Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Грци су народ на чијој је цивилизацији поникао свијет. Да није било њихове умјетности, античке философске мисли, а нарочито хришћанства, којем су дали посебан печат, свијет каквим га данас познајемо, сасвим сигурно, не би постојао. Грци су својом мудрошћу, знањем и вјером обојили човјечанство смислом, дарујући му љепоту од које застаје дах. Због тога западна цивилизација своје постојање дугује древној Јелади, на чијим је темељима изникла данашња Грчка, да баштини славну прошлост својих прадједова, да се поноси својом прошлошћу и да сачува себе ради свих нас који је истински поштујемо и волимо.

Нама, Србима, Грци су, преко Светих Кирила и Методија, даровали писмо, а преко Светих угодника Божијих, знаних и незнаних, упалили су у нашој словенској души огањ вјере Христове. Писмо и вјера су нам, дакле, од Грка. Зар треба већи дар, зар се може примити узвишенији поклон?

Сјетимо се само посљедњег рата, када смо били оптужени за све и свашта, када смо се усамљени у сопственој трагедији борили за голи опстанак, да преживимо и да нас буде. Није тада било испружене братске руке сем оне грчке, која нас је дизала из понора чак и више но што је истински могла. Сјетимо се само колико је српске дјечице, током рата а и послије њега, одлазило у Грчку, у грчке породице и манастире, да бар на трен забораве на мирис барута. Колико је њих у Грчкој стекло пријатеље до гроба, колико је њих упознало земљу у којој смо вољени, колико је дивних успомена заувијек остало у ратом рањеним дјечјим душама? Довољно је вратити сјећање на оног дивног архимандрита Партениуса, који нас је постидио својом безграничном љубављу, носећи и доносећи руке испуњене даровима и срце испуњено љубављу. 
Кад су политички представници Републике Српске одбили Венс-Овенов план, 1993. године, грчки премијер Константин Мицотакис је, уочи изјашњавања, обећао да ће Грци остати наши пријатељи, без обзира на исход гласања. Имајући на уму грчку љубав прије и послије тога, први предсједник Републике Српске је, с правом, изјавио: „Срби имају само два пријатеља: Бога и Грке!“ 
Током бомбардовања Србије Грци су били уз нас, иако је Грчка, како тада тако и данас, била чланица Европске Уније и НАТО пакта. Са грчких аеродрома нису кретали небески сијачи смрти, јер су Грци својим тијелима бранили небеске зле птице да полете ка Србији, носећи товаре смрти. 
Никад није на одмет поменути грчког официра, капетана Мариноса Рицудиса, који је прије двадесет година, као капетан брода „Темистокле“, одбио учествовати у бомбардовању Србије, вративши свој брод у луку. Тада је започео његов прогон и професионална агонија, али је овај часни Грк сачувао свој образ и вијековну част грчког народа. Збога тога га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Орденом Светог цара Константина.

Ипак, како су несрећна времена постала дио наше прошлости, тако је наша захвалност према Грцима јењавала. Чини се да заборављамо братску љубав испружену у најтеже вријеме. Дивно је што смо се сјетили подићи споменик Виталију Чуркину у Источном Сарајеву, али није похвално да грчка љубав остане само у срцима оних који су је примили. Чини ми се да морамо учинити много више, да наша захвалност треба бити видљива, да о тој љубави свједоче не само успомене већ видљиви споменици неизмјерној љубави којом су нас обасипали. Дивно је знати стране језике, знам из сопственог иностраног искуства, па је похвално што имамо Руски кутак у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, што имамо Конфуцијев Институт на ФПН, такође у Бањалуци, али грчки језик, натопљен мудрошћу, вјером и љубављу, нама изгледа не треба?! Замислимо се над властитим заборавом, над властитом незахвалношћу, како бисмо постали бољи него што заиста јесмо. Ако погледамо у себе, у своје скривено сјећање, у дубину сопственог искрвављеног срца, пронаћи ћемо никог другог до Грке, чија нас је љубав оковала за вијекове. 
Зато у ово наше вријеме, стојећи на Ареопагу, на мјесту одакле се Свети Апостол Павле обратио Грцима, могу само, у благодарној молитви, поновити његове давно изречене ријечи: „Људи, Атињани! По свему видим да сте врло побожни!“ (Дјела апостолска 17, 22) 
И, заиста, Грци су народ који не може нестати са лица Земље, јер је њихово постојање изникло из стародревне мудрости Сократа, Платона и Аристотела, а дух хришћанства, процвјетао на Светој Гори и Метеорима, на атинским агорама и пелопонеским испосницама, довијека ће обасјавати ову изабрану земљу и овај изабрани народ, да нам буде пријатељ и сапутник на историјском друму којим ходимо. 
Због тога су Грци били и остали наша истинска браћа којима смо дужни истинско поштовање, братску хришћанску љубав, али прије и изнад свега истински незаборав, у којем ћемо заувијек бити и остати једно у Христу Исусу Господу нашем.dws_6013.jpg.8a2e99ea7e5f51630275947ee6de2659.jpg

