Jump to content
  1. Милан Ракић

    Милан Ракић

  2. "Tamo daleko"

    "Tamo daleko"

  3. farisejski.bukvojed

    farisejski.bukvojed

  4. Августин

    Августин

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Порфирија Кавсокаливита, у среду 2. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и осмо издање емисије "Живе речи" коју смо посветили овом знаменитом светогорском старцу. Специјални гост емисије био је протонамесник Александар Јевтић, парох краљевачки и уредник "Жичког благовесника". Уметнички део емисије употпунио је наш најпознатији песник за децу Дејан Алексић из Краљева. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. 

       
       
      Након молитве на почетку ове празничне емисије о житију Преподобног Порфирија Кавсокаливита говорио је протонамесник Александар Јевтић, посебно наглашавајући да је свети старац наглашавао значај заједнице, саборности, христолике љубави, али и Богом дароване слободе. Према речима оца Александра Свети Порфирије Кавсокаливит никада није престајао да буде истински светогорски монах, иако је већи део свога живота провео у центру Атине где је богослужио у храму (параклису) при атинској поликлиници. 
       
       
      Старац није никада био у Србији, али он је био благодатни старац који је имао дар прозорљивости, имајући тај дар он је непогрешиво знао све околности са којим је био суочен наш народ, истакао је наш гост говорећи о вези Преподобног Порфирија Кавсокаливита са нашим богољубивим српским православним народом. Наш народ је у то време био суочен са тешком болешћу безбожништва, Свети старац је поучавао да се не треба грубо и сурово супротстављати вођама безбожничке идеје, већ да је потребно молити се за њих како бих их Господ својим човекољубљем вратио на прави и истински пут, закључио је отац Александар.  
       
       
      У данима пасхалне светлости године Господње 2020. пред читалачку јавност стигла је књига презвитера Александра Р. Јевтића под насловом Господе, где станујеш? Књига је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашла из штампе у издању ЕУО Епархије жичке. Наслов књиге је инспирисан сусретом апостола са Господом, који је на њих оставио такав утисак да им је проведено време с Њим било кратко и да су пожелели да знају где станује како би се опет сусрели. 
       
       
      Говорећи о наведеној књизи аутор је нагласио важност оваквог духовног садржаја који је произашао из живог живота Цркве. Књига је намењена свима, настала је као зборник текстова објављених у "Православном мисионару" бивајући подељена на неколико целина, а порука књиге је да се сви вратимо на основне елементе наше вере, рекао је отац Александар.  
       
       
      Наш уметнички гост уважени Дејан Алексић, најпознатији песник за децу, говорио је о свом стваралаштву. Према његовим речима надахнуће за овај вид стваралаштва једино је могуће пронаћи у окриљу Цркве Христове, тако да стваралаштво добија преображавајућу силу. 
       
       
      Протонамесник Александар Јевтић је на крају емисије упутио пастирску поруку у духу надахнутих поука Преподобног Порфирија Кавсокаливита, позивајући све да своје духовне кораке у данима Божићног поста упућују следујући саветима знаменитог и светог светогорског старца који је целим својим бићем био истински подвижник и сузни молитвеник за васцели свет. 
      Модератор емисије: катихета Бранислав Илић
      Фото: Душица Васиљевић
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило успјешно се опоравио од коронавируса и након негативног теста, вратио се својим редовним пастирским обавезама.

       
      Преосвећеном владици 17. новембра тестом је потврђено да је позитиван на Ковид-19. На кућном лијечењу био је све до момента када је рендгенски снимак показао почетак упале плућа, а онда је на предлог доктора хоспитализован у Клиничком центру Црне Горе.
      Владика буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило се овом приликом захваљује цјелокупном здравственом особљу Клиничког центра и свима другима на труду, молитви и љубави, а обољелима жели брз опоравак.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство владика бихаћко-петровачки и рмањски Сергије казао је у архипастирској посланици о Божићњем посту да се у вријеме пандемије корона вируса, док раде трговине, тржни центри и јавни превоз, школе и факултети, и док у фабричким халама, чак и по десет сати, ради више стотина људи, проблематизује храм Божији и Света евхаристија те да се народ плаши Причешћем.

