Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Srdjan Kotur

Kupiti ili živeti u iznajmljenom stanu?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Gledao skoro jednu emisiju gde su gosti imali različite stavove.

S jedne strane, ako živiš u iznajmljenom stanu imaš tu slobodu da ga promeniš ako ti se nešto ne dopada u vezi s njim (problematične komšije ili gazda recimo), ali s druge strane to predstavlja "bacanje" para jer ne stičeš nikakvo vlasništvo.

Što se tiče kupovine stana, uglavnom se mora uzeti kredit jer malo ljudi ima keš za koji odmah mogu da kupe odg. stan, te tako ulaziš u dužnički odnos sa bankom. Takođe, ako se ispostavi kakav problem sa stanom, mnogo je komplikovanije ga  promeniti nego iznajmljen stan. Međutim, kupovinom stana stičeš vlasništvo i neku sigurnost.

Koje je vaše mišljenje?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Srdjan Kotur рече

Gledao skoro jednu emisiju gde su gosti imali različite stavove.

S jedne strane, ako živiš u iznajmljenom stanu imaš tu slobodu da ga promeniš ako ti se nešto ne dopada u vezi s njim (problematične komšije ili gazda recimo), ali s druge strane to predstavlja "bacanje" para jer ne stičeš nikakvo vlasništvo.

Što se tiče kupovine stana, uglavnom se mora uzeti kredit jer malo ljudi ima keš za koji odmah mogu da kupe odg. stan, te tako ulaziš u dužnički odnos sa bankom. Takođe, ako se ispostavi kakav problem sa stanom, mnogo je komplikovanije ga  promeniti nego iznajmljen stan. Međutim, kupovinom stana stičeš vlasništvo i neku sigurnost.

Koje je vaše mišljenje?

Nakon više od četvrt veka podstanarskog odnosa - ne znam šta da ti kažem. Zapravo, postalo mi je svejedno.

Svestan sam da od vojske nikada neću dobiti/pa posle kupiti stan (msm vrv neću dočekati s obzirom na dinamiku i prevare vlastodržaca).

U vreme kada sam bio u aktivnoj službi, kredita nije bilo, a sada kada ih i ima, meni kao penzioneru, takvo što nije dostupno. Da iškolujem decu, pa posle kako bude. Ako ništa, kad umrem, stan od vojske ne zastareva, pa će ona-deca dobiti taj "moj" stan. Pa neka ga otkupljuju i prodaju...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Милан Ракић рече

Nakon više od četvrt veka podstanarskog odnosa - ne znam šta da ti kažem. Zapravo, postalo mi je svejedno.

Milane, napiši kad stigneš kakva iskustva si imao sa gazdama, komšijama, koliko stanova si promenio, da li bi ga kupio da imaš keša...?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 19 минута, Srdjan Kotur рече

Milane, napiši kad stigneš kakva iskustva si imao sa gazdama, komšijama, koliko stanova si promenio, da li bi ga kupio da imaš keša...?

Hah (tm by otac Goran). To će da bude duuuga i priča vrlo tužna. Hoću druže. Večeras, ako Bog da

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па, ако сте у стању да купите, свакако је боље купити. Новац који потрошите на станарину трајно напушта ваш џеп, док онај који потрошите на сопствену некретнину, били да је реч о директној куповини или кредиту, бар делом вам се враћа.

Просто, после тридесет година подстанарског живота, ви немате ништа. После истог периода отплаћивања кредита, ви имате сопствену некретнину, коју је скоро увек могуће уновчити. А месечни издатак је отприлике исти. 

Изнајмљивање је боља опција ако су кредитни услови крајње неповољни, или ако су привредни услови такви да се може очекивати драстичан пад цена у будућности (што је случај у неким деловима запада, на пример). 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Teško je dati pametan savjet..jer ako si se zadužio do grla u banci sa nepovoljnim kamatama i to narednih 30,40 godina uz svu nesigurnost i hipoteku te iste nekretnine...onda si možda svoj život i život svoje obitelji uveo u trajni stres i brigu te na kraju ti cijeli život prođe da bi na kraju ako imaš sreću imao 50tak kvadrata stana.

Zato treba biti oprezan sa tim..

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Хаеул рече

Па, ако сте у стању да купите, свакако је боље купити. Новац који потрошите на станарину трајно напушта ваш џеп, док онај који потрошите на сопствену некретнину, били да је реч о директној куповини или кредиту, бар делом вам се враћа.

Просто, после тридесет година подстанарског живота, ви немате ништа. После истог периода отплаћивања кредита, ви имате сопствену некретнину, коју је скоро увек могуће уновчити. А месечни издатак је отприлике исти. 

Изнајмљивање је боља опција ако су кредитни услови крајње неповољни, или ако су привредни услови такви да се може очекивати драстичан пад цена у будућности (што је случај у неким деловима запада, на пример). 

 

Generalno, za vojnu sirotiLJU to ne "živa"

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Srdjan Kotur рече

Koje je vaše mišljenje?

Koliki stan, u kakvom stanju, lokacija, parohija....nije isto u K. Mitrovici, Šipovu ili BG

Ja sam pre za kucu na selu sas srbske šljive i prasitji :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 минута, Милан Ракић рече

Generalno, za vojnu sirotiLJU to ne "živa"

"Жива" за бар три војне породице у мом комшилуку, а свакако и многе друге. Иста, ови имају неке чинове.. 

И, тешко да војнике можемо сврстати у сиротињу. Не кажем да вам је лако (претпостављам да сте и Ви војник) и да нисте на све могуће начине понижени, али има у нашој Србији много оних који немају ни за хлеб, а камоли интернет, рачунар, стан.. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, goranger рече

Ja sam pre za kucu na selu sas srbske šljive i prasitji :)

Такве куће се продају широм Србије, и то за никакве паре. Има их и напуштених, које нема ко ни да прода. Безброј таквим малих, лепих кућица дана с пропада, а заједно с њима и наша историја. 

Родитељи и ја смо размишљали да купимо једну, коју бисмо користили као викендицу. Ставили бисмо је на располагање и породици, пријатељима и познаницима, јер нема смисла да месецима зјапи празна. Али процедура која је пратила куповину стана у коме живим ми је улила страх у вене. У Србији се сви дугови (струја, вода итд.) виде на некретнину, а не појединца, што је потпуно сулудо. Знам људе који су били изузетно пажљиви при куповини половних некретнина, да би касније сазнали за неизмирене дугове, и казне.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Хаеул рече

Али процедура која је пратила куповину стана у коме живим ми је улила страх у вене.

Opiši malo tu proceduru i što ti je ulila strah u kosti, kad imaš vremena.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 26 минута, Хаеул рече

"Жива" за бар три војне породице у мом комшилуку, а свакако и многе друге. 

И, тешко да војнике можемо сврстати у сиротињу. Не кажем да вам је лако (претпостављам да сте и Ви војник) и да нисте на све могуће начине понижени, али има у нашој Србији много оних који немају ни за хлеб, а камоли интернет, рачунар, стан.. 

Pa najbolje da, sem onih koji va vremja miloševića otkupihu stanove koje dobihu pre neobalkanskih ratova; dakle, da svu vojnu beskućnu sirotilju koja i dan danas nakon tries godina živi po kasarnama streljaš!

Eto, ako ćeš da mi zameriš intermek, te ako će ti biti lakše, od sledećeg meseca, šta misliš - dotkažem pretplatu!?

Vojska, kakva god da je po tvom ili pak opštem mneniju - bila je i jeste otvorena za sve! 

U srazu sa time, niko niti tebi nije "branio" da svoj život, javni i privatni posvetiš njojzi!

Kolektivni ugovor sa vojskom i državom je (na vrlo perverzan način uprošćeno-ali suština je takva) predviđao da svaki profesionalni vojnik daje svoj život (u krajnjem) u zamenu za stan - kakav takav!

40000 i slovima četrdeset hiljada vojnih beskućnika danas postoji na teritoriji države Srbije! Šta misliš, kada dadneš tako vehementan komentar, da li njime pogodiš npr., ne mene, jebe mi se za mene, ali npr. nekog mučenog podoficira sa čoporom dece koji je decenijama podstanar!?

Razdvoji sustav pre i posle!

Razdvoji ono što je bila u JNA i što je trebalo da bude posle JNA.

Pa čak i u JNA su bile "urbane legende". Istina, stanovi se jesu "dobijali" lakše, no ipak nakon nekoliko godina čekanja.

Da li znaš da sada ljudi koji stupe u vvojsku kao potporučnici odu u penziju kao potpukovnici-pukovnici i ne "dobiju" stan?