Извор: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-zasto-smo-zaboravili-grke/

Повезана вест: http://www.spc.rs/sr/episkop_sergije_posetio_arhiepiskopa_jeronima

 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помало претерасте, Преосвећени, а претеривање никоме није на корист.

Ваља се присетити тога ко је тачно прогонио Рицидуса.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Било би лепо да смо браћа, тј. да се тако понашамо.

Нажалост, у пракси то нисмо. Архимандрит Партениус и Рицудис су изузеци, никако правило. Просечан Грк не гаји никакву посебну наклоност према Србима, а Русима и другим Словенима још мање. 

Владика им не чини никакву услугу што додатно храни њихов ионако пренадуван колективни его. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево једно искуство са Грцима.Десило се то између 1995 и 2000.СЕдео сам са митрополитом дабробосански Николајем у његовој резиденцији на Сокоцу.Одједном после ручка ван радног времена долази грчки амбАсадор са преводиоцем.Каже ми владика ајде седи и Ти да нисам баш сам.И ГРк прича како ће помоћи епархији тако да ће јој послати шлепер са додатном приколицом поморанџи.И одједном каже владици-Преосвећени могли би да се заложите да грчки језик буде обавезан у основним и средњим школама.Ми у шоку.И заврши се разговор.Они би свагде да хеленизују.Па после те хеленизоване који говоре грчки матерњи користе за ругање.Лично сам то доживео у једном грчком манастиру.Причали су имамо два шиптара и само о томе.Упознам људе кажу ми смо грци из Албаније.Ови други су им се смејали кад прођу и слично.Ето.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Lepo rece vadika i zagreba povrsinu

Zaboravili smo da je i ono malo naroda sto preživi NDH, preživelo na okupacionoj zoni koju su kontrolisali Italijani.

Kažu da su Italijanski vojnici bili najbolji čuvari manastira na Kosovu, to nam nije nikakva prepreka da ih nazivamo žabarima, nažalost.

Od Jasenovca se napravi livada, a na masovne grobnice se staviše betonske ploce, koje se razbiše tek 1990-91.

Kako to mudro rece + Jovan Culibrk, nije to ni do Tita, Staljina , Tudjmana. To je do prosecnog Srbina.

Kada je krenuo martovski pogrom, prosetah centrom svog grada i videh da je stanje kod naroda kao da se nesto pali i rusi na drugoj planeti. Kafane pune,peva se , vrti zadnjicama.

Posle napravismo moleban pa popljckasmo sopstveni glavni grad.

Izjava vojvode Misica da srpskom vojniku i srpskom volu treba podici spomenik, jer nakon rata isto prodju, dovoljno govori o zahvalnosti i , kao posledici zahvalnosti, brizi o ratnim vojnim invalidima koji izvojevase slobodu.

I tako,moglo bi se jos primera davati ,al nema svrhe.

Onaj ko se sebe setio,sebi je i pomogao, pa se je sposoban da  zahvali i da se seca  svih onih koji i  njemu pomogose.

Svi oni koji nam pomogose delom, recju, mislju, nek nam oproste na zaboravu, jer i sebe zaboravismo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Хаеул рече

Било би лепо да смо браћа, тј. да се тако понашамо.

Нажалост, у пракси то нисмо. Архимандрит Партениус и Рицудис су изузеци, никако правило. Просечан Грк не гаји никакву посебну наклоност према Србима, а Русима и другим Словенима још мање. 