       
      Владика подсјећа да заједнице са Христом нема без Евхаристије, из које је изникла сама Црква, а да остварење те заједнице, коју и истински и симболички живимо и манифестујемо причешћујући се Крвљу и Тијелом Христовим, јесте наш смисао овдје на Земљи:
      “Христос је Онај који болести наше понесе и немоћи наше узе на се (Ис. 53, 4). Господ је Љекар наших душа и наших тијела, Он је Ризница и Извор сваког добра, наш Смисао и наш Живот вјечни. Приступајући Њему, кроз Свето причешће, ми постајемо дијелом Његовог истинског Тијела, обесмрћујући своју смртност, овјечњујући своју пролазност, јер без Вјечног не можемо задобити вјечност.” Посланицу Преосвећеног Епископа Сергија преносимо у цјелости:
       
      Архипастирска посланица о Божићњем посту Његовог преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког и рмањског Господина СЕРГИЈА
       
      Вјерујућем народу, свештенству и монаштву Крсно-васкрсне и Богом спасаване и чуване Епархије бихаћко-петровачке и рмањске
      Живећи у времену препуном искушења, ми, хришћани, никада и ни због чега не смијемо сметнути с ума на шта само позвани – на живот у Христу, за Христа и кроз Христа, као што Атињанима рече Свети Апостол Павле: „Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо“ (Дап 17, 28).
      Заједнице са Христом нема без Евхаристије, из које је изникла сама Црква, и управо остварење те заједнице, коју и истински и симболички живимо и манифестујемо причешћујући се Крвљу и Тијелом Христовим, јесте наш смисао, овдје на Земљи, јесте наша пуноћа, зато што без Христа ми не можемо ништа чинити (Јн 15, 5). Христос је Онај Који „болести наше понесе и немоћи наше узе на се“ (Ис. 53, 4). Господ је Љекар наших душа и наших тијела, Он је Ризница и Извор сваког добра, наш Смисао и наш Живот Вјечни. Приступајући Њему, кроз Свето Причешће, ми постајемо дијелом Његовог истинског Тијела, обесмрћујући своју смртност, овјечњујући своју пролазност, јер без Вјечног не можемо задобити вјечност.
      У вријеме пандемије корона вируса, плаше нас Светим Путиром, говорећи нам да, приступајући Светим Тајнама, излажемо себе и друге опасностима од инфекције, као да је Црква узрочник зла које је снашло планету, а већ и прије свега овога свједоци смо многобројним настојањима да се човјек удаљи од човјека, брат од брата, дјеца од родитеља, родитељи од дјеце, а сада, сасвим је јасно, жели се минимизирати или сасвим прекинути спона човјека са Богом – Евхаристија, Свето Причешће.
      Док раде трговине, тржни центри и јавни превоз, школе и факултети, и док у фабричким халама, чак и по десет сати, ради више стотина људи, проблематизује се храм Божији и Света Евхаристија. Наши нови душебрижници као да једва чекају да се упокоји неко од свештених лица, не би ли тако уселили страх у срца оних који за Христом чезну, па да (поново) оптуже Цркву као друштвено неодговорну, као ону која је у служби вируса и његовог ширења, не знајући да је храм Божији истинска бања Витезда.
      Поновићу већ поновљене ријечи блаженопочившег патријарха Павла, који је записао: „Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих би већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просјеку свештеници су дуговјечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, прије увођења кашичице, сви вјерни, причешћујући се, пили из истог путира“.
      Свети Игњатије Богоносац, почетком 2. вијека, Свето Причешће назива Лијеком Бесмртности, што оно ваистину и јесте, јер нам једино оно, под сводом небеским, омогућава да будемо Христови, да Христос буде наш, сагласно ријечима Самог Спаситеља, Који нам је казао и још увијек казује: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијело Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн 6, 53-54.)
      Молитвени живот цркве није супротстављен напорима савремене медицинске науке, већ само у синергији једнога и другога резултат, користан по човјеков душевни и тјелесни интегритет, неће изостати, сљедствено јеванђелским ријечима „ово је требало чинити и оно не изостављати“ (Мт. 23, 23).
      Уосталом, чак и када би се, ван сваке сумње, научно доказало (што је апсолутно немогуће) да приступање Светом Путиру доводи до инфекције корона вирусом, били бисмо постављени пред избор: живјети без Христа или умријети са Христом? Истински хришћани би и тада изабрали ово друго, јер живот без Христа, ма колико био дуг, проћи ће једном, али Царству Његовом неће бити краја.
      Црква је била и остала простор слободе, па тако никога не треба тјерати ка Светом Путиру, нити од Светог Путира. Свако ће, према хтјењу сопствене душе, изабрати оно што жели, али никада не треба, нити се смије, страха ради јудејског, било ко плашити Светом Чашом. Зато Црква никада неће затворити своја врата вјерујућим хришћанима, јер нико од нас нема право да било којег човјека раздвоји од Богочовјека Христа.
      Идући ка празнику Рођења Христовог, кроз дане молитве и поста, кроз Сциле и Харибде овога свијета, очински позивам, молим и преклињем све вјерујуће и сав клир, да и овај пут, као небројено пута до сада, потврдимо да смо Христови, да је Он наш, и да заједницу са Њим неће и не може прекинути било какав страх, пандемија, нити било шта друго.
      Све вас још једанпут позивам и молим да умножимо богослужења, молитве и добра дјела, како бисмо прославили Препрослављеног Бога и Спаситеља нашег Христа Исуса, „Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с Небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човјек; И који је васкрсао у трећи дан, по Писму“.
      Остајући заједно са свима вама, у молитви, подвигу и љубави Христовој, срдачно вам благодарим на свему, Славећи Онога Који нам је показао свијет.
       
