Jump to content

Rate this topic

Recommended Posts

Зоран Ђуровић: НОТА О МОЛИТВИ

 

Проповедник (Кохелет) писа како се предавао страстима и другоме и себе гледао са стране. Да би видео да ли то функционише. Шта је тај живот? Куда води? Поробљава ли човека...

Племенита госпођа срца мога, ових дана, пошто ме је видела да жестоко каштигам неке људе, рече да ће се помолити за мене да ми Бог опрости грех, јер никад није видела да овако бескрупулозно разобличавам особе. Зна да никад нисам радио против неког. И то је тачно. За мене грех није апстрактна категорија, него конкретна: када другога оштетиш, повредиш. Перверзни људи мисле да је грех у самим помислима и у себи. Јесте ако је против тебе самога. Грех је лагати, али лажеш другу особу. Само у тешким облицима патологије можеш да лажеш самог себе.

Можда сам опсесиван, а можда и заиста молитвена особа (то ћу знати кад изађем Му пред лице), јер Господу досађујем дан-ноћ, док седим, док ходам, док једем, док спавам...

Сада сам дошао у ситуацију да некима скинем главу и немам милости. Буквално као када је на Кисону Илија поклао Валове жреце. Имамо то осликано и на православним фрескама. Свети краљ Милутин, на чији дан сам се родио, држао је одсечену главу свог непријатеља. У цетињском манастиру нађоше лобању Махмут Паше Бушатлије. Имао је св. Петар.

Никакву мржњу не осећам према овим особама, али их одстрањујем као рак. Иако их помињем у молитвама. Молитва ме није напустила. Све се редовно одвија, људи се исцељују (мада има она категорија за коју велим да их испратим молитвама у други живот, истинити и вечни, јер им Господ беше одредио границе, као и свима нама), радимо на добробит свих. Сведочим да је могуће волети и поступати „немилосрдно“. Једнако ми гори љубав у срцу, али ме то не спречава да каштигам оне који раде против интереса Цркве, односно свих нас. Нама је дато да одсечемо злотворе, а Бог ће после судити.

Хришћанство није хипи покрет. Има ли или нема апокатастазе, ја то не знам, али знам да Бог жели да се сви људи спасу, и зато се молим за све. Нико нема изговора да не воли непријатеља. Тек са практиковањем ове заповести, ми и заиста спознајемо шта је Божија љубав. Нема никаквог али...

Не написах никакав „побожан“ текст, а они који воле непријатеље, ће знати о чему говорим. Бог је љубав и ко воли, спознао је Бога. Не можеш рећи да волиш Бога, кога не видиш, а не волиш ближњег кога видиш. Јако је једноставно ово Апостолово. Али треба да се практикује па да се види да то функционише, ради... Но, истовремено, морамо да разликујемо духове и особе. Да се одстрани зло. Мора да сапостоји: мудри као змије, безазлени као голубови. Као Кохелет могу да посведочим да ово ради...    

  fzlyNwO.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Sofija_ рече

Ako je tako, pomolite se i za mene gresnu i nedostojnu :skidamkapu:

Јесте тако, а остаће хард диск као сведок. Нема потребе да ми неко пише житије!:))12:smeha::))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, Zoran Đurović рече

Јесте тако, а остаће хард диск као сведок. Нема потребе да ми неко пише житије!:))12:smeha::))

ја сам за то да се ипак запише на папиру, мастилом. ако не буде струје џаба хард диск... :babuska:

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Sofija_ рече

Nepravedno ste proterani, ali  ste zato pravednik pred Gospodom.

Та блаженства певамо на свакој литургији. Ја сам, веруј ми, сасвим миран око тога. Јер бих се забринуо колико сам Господњи, а да сам у благодетима овога света. Све сам свесно одабрао. Није ми пало као неки усуд. Проблем ових религиозних душа је што траће живот. Изгоне Господа од себе. Господ је поистовећен са малима. То су задње особе, не малолетна деца, како би неко могао помислити. И, видиш, он вели да је таквих Царство Небеско, говори у презенту, а не да ће бити. Зато ми сада можемо да имамо ову луду љубав Божију и радост, која се не може одузети, јер живимо у њему. Дух Свети је дух радости, а не таме и конфузије. Слагао бих када бих рекао да не живим у светлости и радости. Без обзира на све и слабости и недаће које ме сналазе, а то трпе и моји најближи. Али се упркос томе радујем Господу који свакодневно делује и то делује са особама које су ми блиске. И свака је прича за себе. Не постоји дан у коме не видим неку причу. И увек чудесну. - Напомињем, ја сам рационална особа, доктор наука, и ту нема импровизација или некаквих заношења. Тамо је све подложно демонстрацији или оповргавању. А духовни живот је нешто друго, приватно, субјективно, али никада и некомпатибилно са научним радом.      

