Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Грци су народ на чијој је цивилизацији поникао свијет. Да није било њихове умјетности, античке философске мисли, а нарочито хришћанства, којем су дали посебан печат, свијет каквим га данас познајемо, сасвим сигурно, не би постојао. Грци су својом мудрошћу, знањем и вјером обојили човјечанство смислом, дарујући му љепоту од које застаје дах. Због тога западна цивилизација своје постојање дугује древној Јелади, на чијим је темељима изникла данашња Грчка, да баштини славну прошлост својих прадједова, да се поноси својом прошлошћу и да сачува себе ради свих нас који је истински поштујемо и волимо.

Нама, Србима, Грци су, преко Светих Кирила и Методија, даровали писмо, а преко Светих угодника Божијих, знаних и незнаних, упалили су у нашој словенској души огањ вјере Христове. Писмо и вјера су нам, дакле, од Грка. Зар треба већи дар, зар се може примити узвишенији поклон?

Сјетимо се само посљедњег рата, када смо били оптужени за све и свашта, када смо се усамљени у сопственој трагедији борили за голи опстанак, да преживимо и да нас буде. Није тада било испружене братске руке сем оне грчке, која нас је дизала из понора чак и више но што је истински могла. Сјетимо се само колико је српске дјечице, током рата а и послије њега, одлазило у Грчку, у грчке породице и манастире, да бар на трен забораве на мирис барута. Колико је њих у Грчкој стекло пријатеље до гроба, колико је њих упознало земљу у којој смо вољени, колико је дивних успомена заувијек остало у ратом рањеним дјечјим душама? Довољно је вратити сјећање на оног дивног архимандрита Партениуса, који нас је постидио својом безграничном љубављу, носећи и доносећи руке испуњене даровима и срце испуњено љубављу. 
Кад су политички представници Републике Српске одбили Венс-Овенов план, 1993. године, грчки премијер Константин Мицотакис је, уочи изјашњавања, обећао да ће Грци остати наши пријатељи, без обзира на исход гласања. Имајући на уму грчку љубав прије и послије тога, први предсједник Републике Српске је, с правом, изјавио: „Срби имају само два пријатеља: Бога и Грке!“ 
Током бомбардовања Србије Грци су били уз нас, иако је Грчка, како тада тако и данас, била чланица Европске Уније и НАТО пакта. Са грчких аеродрома нису кретали небески сијачи смрти, јер су Грци својим тијелима бранили небеске зле птице да полете ка Србији, носећи товаре смрти. 
Никад није на одмет поменути грчког официра, капетана Мариноса Рицудиса, који је прије двадесет година, као капетан брода „Темистокле“, одбио учествовати у бомбардовању Србије, вративши свој брод у луку. Тада је започео његов прогон и професионална агонија, али је овај часни Грк сачувао свој образ и вијековну част грчког народа. Збога тога га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Орденом Светог цара Константина.

