Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sofija_

Da li ce biti predaje Kosova 29.04.2019.- Kosta Cavoski

Оцени ову тему

Recommended Posts

Gospode pomiluj!

Moze li neko od nasih pravnika sa foruma da pogleda ovaj video I iznese svoje misljenje!? Cavoski ovde govori o punovaznosti ugovora koji bi AV potpisao I prakticno o nepovratnom cinu ma ko sledeci da bude predsednik!? Pa dokle cemo biti dobrovoljni taoci ovom umobolnom coveku, mi stvarno nemamo nikakvo moralno I gradjansko pravo da dozvolimo ovako nesto!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Све што би потписао било би правно обавезујуће и неповратан чин. Не можете данас признати део сопствене територије као суверену земљу, а сутра повући то признање. 

Ако нешто потпише у наше име, то би било то. Ако би Србији, којим случајем, пало на памет да након тога ослобађа Косово и Метохију, у очима међунардоног права то би била агресија.

За толико није потребно никакво посебно знање. Из међународног уговора се може извући само онај довољно јак да буде изнад закона, или онај ко докаже да ти који су уговор потписали нису за то имали право. Неке земље су на ту фору покушале да се ослободе дугова, пар њих и успешно. Али ово је нешто далеко озбиљније од тога, и без подршке великих сила и отвореног кршења међународног права, не би било могуће надокнадити штету. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 46 минута, Хаеул рече

Из међународног уговора се може извући само онај довољно јак да буде изнад закона, или онај ко докаже да ти који су уговор потписали нису за то имали право.

O tome I govorim kad Kazem da se jave pravnici sa naseg foruma, dakle radi se o striktno pravnom aspektu, o mogucnosti obesnazenja umobolnog potpisa. Po cenu ispitivanja njegovog psihickog stanja; insistiranje na zvanicnoj evaluaciji mentalnog zdravlja. Koja stranka zvanicno zastupa stav da se potpise izdajnicki ugovor sa svetom?! Ako je sav narod protiv toga, mora da postoji neki nacin da se ovom (pravno) ospori izdajnicki cin.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, "Tamo daleko" рече

O tome I govorim kad Kazem da se jave pravnici sa naseg foruma, dakle radi se o striktno pravnom aspektu, o mogucnosti obesnazenja umobolnog potpisa. Po cenu ispitivanja njegovog psihickog stanja; insistiranje na zvanicnoj evaluaciji mentalnog zdravlja. Koja stranka zvanicno zastupa stav da se potpise izdajnicki ugovor sa svetom?! Ako je sav narod protiv toga, mora da postoji neki nacin da se ovom (pravno) ospori izdajnicki cin.

Нажалост, у овим стварима, све се своди на правило јачег. Све што Срби данас имају на својој страни јесте подршка Русије и Кине, и чињеница да терористичка творевина, у очима међунардоног права, није суверена земља.

Ако им дозволимо да потпишу капитулацију, ствар би била завршена. То би значило признање терористичке творевине од стране нас, и Русија и Кина ту више не би имале шта да раде. 

То би било аналогно примеру Судана. Данас једна држава, сутра две, које се међусобно признају и пуноправне су чланице ОУН-а.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Хаеул рече

Нажалост, у овим стварима, све се своди на правило јачег. Све што Срби данас имају на својој страни јесте подршка Русије и Кине, и чињеница да терористичка творевина, у очима међунардоног права, није суверена земља.

Ако им дозволимо да потпишу капитулацију, ствар би била завршена. То би било аналогно примеру Судана. Данас једна држава, сутра две, које се међусобно признају и пуноправне су чланице ОУН-а.

Dobro, da cekamo Rusiju I Kinu za podrsku, ali ostatak recenice je kontradiktoran; u ocima sveta , oni smatraju da je Kosovo suvereno zar ne?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 минута, "Tamo daleko" рече

Dobro, da cekamo Rusiju I Kinu za podrsku, ali ostatak recenice je kontradiktoran; u ocima sveta , oni smatraju da je Kosovo suvereno zar ne?

Па, ми већ имамо подршку Русије и Кине. Да није њих, Резолуција СБ УН 1244 не би вредела папира на коме је написана, јер, као што рекох, у свету важи правило јачег. Зато се неки шаљу у Хаг на основу лажних оптужница, док други не смета масакрирају цивилне у Јемену.

Свет и међународно право нису исте ствари. А ми имамо на својој страни и једно и друго. Број земаља које нас подржавају незнатно је мањи од оних које  подржавају терористичку творевину, а њихова здружена популација вишеструко надбрајава становништво Америке и сатрапија. 

Русија се, по питању Крима, често позива на право на  на самоопредељење и чињеницу да становништво Крима јансо жели да буде део Русије. Ја подржавам то што је Крим враћен Русији, јер јој је противправно отет, али то заправо не стоји.

Право на самоопредељење и једнострану независност имају само колоније. То право је и настало с њима на уму. Оно се никада није односило територија попут Косова и Метохије, Каталонији и сличних, и уораво зато им и јесте потребан наш потпис.

У међународном праву просто не постоји ништа што било коме или чему даје право да самовољно и без сагласности једне суверене државе отуђи неки њен део. Читава идеја међународног права почива на, између осталог, неприкосновеном суверенитету свих земаља чланица ОУН.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Sofija_ рече

Ne mogu da slušam ceo klip... ali ne znam za neki ugovor koji predsednik može da potpiše bez parlamenta... tj. narodna skupština potvrđuje (ratifikuje) sve međunarodne ugovore i isti stupaju na snagu tek ratifikacijom.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 минута, Avocado рече

Ne mogu da slušam ceo klip... ali ne znam za neki ugovor koji predsednik može da potpiše bez parlamenta... tj. narodna skupština potvrđuje (ratifikuje) sve međunarodne ugovore i isti stupaju na snagu tek ratifikacijom.