Kada stavim pod vitice "dobiju", satvljam ih sa razlogom zato štoi se taj stan i te kako otkupi. Istina ne po ekonomskoj ceni, ali barem u omjeru od barem 70% da moraš da platiš.

I zašto onda tako udaraš klizeći, kada očito ne znaš ništa o tome?

Nije to lepo brate!

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Srdjan Kotur рече

Opiši malo tu proceduru i što ti je ulila strah u kosti, kad imaš vremena.

Било је то пре неколико година, тако да се не сећам свих појединости, али покушаћу. Укратко, ништа није урађено у складу с потребама купца, и ви испаштате за сваку грешку инвеститора, инспекција, адвоката или нотара. Инвеститор може да гради и продаје без неопходних дозвола, а вама сутра могу правити проблеме због тога при упису и сличном. Србија је пуна "власника" некретнина, који су за исте платили, а да се оне уопште не води под њиховим именом. Један мој познатих у Нишу је пре пар година купио стан на периферији града. Испоставило се да пола станова уопште није уписано у катастар. Списак станова изгледа отприлике овако: стан 1, 8, 12, 13, 25. Десетине их правно уопште не постоји, а наведени власници већине оних који јесу у катастру су тројица инвеститора, што значи да купци станова нису уопште обавили целу процедуру преноса власништва. Дали су новац за некретнину, а практично нису њени власници.

Једина на чему могу похвалити државе институције јесте овај сајт: http://katastar.rgz.gov.rs/KnWebPublic/PublicAccess.aspx На њему се тачно наводе власници свих некретнина, тако да можете проверити са ли има неких нерегуларности, а на крају процеса, и то са ли сте све одрадили у складу с прописима.

Пре пар година тржиште некретнина је било попут дивљег запада. Исте некретнине су, поштујући све процедуре, продаване различитим власницима. Данас, срећом, ствари су доста уређеније, и ако сте пажљиви, избећете такве проблеме.

Саветујем Вас да постављате што више питања што већем броју људи, како бисте проверили да је то што вам они тако самоуверено говоре заправо тачно - верујте ми, тек сваки десети државни службеник истински познаје прописе - посаветујте се с искусним адвокатом о процедури (не жалите паре) пре него што било шта покренете, проверите да нема никаквих дугова (то је данас неизоставан део процедуре), изаберите доброг адвоката за састављање уговора, и опет поразговарајте с нотаром око свих појединости пре него што уплатире новац и било шта потпишете.

Узгред, проверите и да ли је особа која вам продаје некретнину разведена, јер у неким случајевима њихов бивши супружник може имати одређена права, посебно ако су скоро разведени. Да бисте се заштитили, може бити неопходно да и бивши супружник потпише да се одриче свих права. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 33 минута, Милан Ракић рече

Pa najbolje da, sem onih koji va vremja miloševića otkupihu stanove koje dobihu pre neobalkanskih ratova; dakle, da svu vojnu beskućnu sirotilju koja i dan danas nakon tries godina živi po kasarnama streljaš!

Eto, ako ćeš da mi zameriš intermek, te ako će ti biti lakše, od sledećeg meseca, šta misliš - dotkažem pretplatu!?

Vojska, kakva god da je po tvom ili pak opštem mneniju - bila je i jeste otvorena za sve! 

U srazu sa time, niko niti tebi nije "branio" da svoj život, javni i privatni posvetiš njojzi!

Kolektivni ugovor sa vojskom i državom je (na vrlo perverzan način uprošćeno-ali suština je takva) predviđao da svaki profesionalni vojnik daje svoj život (u krajnjem) u zamenu za stan - kakav takav!

40000 i slovima četrdeset hiljada vojnih beskućnika danas postoji na teritoriji države Srbije! Šta misliš, kada dadneš tako vehementan komentar, da li njime pogodiš npr., ne mene, jebe mi se za mene, ali npr. nekog mučenog podoficira sa čoporom dece koji je decenijama podstanar!?

Razdvoji sustav pre i posle!

Razdvoji ono što je bila u JNA i što je trebalo da bude posle JNA.

Pa čak i u JNA su bile "urbane legende". Istina, stanovi se jesu "dobijali" lakše, no ipak nakon nekoliko godina čekanja.

Da li znaš da sada ljudi koji stupe u vvojsku kao potporučnici odu u penziju kao potpukovnici-pukovnici i ne "dobiju" stan?

Kada stavim pod vitice "dobiju", satvljam ih sa razlogom zato štoi se taj stan i te kako otkupi. Istina ne po ekonomskoj ceni, ali barem u omjeru od barem 70% da moraš da platiš.

I zašto onda tako udaraš klizeći, kada očito ne znaš ništa o tome?

Nije to lepo brate!

 

Не знам зашто сте се нашли увређеним, и мој коментар схватили као злонамеран. 

Нити сам критиковао Војску, нити сам Вама замерао интернет. Намера ми је била да укажем на чињеницу да нико од нас овде није сиротиња, у правом смислу те речи. Да јесмо, не бисмо имали ни за хлеб, а камоли за интернет, рачунар и стан.

Нити желим да будем војник, нити ме Војска на било који начин привлачи. Зашто бих се онда посветио њојзи? 

Просто сам изнео чињеницу да у нашој земљи војници - а не бивши војници - нису нека посебно угрожена категорија. То није зато што је њима добро, већ зато што је мору других далеко горе. Камо среће да није тако. 

А што се тиче стана, нисам присталица тога да се било коме поклањају станови. Било би далеко разумније да се војницима повећа плата, како би могли да пристојно живе, и приуште стам, ако им је то жеља.    

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 27 минута, Хаеул рече

Не знам зашто сте се нашли увређеним, и мој коментар схватили као злонамеран. 

Нити сам критиковао Војску, нити сам Вама замерао интернет. Намера ми је била да укажем на чињеницу да нико од нас овде није сиротиња, у правом смислу те речи. Да јесмо, не бисмо имали ни за хлеб, а камоли за интернет, рачунар и стан.

Нити желим да будем војник, нити ме Војска на било који начин привлачи. Зашто бих се онда посветио њојзи? 

Просто сам изнео чињеницу да у нашој земљи војници - а не бивши војници - нису нека посебно угрожена категорија. То није зато што је њима добро, већ зато што је мору других далеко горе. Камо среће да није тако. 

А што се тиче стана, нисам присталица тога да се било коме поклањају станови. Било би далеко разумније да се војницима повећа плата, како би могли да пристојно живе, и приуште стам, ако им је то жеља.    

Eto.

I ovim komentarom si pokazao ili da ne znaš ništa o konkretnom (vojnostambenosirotinjskoj) problematici ili pak da si bezobrazan, zlonameran i proče. 

Nema potrebe da dalje polemišemo, kako god bilo. Odjebi dalje i samo napred

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      RUSKO ZAUZIMANJE AERODROMA SLATINA KOD PRIŠTINE NIJE IMALO VEZE SA SRBIJOM I ZAŠTITOM SRBA NA KOSOVU. REČ JE BILA O UNUTARRUSKIM IGRAMA I BORBI ZA PREVLAST, KAO I O RIVALSTVU LJUDI IZ VRHA MINISTARSTVA ODBRANE I SLUŽBI BEZBEDNOSTI SA OKRUŽENJEM TADAŠNJEG PREDSEDNIKA BORISA JELJCINA. A NA ČELU SAVETA ZA NACIONALNU BEZBEDNOST BIO JE VLADIMIR PUTIN, DIREKTOR FEDERALNE SLUŽBE BEZBEDNOSTI
      Rusko-srpski koprodukcijski film Balkanska međa, koji beleži veliku gledanost ovih dana, a tehnički je napravljen u rangu najboljih holivudskih ostvarenja, pokušaj je da se propagandno prikaže akcija jednog bataljona Vazdušno-desantne vojske Rusije u zauzimanju prištinskog aerodroma u junu 1999. Ta priča je inače do danas ostala nedorečena i njena pozadina nepoznata. Ako se uzme da je osnova radnje filma stvarni događaj i da su neke činjenice date kako treba, a druge su stvar umetničke slobode, zbog svih onih koji ne pamte te događaje treba ukazati na tadašnju stvarnu situaciju u Prištini i na Kosovu, ali i u Srbiji i njenim odnosima sa Rusijom.
      Ukratko, ono što je stvarnost jeste da je taj bataljon padobranaca, u to vreme u sastavu ruskog kontingenta mirovnih snaga u Bosni i Hercegovini, smešten u bazi u mestu Simin Han između Tuzle i Ugljevika, dobio nalog 10. juna da sledeće noći krene usiljenim maršom 620 kilometara prema Kosovu i 12. juna rano ujutro zauzme prištinski aerodrom pre NATO snaga – one su dolazile iz Makedonije.

