Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Грци су народ на чијој је цивилизацији поникао свијет. Да није било њихове умјетности, античке философске мисли, а нарочито хришћанства, којем су дали посебан печат, свијет каквим га данас познајемо, сасвим сигурно, не би постојао. Грци су својом мудрошћу, знањем и вјером обојили човјечанство смислом, дарујући му љепоту од које застаје дах. Због тога западна цивилизација своје постојање дугује древној Јелади, на чијим је темељима изникла данашња Грчка, да баштини славну прошлост својих прадједова, да се поноси својом прошлошћу и да сачува себе ради свих нас који је истински поштујемо и волимо.

Нама, Србима, Грци су, преко Светих Кирила и Методија, даровали писмо, а преко Светих угодника Божијих, знаних и незнаних, упалили су у нашој словенској души огањ вјере Христове. Писмо и вјера су нам, дакле, од Грка. Зар треба већи дар, зар се може примити узвишенији поклон?

Сјетимо се само посљедњег рата, када смо били оптужени за све и свашта, када смо се усамљени у сопственој трагедији борили за голи опстанак, да преживимо и да нас буде. Није тада било испружене братске руке сем оне грчке, која нас је дизала из понора чак и више но што је истински могла. Сјетимо се само колико је српске дјечице, током рата а и послије њега, одлазило у Грчку, у грчке породице и манастире, да бар на трен забораве на мирис барута. Колико је њих у Грчкој стекло пријатеље до гроба, колико је њих упознало земљу у којој смо вољени, колико је дивних успомена заувијек остало у ратом рањеним дјечјим душама? Довољно је вратити сјећање на оног дивног архимандрита Партениуса, који нас је постидио својом безграничном љубављу, носећи и доносећи руке испуњене даровима и срце испуњено љубављу. 
Кад су политички представници Републике Српске одбили Венс-Овенов план, 1993. године, грчки премијер Константин Мицотакис је, уочи изјашњавања, обећао да ће Грци остати наши пријатељи, без обзира на исход гласања. Имајући на уму грчку љубав прије и послије тога, први предсједник Републике Српске је, с правом, изјавио: „Срби имају само два пријатеља: Бога и Грке!“ 
Током бомбардовања Србије Грци су били уз нас, иако је Грчка, како тада тако и данас, била чланица Европске Уније и НАТО пакта. Са грчких аеродрома нису кретали небески сијачи смрти, јер су Грци својим тијелима бранили небеске зле птице да полете ка Србији, носећи товаре смрти. 
Никад није на одмет поменути грчког официра, капетана Мариноса Рицудиса, који је прије двадесет година, као капетан брода „Темистокле“, одбио учествовати у бомбардовању Србије, вративши свој брод у луку. Тада је започео његов прогон и професионална агонија, али је овај часни Грк сачувао свој образ и вијековну част грчког народа. Збога тога га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Орденом Светог цара Константина.

Ипак, како су несрећна времена постала дио наше прошлости, тако је наша захвалност према Грцима јењавала. Чини се да заборављамо братску љубав испружену у најтеже вријеме. Дивно је што смо се сјетили подићи споменик Виталију Чуркину у Источном Сарајеву, али није похвално да грчка љубав остане само у срцима оних који су је примили. Чини ми се да морамо учинити много више, да наша захвалност треба бити видљива, да о тој љубави свједоче не само успомене већ видљиви споменици неизмјерној љубави којом су нас обасипали. Дивно је знати стране језике, знам из сопственог иностраног искуства, па је похвално што имамо Руски кутак у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, што имамо Конфуцијев Институт на ФПН, такође у Бањалуци, али грчки језик, натопљен мудрошћу, вјером и љубављу, нама изгледа не треба?! Замислимо се над властитим заборавом, над властитом незахвалношћу, како бисмо постали бољи него што заиста јесмо. Ако погледамо у себе, у своје скривено сјећање, у дубину сопственог искрвављеног срца, пронаћи ћемо никог другог до Грке, чија нас је љубав оковала за вијекове. 
Зато у ово наше вријеме, стојећи на Ареопагу, на мјесту одакле се Свети Апостол Павле обратио Грцима, могу само, у благодарној молитви, поновити његове давно изречене ријечи: „Људи, Атињани! По свему видим да сте врло побожни!“ (Дјела апостолска 17, 22) 
И, заиста, Грци су народ који не може нестати са лица Земље, јер је њихово постојање изникло из стародревне мудрости Сократа, Платона и Аристотела, а дух хришћанства, процвјетао на Светој Гори и Метеорима, на атинским агорама и пелопонеским испосницама, довијека ће обасјавати ову изабрану земљу и овај изабрани народ, да нам буде пријатељ и сапутник на историјском друму којим ходимо. 
Због тога су Грци били и остали наша истинска браћа којима смо дужни истинско поштовање, братску хришћанску љубав, али прије и изнад свега истински незаборав, у којем ћемо заувијек бити и остати једно у Христу Исусу Господу нашем.dws_6013.jpg.8a2e99ea7e5f51630275947ee6de2659.jpg