значи не може да потпише нешто а да ми пре тог чина потписивања не сазнамо за то? ето, у случају да покуша нешто тако, пада влада аутоматски. у том случају би се догодио опште народни протест. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не пада влада, јер све што је @Avocado  рекао јесте да би било какав споразум претходно морала ратификовати скупштина.

А у нашој скупштини седе људи који гласају на звонце.

Зато, не пада влада, а и да падне, ствар ће већ бити завршена. Не дозволимо себи да се уљуљкајмо - буквално смо на прагу предаје. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 минута, Предраг М рече

@Хаеул ако скупштина мора да ратификује тај потпис, постоји ли неко у тој скупштини ко би обавестио народ о томе? 

Поента је да то не би променило ништа. Мировали смо кад је потписан Бриселски споразум, и ако будемо мировали кад он буде потписивао тај нови, мироваћемо и кад ствари дођу до скупштине.

А у скупштини он неће наићи ни на какав отпор, јер наша скупштина је само један од низа експозитура партијских бироа за запошљавање. 

Но, добро, не губимо наду. Положимо наду на Господа, и одупиримо се злу. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Предраг М рече

значи не може да потпише нешто а да ми пре тог чина потписивања не сазнамо за то?

Ne prethodno... naknadno... nakon što se potpiše sporazum, skupština mora da ga potvrdi... to ne može da se desi, a da se ne zna...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од sanja84,
      Šta biste odgovorili čoveku koji bi vas pitao zašto bih bio pravoslavan i šta to druge religije ne mogu da mi pruže i zašto je opasno biti van pravoslavlja...i da zašto je opasan ekumenizam? ALi onako od srca, zdravom pameti, bez nekih floskula.
    • Од Милан Ракић,
      Tarife koje je Kosovo uvelo Srbiji i BiH, nisu politički održive i nadam se da će biti oslabljene ili ukinute, rekao je u ekskluzivnom intervjuu za Glas Amerike američki senator Ron Džonson, predsedavajući pododbora za Evropu i regionalnu bezbednosnu saradnju u senatskom Odboru za spoljne poslove. Džonson veruje da su predsednici Srbije i Kosova Aleksandar Vučić i Hašim Tači voljni da reše odnose dve zemlje i da shvataju da dogovor do kojeg dođu možda neće biti kratkoročno popularan.
      Glas Amerike: Senatore, videli ste se sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem na GlobSec forumu u Bratislavi. Pretpostavljam da je bilo reči i o Kosovu. Kakav je vaš utisak, da li je Vučić spreman na kompromis? Senator Džonson: "Ono što primarno cenim kod predsednika Vučića, a isto bih mogao da kažem i za predsednika Tačija, je da su to pojedinci koji žele da reše problem. Imaju dobru volju za to, ali istovremeno prepoznaju da je reč o veoma teškom pitanju. Nadam se da će ta njihova rešenost ipak biti dovoljna za neki napredak".
      GlasAmerike: Kada je reč o dijalogu – Priština ne želi da ukine carine na srpsku robu, a Beograd neće da pregovara bez toga. Ako Kosovo ne ukine takse, postoji li drugi način da se nastave pregovori? Senator Džonson: "Najpre želim da kažem da tarife, iako kratkoročno mogu delovati kao dobra ideja i efikasno se koristiti kao adut, dugoročno predstavljaju dodatni porez koji plaćaju stanovnici zemlje koja uvodi tarife. Dakle, dugoročno tarife ne koriste Kosovu. Ono što bih želeo da obe strane shvate je sledeće: uveli ste tarife, privukli ste pažnju javnosti, ali sada treba da krenete dalje i da ozbiljno pristupite rešavanju ovog dugoročnog problema – kako bi Kosovo moglo da bude priznato i kako bismo došli do mirnog rešenja".
      Glas Amerike: Da li SAD mogu, na neki način, da ohrabre Srbiju da se vrati dijalogu u ovim okolnostima? Senator Džonson: "SAD podržavaju obe strane i daju im prostora da reše problem. Amerika ne želi ništa da nameće bilo kojoj strani. Ponovo ću reći: dugoročno, tarife plaća narod zemlje koja ih uvodi i iskreno rečeno, mislim da nisu ni politički održive – jer sve poskupljuje. Nadam se da je ovo privremena situacija i da će biti ublažena – da će tarife biti manje rigidne, oslabljene ili ukinute. To će koristiti građanima Kosova i nastavku razgovora".
      Glas Amerike: Očekujete li da bi dijalog mogao ponovo da počne posle samita u Parizu? Senator Džonson: Nadam se da će dijalog biti ponovo pokrenut, a ako je Pariz dobra polazna tačka za to – podržavam.
      Glas Amerike: Pre nekoliko dana Bela kuća je ponovo pozvala na postizanje sveobuhvatnog sporazuma o Kosovu koji je baziran na “međusobnom priznavanju”. Verujete li da su vlasti u Srbiji spremne da naprave kompromis baziran na međusobnom priznanju? Senator Džonson: "To je krajnji cilj i razlog zbog kojeg Kosovo učestvuje u dijalogu. Razumem da je to politički teško za predsednika Vučića. On mora da pokaže građanima Srbije da je i Kosovo pravilo neke ustupke. Prespanski sporazum između Grčke i Makedonije bio je politički nepopularan u obe zemlje, ali su lideri bili hrabri – i mislim da je ista situacija sa Vučićem i Tačijem. To su dvojica lidera koji shvataju da dogovor do kojeg dođu možda neće biti kratkoročno popularan, ali se nadam da će, kao što vidimo u slučaju ulaska Severne Makedonije u NATO, u kratkom periodu pošto postignu sporazum, osetiti da je vredno sveg političkog bola kroz koji prolaze. I mislim da će ljudi, kada se sve završi, pitati zašto se nije rešilo ranije zbog koristi koju će imati u saradnji sa EU i zapadnim partnerima. Rusija zvuči zavodljivo, ali ne nudi ništa u smislu dugoročne političke stabilnosti i ekonomskog prosperiteta".
      Glas Amerike: Američki zvaničnici nam govore da ne postoji rok za rešenje pitanja Kosova, ali Bela kuća već treći put u proteklih sedam meseci poziva Srbiju i Kosovo da postignu sporazum. Da li je to poruka obema stranama da proces polako privode kraju? Senator Džonson: "To pokazuje želju Amerike da snažno podrži Srbiju i Kosovo da dođu do sporazuma, pokazuje podršku Bele kuće, a ne pretnju nekakvim rokovima. Ta podrška će ostati i pošto se postigne sporazum. Znači, kada preduzmete teške političke korake – Amerika, a nadam se i Evropa, će biti tu uz vas i ti teški koraci će se isplatiti. Dok se ne postigne dogovor, nijedna zemlja neće biti dovoljno stabilna da bi privukla investitore. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je to važno za ekonomski prosperitet obe zemlje".
      Glas Amerike: Kada govorimo o razgraničenju kao modelu rešenja – iz Amerike stižu različite poruke. Zamenik pomoćnika državnog sekretara Metju Palmer kaže da SAD ne povlače crvene linije, dok član Saveta za nacionalnu bezbednost Bele kuće Džon Erat tvrdi da je ideja o podeli Kosova "glupost" i da se ne može realizovati. Možete li da nam kažete šta je zvanična američka politika o ovom pitanju? Senator Džonson: "Ja sam član Kongresa i mogu da vam kažem svoje mišljenje. Verujem da administracija poručuje da Srbija i Kosovo treba sami da se dogovore. Mi obema zemljama dajemo prostora da postignu sporazum i lično mislim da nema crvenih linija niti ideja o kojima ne treba razgovarati. S druge strane, jasno mi je zašto ljude brine korekcija granica zbog potencijalnog domino efekta. Ali, na kraju se sve svodi na lidere i građane Srbije i Kosova koji treba da nađu rešenje koje Amerika i Evropa treba da podrže".
      Glas Amerike: Predsednik Vučić je rekao da vas je zamolio da prenesete poziv predsedniku Trampu da poseti Srbiju. Jeste li to učinili i ima li odgovora? Senator Džonson: "Upravo sam razgovarao sa državnim sekretarom Pompeom i njemu sam preneo, a preneću i predsedniku Trampu kad ga vidim. Već sam mu preneo prethodne pozive".
      Glas Amerike: I, hoće li doći? Senator Džonson: "On je veoma zauzet, ali je izrazio svoju podršku Srbiji i Kosovu da dođu do sporazuma i ostave problem iza sebe".
      Jovana ĐUROVIĆ