      Zašto je to urađeno i po čijoj odluci, teško je znati, ali je sigurno da to nije imalo veze sa Srbijom i zaštitom Srba na Kosovu – u pitanju su bile unutarruske igre i borba za prevlast, kao i rivalstvo ljudi iz vrha Ministarstva odbrane i službi bezbednosti sa okruženjem tadašnjeg predsednika Borisa Jeljcina. A na čelu Saveta za nacionalnu bezbednost bio je Vladimir Putin, kao direktor Federalne službe bezbednosti.
      Koliko se u medijima u Srbiji mnoge činjenice iskrivljuju i idealizuju dovoljno govori i to da je jedna rečenica glumca Miloša Bikovića, da mu je prilikom susreta Putin rekao da je učestvovao u toj akciji, izokrenuta pa je ispalo da je tada i lično bio tamo. "Putin vodio akciju NATO u Prištini 1999. godine, "Putin je naredio: Zgazite NATO u Prištini", samo su neki od naslova u beogradskim tabloidima koji na to upućuju.
      NAS I RUSA 300 MILIONA
      Glavni akteri cele priče bili su general-pukovnik Leonid Ivašov, tada načelnik glavnog odeljenja međunarodne vojne saradnje Ministarstva odbrane Rusije, general-potpukovnik Viktor Zavrazin, predstavnik Rusije u NATO-u, i general-major Valerij Ribkin, kao vođa operativne grupe koja je išla na Kosovo. Ribkin je bio u bazi u BiH i izdao naređenje komandantu desantnog bataljona pukovniku Sergeju Pavlovu, potom u koloni od 15 oklopnih transportera točkaša BTR-80 i desetak kamiona sa logistikom, a u Srbiji im se priključio i Zavrazin. Svaka priča o tome da je konvoj stigao neprimećeno od NATO-a u Prištinu je potpuna izmišljotina, pošto su ih odmah u Srbiji čekale televizijske kamere i foto-aparati novinarskih ekipa, a mediji su njihovo kretanje pratili od punkta do punkta, dok je u Prištini pripreman slavljenički doček.

      Pukovnik Pavlov je o toj operaciji napisao jednu vrstu svojih uspomena, sažetu na dvadesetak stranica teksta, gde je neke stvari pomalo idealizovao, ali izrekao je suštinu. O tome šta se dešavalo kada su iz pravca Bijeljine ušli u Srbiju, Pavlov piše: "Izgleda da je vest o našem pojavljivanju trenutno obletela čitavu zemlju. Počeli su da se pojavljuju snimatelji, gomile ljudi su nam pljeskale na ulicama gradova. Muškarci su se radovali, a žene plakale. Vremena smo imali sve manje i manje. U jednom dahu smo proleteli kroz Beograd. Dalje kretanje je postalo otežano: puteve su zakrčile kolone jugoslovenske vojske koja je napuštala Kosovo. Srpski vojnici samo što nisu iskakali iz kabina, pozdravljajući naše vojnike… Pomislio sam da sada za naše pojavljivanje u Jugoslaviji već čitav svet zna."

      Pavlov piše dalje: "Približavamo se prestonici Kosova Prištini. Dva sata ujutru, a svi stanovnici grada su na ulicama. Šta je tu počelo! Pucnjava iz pešadijskog naoružanja, praskaju petarde, uzleću signalne rakete, gomile na trotoarima, vika, zvižduci, svugde sevaju blicevi foto-aparata, na putu ljudi padaju na kolena pred oklopnim transporterima. Bože moj! Šta da radimo? Ta neće nas propustiti. Komandujem svima da spuste poklopce, a kretanje da se ne prekida.
      Sat i po kasnije najzad se iskobeljavamo iz Prištine. Pred nama je Kosovo Polje. Istorijsko, sveto mesto za Srbe, kao za nas Borodino ili Kulikovo polje. I dalje nas ne ‘ispuštaju’ Srbi, prate nas desetine kola i motora."
      Autor ovog teksta je tada po novinarskom zadatku boravio u Prištini i lično je gledao sve što se dešavalo, kako su kosovski Srbi očekivali "braću Ruse" kao oslobodioce (nas i Rusa 300 miliona), uopšte ne obraćajući pažnju na to da stiže svega 200 ljudi. "Sad će im Rusi pokazati", "Evo naših spasilaca", "E, kad počnu da sleću ruske snage na aerodrom" (znalo se da je cilj ruskog bataljona zauzimanje aerodroma) i slični komentari prevladavali su u hotelu Grand, još od osamdesetih stecištu policajaca, "debejaca", špijuna raznih vrsta i fela, kao i novinara. Svaki pokušaj razumnijih da se objasni da ruski avioni ne mogu tek tako da prelete preko država koje su sad pod američkim nadzorom, a pamte vreme dok su bile polukolonije Rusije, poput Mađarske, Rumunije ili Bugarske, ostao je bezuspešan. Sve je podsećalo na one situacije iz romana Vuka Draškovića, kad su seljaci u Hercegovini u leto 1941. godine, nakon što je Nemačka napala Rusiju, palili svaku noć vatre, očekujući ruske avione.
      Takvu situaciju teško je prepričati, tu količinu iracionalnog oduševljenja i izliva "bratske ljubavi" prema onima koji potom ni prstom neće mrdnuti da zaštite "slovensku braću".
      "SMUK" I "POŠTENI ALBANAC"
      Svoje ushićenje nisu te večeri 11. juna u Prištini krili ni razni državni funkcioneri koji su se tu zatekli, a prednjačio je tadašnji savezni sekretar za informisanje Goran Matić, perjanica JUL-a, kasnije "proslavljen" po predstavljanju u javnosti montiranih amaterskih afera hapšenja navodnih atentatora na Slobodana Miloševića. Bilo je međutim i onih razumnih, poput sada pokojnog Vojislava Živkovića, tada predsednika Pokrajinskog odbora SPS-a, koji nije krio razočaranje svime što se dešava i realno je sagledavao situaciju. Dva dana kasnije, sedeći u svojoj kancelariji sa potpisnikom ovih redova, pitao me je vraćam li se za Beograd ili ostajem još, a na odgovor da ostajem, otvorio je komodu gde je bio priručni bife pun raznog pića i rekao: uzmi šta hoćeš, trebaće vam, ionako će već danas ovamo doći drugi. I tako je i bilo.

      Prethodnica ruske kolone je oko 01.40 ušla u centar Prištine, čelo oko 02.00, a građani su ih čekali od popodnevnih časova, uz sve pesmu, klicanje i skandiranje, ne sluteći da su Rusi tu zbog nekih svojih interesa, što se kasnije pokazalo kao tačno. Na pitanje zašto Rusi kasne, kad je odavno trebalo doći znajući kada su izašli iz Beograda, jedan vojni bezbednjak, koji je pomno pratio situaciju, novinaru je rekao da je to zato jer im se pojedina vozila kvare, pa kolona stane i čeka njihovo osposobljavanje. U kasnijim sećanjima i napisima u ruskim medijima je, međutim, stalno isticana izdržljivost ruske tehnike, jer se, navodno, za 600 kilometara nijedno vozilo nije pokvarilo.
      Kada su Rusi stigli, i nastavili dalje, a pre toga su imali susret sa predstavnicima Prištinskog korpusa, jedan srpski oficir je kasnije ispričao da je ruski general koji je vodio operaciju (ne zna da li Zavrazin ili Ribkin) bio mortus pijan. Taj oficir je inače bio skeptik po pitanju cele ruske avanture, znajući kao obaveštajac kako se stvari odvijaju, a ne uspevajući da dokuči šta je pozadina svega, i to ga je kopkalo. "Uzmu aerodrom, i šta onda? NATO ih blokira i nemoćni su, a ništa ne može trajati večno", prognozirao je on i ispostavilo se kao tačno.

