scenariju podele svako bi izgubio, dobici bi bili jadni. Srbi bi nestali sa Kosova, koje bi tako postalo model za stvaranje etnički čistih država. Balkan bi ponovo postao bure baruta.
      Pomirenje je preduslov za svako dugoročno rešenje, a ne obrnuto, serijom Tvitova i poruka na Fejsbuku oglasio se iguman manastira Visoki Dečani, otac Sava Janjić.
        Nakon više tekstova u prištinskoj štampi da navodno Beograd, Priština i Tirana pregovaraju o razmeni teritorija, odnosno podeli Kosova, poruka nemačke, austrijske i američke ambasade protiv ovakih ideja, a potom i kosovskog predsednika, Hašima Tačija, za kojeg se inače tvrdi da upravo on dogovara navodnu "razmenu teritorija" i "podelu" sa Aleksandrom Vučićem, reakcija Save Janjića je prva u srpskoj javnosti na ovu temu, prenosi portal KoSSev.
      - Ako postoji rešenje statusa Kosova to zasigurno nije podela. Svi znamo da većina Srba ne živi na severu Kosova, već na prostorima juga koji je većinski naselјen Albancima. Tamo su i najvažnije srpske pravoslavne svetinje. Srpska pravoslavna crkva se dosledno protivila promeni međunarodno priznatih granica Srbije. Podela Kosova otvorila bi Pandorinu kutiju nasilja i pokrenula bi domino efekat širom Balkana sa užasnim posledicama za sve - naveo je Janjić.
      Umesto igre sa životima desetina hiljada nevinih ljudi, rešenja za trenutne probleme na Kosovu treba tražiti u dijalogu i na osnovu međunarodnog prava, podstičući saradnju, pomirenje, poštovanje ljudskih prava i baštine, dodao je on.

       
      Foto: E. Čonkić / RAS Srbija Naglašava i šta bi bile dalje posledice podele:
      "U scenariju podele svako će izgubiti, a dobici će biti jadni. Srbi će nestati sa Kosova (vrlo teško nasleđe za Beograd). Ono što ostane od etnički albanskog, muslimanskog Kosova izgubiće čak i privid onoga što je ostalo od multietničnosti (što će biti još manje privlačno mnogima u EU)."
      Tako će međunarodni “projekat multietničkog Kosova” konačno doživeti kolaps i umesto toga postaće model za stvaranje etnički čistih država:
      "Balkan će ponovo postati bure baruta (BiH, MK). Ovo će se kao bumerang vratiti onima koji kratkoročno traže brza rešenja i odraziće se (negativno) na stabilnost EU."
      Sava Janjić poručuje da dijalog mora da se nastavi i da bude pravilno fokusiran i merljiv uspesima u vladavini zakona, zaštiti manjinskih zajednica, baštine, povratku izbeglica, garancijama privatne imovine, napuštanju jezika mržnje:
      "Pomirenje je preduslov za svako dugoročno rešenje, a ne obrnuto."
      https://www.blic.rs/vesti/politika/iguman-sava-janjic-podela-bi-imala-uzasne-posledice-za-sve-srbi-bi-nestali-sa-kosova/wckj7bj
    • Од Драгана Милошевић,
      Rat koji još nije završen!
       
      Piše Dr. Rudolf Henzel
       
      Prošlo je više od decenije i po nakon agresije,koju su protivno medjunarodnom pravu započele US-NATO snage,koristeći visokotoksične i radioaktivne uranijumske projektile, a posledice se još uvek osećaju. U Srbiji su agresivna kancerogena oboljenja, kako medju mladima tako i medju starima, u porastu i poprimаju razmere epidemije.
      Ljudske patnje su neopisive i neizmerne. Zahvaćena je cela Srbija a posebno je pogodjen njen jug i Kosovo i Metohija.
      Rezultati koje je objavilo Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, govore da u Sbiji svakoga dana po jedno dete oboli od raka.
      Zemlja je potpuno zatrovana. Usled oštećenja genetskog materijala (u daljem tekstu DNA), postoji opasnost da se iz generacije u generaciju radjaju deca sa deformitetima. Svesno i voljno je počinjen genocid.
      Do nedavno su političari uz pomoć medija, a pod pritiskom počinilaca zločina, skrivali istinu od uznemirenih gradjana.
      Hrabri i odgovorni lekari, naučnici, bivši oficiri, bivši političari uspeli su da probiju zid ćutanja, zbog dobrobiti naroda Srbije, ali i drugih naroda u susednim zemqama, koji dele istu sudbinu.
       