       
    • Од Милан Ракић,
      Gost emisije “Na nišanu Lazanskog“ koja je emitovana u ponedeljak 8. aprila 2019. bio je v.d. pomoćnika ministra odbrane za materijane resurse dr. Nenad Miloradović. Tema razgovora sa novinarom Miroslavom Lazanskim bila je modernizacija i opremanje Vojske Srbije naoružanjem i vojnom opremom ali je pri tom, za razliku od nekih ranijih gostovanja dr. Miloradovića u istoj emisiji, tehnici namenenjoj RV i PVO posvećeno manje vremena.

      Razgovor je u najvećoj meri vođen o sistemima naoružanja i opremi Kopnene vojske kao i o domaćoj namenskoj industriji. Iz izlaganja voditelja i autora emisije može se zaključiti da su glavni povodi za gostovanje dr. Miloradovića bili predstojeća vojna parada koja će se održati u Nišu 9. maja kao i uvođenje u naoružanje Vojske Srbije baterije samohodnih haubica Nora B52 M15 kalibra 155 mm.
      Pored Nora, od značajnijih projekata za Kopnenu vojsku spomenuta je i donekle opisana modernizacija tenka M-84, modernizacija borbenog vozila pešadije M-80, uvođenje u upotrebu i potencijal oklopnih transportera Lazar-3, modernizacija protivoklopnih lansirnih oruđa POLO M-83, razvoju zvukometrijskog sistema HEMERA, streljačkom naoružanju i ličnoj opremi vojnika.
      Dvosedi NJ-22 modernizacijom gube ulogu aviona za obuku / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Što se vazduhoplovne tehnike tiče, konkretnije o lovcima MiG-29, Miloradović je rekao da je u toku njihova modernizacija, da neće biti ugrađeni novi već će biti osavremenjeni postojeći radari koji će nakon toga imati domet od 120 km, da će moći da istovremeno prate 10 i omogućuju gađanje jednog do dva cilja. Pored toga avioni će dobiti novi sistem naoružanja i novu elektronsku opremu.
      U toku je modernizacija i jurišnog aviona Orao, kako kaže pomoćnik ministra odbrane, projekat će imati dve faze od kojih se prva već odvija a druga je započeta. Prva faza podrazumeva ugradnju napadno-navigacijskog sistema a izmene će pretrpeti zadnja kabina dvosedih Orlova čija je modernizacija prioritet.
      Interesantan je deo izlaganja dr. Miloradovića u kojem je rekao da NJ-22 prestaju da budu dvosedi za obuku. Plan je da oni budu lovci-bombarderi u kojima će se na zadnjem sedištu nalaziti operater naoružanja (WSO – Weapon System Officer) koji će se baviti i navigacijom.
      Prednja kabina dvoseda u prvoj fazi ostaje nepromenjena, operater naoružanja će imati zadatak da navodi pilota na cilj i u noćnim uslovima, što, kako je rekao Miloradović, Orao danas ne može. Ovaj član posade će upravljati i novim zaštitnim sistemom aviona. Nove rakete će moći da se lansiraju i pre vizuelnog kontakta sa ciljem a njima će moći da se dejstvuje na daljinama od 40 i višekilometara. U drugoj fazi doći će do kompletne izmene avionike prilikom koje će biti ugrađen i novi HUD a Miloradović nije želeo da otkrije koji će strateški partner u tom poslu biti izabran.
       Živojin BANKOVIĆ

    • Од Милан Ракић,
      Biće četrnaesti april. A posle njega petnaesti.