      Ваш молитвеним пред Христом Господом,
      + Сергије, епископ бихаћко-петровачки и рмањски
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Поуке.орг инфо,
      На завршној сесији онлајн семинара „Ефективна организација рада секретара епархија Руске Православне Цркве“ 27.11.2020. узео је учешћа и високопреосвећени миторполит Иларион Алфејев, у свом обраћању по питању актуелног раскола у Украјини је рекао следеће:
      Као председавајући Одељењем спољних црквених веза хтео бих такође да кажем неколико речи о томе, шта се сада догађа у сфери међуправославних односа.
      У јако сложеној ситуацији неки људи са страхом чекају: шта ће се следеће догодити, која Црква ће следећа признати „ПЦУ“? Ево Еладска је признала, а сад и Кипарска…
      Mислим, да у овој ситуацији нам је свима неопходно да јако добро схватимо једну просту ствар: Црква у периоду од 2000 година своје историје је пролазила кроз најразличитија искушења, међу којима су и искушења сепаратизације и раскола. Данас смо ми сведоци, али, слава Богу, не и учесници раскола, који се збива у целом Православљу. Ми га нисмо ничим иницирали, и ми у њему не учествујемо. Раскол је иницирао Константинопољски Патријарх, и он врбује на своју страну поједине предстојатеље помесних Цркава и поједине чланове епископата.
      При томе треба имати у виду, да поменуте овом приликом грчке Цркве сматрају Патријарха Вартоломеја сматрају за свог поглавара, а шта он благослови, тј практично изда заповест, то се мора испунити. Тако да нема апсолутно ничега изненађујућег у томе, што су се они сагласили и повиновали одлуци Константинопољског Патријарха.
      Али за нас ово, у ствари, нема никаквог значаја, зато што со ми чланови Руске Православне Цркве. Ми видимо, да су наша Црква, и њен епископат јединственог става в у Русији, у Украјни, в Белорусији и другим земљама.
      Да је Украјинска Црква хтела да се одвоји од нас , она би се одавно оделила. Ви сте такође свесни тога, да Руска Православна Црква нема апсолутно никаквих претензија ,  да на силу држи Кијев у орбити Москве — ни политичких, ни финансијских, ни административних. Али постоји воља епископата, клира и верујућег народа Украјинске Цркве за то, да остану у јединству са Руском Црквом. Неки нам кажу: дајте аутокефалију Украјинској Цркви, отпустите је — свима ће лакнути. Али ако то не желе народ, не желе архијереји, не жели клир, како им можемо онда наметати аутокефалију? Не можемо и нећемо.
      Зато је наш заједнички задатак, да ојачамо унутрашње јединство наше Цркве. А то што се дешава изван ње, оставимо на савест онима, који су иницирали те процесе. Присетимо се, како је Руска Црква постала аутокефална. То се догодило не захваљујући томе, што је тамо неки Константинопољски Патријарх потписао тамо неки папир. Аутокефално постојање наше Цркве је почело, када је Патријархо Константинопољски потписао унију са Римом и Руској Цркви је постало јасно: да од тог момента она не може ништа више да очекује од тог Патријарха. Прошао је један и по век до тренутка када је Патријарх Константинопољски заједно са другим Источним Патријарсима као већ постојећу чињеницу признао аутокефалију Руској Цркви и достојанство Патријаршије.
      Седа ми пролазимо кроз период, када је Константинопољски Патријарх пао у раскол. Шта ми ту сада можемо да урадимо? Само да се молимо да се уразуми. Ако он повлачи у раскол друге људе, ми можемо и дужни смо да се  молимо и та њихово уразумљивање. Али наш директни задатак је да ојачамо унутрашње јединство наше Цркве, да навештамо људима светлост Јеванђељске вере, да проповедамо Христа Распетог и Васкрслог.