Владика им не чини никакву услугу што додатно храни њихов ионако пренадуван колективни его. 

То не значи да ми према њима не треба да се односимо братски, разуме се, али ово приписивање индивидуалних заслуга колективу ми се не допада. Грци имају велики проблем са етнофилетизмом - усуђујем се рећи, већи него већина православних народа - и не мислим да су им овакви хвалоспеви на корист. Уосталом, све што имамо је од Бога, па не знам како нам било шта од тога даје право да се дичимо и уздижемо. 

У предговору књиге Литургијско Богословље, која садржи преводе текстова Зизјуласа, Тзепоса, Фундулиса и других, Преосвећени епископ Атанасије каже: "Од браће Јелина смо учили и Праву Веру и правилно Богослужење". Мање-више тачно, мада се они у то време нису баш толико дичили својим јелинством. Но, главни проблем је то што испада да је све што долази од Грка богонадахнуто и неприкосновено. Да ли је то и ово фанариотско лудило?

Нас Словене није покрстио ни Вартоломеј, ни Зизујлас, нити било ко од данашњих Грка, а ни онима који нас јесу покрстили не дугујемо неку посебну оданост и покорност - свакако не већу од оне коју дугујемо Богу.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 50 минута, Дејан рече

Kažu da su Italijanski vojnici bili najbolji čuvari manastira na Kosovu,

Па, знате, као што је у свом интервјуу ТВ Храм-у рекла једна италијанска новинарка, не би било потребе за тим да нас чувају да нису учествовали у агресији и отимачини.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Једно је Цариград а друго Атинска Архиепископија. 

Ја могу само да кажем да сам у Грчкој као Србин увек био братски дочекан. Један од најлепших примера је гостпоримство оца Нектарија Виталиса у Камаризи. А и у парохијским црквама сам увек осећао као домаћи и био приман као брат без обзира јесам ли у друштву Грка или не.

Да међ Грцима има оваквих и онаквих, апсолутно. А има их међу Србима исто. Нажалост како ствари стоје и код нас и код њих мањина је уз Христа. 

Наравно да Грци имају проблем са тим својим "еври врд камс фром д грик" као што и ми имамо проблем левог скретања да рецимо заборављамо ћирилицу и све ово остало што је Дејан горе набројао.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Хаеул рече

једна италијанска новинарка, 

И рекла једна италијанска новинарка. Добро. А шта ћемо са Италијанима који са страхом и побожношћу прилазе моштима Светог Краља Стефана Дечанског и неки чак прелазе у Православље?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Вилер Текс рече

И рекла једна италијанска новинарка. Добро. А шта ћемо са Италијанима који са страхом и побожношћу прилазе моштима Светог Краља Стефана Дечанског и неки чак прелазе у Православље?

Шта ћемо с њима? Ништа.

Она је једна од тих који су примили нашу веру. Ја само преносим њене речи. 

А мени је свакако драже што неко штити наше светиње, па таман тај неко био и окупатор. А они то јесу, баш као што су то били и у Другом светском рату. Не дозволите да Вас осећање захвалности неколицини савесних појединаца превише понесе. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Хаеул рече

Шта ћемо с њима? Ништа.

Она је једна од тих који су примили нашу веру. Ја само преносим њене речи. 

А мени је свакако драже што неко штити наше светиње, па таман тај неко био и окупатор. А они то јесу. Не дозволите да Вас осећање захвалности превише понесе. 

Прилично сам реалан. И генерално, да није било Италијана у Другом рату много Срба би у Лици били поклано.

То не значи да се радујем страној војсци.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 минута, Вилер Текс рече

Прилично сам реалан. И генерално, да није било Италијана у Другом рату много Срба би у Лици били поклано.

То не значи да се радујем страној војсци.

Свакако, али окупатору се свеједно ништа не дугује, нити му је умесно на било чему захваљивати. Уосталом, сви смо ми дужни да се понашамо као људи. 