      A kakva će biti ta tri aprila, pa za njima i ostali aprili, a onda kasnije i septembri i novembri i naredne godine, zavisi isključivio od toga kakvi želimo da oni budu i koliko smo spremni da se za to borimo. Pre svega, baš me zanima koliko će nas doći na veliki miting u Beograd trinaestog aprila (u petnaest časova, ispred Narodne skupštine).
      Stižu apeli orgnaizatora kako na taj miting pre svega treba da dođu Beograđani. Evo i ja zovem Beograđane, i još jednom ih zovem, štaviše lepo ih molim, dođite na miting.
      Ipak, morate da znate nešto o Beograđanima.
      To su isti oni koji su dozvolili da im ispred nosa Slaviju pretvore u nešto što liči na moldavski bordel.
      To su isti oni koji su mirno posmatrali kako im ispred nosa mafijaši odnose železničku stanicu, podignutu u devetnaestom veku.
      To su isti oni koji mirno gledaju kako raste mafijaški kompleks Beograd na vodi.
      To su isti oni koji nisu uspeli da se izbore da okupatorska uprava grada ne dobije novi četvorogodišnji mandat.
      To su isti oni koji su mislili ma neće valjda naprednjaci baš sve da zabetoniraju, neće valjda opet da pale novogodišnju rasvetu u septembru, to mora da im se omaklo, neće valjda seći naše prelepo drveće zbog nekakve gondole. Ma neće i zato ne idem na izbore, ionako nemam za koga da glasam.
      To su vam oni koji uparkiraju auto u saobraćajnoj traci, a onda vade pištolj na sve koji se zbog toga bune.
      To su isti oni koji će te ubiti od batina jer si pokušao ispred njihovog džipa (bez invalidske nalepnice) da uđeš na parking mesto rezervisano za invalide (sin ti je invalid).
      To su isti oni kojih izađe deset da se pobune zbog masovne divlje gradnje na beogradskom vodoizvorištu. Beograđani će svoje stare porodične kuće rado prodati mafijašu koji će na tom mestu parama od kokaina dići „divlju zgradu“ sumnjivim materijalima u kojoj će im podariti dva stančića u potkrovlju.
      Beograđani su oni koji će misliti da će to što će potpisati onlajn peticiju sprečiti da im se sruši pola grada.
      Beograđani su oni koji žele da se ubiju, ali nisu baš u to sigurni, pa zato najčešće skaču sa mosta u reku, kako bi možda ipak preživeli.
      Beograđani vole da izlaze petkom i jebote koja je to fora da se miting zakazuje u tri popodne, pa ja ležem u jedan! Jedan, popodne! Neki od Beograđana subotom idu u zavičaj, jebiga moram do keve, nestalo mi ajvara, a i love. Neki od njih subotom, ali samo subotom, peru kola, a da ne govorim o onima koji jednostavno moraju sa još desetinama hiljada drugih do Ade, brate znaš kakvo je dobro vreme bilo, gle biceps što sam osunčao, a pičke tek, ludilo, kako odoleti beogradskom moru. Ko neće na more onda na planinu, to jest na Avalu. Kad će deca, koju odgajam da bi ih poslao u insotranstvo, videti Avalu ako ne u subotu.
      Pa svadbe, jel imate vi pojma koliko svadbi ima subotom u aprilu?! Moraću da odem na dve, a možda i na tri! A napiću se već pre prve. A tek ako se igra neki fubal, e rado bih na protest, brate, ali igra Grafičar, bitka na život i smrt za opstanak u trećoj ligi.
      Srećom, Beograđani su i oni koji će na ovakav tekst odgovoriti: „Dobro bre, mamu ti jebem, koga si našao da prozivaš , jel se sećaš koliko nas je bilo petog oktobra, a!? Jel se sećaš! A šta je bilo petog oktobra!? (napio se već u deset uveče i zaspao u svom dečjem krevetu, na glasačkim listićima pokradenim iz zapaljene skupštine) Idem na svadu, nazdravim maledncima, pojedem predjelo i dolazim ispred skupštine!“ Dakle, Beograđani će da dođu u subotu, trinaestog aprila. E sad, dokle će da ostanu, to već ne znam.
      A kako stvari stoje sa onima koji nisu iz Beograda?
      Njih u njihovim mestima naprednjački kapoi na svakom protestu slikaju i beleže njihova imena, da ih stave na crnu listu, koja služi da se oni koji su protiv naprednjaka nikad ne zaposle, a ako treba mogu i batine da popiju u kancelariji predsednika opštine.
      Mnogo je lakše protestovati u Beogradu.  Verujem zato da će vanredne inspekcije tehničke ispravnosti svih putničkih autobusa u zemlji biti  dodatni podstrek da se urođeni srpski inat rasplamsa, zajedno sa urođenom potrebom za bunom na dahije. Dakle, doći će nas puno. Šta će biti, nemamo pojma.
      Setite se samo koliko puta su nas u poslednjih mesec dana fašisti nazivali fašistima.
      Setite se onog dede, koji je, poput smradova koji u Kini skaču kolima na haube, kako bi naplatio lovu od osiguranja, legao pred kolonu, samo da bi fotografije koje su tad napravljene Vučićevi mediji plasirali kao dokaz da su mirni protestanti ubili to lažljivo matoro govno od batina.
      Setite se naprednjačke babetine koju ni vo ne bi mogao da savlada, kako glumi infarkt u skupštini grada.
      Setite se DJ Žexa koji će, sa buljom punom kokaina doći da širi ljubav sa svog ozvučenja.
      Setite se njihovih ministara i njihovih poslanika, setite se Slininog ćaleta, setite se Sline, setite se sto za jednoga, setite se Ćuruvije, setite se Olivera Ivanovića,  setite se Andreja, setite se Aleka. A ja ću se setiti grupe balavaca kojima je neko dao pare da protestnoj koloni u Kovinu, u kojoj sam i ja bio, viču: „Šiptari, Šiptari!“.
      Vidimo se trinaestog. A videćemo se i četrnaestog.