      Uranijumski projektili su oružje za masovno uništavanje
      Kada su SAD-e u Vijetnamskom ratu koristile "Agent Orange"(herbicid dioksin,korišten za uništavanje rastinja-kod nas poznat kao ‘’narandzasti agens’’ ili ‘’crveni gas’’) i napalmske bombe, svet je bio šokiran. To više nije bio rat, to je bio masakr civilnog stanovništva i potpuno uništenje prirode. I nakon 50 godina tamo se iz generacije u generaciju radjaju deca sa visokim stepenom invaliditeta, dakle-rodjena da bi ubrzo umrla. Uprkos tome, od Vijetnamskog rata, vojna industrija i industija za proizvodnju atomskog naoružanja i dalje jačaju svoj "biznis".
      Svi ratovi koji su vodjeni nakon ustanovljenja pravnih normi na Nirnberškom Tribunalu (Nirnberški principi), shodno istima, su ilegalni i svaki je bivao većih razmera, smrtonosniji, nazadniji  i genocidniji.
      To je slučaj i sa ratom koji je od stane US-NATO vojske vodjen na evropskom tlu, a protiv SR Jugoslavije. Vojska SAD-a je uz prećutno odobravanje ostalih članica NATO pakta-uključujući i Nemačku, koristila oružje za masovno uništavanje, koje je predhodno isprobala u Zalivskom ratu 1991. i u BiH 1994/95. a to su uranijumski projektili, sa visokim stepenom radioaktivnosti i toksičnosti.
      Nato je priznao da je ispalio 30.000 projektila sa osiromašenim uranijumom (u daljem OU).
      Vojska Srbije pominje 50.000. Radi se o 10-15 tona osiromašenog urana.
      Iako postoji obimna literatura o ovom ratnom zločinu na nemačkom, engleskom i srpskom jeziku, kao i filmski materijal (film "Deadly Dust"-Smrtonosna prašina), izneo bih još neka zapažanja. Zbog dugog procesa razgradnje, radioaktivnosti i toksičnosti otpad uranijumske i atomske industrije, pretežno izotopa OU-238, morao bi biti duže vreme skladišten u posebno obezbedjenim deponijama.
      Da ne bi plaćali visoke cene skladištenja, radije su OU besplatno ustupali onima koji su zainteresovani, npr vojsci.
      OU poseduje karakteristike koje su veoma primamljive vojnoj industriji.
      OU projektili, razvijani po nemačkoj tehnologiji (Zigvart-Horst Ginter) zbog visoke gustoće metalnog urana (1,7 puta veću nego olovo) imaju jaku probojnu moć, i koriste se za uništavanje tenkova i podzemnih bunkera.  OU i sam spada u zapaljive materijale, te prilikom probijanja tenkovskog oklopa gori, pri čemu na 3000 stepeni po Celzijusu stvara prašinu uranijumovih oksida oslobadjajući visokotoksične i radioaktivne supstance.
       
      Čestice uranoksida-aerosol-a čija veličina se meri u nanometrima, kroz vazduh, vodu kao i lanac ishrane dospevaju u ljudski organizam. U plućima se čestice uranijumske prašine vezuju za crvena i bela krvna zrnca i prodiru u ostale organe, oštećujući ćelije mozga, bubrege i reproduktivne organe. Na taj način se u mnogim organima razvija kancer i nepovratno oštećuje DNA.
      Jačina kancerogenosti OU je zasnovana na tome, što hemo i radiotoksičnost deluju sinergično.
      Kroz placentu OU dospeva do ploda u materici, koji takodje biva ugrožen. Moguće dugoročne posledice su genetski defekti kod dojenčadi, dečija leukemija, kancerogena oboljenja i oštećenja bubrega.
      Pošto  čestice uranoksida tokom sagorevanja dobijaju karakteristike keramike, one se ne raslažu u vodi, nego u takvom stanju ostaju u organizmu i godinama šire radioaktivnost.
       