Узгред, ако су Изалијани код нас спашавали људе, а нису их само спашавали, и чине нам се благи наспрам Хрвата и Немаца, другде су чинили велика злодела. Пример Истре, где су људи били пребијани кад би проговорили на словеначком.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У уторак 12. новембра 2019. године у манастиру Суводол светом архијерејском Литургијом прослављен је Свети краљ Милутин, слава манастирске капеле. Светом литургијом началствовао је Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење протојереја-ставрофора Душана Ћирића, пароха подгорачког, протосинђела Захарије (Митића), јеромонаха Еноха (Стојаковића) и ђакона Уроша Памучара.     Окупљеном верном народу владика Иларион честитао је празник и славу параклиса, а у својој беседи изразио је жељу да се ова капела ускоро и живопише. У нади да ће се уз обнову манастира умножити и сестринство ове светиње, владика је позвао све људе да молитвено или материјално, у складу са својим могућностима, у томе помогну.     Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
    • Од Логос,
      У недељу 22. по Педестници, 17. новембра 2019. лета Господњег Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански Стефан богослужио је у малој цркви Светог Саве на Врачару. Преосвећеном владици саслуживало је свештенство храма, уз молитвено учешће мноштва народа Божјег. Доносимо прилог ТВ Храм са овог литургијског сабрања.   
    • Од Логос,
      Празник Обновљења Храма Светог великомученика Георгија, заштитника свете обитељи Манастира Враћевшнице, прослављен је најсвечаније Светом Архијерејском Литургијом.     Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Јустину, саслуживали су архимандрити Сава (Илић) и Тимотеј (Миливојевић), протојереј Чедомир Дамљановић, протонамесник Божидар Бован и протођакон Александар Грујовић.   Свечаној атмосфери допринео је и верни народ који је дошавши са разних страна, из Краљева, Ужица, Чачка и Крагујевца, узео активног учешћа у Литургији. Након прочитаног Јеванђеља, Владика је надахнуто беседио. Поучио нас је да не будемо хришћани само по називу.   Ако хоћемо да се спасемо, да будемо са Христом у Царству небеском, онда морамо бити истински део Цркве, морамо да живимо Свете Тајне, да умножавамо врлине! За све то, диван је пример Свети Георгије, кога поштују и инославни, који је својим животом сведочио Реч Божију, који је због тога и страдао. У страдањима, на светитељу се показала сила Божија – сваки пут бивао је исцељен!   Његова непоколебљива вера, истински је путоказ нама ка спасењу, ка томе да будемо они истински. Господ је рекао да је у својој љубави, при свом доласку, на земљу донео и мач! Мач, да раздвоји истину од лажи, оне праве од лажних! Ми смо прави ако са и у Цркви задобијамо спасење. На том путу смо ако се усавршавамо у посту, молитви и љубави, рекао је Владика Јустин.     Након резања славског колача, мати Ксенија је са сестрама за све присутне припремила трпезу љубави.     Извор: Епархија жичка
    • Од Логос,
      У 22. недјељу по Духовима Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у Петропавловском храму у Козлуку. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намјесник зворнички, протојереј-ставрофор Видоје Лукић; парох оравачки, протонамјесник Душко Ђурић; парох друге парохије козлучке, јереј Дражен Стевановић; парох тешањски, јереј Мирослав Тодоровић; као и протођакон Славољуб Милошевић.   Звучни запис беседе   Овом приликом Преосвећени Владика рукоположио је достојног иконописца Данијела Билића у свештени чин ђакона. 'Ми смо људи склони да се одмах упоредимо са убогим Лазаром. Ја сам сиромашан, презрен и ниподаштаван од других, кажемо за себе. Али у ствари кад би се измерио са другима, вероватно би над многима и пред многима ја био богаташ из данашње јеванђељске приче. Многи су од мене и сиромашнији и болеснији, у ропству или неправедно протерани.   Ова прича је једна од оних које важе у свим временима, јер ми непрестано мењамо свој статус – од убогог Лазара до богаташа. Једно време сам богат. Добро ми иде са послом, добро ми је у породици, ја се понесем и заборавим на сиротињу и чак, почнем да их презирем. Не мислим да сутра ја могу да будем на том месту. Зато је потребно да се у овој причи непрестано огледамо и тражимо место где смо ми у њој. Јер, од тог места где сам ја овде на Земљи зависи и моја место у вечности'' - поучио је Епископ Фотије у данашњој бесједи.   Литургијско сабрање завршено је трпезом љубави, уз благодарење за велике благодатне дарове којим је благословена Црква Божија у Козлуку!     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Логос,