    • Од Милан Ракић,
      Lumpenproletarizacija mladih ljudi najjasnije se ogledava u kafanskom i folklornom nacionalizmu, koji se onda ispoljava na sportskim priredbama i kolektivnim manifestacijama tog tipa
      Kada sam u meču Kupa Uefe protiv Širokog Brijega u Bazelu ulazio u igru u drugom poluvremenu, nekoliko hiljada navijača gostujućeg sektora klicalo je “Ubij, ubij Srbina!” Bilo je pomalo čudno to doživeti na stadionu na kom sam proveo devet godina i koji sam svim srcem smatrao svojim. Posle utakmice, svita novinara, među kojima i par “naših”, tražila je od mene da prokomentarišem taj detalj. Bilo je previše lako i nimalo viteški reći kako su to sve hrvatski ekstremisti koji, eto, po ko zna koji put pokazuju svoju pravu narav. Umesto tog tradicionalnog “balkanskog” refleksa, koji je danas medijski i huškačko-forumaški sveprisutan, rekao sam da su to isto moji, u ovom slučaju ne toliko zbog toga što sam odrastao u jugoslovenskom duhu, već zbog toga što nisam hteo nikom “napolju” da dam povoda za priču o balkanskim plemenima i varvarima koji imaju tradicionalno šovinistički odnos jedni prema drugima.
      Kada kao klinac sanjaš o igranju za nacionalni tim, čistom dušom i naivnim dečačkim patriotizmom ne možeš da pretpostaviš kako sve to izgleda uistinu. Ne slutiš da se sport hrani najprizemnijim nacionalizmom, a da se stadioni i arene pretvaraju u fabrike šovinizma, nasilja i mržnje. Dok sam igrao, bio sam u priči u kojoj se sportski patriotizam identifikovao sa nacionalnim populizmom i pravoslavnom običajnošću, koji su meni više ličili na paganske rituale. Bio sam svedok tragikomičnog ispoljavanja neurotičnog kvazipatriotizma i verništva, ljubljenja krstova pred izlazak na teren, konstantnog krštenja, molitvi za pobedu i pogleda u nebo, salutiranja prepoznatljivim nacionalističkim pozdravima, kako na samom terenu među igračima tako i na tribinama. U takvim situacijama postaje primetno da se igrači ponašaju udvorički i populistički, uglavnom želeći da utole opsesivan strah da ne budu proglašeni za nepatriote.
      Pred odlazak na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi, srpska reprezentacija je posetila Hram Svetog Save u Beogradu. Polako se ustaljuje običaj da mnogi timovi pred početak sezone ili pred odlazak na veliko takmičenje traže naklonost Boga na putu ka uspehu, što nije karakteristično samo za balkansko podneblje, već na svim mestima gde religija ima narodnjački karakter i čini snažan element nacionalne svesti. Izbornik hrvatske reprezentacije pred utakmicu protiv Srbije moli se za snagu u predstojećem meču i svoju molitvu postavlja na društvene mreže, verovatno da bi dokazao svoj patriotizam. Na tribinama takođe dominiraju religijsko-nacionalna ikonografija i skandiranje. Sveštenstvo ne želi da progovori o toj vrsti bogohuljenja i “uzimanja zalud imena Gospodovog”, i sve dok uživa naklonost tih grupa i široke populacije koja se drži daleko od progresivnih ideja, biće im oprošteni smrtni grehovi i posezanje za “lažnim idolima”.
      Evangelizacija sportskih priredbi, kao što je to katolički kler podsticao nedavno u Poljskoj, i koketiranje sveštenstva sa sportom, pre svega su vrhunska blasfemija, jer je sport kao takav ustvari fetišizacija uspeha, medalja i pehara, gde dominiraju paganski rituali i idolopoklonstvo. Međutim, pored kriminalaca i novopečenih biznismena, sportisti su najveći ktitori crkve i zbog toga je organizovan sistem indulgencija, zastupljen gotovo više nego u srednjem veku. Religijsko licemerje pomešano sa praznoverjem, sujeverjem i neurotičnim kvaziverskim ritualima susretao sam kod svojih kolega svih mogućih vera, nevezano za zemlju u kojoj sam igrao.
      Nacionalizam je gotovo po pravilu u prirodnoj simbiozi sa crkvom i to u tranzicionim procesima postaje okosnica stvaranja reakcionarne društvene klime i politike. To nije fenomen uočljiv samo unutar verskih zajednica na prostoru bivše Jugoslavije, već globalno – sveštena lica redom su postala politički komesari desnice i najnazadnijeg konzervatizma. Kao što su sportisti i navijači privrženi banalizovanom iskustvu nacionalizma, na isti način su bliski narodnjačkoj religioznosti i bigoteriji, gde demonstriraju nepoznavanje najosnovnijeg katehizma, dok je meni sve to bila potvrda pređašnje intuicije da je dublja vera ateiste nego pomodnog i folklornog vernika.
      Huškački mentalitet neretko prati ostrašćena masovna događanja, a ovde je on pojačan medijima, navijačima, pa i političarima koji su uvek bliski toj vrsti patosa, dok se iracionalni patriotizam poslednih decenija pokazao kao tragična nit politike među jugoslovenskim narodima. Iako su te stvari, nažalost, postale uobičajene i vremenom se, što je još tragičnije, stvara određeni imunitet prema njima, najviše me potreslo kolektivno bezumlje navijača na utakmici Srbije i Crne Gore protiv Bosne, u Beogradu. Tada je veliki deo navijača na stadionu uzvikivao notornu parolu “Nož, žica, Srebrenica”, nešto čemu u tim razmerama još nisam svedočio. Ova vrsta fašizma oseća se, nažalost, na velikoj većini sportskih priredbi, naročito kada nastupaju reprezentacije i klubovi iz bivše zemlje.