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Sofija_ рече

Screenshot_20190209-201747.png

Нисам баш из ове приче. Ја ствари гледам позитивно, не да се борим против нечега. Гледам да чиним добро, а не да се борим против зла. Зло могу да региструјем, али не и да се борим против њега. 

Ствар је као и са хулним помислима. Против њих се не боримо, иначе смо пропали. Свакакве бестијалне ствари могу пасти човеку на памет, али су то ствари које демон пусти, а ми са њима не треба ни у какав дијалог да улазимо. Нису наше. Ко се закачи и почне да се бори са њима, а ту су перверзије до неба, пашће у очајање. Кад се игнорише, и пусти да прође, има се мир. Демон има богато искуство, а и ми имамо у текстовима отаца. Ту да се учимо. Ја много волим монашку литературу, јер ту имамо све, али имамо и лажне учитеље који нам пласирају свашта око исте. Демон увек гледа да отрује извор. И онда наиђеш на кретене који апсолутно погрешно интерпретирају ове текстове и гледају да од људи направе психопате. А сами текстови су лековити. Међутим, како рече св. Григорије Синаит: Не постоји тако савршена или света ствар коју би Бог створио, а да је човек својом перверзном маштом не би могао упропастити

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Sofija_ рече

Nepravedno ste proterani, ali  ste zato pravednik pred Gospodom.

Ево да и ја кажем коју на ову тему.

Пошто сам сасвим ван црквене приче, кланова, екипа, парохија, веронаука, теолошких кружоока, владика, мецена, лове, послова, шема, укратко свега што је везано за СПЦ, осим што сам обичан хришћанин и верник, могу мирна срца да кажем две ствари:

1. О. Зоран је један од само тројице теолога код нас који - према мом скромном мишљењу - уопште заслужују да се назову теолозима; друга двојица су Петар Јевремовић и Никола Ђоловић.

2. Људе - из које год приче, с које год стране (а ја их све поименице и лично знам, али ћу прећутати јер нисам борба.за.вечеру.орг) - који су на било који начин учествовали или учествују у фарсама против о. Зорана треба да буде срамота. За мене то нису хришћани.

Толико.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Како оно рече старац Пајсије:" Помисли су авиони, пролазе те пролазе, проблем кад им у нашим главама направимо аеродром!"

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Лазар Нешић рече

Ево да и ја кажем коју на ову тему.

Како га срочи, моћи ће ово као стихире да ми певају једног дана!:sunce: А битно је ко каже. Љуби племениту Госпу своју! 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Zoran Đurović рече

Једнако ми гори љубав у срцу, али ме то не спречава да каштигам оне који раде против интереса Цркве, односно свих нас. Нама је дато да одсечемо злотворе, а Бог ће после судити.

Како да неко зна да ли је Илија или Иродијада? Шта уопште значи бити новозаветни Илија? Који је прави интерес Цркве? Чак и Јевреји, када су разапели Исуса, они су мислили да то раде за добро свог народа, своје заједнице и свог Бога. Обично када у нашој љубави међусобној нема љубави Божије онда та наша љубав често зна да пређе у оно друго. А то тако зна да овлада човеком да човеку измени и његов разум, и да човек и када чини зло, мисли да чини добро. Баш као што рече и Јеванђеље: "доћи ће време када ће вас убијати мислећи да Богу службу приносе" (Јн 16,2).

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, Zoran Đurović рече

Како га срочи, моћи ће ово као стихире да ми певају једног дана!:sunce: А битно је ко каже. Љуби племениту Госпу своју! 

Видим ја да се на све стране пишу стихире, тропари и кондаци авви у част, биће ускоро цела служба  :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, Лазар Нешић рече

Пошто сам сасвим ван црквене приче, кланова, екипа, парохија, веронаука, теолошких кружоока, владика, мецена, лове, послова, шема,

Да ти човек позавиди на оволиком степену слободе. :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг инфо
      Наш саговорних на ову тему је протојереј Зоран Филиповић, старешина храма Светог Николаја Мирликијског Чудотворца  у Нишу.
       
