Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Грци су народ на чијој је цивилизацији поникао свијет. Да није било њихове умјетности, античке философске мисли, а нарочито хришћанства, којем су дали посебан печат, свијет каквим га данас познајемо, сасвим сигурно, не би постојао. Грци су својом мудрошћу, знањем и вјером обојили човјечанство смислом, дарујући му љепоту од које застаје дах. Због тога западна цивилизација своје постојање дугује древној Јелади, на чијим је темељима изникла данашња Грчка, да баштини славну прошлост својих прадједова, да се поноси својом прошлошћу и да сачува себе ради свих нас који је истински поштујемо и волимо.

Нама, Србима, Грци су, преко Светих Кирила и Методија, даровали писмо, а преко Светих угодника Божијих, знаних и незнаних, упалили су у нашој словенској души огањ вјере Христове. Писмо и вјера су нам, дакле, од Грка. Зар треба већи дар, зар се може примити узвишенији поклон?

Сјетимо се само посљедњег рата, када смо били оптужени за све и свашта, када смо се усамљени у сопственој трагедији борили за голи опстанак, да преживимо и да нас буде. Није тада било испружене братске руке сем оне грчке, која нас је дизала из понора чак и више но што је истински могла. Сјетимо се само колико је српске дјечице, током рата а и послије њега, одлазило у Грчку, у грчке породице и манастире, да бар на трен забораве на мирис барута. Колико је њих у Грчкој стекло пријатеље до гроба, колико је њих упознало земљу у којој смо вољени, колико је дивних успомена заувијек остало у ратом рањеним дјечјим душама? Довољно је вратити сјећање на оног дивног архимандрита Партениуса, који нас је постидио својом безграничном љубављу, носећи и доносећи руке испуњене даровима и срце испуњено љубављу. 
Кад су политички представници Републике Српске одбили Венс-Овенов план, 1993. године, грчки премијер Константин Мицотакис је, уочи изјашњавања, обећао да ће Грци остати наши пријатељи, без обзира на исход гласања. Имајући на уму грчку љубав прије и послије тога, први предсједник Републике Српске је, с правом, изјавио: „Срби имају само два пријатеља: Бога и Грке!“ 
Током бомбардовања Србије Грци су били уз нас, иако је Грчка, како тада тако и данас, била чланица Европске Уније и НАТО пакта. Са грчких аеродрома нису кретали небески сијачи смрти, јер су Грци својим тијелима бранили небеске зле птице да полете ка Србији, носећи товаре смрти. 
Никад није на одмет поменути грчког официра, капетана Мариноса Рицудиса, који је прије двадесет година, као капетан брода „Темистокле“, одбио учествовати у бомбардовању Србије, вративши свој брод у луку. Тада је започео његов прогон и професионална агонија, али је овај часни Грк сачувао свој образ и вијековну част грчког народа. Збога тога га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Орденом Светог цара Константина.

Ипак, како су несрећна времена постала дио наше прошлости, тако је наша захвалност према Грцима јењавала. Чини се да заборављамо братску љубав испружену у најтеже вријеме. Дивно је што смо се сјетили подићи споменик Виталију Чуркину у Источном Сарајеву, али није похвално да грчка љубав остане само у срцима оних који су је примили. Чини ми се да морамо учинити много више, да наша захвалност треба бити видљива, да о тој љубави свједоче не само успомене већ видљиви споменици неизмјерној љубави којом су нас обасипали. Дивно је знати стране језике, знам из сопственог иностраног искуства, па је похвално што имамо Руски кутак у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, што имамо Конфуцијев Институт на ФПН, такође у Бањалуци, али грчки језик, натопљен мудрошћу, вјером и љубављу, нама изгледа не треба?! Замислимо се над властитим заборавом, над властитом незахвалношћу, како бисмо постали бољи него што заиста јесмо. Ако погледамо у себе, у своје скривено сјећање, у дубину сопственог искрвављеног срца, пронаћи ћемо никог другог до Грке, чија нас је љубав оковала за вијекове. 
Зато у ово наше вријеме, стојећи на Ареопагу, на мјесту одакле се Свети Апостол Павле обратио Грцима, могу само, у благодарној молитви, поновити његове давно изречене ријечи: „Људи, Атињани! По свему видим да сте врло побожни!“ (Дјела апостолска 17, 22) 
И, заиста, Грци су народ који не може нестати са лица Земље, јер је њихово постојање изникло из стародревне мудрости Сократа, Платона и Аристотела, а дух хришћанства, процвјетао на Светој Гори и Метеорима, на атинским агорама и пелопонеским испосницама, довијека ће обасјавати ову изабрану земљу и овај изабрани народ, да нам буде пријатељ и сапутник на историјском друму којим ходимо. 
Због тога су Грци били и остали наша истинска браћа којима смо дужни истинско поштовање, братску хришћанску љубав, али прије и изнад свега истински незаборав, у којем ћемо заувијек бити и остати једно у Христу Исусу Господу нашем.dws_6013.jpg.8a2e99ea7e5f51630275947ee6de2659.jpg