      Na osnovu iskustva sa igračima iz bivše Jugoslavije, shvatio sam da klerikalizacija i podržavljenje sporta nisu samo srpski fenomen. Hrvatski su sportisti još u većem obimu nego srpski uzjahali kleronacionalizam. Dobar deo njih svrstao se uz desnicu HDZ-a, za koju su postali najobičnije političke reklamne figure. To se dešava kada se stvori takva klima da se ne može biti patriota ako nisi uz izrazito nacionalistički program i ideologiju, tako da aklamacija hrvatskih fudbalera i rukometaša desnici naposletku izgleda kao prirodan čin. U Hrvatskoj je nezaobilazan deo kolektivne sportske ikonografije i euforije i famozni Marko Perković Thompson sa svojim neofašističkim nastupom, koji upotpunjuju sami navijači na tribinama fašističkim salutiranjem. On što je pritom neugodan presedan u regionu jeste da ovo ponašanje nije samo tolerisano od hrvatskog nogometnog vrha i izbornika, već je i direktno sa njihove strane podsticano.
      Profesionalni sport kao zrcalo anomalija društva
      U tranzicijskom, poratnom i postsocijalističkom društvu sport postaje institucija koja akumulira frustracije i reprodukuje nacionalizam, šovinizam i netrpeljivosti i kao takav idealan je instrument za držanje prekarijata i nezadovoljne mladosti daleko od zgrada ministarstava, fabričkih dvorišta i studentskih domova. Sport stoji tu zajedno sa svim drugim oblicima kolektiviteta i masovnim događajima u kojima sve otuđeniji građanin dobija snagu u kolektivnom ushićenju. Stadioni i arene time se pretvaraju se u inkubatore nacionalizma i šovinizma, a potomci osiromašene radničke i srednje klase u klasičan lumpenproletarijat. Klupska, regionalistička, nacionalistička svest je lažna svest, koja sprečava razvoj autentične klasne svesti. Nacionalna ili klupska zastava zamenjuje zastave i parole o društvenoj pravdi, a baklja zamenjuje molotovljev koktel.
      Sport kao takav u sebi već nosi takmičarsku notu brutalnosti i gladijatorstva, koja razvija oblik ratničke svesti. Tu je važno reći, nevezano samo za specifični balkanski prostor, da sport kao masovni fenomen nema samo instrumentalni karakter u političkom smislu, već ima i pedagošku ulogu jer reprodukuje darvinistički model ponašanja koji treba da se naturalizuje i izgleda kao prirodan. U tom smislu zapanjujući je nekritički odnos čak i najvrsnijih teoretičara iz levičarskog spektra prema profesionalnom sportu kao sekularnoj religiji našeg doba, koji često perpetuira i učvršćuje sve anomalije na kojima je izgrađeno kapitalističko društvo.
      Pored toga, profesionalni sport danas od samog sportiste stvara telesno i duhovno osakaćenu ličnost, i to nije očigledno samo meni kao nekom ko je dobar deo života proveo u profesionalnom sportu, nego i samoj javnosti povodom svakog javnog nastupa mladog sportiste, što je već dobilo poslovičan status. Međutim, umesto da se iskreno i kritički zamisle zbog čega sportisti većinom postaju samozadovoljni, nekultivisani i narcisoidni skorojevići i nadmeni šminkeri, javnost i društvo s jedne strane biraju licemerno zgražavanje ili s druge strane običnu porugu i podsmeh. Izbegava se suočavanje sa činjenicom da samo društvo stvara određene slojeve koji odrastaju u specifičnim uslovima, tako da su sportisti, kao i navijači, proizvod anomalija društva kao takvog, dok se sport i navijanje pokušavaju instrumentalizovati za njihovo odvraćanje od borbe za pravedniji svet. Zbog toga je važno da sport zaokuplja pažnju mladih ljudi i da njihovi junaci budu Davor Šuker ili Siniša Mihajlović, a ne Rade Končar ili Ivo Lola Ribar.
      Nacionalizam, politika i sport nisu povezani na specifičan način samo na balkanskom prostoru, već su pikanterije tipa koji igrači ne pevaju himnu ili šta skandiraju navijači uočljive u svim zemljama koje su pred izazovima nacionalizma, identiteta, integracije, ksenofobije, multikulturalnosti. Ovo je zapaženo u zemljama sa velikim brojem imigranata, kao što su Nemačka, Francuska, Švedska, i u njima jako često dolazi do politizacije koja dobija svoju medijsku dinamiku i naizgled tabloidni ukus, a ta pitanja su, po svojoj prirodi, jako opasna po društvo. Ne moramo uzimati regionalna neprijateljstva podstaknuta sportom kao primer, recimo ono u Mostaru između Hrvata i Bošnjaka, dovoljno je pogledati koliko utakmice Engleske i Nemačke sa sobom nose izraziti nacionalistički naboj, pa da postane očigledno zašto se sport često percipira kao nastavak rata drugim sredstvima. Čak ako se ne analizira strukturalno već samo fenomenološki, profesionalni sport, sve više sveden na svoj darvinistički aspekt a nauštrb estetskog i etičkog, gotovo uvek nosi pečat belicizma i ratničkog.