      ОВДЕ ПОСЛУШАЈТЕ
       
      Радио глас
    • By Hadzi Vladimir Petrovic
      Др Владимир Латиновић, удостојивши српску теолошку сцену, написа текст Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље. Уследила је полемика са о. Слободаном Лукићем, овде и овде. Не знам нешто више о ВЛ јер његов докторат није публикован, мада је 2014 помпезно најављено да ће га Брил штампати 2015, а данас смо 2020, тако да је ВЛ докторант по правилима која важе где сам ја докторирао. ВЛ је изразио жељу: „Редакција, наравно, може да настави да објављује овакве одговоре. Ја на њих убудуће нећу одговарати и нећу се даље „ћерати“ све док не видим одговор који је теолошки промишљен, поткрепљен аргументима из Светога Писма и других релевантних извора и, пре свега, логички утемељен. И уколико ме неко суочи са бољим аргументима и изворима од ових мојих, радо ћу признати да сам погрешио.“ – коју ћу му драге воље услишити, јер сам и сам писао на ову тему: 01, 02, 03, 04.
      Латиновићев текст није безинтересан, што и он сам тврди, тако да иако се слажем да се преко причешћа може пренети зараза или болест, базе за наше тврдње су сасвим другачије, а тотално му је неутемељено да Писма и Предање негирају причешће као телесни лек, јер оно може бити, како мислим, али не и нужно, и телесни лек. Ту је ВЛ од Лукића тражио да му покаже одакле се појавило погрешно учење да је причешће телесни лек, тј. где је прочитао догму о томе да се зараза не може пренети причешћем, иако је сам порадио на томе у кратким цртама. Тако да је чудан његов захтев. Но да видимо Латиновићеву аргументацију.
      1) „У Новом Завету нема ни помена о исцељујућим дејствима причешћа. Христос није користио причешће да би исцељивао болесне“. Ово је бесмислено. Сам он је то причешће, и што би, поред себе живога правио некакво причешће? Друго, тајна евхаристије је установљена кад су га ухапсили, па свакако није било времена да би је он употребљавао.
      „Савле није прогледао и постао Павле под дејством причешћа и није васкрсао мртвог младића који је пао са прозора  причешћем, иако му је оно било одмах ту при руци (Дела 20, 7-12)“. Не даје се причешће некрштеном. Савле је морао бити најпре крштен, како и видимо из Дела. Младић је погинуо, како су неки мислили, а Павле је рекао да је само кататоничан (мада је ово можда по: Није умрла, спава). Било би сулудо гурати некоме хлеб у уста а овај не може да гута. Још у душник да му угураш па да га дотучеш. ВЛ неопрезно наведе управо текст који је против њега, јер читамо у 11-12: „Онда изиђе горе па, преломивши хлеб и причестивши се, дуго говораше све до зоре, и тако отиде. А младића доведоше живог“. Овде имамо идеју чудотворења по причешћу.
      Добро пак вели Латиновић да НЗ сматра оним преко се чега достиже живот вечни, а ту бих скренуо пажњу да је то управо идеја спасења, односно телесног здравља, јер се васкрсло тело доживљава као тело, иако духовно. Пише даље: „Нигде ни речи о телесним дејствима осим у случајевима када злоупотреба причешћа у сврху опијања узрокује болест и слабост… То је, у изузетно натегнутом смислу, уједно и најближи пример исцелитељског дејства причешћа који се може наћи у Новом Завету, јер ако причешће може изазивати (телесну) болест могло би, барем теоретски, да има и супротан ефекат“. То није натегнут смисао, јер предозирање или погрешна употреба лека може довести до болести и смрти.
      Сада долазимо и до недемонстриране тезе ВЛ да се у хришћанству развило погрешно учење о причешћу као леку. Као једини аргумент је употребљавао: То ја тако сматрам, али то није аргумент. Сасвим потписујем пак његову тврдњу: „Не сматрам да сам (и поред доктората на тему евхаристије) најстручнији да пишем о тој теми“, и ваљало је да послуша тај савет разума. Прво што се да запазити је да аутор не види никакву continuatio између СЗ типа пасхалног јагњета и НЗ стварности тог јагњета. Ис Хс је пасхално јагње. А оно се конзумирало у знак спасења од буквалне, телесне смрти. Леп текст о симболу и реалности, односно