Ипак, како су несрећна времена постала дио наше прошлости, тако је наша захвалност према Грцима јењавала. Чини се да заборављамо братску љубав испружену у најтеже вријеме. Дивно је што смо се сјетили подићи споменик Виталију Чуркину у Источном Сарајеву, али није похвално да грчка љубав остане само у срцима оних који су је примили. Чини ми се да морамо учинити много више, да наша захвалност треба бити видљива, да о тој љубави свједоче не само успомене већ видљиви споменици неизмјерној љубави којом су нас обасипали. Дивно је знати стране језике, знам из сопственог иностраног искуства, па је похвално што имамо Руски кутак у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, што имамо Конфуцијев Институт на ФПН, такође у Бањалуци, али грчки језик, натопљен мудрошћу, вјером и љубављу, нама изгледа не треба?! Замислимо се над властитим заборавом, над властитом незахвалношћу, како бисмо постали бољи него што заиста јесмо. Ако погледамо у себе, у своје скривено сјећање, у дубину сопственог искрвављеног срца, пронаћи ћемо никог другог до Грке, чија нас је љубав оковала за вијекове. 
Зато у ово наше вријеме, стојећи на Ареопагу, на мјесту одакле се Свети Апостол Павле обратио Грцима, могу само, у благодарној молитви, поновити његове давно изречене ријечи: „Људи, Атињани! По свему видим да сте врло побожни!“ (Дјела апостолска 17, 22) 
И, заиста, Грци су народ који не може нестати са лица Земље, јер је њихово постојање изникло из стародревне мудрости Сократа, Платона и Аристотела, а дух хришћанства, процвјетао на Светој Гори и Метеорима, на атинским агорама и пелопонеским испосницама, довијека ће обасјавати ову изабрану земљу и овај изабрани народ, да нам буде пријатељ и сапутник на историјском друму којим ходимо. 
Због тога су Грци били и остали наша истинска браћа којима смо дужни истинско поштовање, братску хришћанску љубав, али прије и изнад свега истински незаборав, у којем ћемо заувијек бити и остати једно у Христу Исусу Господу нашем.dws_6013.jpg.8a2e99ea7e5f51630275947ee6de2659.jpg

Извор: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-zasto-smo-zaboravili-grke/

Повезана вест: http://www.spc.rs/sr/episkop_sergije_posetio_arhiepiskopa_jeronima

 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помало претерасте, Преосвећени, а претеривање никоме није на корист.

Ваља се присетити тога ко је тачно прогонио Рицидуса.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Било би лепо да смо браћа, тј. да се тако понашамо.

Нажалост, у пракси то нисмо. Архимандрит Партениус и Рицудис су изузеци, никако правило. Просечан Грк не гаји никакву посебну наклоност према Србима, а Русима и другим Словенима још мање. 

Владика им не чини никакву услугу што додатно храни њихов ионако пренадуван колективни его. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево једно искуство са Грцима.Десило се то између 1995 и 2000.СЕдео сам са митрополитом дабробосански Николајем у његовој резиденцији на Сокоцу.Одједном после ручка ван радног времена долази грчки амбАсадор са преводиоцем.Каже ми владика ајде седи и Ти да нисам баш сам.И ГРк прича како ће помоћи епархији тако да ће јој послати шлепер са додатном приколицом поморанџи.И одједном каже владици-Преосвећени могли би да се заложите да грчки језик буде обавезан у основним и средњим школама.Ми у шоку.И заврши се разговор.Они би свагде да хеленизују.Па после те хеленизоване који говоре грчки матерњи користе за ругање.Лично сам то доживео у једном грчком манастиру.Причали су имамо два шиптара и само о томе.Упознам људе кажу ми смо грци из Албаније.Ови други су им се смејали кад прођу и слично.Ето.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Lepo rece vadika i zagreba povrsinu

Zaboravili smo da je i ono malo naroda sto preživi NDH, preživelo na okupacionoj zoni koju su kontrolisali Italijani.

Kažu da su Italijanski vojnici bili najbolji čuvari manastira na Kosovu, to nam nije nikakva prepreka da ih nazivamo žabarima, nažalost.

Od Jasenovca se napravi livada, a na masovne grobnice se staviše betonske ploce, koje se razbiše tek 1990-91.

Kako to mudro rece + Jovan Culibrk, nije to ni do Tita, Staljina , Tudjmana. To je do prosecnog Srbina.

Kada je krenuo martovski pogrom, prosetah centrom svog grada i videh da je stanje kod naroda kao da se nesto pali i rusi na drugoj planeti. Kafane pune,peva se , vrti zadnjicama.

Posle napravismo moleban pa popljckasmo sopstveni glavni grad.

Izjava vojvode Misica da srpskom vojniku i srpskom volu treba podici spomenik, jer nakon rata isto prodju, dovoljno govori o zahvalnosti i , kao posledici zahvalnosti, brizi o ratnim vojnim invalidima koji izvojevase slobodu.