      Sportista je podlegao pritisku javnosti i postaje uočljivo kako se grozničavo trudi da u svakom javnom nastupu dokaže svoj patriotizam. Dominantna kvazipatriotska javnost uspela je da ga ubedi da ne može da bude pravi rodoljub ukoliko nije izričit u svom nacionalizmu i čvrstoj odanosti domovini, tako da on jako često i u svom matičnom klubu, u svakoj povoljnoj prilici, ističe nacionalne simbole i ikonografiju. Sportista zaboravlja svoje klasno poreklo – ako ga je uopšte ikada bio u dovoljnoj meri svestan. Naime, velika većina sportista rođena je u nižim slojevima i siromaštvu, u čiji su svet već na početku prodrli nacionalizam i vera kao ideologije koje imaju zadatak da naturalizuju njihov društveni položaj, koji im od početka izgleda sudbinski, tj. “od Boga”. To se može primetiti i kod južnoameričkih fudbalera koji većinom potiču iz favela, kod tamnoputih Afrikanaca iz prašnjavih provincijskih sela, kod Afroamerikanaca u američkim getima ili pak kod dece doseljenika iz prekarnih predgrađa evropskih metropola.
      Teško je ostati relaksiran u svom identitetu i dostojanstvu posle svega šta su jugoslovenski narodi prošli ili pred globalno-političkim izazovima kojima su izloženi. Međutim, jako je tanka granica između naizgled benignog nacionalizma i radikalne ksenofobije, mržnje i netrpeljivosti. Kada evropska javnost reaguje na rasističke, fašističke i nasilničke ispade navijača, onda postajemo zabrinuti za imidž zemlje koja teži demokratskim vrednostima i proklamovanom antifašizmu. Međutim, mnogo više od potrebe da izgledamo civilizovano u očima sveta, trebamo da budemo zabrinuti zbog suptilne i postepene fašizacije društva, koja u određenim političkim prilikama prerasta u političke pokrete i programe na šta, kao što može da se vidi u poslednje vreme, nisu imune ni najnaprednije evropske zemlje. Stadioni onda neretko postaju mesta inscenacije, okupljanja i organizovanja fašistoidnih grupa, a posredno i mesta društvene normalizacije takvih tendencija.
      Lumpenproletarizacija mladih ljudi najjasnije se ogledava u kafanskom i folklornom nacionalizmu, koji se onda ispoljava na sportskim priredbama i kolektivnim manifestacijama tog tipa. Stadioni i arene tako postaju mesta gde se akumulira nezadovoljstvo prekarizovane mladosti, koja je zajedno sa svojim roditeljima najveći “gubitnik tranzicije”. Upravo zbog toga, u tranzicijskom poretku, bolje reći haosu divljeg kapitalizma, sport kao institucija neretko dobija vrlo specifičnu i problematičnu ulogu. Energija koja treba da donese promenu i ustane protiv tranzicijske nepravde, umesto da postane svesna sebe kao klase, pretvara se u iracionalnu stihiju koja se vodi lažnim idolima kluba ili nacije. S druge strane, uspesi sportista i nacionalni naboj nude samo trenutno zadovoljstvo i osećaj povraćenog dostojanstva, izgubljenog nedaćama i poniženjima rata i neimaštine. Narodnjački populizam je zbog toga uvek blizak sportu u kojem vlada iracionalnost i tu se jasno vidi istorodnost politike i sporta, gde ne dolazi samo do politizacije sporta, već sportizacije politike – oni konvergiraju u slogane kao “Forza Italia” i slične, dok se sami političari služe navijačkom retorikom i tonom.
      Sportista: protivrečni idol
      Treba razumeti da se sportisti, naročito fudbaleri, nalaze u jednom svetu u kojem dominiraju kriminalci i lihvari iz menadžerskih struktura, korumpirani kravataši sportskih organizacija i političari raznih profila, koji svi zajedno eksploatišu njihovu popularnost, računajući pre svega na njihovu nezrelost. Njih niko ne vidi u tom smislu kao žrtve, štaviše, dominantna malograđanska javnost uglavnom im zavidi i u svakoj prilici gleda da ih omalovaži. Paradoksalno, oni su sa druge strane inaugurisani u idole i ljude koji trebaju da budu uzori, i to je dominantno mišljenje u svetu, jer sport kao poslednje utočište morala i fer pleja teži da zadrži auru čistote i nevinosti. Međutim, do sada niko nije uspeo da objasni kako neko u svojim dvadesetima, bez obrazovanja i izgrađenih vrednosnih orijentira, može da bude uzor, da bude svestan društva u kom živi i svoje prave funkcije u njemu. On jeste uzoran, ali u jednom drugom smislu, u smislu idola koji treba da sugeriše da je biti uspešan i popularan najviše životno postignuće, a za to je poželjno biti brutalan i beskompromisan takmičar. Zbog toga je sportista zahvalna figura za kapitalistički sistem i socijaldarvinizam koji nagrađuje one koji se bezobzirno popnu do samog vrha.