Извор: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-zasto-smo-zaboravili-grke/

Повезана вест: http://www.spc.rs/sr/episkop_sergije_posetio_arhiepiskopa_jeronima

 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помало претерасте, Преосвећени, а претеривање никоме није на корист.

Ваља се присетити тога ко је тачно прогонио Рицидуса.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Било би лепо да смо браћа, тј. да се тако понашамо.

Нажалост, у пракси то нисмо. Архимандрит Партениус и Рицудис су изузеци, никако правило. Просечан Грк не гаји никакву посебну наклоност према Србима, а Русима и другим Словенима још мање. 

Владика им не чини никакву услугу што додатно храни њихов ионако пренадуван колективни его. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево једно искуство са Грцима.Десило се то између 1995 и 2000.СЕдео сам са митрополитом дабробосански Николајем у његовој резиденцији на Сокоцу.Одједном после ручка ван радног времена долази грчки амбАсадор са преводиоцем.Каже ми владика ајде седи и Ти да нисам баш сам.И ГРк прича како ће помоћи епархији тако да ће јој послати шлепер са додатном приколицом поморанџи.И одједном каже владици-Преосвећени могли би да се заложите да грчки језик буде обавезан у основним и средњим школама.Ми у шоку.И заврши се разговор.Они би свагде да хеленизују.Па после те хеленизоване који говоре грчки матерњи користе за ругање.Лично сам то доживео у једном грчком манастиру.Причали су имамо два шиптара и само о томе.Упознам људе кажу ми смо грци из Албаније.Ови други су им се смејали кад прођу и слично.Ето.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Lepo rece vadika i zagreba povrsinu

Zaboravili smo da je i ono malo naroda sto preživi NDH, preživelo na okupacionoj zoni koju su kontrolisali Italijani.

Kažu da su Italijanski vojnici bili najbolji čuvari manastira na Kosovu, to nam nije nikakva prepreka da ih nazivamo žabarima, nažalost.

Od Jasenovca se napravi livada, a na masovne grobnice se staviše betonske ploce, koje se razbiše tek 1990-91.

Kako to mudro rece + Jovan Culibrk, nije to ni do Tita, Staljina , Tudjmana. To je do prosecnog Srbina.

Kada je krenuo martovski pogrom, prosetah centrom svog grada i videh da je stanje kod naroda kao da se nesto pali i rusi na drugoj planeti. Kafane pune,peva se , vrti zadnjicama.

Posle napravismo moleban pa popljckasmo sopstveni glavni grad.

Izjava vojvode Misica da srpskom vojniku i srpskom volu treba podici spomenik, jer nakon rata isto prodju, dovoljno govori o zahvalnosti i , kao posledici zahvalnosti, brizi o ratnim vojnim invalidima koji izvojevase slobodu.

I tako,moglo bi se jos primera davati ,al nema svrhe.

Onaj ko se sebe setio,sebi je i pomogao, pa se je sposoban da  zahvali i da se seca  svih onih koji i  njemu pomogose.

Svi oni koji nam pomogose delom, recju, mislju, nek nam oproste na zaboravu, jer i sebe zaboravismo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Хаеул рече

Било би лепо да смо браћа, тј. да се тако понашамо.

Нажалост, у пракси то нисмо. Архимандрит Партениус и Рицудис су изузеци, никако правило. Просечан Грк не гаји никакву посебну наклоност према Србима, а Русима и другим Словенима још мање. 

Владика им не чини никакву услугу што додатно храни њихов ионако пренадуван колективни его. 