      Pukovnik Pavlov piše da je aerodrom zatekao potpuno prazan, bez ičije kontrole, što takođe nije tačno, jer je tadašnja Vojska Jugoslavije njima predala aerodrom. Avioni MiG-21, smešteni u podzemnom objektu na Slatini, tek su 11. juna po podne odleteli prema Srbiji, praveći počasni krug nad Prištinom. To je mnoge uznemirilo, jer su pomislili da se radi o NATO letelicama koje će dejstvovati.
      Umetnička sloboda filma je, međutim, čitavu stvar "nadogradila" – pa je prikazana situacija da su aerodrom kontrolisali OVK i njen šef "Smuk" (aluzija na Hašima Tačija čiji ratni nadimak je bio "Zmija") i da je služio za skladište švercovanog heroina i logor za kidnapovane Srbe. U sve to je u filmu umešan i šef međunarodne humanitarne organizacije (aluzija na "Lekare bez granica", a doktor iz filma likom podseća na Bernara Kušnera). I onda ekipa od šest ruskih specijalaca-obaveštajaca, uz pomoć lokalnog srpskog policajca, bivšeg padobranca i policajca Albanca, zauzme aerodrom, prethodno likvidiravši obezbeđenje, suprotstavi se stotinama pripadnika OVK koji žele da ga povrate i dočeka ruske padobrance. Pritom su, podrazumeva se, pobili pripadnika OVK koliko Bata Živojinović i Ljubiša Samardžić u partizanskim epopejama. A "Smuka" na kraju ubija ko bi drugi nego "pošteni Albanac".
      OBAVEŠTAJCI I VIDEO-KASETE
      Kada je reč o ruskim obaveštajcima, ne treba sumnjati da je njih bilo na Kosovu 1998. i 1999, isto kao i američkih, britanskih i drugih. Ono što je zvanično objavljeno jeste da je ruski tim od 18 obaveštajaca predvodio tada major Junus-Bek Jevkurov, danas predsednik Ingušetije. Ruski obaveštajci su zvanično delovali od kraja proleća preko Kosovske diplomatske posmatračke misije (KDOM) u Prištini, bili su u civilu, ali se znalo da su oficiri i obaveštajci. Bilo ih je dvojica ili trojica, kako kad, ali oni su bili zvanično tu, kao i američki, britanski, francuski i nemački obaveštajci, kamuflirani u posmatrače. Drugi su dolazili prikriveni u novinare, humanitarne radnike, ali i kasnije kao dobrovoljci da se bore u redovima Srba.
      "Bili su verovatno i na strani Albanaca jer ne treba zaboraviti da u Rusiji ima raznih nacionalnosti i vera, tako da im nije bilo teško infiltrirati se i kod njih, posebno što je lako nabaviti lažna dokumenta nekih od islamskih zemalja", kaže izvor iz bezbednosnih krugova. "Ruski obaveštajci koji su pripremili ‘operaciju aerodrom’ to sigurno ne bi mogli napraviti da nisu bili na obe strane."

      Jedan oficir bezbednosti iz tadašnjeg Prištinskog korpusa u razgovoru za "Vreme" tvrdi da su mnoge aktivnosti tih pripadnika KDOM video-dokumentovane, kao i, posebno, verifikatora OEBS-a, koji su došli na Kosovo u skladu sa dogovorom Miloševića i Ričarda Holbruka iz oktobra 1998, predvođeni Vilijamom Vokerom, a da je taj materijal navodno nestao, i to na čudan način. "General Nebojša Pavković je naredio načelniku bezbednosti Prištinskog korpusa Momiru Stojanoviću da te video-kasete, a bilo ih je 30-40, preda tadašnjem novinaru RTS-a Milovanu Drecunu, i on ih nikad nije vratio. Kada je posle od njega traženo da ih vrati, dao je neuverljivo objašnjenje da su izgorele u bombardovanju zgrade RTS-a. Vrlo čudno", kaže taj oficir.
      OTREŽNJENJE I MAMURLUK
      Rusi su do ujutro zaposeli aerodrome, a tog jutra su iz pravca makedonske granice i kačaničke klisure na Kosovo ušle snage NATO-a, britanski padobranci sa Gurkama kao prethodnicom i zaputili se ka Prištini. Sa pripadnicima srpske policije i vojske susreli su se na benzinskoj pumpi kod Uroševca. Posle kraće rasprave i "mrkih pogleda" – a bilo je i uperivanja oružja – produžili su ka Prištini. Zanimljiv detalj je bio da su ih na ulasku u Prištinu čekali albanski "pioniri i omladinci", postrojeni u špaliru, što su novinari snimili i komentarisali odlazeći prema Uroševcu. Onda se, uoči dolaska Britanaca, stuštio letnji pljusak, pa su deca pobegla da se sklone, a cveće koje su pripremili kiša je uništila, tako da je svečani doček izostao.
      KOSOVO, KRAJ BOMBARDOVANJA: Bez ispraćaja, odlazak Srba Odmah iza Britanaca, koji su bili u oklopnim transporterima i tenkovima, nastupao je OVK. Britanci su se, na hajući za Prištinu, prvo uputili prema aerodromu, gde su ih Rusi zaustavili. Rusi kasnije nisu ni dozvolili helikopterima NATO-a da slete, zaprečavajući pistu i ostale površine na aerodrom svojim vozilima.
      Onda su počeli pregovori: Rusi su blokirani na aerodromu, ali komandant Kfora britanski general Majk Džekson izjavljuje da neće da izazove treći svetski rat. Konačno, šest dana kasnije Rusija je pristala da najveći deo aerodroma dâ pod kontrolu NATO-a, kao i da odustane od zahteva da imaju svoju zonu odgovornosti na Kosovu. Pristali su i da umesto traženih 10.000 vojnika, njihov kontingent ima maksimalno 3000 bez svoje zone odgovornosti, pa su podeljeni u tri zone pod komandom drugih kontingenata. Posle toga Ruse više niko nije spominjao i oni su se, bez pompe, sa Kosova povukli u maju 2003. godine.
      A kosovski Srbi, posebno oni u Prištini, "otreznili" su se od slavlja već 13. juna, kada je glavnina snaga Vojske Jugoslavije i policije, uključujući i komande i štabove, napustila Prištinu. Došli su iz raznih pravaca, formirali kolonu ispred Komande Prištinskog korpusa i po podne otišli, što je bio znak OVK i Albancima da mogu da slobodno uđu. I ušli su. U hotelu Grand je već te večeri bilo više pripadnika OVK, u uniformi ili civilu, narednih dana već su ga "okupirali", kao i sve institucije, osim zgrade Privremenog izvršnog veća koja je bila pod zaštitom Kfora, a u njoj je "stolovao", ostavljen od svih, Zoran Anđelković Baki, predsednik tog tela. Povremeno bi mu se pridružio pomoćnik ministra unutrašnjih poslova general Obrad Stevanović, koji je ostao na Kosovu, i retki preostali novinari. Po Prištini su narednih dana već počela prva ubistva, otmice, ulasci u stanove, zastrašivanja, posle čega su Srbi krenuli u egzodus. Rusi su, kao što je bilo i očekivano, gledali svoja posla.

      Kome treba treći svetski rat
      Dvojica penzionisanih srpskih obaveštajaca, od kojih je jedan tada bio na visokoj poziciji, u razgovoru o pozadini ruskog ulaska na Kosovo, smatraju da se radilo i o sukobu u vrhu vlasti u Moskvi, ali i o obaveštajnim igrama i "diplomatskoj gluposti" jugoslovenskih zvaničnika.
      "U Ministarstvu odbrane Rusije su u jednom trenutku procenili da su jači od struje u Ministarstvu inostranih poslova, pa su hteli tim potezom da postignu neki prestiž na međunarodnom planu, gde je Rusija tada vrlo slabo stajala. Naravno, ispalo je da se Ministarstvo odbrane zajedno sa Generalštabom i generalom Ivašovom (koji je pre funkcije načelnika Uprave za međunarodnu vojnu saradnju bio na čelu vojnoobaveštajne službe) preračunalo pa je stopirano osvajanje aerodroma Slatina i posle je po dogovoru sa Amerikancima taj bataljon dobio rejon u američkoj zoni. Bilo je, inače, malo gužve prilikom dolaska tog ruskog bataljona bez dogovora sa NATO-om pa su iz komande NATO-a čak tražili od generala Džeksona da im se silom suprostavi, a on im odbrusio da mu ne pada na pamet da on bude izazivač Trećeg svetskog rata. Usput, tada sam bio u prilici da čujem kako se neki naši generali i pukovnici raduju početku Trećeg svetskog rata čim su saznali da se ruski bataljon kreće kroz Beograd i ide na Kosovo. Rekao sam im da ni Rusi ni Amerikanci nisu tolike budale da zbog toga uđu u sukob i da će to ipak izgladiti. Baš kao što će se uskoro i dogovoriti oko definitivnog rešenja za Kosovo uz eventualne korekcije granica za maksimalno jednu opštinu na severu u korist Srbije i istočno u korist Kosova, eto da se Vlasi ne sete da je Srbija priznala Kosovo a ništa nije dobila", kaže jedan od njih.
      Drugi je samo konstatovao da je u pozadini bila diplomatska glupost SRJ, "naravno uz mirođiju obaveštajnih igrica". "Našima je bio cilj da umire javnost, što je bilo užasno, posebno iz razloga što Rusima nikad nije bio cilj dugotrajniji ostanak", navodi on.