I tako,moglo bi se jos primera davati ,al nema svrhe.

Onaj ko se sebe setio,sebi je i pomogao, pa se je sposoban da  zahvali i da se seca  svih onih koji i  njemu pomogose.

Svi oni koji nam pomogose delom, recju, mislju, nek nam oproste na zaboravu, jer i sebe zaboravismo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Хаеул рече

Било би лепо да смо браћа, тј. да се тако понашамо.

Нажалост, у пракси то нисмо. Архимандрит Партениус и Рицудис су изузеци, никако правило. Просечан Грк не гаји никакву посебну наклоност према Србима, а Русима и другим Словенима још мање. 

Владика им не чини никакву услугу што додатно храни њихов ионако пренадуван колективни его. 

То не значи да ми према њима не треба да се односимо братски, разуме се, али ово приписивање индивидуалних заслуга колективу ми се не допада. Грци имају велики проблем са етнофилетизмом - усуђујем се рећи, већи него већина православних народа - и не мислим да су им овакви хвалоспеви на корист. Уосталом, све што имамо је од Бога, па не знам како нам било шта од тога даје право да се дичимо и уздижемо. 

У предговору књиге Литургијско Богословље, која садржи преводе текстова Зизјуласа, Тзепоса, Фундулиса и других, Преосвећени епископ Атанасије каже: "Од браће Јелина смо учили и Праву Веру и правилно Богослужење". Мање-више тачно, мада се они у то време нису баш толико дичили својим јелинством. Но, главни проблем је то што испада да је све што долази од Грка богонадахнуто и неприкосновено. Да ли је то и ово фанариотско лудило?

Нас Словене није покрстио ни Вартоломеј, ни Зизујлас, нити било ко од данашњих Грка, а ни онима који нас јесу покрстили не дугујемо неку посебну оданост и покорност - свакако не већу од оне коју дугујемо Богу.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 50 минута, Дејан рече

Kažu da su Italijanski vojnici bili najbolji čuvari manastira na Kosovu,

Па, знате, као што је у свом интервјуу ТВ Храм-у рекла једна италијанска новинарка, не би било потребе за тим да нас чувају да нису учествовали у агресији и отимачини.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Једно је Цариград а друго Атинска Архиепископија. 

Ја могу само да кажем да сам у Грчкој као Србин увек био братски дочекан. Један од најлепших примера је гостпоримство оца Нектарија Виталиса у Камаризи. А и у парохијским црквама сам увек осећао као домаћи и био приман као брат без обзира јесам ли у друштву Грка или не.

Да међ Грцима има оваквих и онаквих, апсолутно. А има их међу Србима исто. Нажалост како ствари стоје и код нас и код њих мањина је уз Христа. 

Наравно да Грци имају проблем са тим својим "еври врд камс фром д грик" као што и ми имамо проблем левог скретања да рецимо заборављамо ћирилицу и све ово остало што је Дејан горе набројао.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Хаеул рече

једна италијанска новинарка, 

И рекла једна италијанска новинарка. Добро. А шта ћемо са Италијанима који са страхом и побожношћу прилазе моштима Светог Краља Стефана Дечанског и неки чак прелазе у Православље?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Вилер Текс рече

И рекла једна италијанска новинарка. Добро. А шта ћемо са Италијанима који са страхом и побожношћу прилазе моштима Светог Краља Стефана Дечанског и неки чак прелазе у Православље?

Шта ћемо с њима? Ништа.

Она је једна од тих који су примили нашу веру. Ја само преносим њене речи. 

А мени је свакако драже што неко штити наше светиње, па таман тај неко био и окупатор. А они то јесу, баш као што су то били и у Другом светском рату. Не дозволите да Вас осећање захвалности неколицини савесних појединаца превише понесе. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Хаеул рече

Шта ћемо с њима? Ништа.