      Upotrebom uranijumskih projektila je svesno i voljno počinjen genocid
      Za biohemičara Albrehta Skota (Albrecht Schot) je upotreba OU primer intervencije u stvaranju, koja ugrožava egzistenciju, i nije  samo oružje protiv pojedinih država, nego protiv čitave planete. Poznati nemački novinar i režiser Frider Vagner (Frieder Wagner), autor filma "Deadly Dust" (‘’Smrtonosna prašina’’) naziva uranijumske projektile oružjem za istrebljenje, a žrtve ovog smrtonosnog oružja "osudjenicima  na sporu smrt''.
      Uranijumski projektili su"perfektno oružje" za masovno uništavanje čovečanstva, što će reći za genocid.
      Konvencijom Ujedinjenih Nacija od 1948. god. genocid je u medjunarodnom krivičnom pravu proglašen zločinom koj inikada ne zastareva. Označen je kao posebna namera da se na direktan ili indirektan način pripadnici jedne nacije, rase, etničke ili verske grupe potpuno ili delimično  unište. Zato je okarakterisan kao "jedinstveni zločin" i najteži zločin u Medjunarodnom krivičnom pravu - "zločin nad zločinima" (engl. ‘’crime of crimes’’)
      Australijska lekarka, specijalista za atomsko naoružanje i mirovna aktivistkinja Helen Keldikot (Helen Caldicott) piše u svojoj knjizi "SAD-Nuklearna opasnost" sledeće: "Jasno je da je Pentagon mnogo pre operacije "Pustinjska oluja" (2. zalivski rat 1991.g) bio upoznat sa rizicima po zdravlje stanovništva u slučaju upotrebe uranijumske municije. U mnogim vojnim izveštajima se naglašava da uran-238 štetno deluje na bubrege i pluća, izaziva rak kostiju, oboljenja kože, dovodi do neurokognitivnih smetnji, oštećenja hromozoma, uzrokuje radjanje dece sa deformitetima." (2003: 260)
      Iz ovog razloga se ratovi u kojima su korišteni visokotoksični i radioaktivni uranijumski projektili, kao i oni u kojima je svesno i voljno počinjen genocid mogu okarakterisati kao ratni  zločin (uključujući i bombardovanje SR Jugoslavije 1999.).
      Prema konvenciji UN protiv genocida, obavezuju se svi potpisnici ugovora da kazne one koji su počinili genocid, bez obzira na to da li su u pitanju članovi Vlada, državni i javni službenici ili privatna lica.
      Jedan veliki tim sastavljen od advokata i naučnika iz Srbije, Nemačke, Francuske, Italije, Rusije, Kine, Engleske i Turske tuži NATO zbog toga što je, tokom rata protiv Srbije 1999.  bacao bombe sa OU.
      Ova tužba će pomoći svim narodima koji dele sudbinu Srbije.
       