      У недељу, дана 17. новембра, када Црква слави преподобног Јоаникија Великог, светом архијерејском Литургијом у храму Светог великомученика Димитрија началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Преосвештеном Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Герман Богојевић (Епархија канадска), протојереј-ставрофор Милован Влаовић, други парох даљски, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски и ђакон Предраг Јелић из Даља. Владика Херувим је после заамвоне молитве изговорио следећу беседу:     -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље и спасење данашња света Литургија у нашем Саборном храму Светог великомученика Димитрија. Благодат Божја која нас увек позива сабрала нас је да будемо део Тела Христовог, да се са Богом сједињујемо кроз Тело и Крв Христову. То је највећи дар који човек може да прими, да Причешћем излечи своју душу и тело.   Заиста је велики благослов Божји када се можемо сабрати око Тела и Крви Христове, то је пуноћа живота у Цркви Божјој. Нема лепшег примера заједничарења од онога у Цркви Божјој. На Литургији се налази испуњење, ту се задобијају небеска блага и врлине. Врлинама се успињемо ка Небеском Оцу, Творцу свих нас Који је из своје превелике љубави омогућио заједницу кроз Тело и Крв Христову. Зато се на сабрању сећамо тих истина које су нам дате и требају бити наш путовођ у овоземаљским бурама.    Заиста је тешко у овом свету живети одвојен од Бога. Ако нисмо у заједници са Богом теже схватамо и прихватамо све оно што нам се у животу дешава. Догађаје у животу доживљавамо као страшне ствари које нас не воде ка испуњењу. Ако живимо са Богом онда све добија своју пуноћу. Овај свет је безнадежан и не води нас у смеру у којем нас руководи Црква Божја. Црква нас руководи ка Небеском Царству, ка вечној нади, вечној љубави и крепости. Свет нас овим не нуди, зато је савремени човек је безнадежан и нема свој пут ако није у Цркви Божјој.   Данас смо из Светог Јеванђеља чули да се многи људи облаче у скупоцена одела, што је заправо овоземаљска страст. Човек хрли страстима јер су оне пријемчиве људској природи. Међутим, то нису оне вечне вредности и дође тренутак када више не знамо где смо и ко смо, одакле смо.    Губимо се у бурама овоземаљских брига и невоља јер немамо Христа, немамо Бога пред собом. Ако имамо Бога пред собом онда се нећемо изгубити у вртлогу овоземаљског сладострашћа, него ћемо имати Светлост на крају тога тунела. Та Светлост је Црква Божја, та Светлост је Господ наш Исус Христос. Господ Исус Христос је наш Пут и Истина, наша вечна Врлина и Крепост. Требамо ходити Крстоносним путем који нас води ка Царству Небеском. Ван Цркве Божје не можемо то осетити, нити примити. У Цркву Божју морамо долазити и сабирати се око Тела и Крви Христове. Од апостолског времена, па све до данашњега дана Црква овенчана венцем светитељса сведочи Господа Исуса Христа. Светитељи су окренувши се Христу открили да свет нема у себи наде и утехе, него да је пролазан и испуњен страстима. Ходили су Крстоносним путем и задобили венац вечне славе. Пуноћа живота свих нас налази се у Цркви где смо сабрани око Тела и Крви Христове, где смо браћа у Христу. Браћа која немају ништа једни против других, који у суштини свог бића не носе сујету него Христа.   Лепо је када је храм пун људи који вапију ка Господу и својим појањем и присуством пројављују благодатну заједницу. Ту је благодат Божја присутна. Наши родоначелници, свети Сава и свети Симеон, учили су нас да идемо путем у Царство Небеско. Пут у Царство Небеско јесте трновит и тежак, али је благословен. Ако тим путем ходимо бићемо благословен народ, народ који зна своје назначење у овом свету. Нема правог назначења нити истине без Господа Исуса Христа.   Требамо да долазимо у свети храм, да посећујемо света богослужења и да се напајамо Речју Јеванђеља које је вечна истина и вечно откровење Бога човеку. Ако смо послушни тој Речи бићемо заиста светосавски народ, народ богоносан.   Нека сте живи, срећни и благословени, нека је благословен данашњи дан у који смо се сабрали да још једном посведочимо Истину, пуноћу Сабрања и живота у Телу и Крви Христовој. Амин.     Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...