значењу избављења преко Јагњета имамо у Јована Благојевића. Зато НЗ слика Ис као Спаситеља човека, а тада још нисмо имали идеју подвојености на душу и тело, осим у минорним јеврејским круговима (нпр. у есена, како сведочи Јосиф Флавије), је укорењена у вековном јудејском предању. Знак доласка Царства Небеског су била и исцелења која је Месија вршио (Мт 12, 28). Он је био лекар, иако нигде није назван као таквим, осим у народу. Наиме, индиректно је сам себе назвао лекаром (ἰατρός) у Лк 4, 23: „Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Лекару, излечи се сам“. Лекаром су га сматрали у народу јер је и лечио, али и код противника, тако да не користи случајно овај апелатив. Опет га налазимо у Матеја и Марка, где о себи говори као о лекару (Мт 9, 12; Mк 2, 17; Лк 5, 31), а поготово Лука 5, 43-4 сугерише о њему као правом Лекару: „И беше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на лекаре и ниједан је није могао излечити; и приступивши састраг, дотаче се скута хаљине његове, и одмах стаде течење крви њене“.
      Ако је, дакле, Ис био и Лекар, што је несумњиво на основи НЗ текстова, тада Латиновићу не преостаје друго него да докаже да у причешћу није Ис, и да нам објасни како је то наједанпут субапостолским оцима, а затим и апологетима пало на памет да измисле тезу о причешћу као и леку! Плашим се да када бисмо следили његову логику, онда бисмо поништили и све одлуке васионских сабора, јер би оне биле накнадне измишљотине Отаца које немају директног упоришта у Писмима. Међутим то није тако, јер рефлексије и св. Игњатија, као и наведеног Кипријана, не висе у ваздуху. Но, јасно је да је Латиновић и изнад васионских сабора, када се бласфемично изражава на рачун св. Августина и не прихвата осуду пелагијанаца за јерес на Ефеском сабору. Мој магистарски се тицао Августина и пелагијанаца, и ове јефтине бљувотине на његов рачун су сасвим депласиране. Како је ВЛ „просвећен“ научник, скрећем му пажњу да је Јасперс убројао Августина у геније људског рода, док је Јулијан предат забораву, а нема га ни у теологији, за разлику од осуђених Евагрија, Теодора, Оригена итд.
      Да се вратим на тему. Ис се не јавља само у НЗ као лекар. Имамо схватање Хр као „лекара телесног и душевног“ у креду Игњатијевом (Еф 7, 1-2), што је почетак 2. века, али и у хетеродоксним списима као што су Дела Јованова 108, или Дела Томина 156. Та функција Хр се проширила и на његове ученике, тако да су они сада лекари, а Талмуд забрањује по цену смрти да се иде код хришћана на исцелење. Ми смо негде у доба медицине која није одвојена од религије, култа Асклепија, а имамо и чувене лекаре као Галена и Сорана, Хипократа… Ис је постао компетативан. Јустин ће рећи да је Логос постао човек „да би учествујући у нашим немоћима, могао да их излечи“ (Друга Апологија, 23, 4). За Иринеја је Ис добри лекар који покушава да излечи болесни људски род (Против јереси, 3, 5, 2; 4, 22, 7). Слику Бога Лекара има и Тертулијан (Против Маркиона, 1, 22; 3, 17). Ис као Лекар је највише потенциран у александријском озрачју (Климент, Педагог, 1, 83, 2-3). Климент у полемици са гностицима наглашава да Ис лечи тело и душу, лечи парализованог, васкрсава Лазара (Педагог, 1, 6, 1-4; Стромата, 3, 15, 104, 4). Ориген ће наставити да развија идеју Ис Лекара у многим списима, а назива га лекаром тела и душа у Омилија на Луку, 13, 2-3; Омилији на Јеремију, 18, 5. Не бих наводио многобројне друге списе Отаца, који показују бесмисленом Латиновићеву тезу да се изнебуха појавила идеја Ис као лекара, односно причешћа као медикамента. Ако зажели, могу га упутити на друге текстове. Имамо сасвим јасну линију отаца која води „крају петог и до средине шестог века, у време кад је вера у телесну лековитост причешћа била већ чврсто установљена“. И ВЛ мисли да је то случајно, односно накарадно учење које се ваља истранчити из Цркве. Просто је невероватно шарлатанство у коме Латиновић жели да нам представи ране западне оце као помало ретардиране, па да су они унели неку забуну, односно измислили да причешће може да лечи и тело, али не штеди ни источне. Човек је сума Отаца! Још само да му видимо објављени докторат, као и Перишићеву фамозну библиографију у најави од преко 10 година. У науци ова претенциозност није пожељна, дисквалификује те.