      Nacionalizam ima neverovatnu sposobnost regeneracije i njega desnica koristi u srednjoročne i kratkoročne dnevnopolitičke svrhe. U nedostatku kolektivnih događaja u kojima ima priliku da učestvuje čitava nacija, sport postaje gotovo jedino polje ispoljavanja nacionalizma u svom vulgarnom obliku. On kao takav postaje presudan za konstantno osvežavanje nacionalne svesti. Bez ikonografije, parola, pesama, zastava, običan čovek u svakodnevnom iskustvu ne ume više da ispolji patriotizam i ljubav prema domovini. Kolektivno ushićenje, naročito kod uspeha i pobeda, postaje kompenzacija za sva poniženja i šikaniranja koja se doživljavaju na radnom mestu i u svakodnevici, i u tom smislu takođe ima katarzično dejstvo, što je neofrojdijanska teza koja nije prevaziđena.
      Klubaška svest, regionalizam, rivalstvo, državni tim, navijanje, doveli su do takvog stanja svesti da je nemoguće zamisliti državu i društvo bez sporta. Velika većina mladih doživljava veći emocionalni lom i u većoj je egzistencijalnoj panici kada se njihov omiljeni klub nalazi pred bankrotom i gašenjem nego kada je pred gašenjem veća firma od koje živi lokalna zajednica ili širi region. Ovo može najbolje da se vidi u periodima krize, kada spašavanje klubova koji se smatraju nosiocima identiteta ima ogromnu podršku javnosti, tako da se često novac tih istih poreskih obveznika koji ostaju bez najosnovnijih uslova za život koristi za opstanak i oporavak kluba. Nije slučajno što veća ostrašćenost i okrenutost sportskom kolektivizmu i euforiji koincidiraju upravo sa periodom krize, tranzicije i drugih društvenih procesa, koji su po svojoj prirodi stresni i često nepodnošljivi. Zajedno sa nacionalnim timom, privrženost klubu i aktivno angažovanje imaju presudan politički značaj za očuvanje socijalnog mira, što političari i institucije kapitalističkog poretka jako dobro znaju. Gotovo da plaši pomisao na nestanak sporta, jer bi posledice po društvo i socijalni mir, a samim tim i poredak, bile katastrofične.
      Starorimska maksima “hleba i igara”, nažalost, ne gubi na svojoj aktuelnosti sve dok postoje izrabljivački odnosi unutar jednog društva, jer to je najpogodniji i, što je još važnije, najjeftiniji način imunizacije nižih slojeva i osiromašene radničke klase te izbegavanja klasnih animoziteta. Nekada je to bila religija kao opijum za narod, a danas je to sport kao sekularna religija. Zbog toga, kao što se dete odmalena krsti i veže za veru, koja je na ovim prostorima gotovo po pravilu u simbiozi sa etničkom pripadnošću, tako se odmalena zaodeva u klupske i nacionalne šalove i zastave, i to postaje neotuđivi deo njegovog identiteta koji nosi u sebi. To prepoznaje kao nešto benigno i vanpolitičko, što u svojoj suštini nikako nije, jer se afektivna vezanost i nekritički odnos prema stvarima i stvarnosti najbolje daju eksploatisati.
      Sve ovo nije izrečeno sa pozicije anacionalnog puritanizma koji se gadi prizemnih parola i ikonografije ili sa pozicije nekakvog samodovoljnog kosmopolitizma koji odozgo arbitrira. Kod mene lično više preovlađuje žal za poumljenim patriotizmom i za narodom svesnim svoje društvene realnosti, koju treba menjati kolektivnim naporom, a ne kolektivnom euforijom. Nacionalizam u smislu domoljublja ima svoju svrhu u momentima kada su ugroženi identitet ili kultura jednog naroda ili kada se na osnovama nacionalne svesti artikulišu kulturni ili ekonomski antiimperijalizam i druge vrste otpora. Međutim, ako se karakter društvenih pojava postavi u istorijsku ravan, dolazi se do spoznaje da sport, religija, nacionalizam, kako u određenim istorijskim trenucima mogu da služe emancipaciji, tako u nekim drugim služe konzerviranju postojećih odnosa i gramšijanskoj integraciji u kapitalistički vrednosni horizont.
      Ova vrsta kulturne hegemonije jača kada treba sprovesti ekonomsku liberalizaciju. Ovi narativi samo su simptom iskrivljene svesti i, kao što je pokazala naša nedavna prošlost, u pravilu služe da bi se iza njih sprovela prvobitna akumulacija i razvlašćivanje radnika kroz privatizaciju, drugim rečima klasična pljačka. Zbog svega toga ostaje nerazumljivo zašto kritička teorija i levica hronično izbegavaju da analiziraju profesionalni sport u njegovoj društvenoj suštini, tj. kao funkcionalni element unutar klasnog sistema eksploatacije, koji služi njegovom održavanju i učvršćenju. Obično se fokusiraju na karakter sporta kao akumulatora nacionalističkih i drugih strasti, što on i jeste, ali ne prepoznaju ulogu sporta u društvenoistorijskom totalitetu, u kojem on neretko igra ulogu kao institucija kapitalističkog poretka par ekselans.
      Ivan Ergić rođen je u Šibeniku 1981. godine. Kao nogometaš najviše se ostvario u Baselu, gdje je na poziciji veznog igrača u 202 nastupa postigao 31 gol. Prije Basela bio je kratko u Juventusu, u koji je došao iz Pertha, a karijeru je završio u Bursasporu. Bio je izabran u reprezentaciju Srbije i Crne Gore na Svjetskom prvenstvu u Njemačkoj 2006. Međutim, Ergić je u posljednoj deceniji poznat kao kolumnist koji je javnost upoznao s pravom slikom nogometa danas. Prenosimo ovdje njegov tekst objavljen 2013. u hrvatskom izdanju Le Monde diplomatique-a.

×
×
  • Create New...