Извор: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-zasto-smo-zaboravili-grke/

Повезана вест: http://www.spc.rs/sr/episkop_sergije_posetio_arhiepiskopa_jeronima

 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помало претерасте, Преосвећени, а претеривање никоме није на корист.

Ваља се присетити тога ко је тачно прогонио Рицидуса.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Било би лепо да смо браћа, тј. да се тако понашамо.

Нажалост, у пракси то нисмо. Архимандрит Партениус и Рицудис су изузеци, никако правило. Просечан Грк не гаји никакву посебну наклоност према Србима, а Русима и другим Словенима још мање. 

Владика им не чини никакву услугу што додатно храни њихов ионако пренадуван колективни его. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево једно искуство са Грцима.Десило се то између 1995 и 2000.СЕдео сам са митрополитом дабробосански Николајем у његовој резиденцији на Сокоцу.Одједном после ручка ван радног времена долази грчки амбАсадор са преводиоцем.Каже ми владика ајде седи и Ти да нисам баш сам.И ГРк прича како ће помоћи епархији тако да ће јој послати шлепер са додатном приколицом поморанџи.И одједном каже владици-Преосвећени могли би да се заложите да грчки језик буде обавезан у основним и средњим школама.Ми у шоку.И заврши се разговор.Они би свагде да хеленизују.Па после те хеленизоване који говоре грчки матерњи користе за ругање.Лично сам то доживео у једном грчком манастиру.Причали су имамо два шиптара и само о томе.Упознам људе кажу ми смо грци из Албаније.Ови други су им се смејали кад прођу и слично.Ето.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Lepo rece vadika i zagreba povrsinu

Zaboravili smo da je i ono malo naroda sto preživi NDH, preživelo na okupacionoj zoni koju su kontrolisali Italijani.

Kažu da su Italijanski vojnici bili najbolji čuvari manastira na Kosovu, to nam nije nikakva prepreka da ih nazivamo žabarima, nažalost.

Od Jasenovca se napravi livada, a na masovne grobnice se staviše betonske ploce, koje se razbiše tek 1990-91.

Kako to mudro rece + Jovan Culibrk, nije to ni do Tita, Staljina , Tudjmana. To je do prosecnog Srbina.

Kada je krenuo martovski pogrom, prosetah centrom svog grada i videh da je stanje kod naroda kao da se nesto pali i rusi na drugoj planeti. Kafane pune,peva se , vrti zadnjicama.

Posle napravismo moleban pa popljckasmo sopstveni glavni grad.

Izjava vojvode Misica da srpskom vojniku i srpskom volu treba podici spomenik, jer nakon rata isto prodju, dovoljno govori o zahvalnosti i , kao posledici zahvalnosti, brizi o ratnim vojnim invalidima koji izvojevase slobodu.

I tako,moglo bi se jos primera davati ,al nema svrhe.

Onaj ko se sebe setio,sebi je i pomogao, pa se je sposoban da  zahvali i da se seca  svih onih koji i  njemu pomogose.

Svi oni koji nam pomogose delom, recju, mislju, nek nam oproste na zaboravu, jer i sebe zaboravismo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Хаеул рече

Било би лепо да смо браћа, тј. да се тако понашамо.