      2) Латиновићу не недостаје само вера (то не тврдим, мада је јасно, али би било превише лично па то остављам Вишој инстанци), него научничка акрив(б)ија. Учење Цркве о Ис као Лекару је несумњиво, а не „неопрезно“ или погрешно, како би хтео ВЛ. Само неко ко није стекао употребу разума би пак тврдио да је причешће (Ис Хс) лек по себи. Није, али може да буде. Да је тако, онда нико не би умро од хришћана. Дакле, причешће није лек за телесну бесмртност, јесте за следећу фазу у којој ћемо се наћи, али се не може негирати и да је и телесни лек, само зато што умиремо. Наиме, користимо и друге лекове, они нам помажу, оздрављамо, али не можемо да живимо вечно. То не значи да ови лекови нису лекови. Јесу, али привремени. Тако и причешће може да буде привремени лек за неку болест, али је првенствено лек бесмртности. И то јасно пише у Јеванђељу, што потврђује и Латиновић. Тако се Лекар душа и тела, ваља узети у ширем контексту, и укључити и божански промисао, који би требало да нам даје оно што је на нашу корист, иако тога нисмо свесни, али и не даје нам. Верник, који се нада да је сједињен са Лекаром зато може мислити и да му је телесно здравље од Лекара. Ако је код Старих важила: У здравом телу здрав дух, овде би било: У здравом духу зраво тело, мада не и нужно. Промисао онемогућује нужност као и магијски приступ.
      3) Иако су депласиране Латиновићеве теолошке тврдње око причешћа, добре су ове око могућности заразе. Добре су по себи, јер их и ја делим, али су нажалост интересне, јер се јављају у време када се напада Синод као затуцан и реакционаран, а без да се осврне на друге владике које спроводе једнаку праксу. И још Латиновић, са безбедне дистанце, штити неисповеднике који су у мишијим рупама. Пише: „Али овога пута, на молбу пријатеља и под теретом савести, желео бих да напишем нешто у вези са схватањем причешћа, тј. његовог дејства на оне које га примају. Разлог је горући: епидемија коронавируса који угрожава људске животе, те реакције односно нереакције одређених црквених великодостојника (укључујући и оне највише), које више припадају неком прошлом времену, него овом савременом у коме живимо“.
      Нека ми допусти Латиновић, али ја му у савест ни најмање не верујем, јер му је отрована молбом пријатеља. Да је текст био написан само са гледа епидемиологије, разумео бих га, али је написан у секташком духу, где се Оци представљају некаквим будалама и онима који немају везе са Писмима, а онда и Синод следбеником таквог мрачњаштва, тако да је текст до дна компромитован и нема никакве везе са науком.
      Рим 28.03.2020
      Зоран Ђуровић
       
    • By Логос
      Доносимо кратку поуку Његовог Преосвештенства новопрестављеног Епископа ваљевског г. Милутина који је казивао о молитви, и њеном значају за сваког верника.  
    • By Логос
      У недељу четврту Часног и Великог поста (Средопосну), 29. марта 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је свету Литургију у параклису Светог Саве у Гимназији Катарина Кантакузина Бранковић у Загребу.     Није сила и снага молитве и вере у нашој мудрости, у нашим снажним речима, него у сили Духа. Силу Духа ми треба да покажемо и пројавимо, а не да образлажемо и паметујемо обеснажујући Крст Христов. Молитвом и вером, браћо и сестре, чудо је све око нас! Неопходно је да живимо у молитви и посту, навео је митрополит Порфирије.   Подсећамо да је 22. марта 2020. године Загреб погодио снажан земљотрес, током којег је оштећен и Саборни храм Преображења Господњег на Цветном тргу, као и зграда Црквене општине (у Улици Илица бр. 7). Од стране надлежних државних органа, Саборни храм Преображења Господњег у Загребу проглашен је неупотребљивим до санације штете.     Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...