    • Од Tristatri,
      Za one koji nisu imali sreću ličnog iskustva … a opet sviđa im se nešto od ovoga … 
      22-40
      Uživajte … I pratite kanal … uh biće tog još veoma, veoma zanimljivog … 
    • Од Милан Ракић,
      U suštini, mnoge političke dileme i sukobi u Srbiji mogu se metaforički svesti na koncepcijske razlike oko proslave u Dubokom Dolu.

      Nažalost, Duboki Do nije stekao slavu Prerova (Dobrica Ćosić), Petlovca (Radoš Bajić), Končareva (Dragan Marković Palma), ali je proročki poučan. Duboki Do je nulta tačka naše sabornosti, naših raskola, mistični naturalizam, mig pluralizma, pokušaj egzitovanja samoupravljanja, kad niko nije ni mogao zamisliti Egzit, pokušaj da se predupredi dekadencija Guče i duh ‘Hajdučke česme’ unese u Marićevića jarugu. Duboki Do je glavni toponim iz antologijskog filma ‘Sok od šljiva’ Branka Baletića iz 1981.
      Verovatno malo i nenamerno u tom filmu su date ključne dijagnoze stanja, kao i upozorenja kuda srljamo. Dovoljan je bio pogled iz prigradske perspektive na ‘Rudo’ – poznatiji kao ‘Istočna kapija Beograda’. Pobunjenik je Miki Rudinski (Miki Manojlović u jednoj od svojih najboljih uloga), popularni narodnjački disk džokej provincijske radio-stanice, čiji se način rada ne poklapa sa ustaljenim normativima. Ako je ‘Bolji život’ pokazao terminalnu fazu samoupravnog socijalizma, ‘Sok od šljiva’ je kao eksperiment ‘kontrolisanog primitivizma’ oslikao raspusni vrhunac tog sistema, tačku kada se prosvećenost i dekadencija, anarhizam i glamur, nađu i istoj tački i od kada prosvećenost malaksava, a dekadencija se zahuktava spremajući teren za fatalnu ‘antibirokratsku revoluciju’.
      Za svoj ‘hepening u prirodi’ Miki Rudinski je uspeo da zainteresuje i moćni ‘Šljivokombinat’, u to vreme po kardeljizmu SOUR – Složenu organizaciju udruženog rada. Na nesreću, datum održavanja njegovog ‘hepeninga’ (neka vrsta prosvećenog etno Vudstoka) poklopio se sa danom proslave godišnjice osnivanja Kombinata, koji nije žalio truda ni novca da to bude što svečanije. Dolazi do sukoba dve koncepcije. Miku Rudinski je suspendovan, borba za publiku i izvođače vodi se svim sredstvima, dok u jednoj od kriznih situacija Dule Janićijević u ulozi Zlatibora, finansijskog mogula Kombinata izgovara čuvenu rečenicu – ‘Treba li nešto da akontiram?’
      Ne treba zanemariti da je film snimljen 1981, samo godinu dana od Titove smrti, a u godini kada izbijaju velike separatističke demonstracije Albanaca na Kosovu. Jedini film koji bi se u (ne)namernoj subverziji mogao uporediti sa ‘Sokom od šljiva’ je hrvatski film ‘Medeni mjesec’ iz 1983. u režiji Nikole Babića, koji je adaptacija romana ‘Marko na mukama’ Zvonimira Majdaka. Glavni junak je Marko Bilogara (glumi ga Slobodan Milovanović), provincijalac i seoski švaler koga u hrvatskoj provinciji ‘snima’ zagrebačka top riba – Vanda. Ona ga dovodi u Zagreb kao svog ljubavnika i ubacuje ga u džetsetersko purgersko društvo, dekadentno, kriminogeno i promiskuitetno. Marko Bilogora postaje seksualni predator među Vandinim frendicama koje su uglavnom ‘imućne privatne poduzetnice’ u vezi s murijom i komunističkim glavonjama. I kao što se u ‘Soku’ dalo naslutiti ‘događanje naroda’, u ‘Mjesecu’ je famozna ‘hrvatska šutnja’ (mimikrija nakon maspokovske galame), postala nesnošljiva. Film je intuitivno nagovestio dolazak tuđmanizma i ‘svetonazora’ koje je ona donela, dok je svojim tretiranje privatluka najavio i tajkunsku sudbinu Hrvatske.
      U ‘Medenom mjesecu’ su i koreni konteksta na kome se bazira do sada neprevaziđena hrvatska TV novela ‘Vila Marija’ u kojoj Žarko Radić glumi tajkuna Tomu Juraka. I to tako uverljivo da vam se učini da nikad nije bio komandant Bošku Buhi u istoimenom filmu u kome je Oliver Dragojević otpevao jednu od svojih najlepših pesama, tako mučki prećutanoj (izuzev kolumne Miljenka Jergovića) u danima nacionalne žalosti povodom njegove smrti.
      Sa ‘Kombinatom’ protiv koga se kao hajdučki di-džej bori Miki Rudinski, lakše se kasnije razumela i afera Agrokomerc s Fikretom Abdićem u glavnoj roli, ali i sudbine Todorićevog Agrokora, ili našeg PKB. U ‘Mjesecu’ se pojavljuje i DŽimi Stanić kome uporno traže da iznova peva lascivnog ‘Dimnjačara’ koji ‘mlad ili star svakoj peći zna naći kvar’, da bi se konačno neko pobunio da se preteruje jer je čovek u drugom separeu (s indikativnom bradom) već odavno naručio (u sred Zagreba, zamislite) ‘Oj, Moravo, moje selo ravno’.
      ‘Medeni mjesec’ je za to vreme imao prilično eksplicitne erotske scene. Film sam prvi put gledao u bioskopu ‘Partizan’ u Titovom Užicu te 1983. i sećam se da se u gradu na Đetinji, za tih nekoliko dana prikazivanja, film pročuo po tim softcore scenama, a ne kao lucidna anatomija YU krize. Tadašnja kritika je većinski popljuvala film, kao što se na tom polju nije proslavio ni ‘Sok od šljiva’ koji takođe ima veliki erotski naboj. Od nastupa Vesne Zmijanac, preko kafanske euforije koju s trubačima izvodi Radmila Živković s pesmom ‘Puče bruka’, do Vladice Milosavljević i Mikija Manojlovića ujutru na livadi. Danas je kultni status jedino što zaslužuju ova dva filma.
      Kao ona replika ‘Treba li šta da akontiram’ u srpskom filmu, u hrvatskom je na sličan način bitna ona kad Biserka Ipša koja glumi Vandu uhvati DŽeka (Zvonka Lepetića) za muda, a on je pita da li je svesna koliko se dnevno izdvaja para za Kosovo?
      Ali, pravi razlog zašto sam se setio ‘Soka od šljiva’ je pogibija Šabana Šaulića koji tu glumi sam sebe u nekoliko briljantnih minijatura. Interesantno je da se Pavle Vuisić pojavljuje u oba filma. Karijera Šabana Šaulića je impresivna, ali treba znati da je on i daleke 1981, dakle godinu dana nakon Titove smrti i godinu dana pre Mundijala u Španiji, imao ultimativnu popularnost. Zato Pavle Vuisić kao LJuba kaže u onoj čuvenoj sceni Mikiju Rudinskom – ‘dovedi mi Šabana, ne mora da peva, samo da ga narod gleda’. Bože kako sad deluje jezivo scena kad Miki nudi Šabanu da po njega dođe svojim kolima da idu na ‘tezgu’, a Šaban mu odgovora – ‘ne, ja sam sebe vozim’. Dok se u pozadini vidi pevačev ‘mercedes’.
      Da se podsetimo kako je Živojin Pavlović opisivao neistrošenu (bez fasade) Srbiju: … Nevezani kerovi u hladu, ograde od livenog betona ili kovanog gvožđa, nadstrešnice nad traktorima, kombajnima i u blato ulopanim mercedesima, farme kokošaka nosilja, plastenjaci sa zimskom salatom i ranim paradajzom, prepune trpeze telećih čorbi, sarmi od kiselog kupusa, prasećeg i jagnjećeg pečenja, vašari, šatre, svadbe, krštenja, sahrane i ispraćaji u vojsku; kamioni pretovareni teškim nameštajem, iznad serbske seoske idile razleže se s tranzistora veseli jecaj Šabana Šaulića…’
      Upravo u takvoj sceni ‘Soka od šljiva’, ispred kuće je istovaren teški nameštaj, dok se na terasi (bez ograde, ali sa svadbarskim ćilimom) pojavljuje gotovo nestvarni – astralni – Šaban sa leptir mašnom da otpeva svoj megahit – ‘Ne plači, dobri domaćine’.
      E sad, napravite parabolu od te scene do spota benda Let 3 iz Rijeke, i pesme ‘Dijete u vremenu’ kao moćnoj obradi Šabana u Deep Purple maniru. Više puta sam slušao ljude (od Bugarske do Nemačke), koji o Šabanu govore maltene kao o polubožanstvu, a kad sam imao čast da me Hasan Dudić upozna s njim, ostavio je utisak jako skromnog i pristojnog čoveka. Na omotu singlice ‘Dva galeba bela’ iz 1979. Šaban je zaista ličio na ‘strane pevače’, a retko koji pevač ima raspon od takve pesme za koju neko napisa da je ‘ispunjena divnim simbolima, neprikosnovenim glasom i lirskom dramom’ do nezaboravnih stihova ‘… a tetke se izdvojile same, suze brišu krajem od marame’ iz čuvene ‘Vojničke pesme’ (1985) koja je u ‘zlatnim osamdesetim’ ubedljivo bila najpopularnija za ispraćaje u vojsku.
      Šabanova harizma imala je pokriće u moćnim hitovima, snažnim identifikacijama, poverenju, i decentnosti koja je zračila i pod šatrom i na gala sceni.
      Moramo shvatiti da Srbija neće biti dobra država dok viziju modernosti ne budu podržavali većinski i ljudi koji slušaju narodnu muziku, odnosno interpretatori te muzike. Ohrabrujuće je bilo kad je Šaban 2007. podržao LDP, jer nezavisno od potonje sudbine same partije i njenog lidera, program LDP je i danas superioran.
      Omot albuma ‘Soldatski bal’ (1985) Plavog orkestra dizajnirao je Bojan Hadžihalilović, a inspiriran je omotom albuma Bitlsa – Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. To je ‘postavka’ koja i bez Jugoslavije deluje logično, mada nadrealno – između ostalih – Ivo Lola Ribar, Lepa Brena, Miroslav Krleža, Mirza Delibašić, pomenuti DŽimi Stanić, i odmah tu na omotu, pored vladike NJegoša – kralj Šaban Šaulić!