Нажалост, у пракси то нисмо. Архимандрит Партениус и Рицудис су изузеци, никако правило. Просечан Грк не гаји никакву посебну наклоност према Србима, а Русима и другим Словенима још мање. 

Владика им не чини никакву услугу што додатно храни њихов ионако пренадуван колективни его. 

То не значи да ми према њима не треба да се односимо братски, разуме се, али ово приписивање индивидуалних заслуга колективу ми се не допада. Грци имају велики проблем са етнофилетизмом - усуђујем се рећи, већи него већина православних народа - и не мислим да су им овакви хвалоспеви на корист. Уосталом, све што имамо је од Бога, па не знам како нам било шта од тога даје право да се дичимо и уздижемо. 

У предговору књиге Литургијско Богословље, која садржи преводе текстова Зизјуласа, Тзепоса, Фундулиса и других, Преосвећени епископ Атанасије каже: "Од браће Јелина смо учили и Праву Веру и правилно Богослужење". Мање-више тачно, мада се они у то време нису баш толико дичили својим јелинством. Но, главни проблем је то што испада да је све што долази од Грка богонадахнуто и неприкосновено. Да ли је то и ово фанариотско лудило?

Нас Словене није покрстио ни Вартоломеј, ни Зизујлас, нити било ко од данашњих Грка, а ни онима који нас јесу покрстили не дугујемо неку посебну оданост и покорност - свакако не већу од оне коју дугујемо Богу.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 50 минута, Дејан рече

Kažu da su Italijanski vojnici bili najbolji čuvari manastira na Kosovu,

Па, знате, као што је у свом интервјуу ТВ Храм-у рекла једна италијанска новинарка, не би било потребе за тим да нас чувају да нису учествовали у агресији и отимачини.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Једно је Цариград а друго Атинска Архиепископија. 

Ја могу само да кажем да сам у Грчкој као Србин увек био братски дочекан. Један од најлепших примера је гостпоримство оца Нектарија Виталиса у Камаризи. А и у парохијским црквама сам увек осећао као домаћи и био приман као брат без обзира јесам ли у друштву Грка или не.

Да међ Грцима има оваквих и онаквих, апсолутно. А има их међу Србима исто. Нажалост како ствари стоје и код нас и код њих мањина је уз Христа. 

Наравно да Грци имају проблем са тим својим "еври врд камс фром д грик" као што и ми имамо проблем левог скретања да рецимо заборављамо ћирилицу и све ово остало што је Дејан горе набројао.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Хаеул рече

једна италијанска новинарка, 

И рекла једна италијанска новинарка. Добро. А шта ћемо са Италијанима који са страхом и побожношћу прилазе моштима Светог Краља Стефана Дечанског и неки чак прелазе у Православље?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Вилер Текс рече

И рекла једна италијанска новинарка. Добро. А шта ћемо са Италијанима који са страхом и побожношћу прилазе моштима Светог Краља Стефана Дечанског и неки чак прелазе у Православље?

Шта ћемо с њима? Ништа.

Она је једна од тих који су примили нашу веру. Ја само преносим њене речи. 

А мени је свакако драже што неко штити наше светиње, па таман тај неко био и окупатор. А они то јесу, баш као што су то били и у Другом светском рату. Не дозволите да Вас осећање захвалности неколицини савесних појединаца превише понесе. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Хаеул рече

Шта ћемо с њима? Ништа.

Она је једна од тих који су примили нашу веру. Ја само преносим њене речи. 

А мени је свакако драже што неко штити наше светиње, па таман тај неко био и окупатор. А они то јесу. Не дозволите да Вас осећање захвалности превише понесе. 

Прилично сам реалан. И генерално, да није било Италијана у Другом рату много Срба би у Лици били поклано.

То не значи да се радујем страној војсци.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 минута, Вилер Текс рече

Прилично сам реалан. И генерално, да није било Италијана у Другом рату много Срба би у Лици били поклано.

То не значи да се радујем страној војсци.

Свакако, али окупатору се свеједно ништа не дугује, нити му је умесно на било чему захваљивати. Уосталом, сви смо ми дужни да се понашамо као људи. 