То не значи да ми према њима не треба да се односимо братски, разуме се, али ово приписивање индивидуалних заслуга колективу ми се не допада. Грци имају велики проблем са етнофилетизмом - усуђујем се рећи, већи него већина православних народа - и не мислим да су им овакви хвалоспеви на корист. Уосталом, све што имамо је од Бога, па не знам како нам било шта од тога даје право да се дичимо и уздижемо. 

У предговору књиге Литургијско Богословље, која садржи преводе текстова Зизјуласа, Тзепоса, Фундулиса и других, Преосвећени епископ Атанасије каже: "Од браће Јелина смо учили и Праву Веру и правилно Богослужење". Мање-више тачно, мада се они у то време нису баш толико дичили својим јелинством. Но, главни проблем је то што испада да је све што долази од Грка богонадахнуто и неприкосновено. Да ли је то и ово фанариотско лудило?

Нас Словене није покрстио ни Вартоломеј, ни Зизујлас, нити било ко од данашњих Грка, а ни онима који нас јесу покрстили не дугујемо неку посебну оданост и покорност - свакако не већу од оне коју дугујемо Богу.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 50 минута, Дејан рече

Kažu da su Italijanski vojnici bili najbolji čuvari manastira na Kosovu,

Па, знате, као што је у свом интервјуу ТВ Храм-у рекла једна италијанска новинарка, не би било потребе за тим да нас чувају да нису учествовали у агресији и отимачини.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Једно је Цариград а друго Атинска Архиепископија. 

Ја могу само да кажем да сам у Грчкој као Србин увек био братски дочекан. Један од најлепших примера је гостпоримство оца Нектарија Виталиса у Камаризи. А и у парохијским црквама сам увек осећао као домаћи и био приман као брат без обзира јесам ли у друштву Грка или не.

Да међ Грцима има оваквих и онаквих, апсолутно. А има их међу Србима исто. Нажалост како ствари стоје и код нас и код њих мањина је уз Христа. 

Наравно да Грци имају проблем са тим својим "еври врд камс фром д грик" као што и ми имамо проблем левог скретања да рецимо заборављамо ћирилицу и све ово остало што је Дејан горе набројао.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Хаеул рече

једна италијанска новинарка, 

И рекла једна италијанска новинарка. Добро. А шта ћемо са Италијанима који са страхом и побожношћу прилазе моштима Светог Краља Стефана Дечанског и неки чак прелазе у Православље?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Вилер Текс рече

И рекла једна италијанска новинарка. Добро. А шта ћемо са Италијанима који са страхом и побожношћу прилазе моштима Светог Краља Стефана Дечанског и неки чак прелазе у Православље?

Шта ћемо с њима? Ништа.

Она је једна од тих који су примили нашу веру. Ја само преносим њене речи. 

А мени је свакако драже што неко штити наше светиње, па таман тај неко био и окупатор. А они то јесу, баш као што су то били и у Другом светском рату. Не дозволите да Вас осећање захвалности неколицини савесних појединаца превише понесе. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Хаеул рече

Шта ћемо с њима? Ништа.

Она је једна од тих који су примили нашу веру. Ја само преносим њене речи. 

А мени је свакако драже што неко штити наше светиње, па таман тај неко био и окупатор. А они то јесу. Не дозволите да Вас осећање захвалности превише понесе. 

Прилично сам реалан. И генерално, да није било Италијана у Другом рату много Срба би у Лици били поклано.

То не значи да се радујем страној војсци.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 минута, Вилер Текс рече

Прилично сам реалан. И генерално, да није било Италијана у Другом рату много Срба би у Лици били поклано.

То не значи да се радујем страној војсци.

Свакако, али окупатору се свеједно ништа не дугује, нити му је умесно на било чему захваљивати. Уосталом, сви смо ми дужни да се понашамо као људи. 