      https://www.danas.rs/kolumna/zoran-panovic/dijete-u-vremenu/
    • Од Flojd,
      Nadjoh zanimljiv tekst, mozda ce biti mnogima od koristi:
      Ljubavni opsesivci smatraju da previše vole i imaju neverovatan „talenat“ da ih zainteresuje emocionalno nedostupni partner bez kapaciteta za bliskost, a nemir u stomaku pripisuju
      zaljubljenosti umesto znaku upozorenja. Integrisana osoba sa kapacitetom za bliskost im je nezanimljiva, previše mirna jer nema fatalnosti i dramatike. Nalaze partnera sa greškom jer žele da su potrebnin, esvesno očekujući da kao takvi neće biti ostavljeni. Nakon početnog trijumfa što su osvojili partnera, pokušavaju da ga menjaju (pokušavajući da mu suzbiju loše navike) i spašavaju (u bajkama opisan fenomen magičnog poljupca sa terapijskim efektom promene: lepotica i zver, princeza ljubi žabu). Pogrešno veruju da će snagom ljubavi promeniti partnera, čime nesvesno pokušavaju da poprave loše obrasce iz detinjstva (pored emocionalno nedostupnog roditelja razvijena je težnja da se za ljubav opsesivno bore i to na pogrešnom mestu, od osobe koja to ne može da pruži, a za to krive sebe). Kako u tome ne uspevaju (čak i ako se partner promeni postaje im kao takav nezanimljiv, pa uleću u drugu disfunkcionalnu vezu), iznova potvrđuju lošu sliku o sebi kao nekom ko ne zaslužuje ljubav, čime pojačavaju doživljaj inferiornosti. Preporučuje se psihoterapija u cilju podizanja samosvesti, preispitivanja disfunkcionalnih obrazaca i jačanja zdravih kapaciteta.
      Kada ljudi osećaju prihvaćenost lakše se zaljube i zavole, ali ako očekuju da će intenzitet razmene osećanja biti uvek isti, ako su „gladni ljubavi“ pre svega zbog nezadovoljenih potreba u detinjstvu, normalne svakodnevne oscilacije u vezi doživljavaju kao potencijalno ugrožavajuće, kao početak kraja, što vodi osećanju zanemarenosti i napuštenosti. Ko ne veruje u sopstvene potencijale sklon je ljubomori, zavisti, u svakome vidi opasnost po vezu, pa preovlađuje ljubavna opsesivnost.
      U savremenom svetu je često Facebook špijuniranje i u skladu sa tim tzv. opsesivno-kompulzivni fejsbuk poremećaj koji karakteriše stalno proveravanje profila partnera (sadašnjeg ili bivšeg), skupljanje „dokaza“ za neverstvo, okupiranost istim. Oni smatraju da ih samo određena osoba može usrećiti (dok se ne pojavi novi izvor fiksacije) i ne mogu prihvatiti da objekat požude bude srećan sa nekim drugim, dok oni pate. Kod integrisanih, normalnih osoba prekid veze prouzrokuje tugu, povlačenje, žalost za značajnim drugim, prihvatanje realnosti da bivši partner ima izbor, da je za vezu potrebno dvoje, dok kod neintegrisanih koje odlikuje tzv. cepanje (ili nekoga vole ili mrze, ništa između) dolazi do narcističkog besa, osvete i potrebe za dramatizacijom.
      Opsednutost nije zaljubljenost, mada se često izjednačava. Osoba gladna ljubavi opsesivce na početku tumači pogrešno, npr. na posesivnost i ljubomoru gleda kao na izraze ljubavi. Koriste se racionalizacije „toliko me voli da ne može bez mene“, preko mnogih oblika posesivnog ponašanja se prelazi i tone u destruktivnu vezu. Ljubomora je strah od gubitka ljubavi, predstavlja izraz nesigurnosti i i/ili projekciju sopstvenih nedozvoljenih težnji, a posesivnost se javlja kod osoba difuznih granica, koji drugog doživljavaju kao sopstveno vlasništvo. Na početku obično ne pokazuju pravo lice već socijalnu masku, iza zainteresovanosti za detalje, upoznavanja i brzog zbližavanja sa svima, sačekivanja, pokušaja menjanja najčešće se krije pokušaj kontrole. Ne tragaju za istinom, već traže dokaze nevere koje najčešće nema, ali to im nije bitno jer „znaju“ pravu istinu.
      Opsednutost nije ljubav. Kad neko voli, želi toj osobi dobro ali ne nametanjem stavova, menjanjem njenog izgleda, osobina i ponašanja. Teško mu je kad voljena osoba pati, pomaže maksimalno, raduje se kad je srećna, pruža užitak. Ljubavni opsesivci žele da menjaju nečiji izgled (boju kose, frizuru, način oblačenja, šminku, čak predlažu plastične operacije), porodicu, profesiju, prijatelje, hobije, veroispovest, način ishrane i sl., sve što predstavlja stub identiteta, doživljaja sebe, pod izgovorom „bolje od tebe znam šta je za tebe dobro“.
      Mnogi se opsesivno vežu za prvu vezu ili simpatiju i pored raskida, neopravdano veličaju njen značaj kao čiste, jedine prave, pa se emocionalno zatvaraju za naredne veze. Ne uviđaju da je njihovo ponašanje u toj vezi najverovatnije bilo ispravno jer je bilo iskreno, samo sa pogrešnom osobom. Tako se stvara začarani krug kojim se potvrđuje teza da je prva veza nešto posebno („samo jednom se ljubi“), a u stvari se izgubila nada da će opet voleti, pa se menja ponašanje. Mnogi se prerano vežu, što je u redu ako rade na vezi i zajedno psihološki rastu, što u životu nije toliko često. Kada se radi na sopstvenim potencijalima, ljubav u zrelijem dobu je često adekvatnija, sklonija kompromisima. Prava ljubav ne zna za godine, važno je na vezi raditi, napredovati zajedno.
      Da bi ljubavna veza funkcionisala adekvatno, potrebno je da oba partnera budu integrisana, tj.u dobroj komunikaciji sa samim sobom. Zato je upoznavanje sebe kroz psihoterapiju najbolji put koji vodi ljubavi. Uviđanjem sopstvenih mana i vrlina stiče se tolerancija, prihvatanjem sebe proširuju se kapaciteti za ljubav. Za razliku od opsednutosti u kojoj je dominantan doživljaj opterećenja i gušenja, ljubav ne guši, čak i kada se povremeno pojavljuju loši trenuci, najveći deo vremena je osoba srećna i ispunjena, pa ljubav predstavlja podsticaj za proširenje sopstvenih potencijala.
      Jedna od meta ljubavnog opsesivca može biti i integrisana osoba koja je u skladnoj vezi i koja jasno stavlja do znanja da ne želi da budu zajedno, a čija se uobičajna ljubaznost u početku pogrešno tumači. Ona se već dokazala kao neko ko ume da formira zdravu vezu i predstavlja ideal koji želi ljubavni opsesivac ali za to nema kapaciteta, pa teži da to ostvari zamenom sa partnerom integrisane osobe. Što ih integrisana osoba više odbija ne želeći da daje lažnu nadu, to se oni više prilepljuju i progone, jer njihova potreba nije da formiraju vezu punu bliskosti sa nekim ko je dostupan već da projektuju želje na nekoga sa kime ne mogu biti. Time se njihova misija puna patnje ispunjava jer veruju da prava ljubav mora da boli, da što je više prepreka i veća bol, veća je očekivana nagrada u vidu večite ljubavi. Pravi način komunikacije sa ovakvim osobama je diskretno prikazivanje sebe u socijalno manje poželjnom svetlu upravo u preuveličanim osobinama, a prekid komunikacije je najbolje izvesti tako da ljubavni opsesivci misle da su oni prekinuli komunikaciju.
      Ljubavni opsesivci kao izvor fiksacije najčešće biraju ili osobu socijalnu uspešnu baš po aspektu koji im lično manjka (fizička privlačnost, obrazovanje, društveni uticaj, situiranost), pokušavajući da preko nje kompenzuju sopstveni nedostatak ili submisivnu osobu koja ponavlja patološki obrazac dominacija-podređenost iz sopstvene primarne porodice (sa istorijom alkoholozma, zanemarivanja, fizičkih i/ili psihičkih zlostavljanja).
      Zaljubljeni misli stalno na voljenu osobu sa osećanjem ispunjenosti i prijatnosti, dok ljubavni opsesivci osećaju težinu, višak napetosti; zaljubljani ponekad čeka voljenu osobu posle posla da bi što više vremena proveli zajedno, dok opsesivci uhode da vidi sa kime izlazi; zaljubljeni često šalje mailove i sms-ove, dok opsesivci špijuniraju poruke, mailove i facebook profile, prisluškuju pozive; zaljubljeni povremeno zove, shvata da osoba ima i druge aktivnosti sem zajedničkog viđanja; dok ljubavni opsesivci zovu svaki čas uz povremeno isleđivanje zašto je npr. zauzet telefon; zaljubljenom je teško kada je ljubav neuzvraćena, ali to prihvata kao pravo na izbor, dok ljubavni opsesivci to doživljavaju kao veliku narcističku povredu, često iskaljuju bes („kako se usuđuje da raskine samnom“), smišljaju i sprovode osvetu.
      napisala: Jasna Bulajić-Stepanović psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.r
      Ovo je deo teksta, procitajte ceo tekst na ovom linku: https://www.pharmamedica.rs/iz-ugla-psihologa/opsesivna-ljubav/  
    • Од Милан Ракић,
      ONO ŠTO JE DODATNO IZIRITIRALO JAVNOST POSLE UDESA U KOME JE JEDNA ŽENA IZGUBILA ŽIVOT JESTE IZJAVA ZORANA BABIĆA DATA "KURIRU": "SVA SREĆA ŽIV SAM I JOŠ ĆU VAS GNJAVITI. NISAM ŽIVOTNO UGROŽEN, ALI IMAM PRELOME NOGE, BUTNE KOSTI NAJVEROVATNIJE, SADA SE SVE UTVRĐUJE. NALAZIM SE U KLINIČKOM CENTRU NIŠ I OVDE SU LEKARI I SESTRE PREDIVNI. DOBRO SAM PROŠAO", REKAO JE BABIĆ