Узгред, ако су Изалијани код нас спашавали људе, а нису их само спашавали, и чине нам се благи наспрам Хрвата и Немаца, другде су чинили велика злодела. Пример Истре, где су људи били пребијани кад би проговорили на словеначком.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у недјељу 25. по Духовима, на празник Светог свештеномученика Климента и Оданије Ваведења, 8. децембра 2019, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.   Звучни запис беседе   Сабранима је бесједио Преосвећени Епископ Јоаникије, тумачећи прочитану јеванђељску причу о милостивом Самарјанину. Свако од нас је, казао је Владика, рањив и нађе се у ситуацији да је као рањеник, остављен од свих, јер људи, по својој природи, не могу много да помогну, а они који би могли имају своје проблеме и ограничења, па и њима треба помоћ.   „Та ситуација огледа се на овом човјеку кога су разбојници испребијали и оставили, мислећи да је мртав, а он је још увијек жив. Дође левит, онај који служи у олтару, погледа и прође, видје да му не може помоћи. Можда је и хтио, али, по својој слабости, није знао, нити је учинио. Дође и свештеник, и он је човјек са манама и слабостима, видје и он оде. У томе сагледавамо људе са својим слабостима, можемо их осудити, јер нијесу човјеку помогли, али због својих слабости и мана, они ништа нијесу могли учинити, а у дубини срца су, можда, и жељели“, навео је Владика.   Додао је да је неки милостиви Самарјанин, а између Јевреја и Самарјана вјековима нијесу били добри односи, имао милости и снаге да помогне. Показао је своје милосрђе, те је очистио ране овом човјеку и све остало за њега је учинио да се исцијели и спасе.   „Иза тог милостивог Самарјанин крије се сам Господ Исус Христос. Он је показао, хиљадама и милионима пута, да воли да своје милосрђе стави у некога од својих вјерних и да преко њега дјелује. Он је тај Који је помогао човјеку, једном човјеку, а, заправо, треба разумјети цијелом човјечанству. Цијело човјечанство треба ту помоћ, треба то милосрђе и свакоме од нас треба милосрђе Божје и људско. Али, није се милосрђе свело само на тог једног милостивог Самарјанина, зато што Бог жели да се Његово милосрђе умножава, и Он даје снагу вјернима да имају милосрђа и љубави према ближњима својим“, бесједио је Владика Јоаникије.   То показују житија Светих у којима има чудесних примјера да су обични људи, са својим манама, болестима и слабостима, цијело своје биће ставили у службу ближњих.   „Имамо примјере да су лијечили, нијесу се бојали зараза од најтежих болесника, оних који се распадају и заударају, да су цјеливали њихове ране и дијелили патње са њима до краја живота. Тако се ширило милосрђе и утврђивала љубав, а ко је, заправо, иза? То је тај милостиви Самарјанин, то је Господ Исус Христос, Који је Извор милосрђа. Нека се не вара нико да може чинити добра дјела, у правом смислу те ријечи, без Онога Који је Извор добра, Извор милости. Са Њим треба да се поистовјетимо, да се Његова љубав настани у нама и Његова сила. Да не будемо вјерни само по имену и по спољашњости, као онај левит или свештеник који редовно служи олтару, али су остали само људи, показали своју слабост на дјелу“, указао је Његово Преосвештенство.   Он је позвао вјерни народ да се сабирају на светим службама Божјим, у данима Божићног поста, да се, иако има доста искушења, обрадујемо великом празнику Рођења Христовог. Носећи, увијек, барјак вјере ми, поручио је Владика, носимо радост у својим срцима, упркос проблемима, патњи, искушењима.   „Та радост је, увијек, у душама правих хришћана. Да се и ми обрадујемо празнику који долази и да се сабирамо овако сваке недјеље и празника, а нарочито када нас позива наша Црква да на дјелу покажемо своју љубав према својим светињама, да покажемо на дјелу љубав према истини и правди, да не дозволимо, драга браћо и сестре, да у својој држави од своје власти будемо дискриминисани, да наша вјера буде понижена и обесправљена, а свака друга вјера, мислим на католичку и муслиманску, да добије сва права“, нагласио је Преосвећени Епископ Јоаникије, и поручио:     „Ми подржавамо то што су они добили сва права, то је добро и лијепо што је учинила наша власт, али је зло и наопако што под видом тог добра хоће да учини велико зло, да обесправи Цркву која је толико уложила у Црну Гору, створила Црну Гору и морално држи Црну Гору. Ми се боримо за будућност Црне Горе, да се Црна Гора утемељи на истини, на правди и на правој, истинској вјери као што је Његош пјевао: „Олтар прави на камен крвави“. За то се боримо и то нам нико забранити не може, нити нам ико нормалан замјера. Кад се врши неправда од нас се и тражи да устанемо против те неправде. Не боримо се против власти, камоли против државе, него се боримо за правду, и поредак, и истину, за једнакост, за равноправност. Ко може против тога?!“.     Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Логос,