Узгред, ако су Изалијани код нас спашавали људе, а нису их само спашавали, и чине нам се благи наспрам Хрвата и Немаца, другде су чинили велика злодела. Пример Истре, где су људи били пребијани кад би проговорили на словеначком.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије началствoвао је у четвртак, 21. новембра 2019. године, на светој архијерејској Литургији у Светоархангелском манастиру у Ковиљу, поводом празновања славе ове свете обитељи – Сабора светога архангела Михаила.     Епископу су саслуживали протопрезвитер-ставрофор Бранко Ћурчин, јеромонах Дионисије, јерођакон Козма, као и новосадски ђакони Владо Поповић и Огњен Верић. Евхаристијском сабрању молитвено су присуствовале монахиња Порфирија, настојатељица манастира Васкрсења Христова у Каћу, и монахиња Филотеја.   По прочитаном јеванђелском одељку беседио је владика Исихије, који је нагласио значај ангелâ и архангелâ за наше спасење. Имајући дар слободе, анђели су савршена бића која су служила Богу. Монаси су, на земљи, они који се највише труде да наликују анђелима и зато су манастири, монашке заједнице, имале у читавој историји посебну везу са анђелима. Много је манастира посвећено анђелима, арханђелима, и у том броју је и овај наш Светоархангелски манастир. Ми смо сви позвани да служимо Христу, да будемо анђели у својим животима, не у смислу неког – не дај Боже – презира према телесном, већ у тој ватрености служења Богу. Треба да се надахњујемо анђелским особинама и да их развијамо код себе, поручио је владика Исихије.     Након заамовоне молитве извршено је освећење славских дарова, колача и кољива, после чега је Епископ мохачки честитао братству манастирску славу, а свима присутнима пожелео је благословен празник.     На Литургији је умилно појао здружени хор Светоархангелске обитељи и Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      На дан када наша света Црква празнује спомен на Обновљење храма Светог великомученика Георгија, у Шипикову је одржан молебан за изградњу храма Светог пророка Илије. Молебан је служио Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларинон уз саслужење надлежног пароха јереја Михајла Гаврића и свештенослужитеља Саборног храма у Зајечару.       Молитвено учешће узео је градоначелник Зајечара г. Бошко Ничић са сарадницима, помоћници градоначелника, чланови Градског већа, начелник Градске управе, директори појединих јавних предузећа и установа, као и верни народ села Шипикова.   Након молебана, Преосвећени владика Иларион је са градоначелником г. Ничићем обишао обновљени асфалтирани пут, у дужини од три километра, од улаза на територију Зајечара из правца Неготина до излаза из Шипикова.     Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
    • Од Логос,
      На данашњи дан 1946. године рођен је Патријарх московски г. Кирил, а, ове године, обележава се 50 година монашког подвига и свештеномонашке службе Свјатејшег.     Животопис Његове Светости Патријархa московског и све Русије г. Кирила     Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил началствовао је у среду, 20. новембра 2019. године, на светој архијерејској Литургији у храму Христа Спаситеља у Москви, уз саслужење неколико десетина архијереја Руске Православне Цркве и других помесних Цркава. У овом литургијском сабрању учешће су узели епископи бачки Иринеј и моравички Антоније.   Током малог входа, указом Његове Светости Патријарха московског г. Кирила, а на основу акта Санкт-Петербуршке духовне академије од 30. августа 2019. године, о додели звања почасног доктора, Епископ бачки Иринеј добио је одликовање Руске Православне Цркве – право ношења докторског напрсног крста.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Patriarchia.ru
      View full Странице
    • Од Логос,
      На данашњи дан 1946. године рођен је Патријарх московски г. Кирил, а, ове године, обележава се 50 година монашког подвига и свештеномонашке службе Свјатејшег.     Животопис Његове Светости Патријархa московског и све Русије г. Кирила     Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил началствовао је у среду, 20. новембра 2019. године, на светој архијерејској Литургији у храму Христа Спаситеља у Москви, уз саслужење неколико десетина архијереја Руске Православне Цркве и других помесних Цркава. У овом литургијском сабрању учешће су узели епископи бачки Иринеј и моравички Антоније.   Током малог входа, указом Његове Светости Патријарха московског г. Кирила, а на основу акта Санкт-Петербуршке духовне академије од 30. августа 2019. године, о додели звања почасног доктора, Епископ бачки Иринеј добио је одликовање Руске Православне Цркве – право ношења докторског напрсног крста.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Patriarchia.ru