      KAO NA BOJNOM POLJU: "Škoda" koja je izazvala sudar...
      U toku tog četvrtka, 31. januara, standardno-podobni mediji u Srbiji kao da su se obavezali na nešto što je ličilo na zavet ćutanja. Oko 8.20 ujutru na auto-putu E-75, na naplatnoj rampi kod Doljevca, automobil marke škoda se ogromnom brzinom zakucao u opel astru, na čijem zadnjem sedištu se, propisno vezana pojasom, nalazila Stanika Gligorijević. Od siline udara Gligorijević je na mestu preminula, a povređeno je još pet osoba – dve teže i tri lakše.
      ...i automobil u kome je bila žrtva Medijski izveštaji o tom udesu počeli su da stižu već pre 10 časova ujutru. No, mediji su, uprkos osnovnim pravilima novinarstva, uglavnom izveštavali o stanju Zorana Babića, tada još uvek vršioca dužnosti direktora državne firme Koridori Srbije d.o.o. Babić, član predsedništva Srpske napredne stranke, nalazio se u vozilu koje je izazvalo sudar, i tom prilikom je zadobio prelom butne kosti, a mediji su, uz usputno pominjanje da je jedna osoba poginula, mnogo više prostora posvetili Babićevoj butnoj kosti.
      Ujedno, niko od medija pod SNS kontrolom nije konstatovao šta se zaista dogodilo: da je vozilo u kome je bio Zoran Babić usmrtilo ženu zbog neprilagođene brzine. Odmah je bilo javljeno da je kod Doljevca bila gusta magla, vidljivost oko 15 metara, a škoda je toliko brzo uletela u opel astru da je i treći automobil, koji se nalazio ispred opela i čiji je vozač u trenutku udara plaćao putarinu, bio odbačen više desetina metara unapred. (Tek sutradan, javnost će saznati da Babićev vozač uopšte nije ni kočio pre sudara.) No, za medije je, izgleda, bila misterija šta se dogodilo, i ko je krivac kada se jedno vozilo od pozadi zakuca u drugo.
      KRATKA HRONIKA BEŠČAŠĆA: Tako, u prvom izveštaju, za "Informer" su se "iz za sada nepoznatog razloga sudarila tri vozila", a među povređenima se nalazi i Babić. Za "Kurir" su se "sudarila tri automobila", a "kao uzrok nesreće spominje se klizav kolovoz". TV Prva, odnedavno praktično pod kontrolom SNS-a, javila je u podne da su u nesreći "učestvovala tri putnička vozila", te da "očevici kažu da je ovde jutros bila gusta magla, a šta je tačno uzrok nesreće, utvrdiće istraga". Maltene istim rečima o događaju je izvestio i tzv. javni servis.
      "Blic" je bio naročito kreativan: osim o Babićevim povredama, list je izvestio da se "nastradala žena nalazila u automobilu koji je bio u sredini", a "vozilo u kom je bio Babić bilo je poslednje u koloni koja se sudarila". Dakle, kolona se sudarila, a, eto, vozilo u kojem je bio Babić je tu naišlo poslednje. U nečemu što se zove Nacionalni dnevnik, a prikazuje se na TV Pinku, takođe je najviše detalja bilo o Babićevim povredama, bez ikakvog nagoveštaja ko je krivac za udes.
      U toku tog dana – još uvek smo u poslednjem danu januara – stizala je podrška sa svih strana nekadašnjem šefu poslaničke grupe SNS-a u Skupštini Srbije, a prenosi "Kurir": "Svima nama koji smo na točkovima glava je u torbi. Strašno je što je ljudski život izgubljen, ali hvala bogu da je izbegnuta veća tragedija" (Rasim Ljajić). "Zoki je dobar čovek i ima punu podršku od mene i u ovom groznom trenutku. Srećom je dobro prošao i verujem da će se brzo oporaviti, pa da završimo konačno taj koridor" (Milutin Mrkonjić). "Zoran da ne brine. Biće sve dobro. Da sluša doktore! Svi mu želimo brz oporavak. A zna on da ćemo kolegijum organizovati i u bolničkoj sobi, ako zatreba" (Zorana Mihajlović). "Zoran je snažan i uporan čovek koji ima divnu porodicu zbog koje se vredi boriti i živeti. Svi smo uz njega" (Aleksandar Vulin).
      Ono što je dodatno iziritiralo javnost – na društvenim mrežama, jer je najveći broj medija partijsko glasilo – jeste Babićeva izjava, data opet "Kuriru": "Sva sreća živ sam i još ću vas gnjaviti. Nisam životno ugrožen, ali imam prelome noge, butne kosti najverovatnije, sada se sve utvrđuje. Nalazim se u Kliničkom centru Niš i ovde su lekari i sestre predivni. Dobro sam prošao", rekao je posle udesa Babić za "Kurir".
      BEZ LIČNE ODGOVORNOSTI: No, preko noći se sve menja. Sledećeg jutra, načelnik Uprave saobraćajne policije Ministarstva unutrašnjih poslova Nebojša Arsov izjavljuje da je uhapšen vozač koji je izazvao sudar i opisuje način na koji se saobraćajna nezgoda dogodila ("vozilo marke škoda kretalo se velikom brzinom iz pravca Niša ka Leskovcu, kada je došlo do naplatne stanice Doljevac, isto se nije zaustavilo, već je udarilo u vozilo marke opel astra, koje je bilo zaustavljeno u redu za čekanje za naplatu putarine, koje je od siline udarca nabačeno na vozilo marke folksvagen pasat, čiji je vozač u tom trenutku plaćao putarinu"), a u javnost, kako su izvestili tabloidi, "isplivava" snimak udesa sa naplatne rampe.
      Iako se iz kadrova sa mesta udesa može videti da naplatna rampa Doljevac ima kameru na svom krovu, u javnost je "isplivao" snimak sa nivoa puta, sa koga se apsolutno ništa ne može utvrditi – u jednom trenutku prvi vozač plaća putarinu, u narednom se na njegovom mestu nalazi slupani automobil u kome se nalazio Babić. Sve se odigralo toliko brzo da se, osim činjenice da se sudar dogodio, malo šta može zaključiti: ni kolikom brzinom se vozilo kretalo, ni da li je kočilo, ni ko je vozio, ni ko se u automobilu uopšte nalazio. Na sva ova pitanja odgovor može da dâ pomenuta kamera koja se nalazi na krovu naplatne rampe.
      POSLUŠNI VOJNIK PARTIJE: Bivši v.d. Koridora Srbije Zoran Babić Već po podne ministar policije Nebojša Stefanović izjavljuje da će Babić podneti ostavku na mesto direktora Koridora Srbije, da je dotadašnja istraga pokazala "da je vozilo Koridora neprilagođenom i ogromnom brzinom ušlo u pojas naplatne rampe", te da Babić "nema ličnu odgovornost, jer nije upravljao vozilom, ali da je to (ostavka), ipak, logičan potez".