      Agresivna kancerogena obolenja u Srbiji poprimaju razmere epidemije
       
      Bombardovanje Srbije trajalo je 78 dana. 1031 vojnik je poginuo, 5173 vojnika i polcajaca je ranjeno, ubijeno je 2500 civila, od kojih su 78 deca, preko 6000 civila je ranjeno. Osim projektila sa OU koji sadrze i visokotoksičan plutonijum, upotrebljavane su i druge eksplozivne materije i raketna goriva, kao i odredjena hemijska jedinjenja koja prilikom eksplozije oslobadjaju otrovne materije, koje uzrokuju kancerogena oboljenja. Stopa obolelih od kancerogenih bolesti se povećava iz godine u godinu.Takodje raste broj novorodjenčadi sa deformitetima, kao i broj dece obolele od leukemije.
      Pre više od godinu dana Društvo Srbije za borbu protiv raka objavilo je, da su studije pokazale da je usled upotrebe municije sa OU izmedju 2001.g. i 2010.g. od 15.000 obolelih od raka, njih 10.000  je nažalost umrlo. Predsednik društva je radiolog i onkolog, Prof. Dr sc. med. Slobodan Čikarić.
      Ukupno je u ovom vremenskom periodu u Srbiji obolelo 330.000 ljudi. Stopa smrtnosti se od 1999. povećavala za 2,5 procenta godišnje.
      Još 2013.g. Prof. Cikarić je za list "Blic" izjavio da se u Srbiji, iako je prošlo 14 godina od bombardovanja OU, očekuje eksplozija kancerogenih obolenja svih vrsta i oblika. Imao je pravo.
      Oštećenja imunog sistema dovelo je do povećanja infektivnih obolenja, teških poremećaja funkcije bubrega i jetre, agresivne leukemije kao i drugih kancerogenih bolesti (često višestrukih), oštećenja koštane srži, genetski deformiteti i komplikacije  poput pobačaja i prevremenog porodjaja, kao posle černobilske katastrofe.
      Kada se čitaju srpske novine upada u oči veliki broj stranica sa čituljama, kada se prolazi kroz srpska groblja, upada u oči veliki broj nadgrobnih spomenika sa ukucanim godinama rodjenja i smrti, koje govore da pokojnik nije dugo živeo.
      Mozda bi trebalo dopisati "preminuo od posledica trovanja i zračenja OU".
      Veliki broj gradjana Srbije je godinama prisustvovao patnjama bližnjih, obolelih od karcinoma, i sa strepnjom iščekivao kada će se to i njima desiti, što je stvaralo dodatno psihičko opterećenje. Ponekad su i znali šta je uzrok obolenju, pa je zato bila  prisutna strepnja i nesigurnost, što je pojačavalo stres.
      Niko od političara u Srbiji kao i u drugim državama koje su zatrovane OU (bliski i srednji istok), pa ni u državama članicama NATO-a nije našao za shodno da stanovništvu kaže istinu. Nisu hteli, izmedju ostalog, da dozvole da dodje do tužbe i zahteva za odštetu, hteli su da nesmetano nastave bavljenje ovim smrtonosnim zanatom.
      Stres, strahovi i depresija slabe već oštećeni imuni sistem, što dovodi do pojačane sklonosti ka infekcijama. To pokazuju rezultati istraživanja interdiciplinarne istraživačke oblasti – Psiho -Neuro-Imunologije (PNI). 
       
      Stanovništvo ima pravo na istinu
       
      Da bi mogao da organizuje sopstveni život onako kako želi, da odluči da li će stupati u brak ili ne, da li će imati decu ili ne, svaki gradjanin mora da realno proceni ekonomsko, socijalno i političko stanje u svojoj zemlji. Ali on to ne može ukoliko istina nadolazećim dogadjajima koji mogu ozbiljno uticati na njegov život nije realno predstavljena.
      Zato je moralna obaveza svih koji su se susretali sa problemom zagadjenja zemljišta-lekara, naučnika, novinara, kontaminacijom pogodjenih oficira, vojnika i gradjana, da stanu uz svoje gradjane i iznesu im istinu.
      Uz to, identitet jednog naroda se gradi na znanju sopstvene istorije i pravu na istinu. Istoričari i ostali naučnici kao i predstavnici naroda (poslanici) moraju tome dati značajan doprinos. Stanovništvo ne sme biti prepušteno samo sebi. Potraga za istinom i prosvećivanje stanovništva je takodje politička i svaka druga obaveza za nosioce političke i izvršne vlasti. Oni su odgovorni za njeno rešivanje, i ni u kom slučaju to ne sme biti zanemareno. Vlada i Parlament moraju se nedvosmisleno izjasniti i zauzeti stav o tome, i to mora biti osnov za sve buduće aktivnosti. Kako mogu gradjani da veruju Vladi ili svojim predstavnicima u Parlamentu, ako im ne iznose istinu o problemima koji egzistencijalno dotiču i brinu sve njih?
      izvor
       
       
×
×
  • Креирај ново...