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      На завршној сесији онлајн семинара „Ефективна организација рада секретара епархија Руске Православне Цркве“ 27.11.2020. узео је учешћа и високопреосвећени миторполит Иларион Алфејев, у свом обраћању по питању актуелног раскола у Украјини је рекао следеће:
      Као председавајући Одељењем спољних црквених веза хтео бих такође да кажем неколико речи о томе, шта се сада догађа у сфери међуправославних односа.
      У јако сложеној ситуацији неки људи са страхом чекају: шта ће се следеће догодити, која Црква ће следећа признати „ПЦУ“? Ево Еладска је признала, а сад и Кипарска…
      Mислим, да у овој ситуацији нам је свима неопходно да јако добро схватимо једну просту ствар: Црква у периоду од 2000 година своје историје је пролазила кроз најразличитија искушења, међу којима су и искушења сепаратизације и раскола. Данас смо ми сведоци, али, слава Богу, не и учесници раскола, који се збива у целом Православљу. Ми га нисмо ничим иницирали, и ми у њему не учествујемо. Раскол је иницирао Константинопољски Патријарх, и он врбује на своју страну поједине предстојатеље помесних Цркава и поједине чланове епископата.
      При томе треба имати у виду, да поменуте овом приликом грчке Цркве сматрају Патријарха Вартоломеја сматрају за свог поглавара, а шта он благослови, тј практично изда заповест, то се мора испунити. Тако да нема апсолутно ничега изненађујућег у томе, што су се они сагласили и повиновали одлуци Константинопољског Патријарха.
      Али за нас ово, у ствари, нема никаквог значаја, зато што со ми чланови Руске Православне Цркве. Ми видимо, да су наша Црква, и њен епископат јединственог става в у Русији, у Украјни, в Белорусији и другим земљама.
      Да је Украјинска Црква хтела да се одвоји од нас , она би се одавно оделила. Ви сте такође свесни тога, да Руска Православна Црква нема апсолутно никаквих претензија ,  да на силу држи Кијев у орбити Москве — ни политичких, ни финансијских, ни административних. Али постоји воља епископата, клира и верујућег народа Украјинске Цркве за то, да остану у јединству са Руском Црквом. Неки нам кажу: дајте аутокефалију Украјинској Цркви, отпустите је — свима ће лакнути. Али ако то не желе народ, не желе архијереји, не жели клир, како им можемо онда наметати аутокефалију? Не можемо и нећемо.
      Зато је наш заједнички задатак, да ојачамо унутрашње јединство наше Цркве. А то што се дешава изван ње, оставимо на савест онима, који су иницирали те процесе. Присетимо се, како је Руска Црква постала аутокефална. То се догодило не захваљујући томе, што је тамо неки Константинопољски Патријарх потписао тамо неки папир. Аутокефално постојање наше Цркве је почело, када је Патријархо Константинопољски потписао унију са Римом и Руској Цркви је постало јасно: да од тог момента она не може ништа више да очекује од тог Патријарха. Прошао је један и по век до тренутка када је Патријарх Константинопољски заједно са другим Источним Патријарсима као већ постојећу чињеницу признао аутокефалију Руској Цркви и достојанство Патријаршије.
      Седа ми пролазимо кроз период, када је Константинопољски Патријарх пао у раскол. Шта ми ту сада можемо да урадимо? Само да се молимо да се уразуми. Ако он повлачи у раскол друге људе, ми можемо и дужни смо да се  молимо и та њихово уразумљивање. Али наш директни задатак је да ојачамо унутрашње јединство наше Цркве, да навештамо људима светлост Јеванђељске вере, да проповедамо Христа Распетог и Васкрслог.
×
×
  • Креирај ново...