      Sofija Mandić je na "Peščaniku" primetila da bi upravo lična odgovornost trebalo da Babića preporuči za ostavku, "ali kao što Stefanović lepo kaže, Babić ove odgovornosti u sebi jednostavno nema". Ispostaviće se i da ministar, po ko zna koji put, laže javnost Srbije: "Insajder" je saznao, što su kasnije potvrdili i Koridori, da škoda nije u vlasništvu Koridora, već bugarske firme Trejs, koja je izvođač radova na koridoru 10 u Grdelici, a da je uhapšeni vozač – zaposlen u Koridorima. Obrazloženje Koridora bilo je da je "uobičajena praksa u međunarodnim ugovorima u celoj Evropi i svetu" da izvođači radova obezbede opremu i vozila za potrebe investitora i inženjera u cilju realizacije projekta.
      IZVRŠENJE BEZ NAREĐENJA: Tako je moralo da se dogodi da jedna osoba pogine, pa da javnost sazna za krajnje koruptivnu praksu – da je preduzeće čiji rad Koridori kontrolišu, tim istim Koridorima po ugovoru obavezno da kupuje automobile, koji nakon završetka projekta ostaju u vlasništvu Koridora. Nije još uvek jasno zašto se Babić vozio u tim kolima, jer su ona navodno dobijena za potrebe nadzora radova, a ne za vozikanje direktora. Takođe, javnost bi mogla i da se zapita šta joj sve još nije poznato kada ovako, čim se zagrebe, pokuljaju krajnje sumnjivi i koruptivni poslovi državnih firmi.
      Ubrzo nakon Stefanovića, u petak predveče, javlja se i Zoran Babić. Uz napomenu koja bi u drugim okolnostima bila smešna – da se naprednjacima ne naređuje, jer oni znaju šta treba da čine – Babić je podneo neopozivu ostavku ispoljivši, čak i u ovoj situaciji, neprimeren hvalospev stranačkom gazdi: "Znanje, ali i moral, odgovornost i pre svega ljudskost i čestitost, osobine su koje u svakom od nas traži naš predsednik. I ne treba da mi kaže bilo šta. Ako me je predložio na funkciju, onda znam šta mi je činiti."
      Tako se saga Zorana Babića u Koridorima završila nakon smrtnog slučaja koji je izazvao njegov vozač, saga koja je počela nakon predsedničkih izbora 2017. kada je, u maju, postavljen za v.d. direktora. No, to nikako nije jedini udes, niti jedina smrt koju su ljudi iz ove vlasti ili bliski njoj izazvali na putevima Srbije u poslednjih šest-sedam godina.
      MOLI TE ALEKSANDAR: Dva meseca pre nego što je Babić dobio novo zaduženje, u martu 2017, Slavica Đukić Dejanović je, vraćajući se službenim vozilom sa predizbornog mitinga Aleksandra Vučića, u Grdeličkoj klisuri doživela udes i dobila prelom ruke. Agencija za borbu protiv korupcije je, iako je bilo belodano da se službena vozila (i drugi funkcioneri su se vozili po Srbiji, da bi iskazali odanost) koriste u svrhu kampanje, što je protivzakonito – blagonaklono saopštila da neće reagovati na (zlo)upotrebu službenih automobila, jer, po njihovom mišljenju, to nije kršenje zakona.
      Koji dan kasnije, aktivista SNS-a Milivoje Gajić je poginuo na auto-putu Beograd– Novi Sad dok je lepio plakate za vladajuću partiju. Vest o njegovoj pogibiji saopštio je lično Vučić na jednom od svojih svakodnevnih mitinga, umećući ovu informaciju između vređanja opozicije i hvalospeva samom sebi.
      Očevici su posle pričali da je pukom srećom izbegnuta veća nesreća, a ko je Gajića poslao da lepi plakate na auto-put, još nije poznato. Ministar Stefanović bio je dovoljno bezobrazan da izjavi tada da mu je "užasno kada sluša da ljudi pokušavaju da na nesreći jednog čoveka, jedne porodice izgrade neku vrstu političkog napada da li na SNS, da li na Vučića, da li na bilo koga drugog", a na pitanje novinara da li je postojao nalog stranke da se plakati lepe na tom mestu, Stefanović je rekao da je "čovek lepio plakate", "da nije činio nikakvo krivično delo" i da se "dogodila nesreća".
      U novembru 2018. teško je povređen potpredsednik skupštine i poslanik SPS a Đorđe Milićević, kada je škoda u kojoj se vozio sletela sa puta i udarila u podzid na regionalnom putu Ub–Slovac. Milićević je nakon udesa bio u teškom stanju, a njegov vozač je zadobio prelome obe noge.
      U decembru 2017, ministar Zoran Đorđević je jurio da stigne na predizborni miting u Kostolcu, kada je vozilo u kom je bio sletelo sa puta i nekoliko puta se prevrnulo. Ministar nije bio povređen i stigao je na miting, dok tri njegova saradnika nisu bili iste sreće i završili su u bolnici sa lakšim povredama.
      U novembru 2014, službeni audi ministra Aleksandara Antića sleteo je u kanal pri povratku iz Kladova. Niko nije bio povređen.
      U decembru 2013, vozilo ministra Vanje Udovičića je pod uključenom rotacijom prilikom preticanja udarilo vozilo iz suprotnog smera. Ni ovde nije bilo povređenih.
      Napokon, ili najpre, u julu 2013. sin vlasnika TV Pinka Željka Mitrovića, Aleksandar, vozeći džip BMW X5, udario je vozilom 17-godišnju Andreu Bojanić. Mitrović mlađi je pobegao sa mesta udesa, da bi se nakon nekoliko sati pojavio u policiji sa svojim ocem i advokatom. Aleksandar Mitrović bio je optužen za teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, u sticaju sa krivičnim delom nepružanja pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi, ali je u januaru 2015. viši tužilac Vera Stanić odlučila da ga ne goni za to što nije pružio pomoć pregaženoj Andrei, uz cinično obrazloženje da je devojka ostala mrtva na licu mesta.
      U oktobru 2018, otac pokojne Andree se pojavio na Pinku i izjavio da se ime njegove ćerke zloupotrebljava u političke svrhe, te da je Željko Mitrović "održao reč" jer nije uticao na tužilaštvo i sud. Prema njegovim rečima, slučaj je tada bio na "superveštačenju na saobraćajnom departmanu u Novom Sadu".
      U decembru 2018, glavni urednik lista "Danas" objavio je SMS koji je, po njegovim rečima, tog jula 2013. uputila urednicima medija Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Aleksandra Vučića. U SMS-u je pisalo: "Moli te Aleksandar samo da ne budeš previše grub prema Željkovom malom. Ako nije problem. Hvala!"
      Radmilo MARKOVIĆ, VREME
×
×
  • Create New...