      Верујући народ прибојског краја у великом броју сабрао се у недељу 8. децембра 2019. године у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју на Божанској Литургији око свог духовног пастира Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Атанасија, да заједнички Богу принесу службу благодарности.   Звучни запис беседе   Епископу су саслуживали  архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Драган Видаковић, парох прибојски протојереј Спасоја Вујанић и протођакон Никола Перковић. Чланови црквено-градског хора Светог кнеза Лазара из Прибоја својим благоумилним гласовима одговарали су на прозбе и јектеније.   Из Чаше спасења причестили су се многи, призвавши Име Божије.   Тумачећи прочитани одељак из Светог Писма Епископ Атанасије је пре свега нагласио колика је љубав Господа нашега Исуса Христа према роду људском: – Господ наш Исус Христос жели да наликујемо на Њега. Зато нас к Себи и призива и храни нас Собом, својом речју, својом науком, својим Телом и својом Крвљу, својим Животом. Жели да наликујемо на Њега, да будемо живи попут Њега, да будемо светли као и Он, пуни врлине као и Он, пуни љубави, доброте, правде, истине. Да будемо светила небеска. Тако нас је и данас призвао и хранио нас овде у овом светом храму. Господ жели сав овај свет да уреди по својој замисли, да буде диван свет.   – Људи су из разних разлога прилазили Христу када је проповедао на земљи. Неки су му долазили из суште потребе, били су обремењени болестима, тугом, и тражили су исцељења, утеху, радости срцу, и добијали су. Али је било и оних који су прилазили Христу из потребе да се са Њим упоређују, да се такмиче, да се покажу да су од Њега већи, да од Њега више знају, да су од Њега праведнији.   – Бог жели да наликујемо на Њега у свему и да животни будемо као и Он, и зато нас храни својом науком, и својим Телом и својом Крвљу. И зато смо ми данас у овом светом храму јер желимо да га послушамо, поручио је Епископ Атанасије сабранима.   Након Божанске службе Епископ је освештао темеље за будућу капелу из које ће молитвено бити испраћани они који буду уснули са вером и надом на васкрсење и на живот вечни.   Заједничарење је настављено око трпезе љубави коју је уприличило братство храма, за којом се повео богоугодни разговор и лепа песма.     Извор: Епархија милешевска
    • Од Логос,
      У недјељу 25. по Педесетници, 8. (25) децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму светих преподобномученика медљанских Серафима, Авакума и Мардарија у манастиру Медна.    Звучни запис беседе     Епископу су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), Василије (Рожић), јеромонах Јеротеј (Влајковић), протопрезвитер Бошко Рољић, протопрезвитер Веселин (Епархија сремска) и ђакон Дејан Грчић.    На малом Входу Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије, а по одобрењу Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, одликовао је чином протопрезвитера-ставрофора пензионисаног свештеника Бошка Рољића, а јеромонаха Јеротеја (Влајковића) чином игумана.     Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Логос,
      Другог дана прославе 800 година аутокефалности Српске православне Цркве, у суботу 7. децембра 2019. године, служена је Света архијерејска Литургија у Саборном храму Светог Саве у Бечу коју је служио Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Господин Јован уз саслужење бечког свештенства.     У пригоној беседи Владика Јован још је једном честитао јубилеј целокупној пуноћи наше Цркве и истакао је неопходност истрајавања у еванђелском животу. Након Сабрања, у Епархијском двору, уприличен је доручак за драге госте а све то са великим трудом и љубављу организатора.     Извор: Епархија аустријско-швајцарска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...