    • Од Логос,
      У понедељак, 18. новембра, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, протонамесник Немања Младеновић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: г-дин професор Јован Прокин, и богослови: Милан Јеличић, Александар Бојанић, Никола Караклајић, Илија Арсенијевић.   Звучни запис беседе   На светој Литургији прочитн је део посланице Солуњанима, где апостол Павле говори да је Јеванђеље било “Не само у речима него и у сили и у Духу Светом” (1.Сол.1,5), као и Јеванђеље по Луки где Господ говори: “Иштите Царство Божије, и све ово ће вам се додати” (Лк. 12,31). По хришћанској традицији, епископ Јован протумачио је изабране и прочитане одељке верном народу.   Преосвећени је на почетку беседу, говорио о молитви: “Основна дужност хришћана је да се моле. Давно је речено да су у роду људском хришћани нови људи. Зато што стално живе у Богу, по Богу и живе ради Бога. Зашто су хришћани нови људи? Зато што је Господ када је дошао на овај свет рекао: “Гле ја све ново творим”. Хришћанин треба да буде огледало да и они нехришћани виде да ми живимо у Богу и по Богу. Свака хришћанска мисао, свако његово осећање, свако хришћанско расположење, и дело просто извире из Бога, носи у себи Бога, и живи по Богу и завршава све у Богу кроз молитву и добра дела. Хришћанска мисао о свету извија по Јустину Ћелијском, извија се у молитви, он треба стално да буде у молитви. Не само да хришћанин не сме да буде себичан, и да се моли за себе, него за свакога човека, без обзира какав је тај човек. Монах шта чини када постаје монах? Он се одваја од света да би стално пребивао у свету. А како? Молитвом. Зато је право занимање монаха, молитва...    Наше није нити смемо да презиремо све оно што је Бог створио и саздао. Све хришћанско треба да се извија у молитву. Хришћанинова мисао о човеку не може а да се не претвара у молитву. Зашто? Зато што је молитва човекова разговор са Богом. Апостоли су молили Христа да их научи како треба да се моле. Увек су се молили: Господе научи нас како треба да се молимо. Зашто нам је потребна молитва? Зато што је сваки човек у опасности, и од видљивих и невидљивих непријатеља. Човек не може да се спасе ако не призива Бога у својој молитви... Молитва отвара срце човеково и шири душу да се у срце човеково и душу усели Бог, а онда све мирише на Бога, и реч и дела. Молитва је кадионица, миомирни мирис Богу, а то подсећа човека да треба стално да се уздиже ка Богу горе. Молитва човека чува од гордости, сујете, чува наш језик да не говоримо оно што не треба да говоримо. Наш језик само слови о Богу и о добру. Браћо и сестре, између себе и осталих људи хришћанин увек треба да сачува Бога. Зашто? Зато што Богом ми решавамо све односе и са самима собом и са другима. Све што хоћемо да решимо без Бога, сами, није право решење”.   У наставку беседе Преосвећени се осврнуо да домострој и промисао Божији у овоме свету: “Зато је Господ најбољи редитељ, који заиста све поставља на своје место, а човек док не стане на своје место он није стабилан човек. Он је лабилан човек. Само када човек стане на своје место на оно које му је Бог дао, да се ту са Богом и уз Бога, да темељи ум свој на Бога, да темељи на Богу цело своје биће. Бог најбоље решава све конфликте међу нама. Молитва је моћно средство за све нас и за наше односе. Неко нас мрзи, неко нас оговара, неко нам говори да смо најгори. Ми не можемо њега изменити, без обзира на све, не можемо његову мисао изменити, али ако не можемо изменити његову мисао, онда барем можемо да се молимо за њега. Када се молимо за њега онда Бог помаже да не остварује своје ружне замисли о другом човеку. И зато када се молимо за непријатеље, ми том молитвом стављамо му жар на главу. Молитва може да умири све човекове недостатке. Треба да се молимо за непријатеље своје. Молитва ће нам помоћи да не паднемо у искушење. Када падне у искушење, молитва човекова није усредсређена, не дају му да се сабере, мисли, да сабере своје срце. Таква молитва је расејана... Молитва мења људско срце, она осећа присуство Бога. Молитва је толико јака, да она не зна за границе. Она иде и кроз воду, кроз планине, небо и земљу. Зато је молитва благо наше у нама”.   На крају беседе је Преосвећени рекао колика је опасност немара и заборава. “Литургија је сажета у јединствену молитву да дође Царство Небеско, и то је јединствена молитва да спасавамо душу своју. Онај човек који не зна шта је грех он ништа не предузима да се поправи. Молимо се браћо и сестре. Човек треба да провери Црквом да ли се он моли како треба. Нека нам Господ просветли молитвом и ум и срце и душу и да нас научи да се молимо. Амин”.     Извор: Епархија шумадијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...