Она је једна од тих који су примили нашу веру. Ја само преносим њене речи. 

А мени је свакако драже што неко штити наше светиње, па таман тај неко био и окупатор. А они то јесу. Не дозволите да Вас осећање захвалности превише понесе. 

Прилично сам реалан. И генерално, да није било Италијана у Другом рату много Срба би у Лици били поклано.

То не значи да се радујем страној војсци.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 минута, Вилер Текс рече

Прилично сам реалан. И генерално, да није било Италијана у Другом рату много Срба би у Лици били поклано.

То не значи да се радујем страној војсци.

Свакако, али окупатору се свеједно ништа не дугује, нити му је умесно на било чему захваљивати. Уосталом, сви смо ми дужни да се понашамо као људи. 

Узгред, ако су Изалијани код нас спашавали људе, а нису их само спашавали, и чине нам се благи наспрам Хрвата и Немаца, другде су чинили велика злодела. Пример Истре, где су људи били пребијани кад би проговорили на словеначком.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј примио је у посету у петак, 20. септембра 2019. године, професора др Гидеона Грајфа, израелског историчара, амбасадора др Љиљану Никшић, начелника Одсека за миграциону политику, дијаспору и социјалне споразуме, као и др Небојшу Кузмановића, директора Архива Војводине са сарадницима. Пријему су присуствовали протојереј Владан Симић, секретар Епископа бачког и ђакон Мирослав Николић, службеник Канцеларије Епископа бачког.      У Владичанском двору у Новом Саду саговорници су разговарали о конференцији одржаној у Јерусалиму која је била посвећена чињеницама о стравичној стварности у Јасеновцу, као и о неговању културе сећања и односа према жртвама страдања у Другом светском рату.   Професор Грајф је даривао владици Иринеју књигу „Јасеновац: Auschwitz of the Balkans, усташка империја окрутности“. Мултидисциплинарна студија наведеног израелског историчара штампана је у Израелу на хебрејском, енглеском и српском језику, а у Матици српској представљена је у августу ове године.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру поводом Рођења Пресвете Богородице храмовне славе ове светиње. У јеванђељској бесједи отац Игор Балабан је казао да је Богородица изузетна и да је данас прослављамо, јер није одбила Божији благослов и благодат: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи Твојој Боже!     „Тако Богородица постаје Богородица, не само Божијим промислом, наравно и Божијим промислом прије свега и изнад свега, него својим пристанком, стављањем читавога свога бића, онога најсветијега што свака жена има, мајчинске утробе, у Њеном случају дјевичанске утробе, на располагању Богу. Све то иако зна да може бити презрена и одбачена и од свога заручника Јосифа и читавога друштва.“   Тумачећи данашње Јеванђеље и ријечи Исусове „Марија је добри дио изабрала“, које говори Марти, која се труди да Га угости и љути на сестру Марију што само сједи и слуша Његову ријеч, отац Игор је рекао да нас Господ тиме подсјећа и на Марију – Своју Мајку:   „Марија, Његова мајка је, такође, добри дио изабрала. Није се бринула о томе да ли ће неко да помислио њој ово или оно, него је са повјерењем клекла пред ријечима Божијим које је анђео преносио и рекла: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи Твојој.“   Свештеник Игор Балабан је поручио да и ми, ако хоћемо да будемо Божји, можемо само ако будемо онакви каква је била Пресвета Богородица.   Послије Литургије освештан је и пререзан славски колач, а потом се вјернима обратио владика Методије који је казао да у овоме животу није битна наша припадност и гдје нас је Бог ставио да боравимо и да Му служимо, него оно да ли ћемо у ономе што нас у животу задеси одговорити као истински људи. Зато је Бог у наше вријеме послао човјека који је, као и Христово вријеме, био глас вапијућег у пустињи и говорио да се приправе стазе Господње, да се људи спреме за долазак Христов:   „У ово вријеме наше послао је човјека који је сличан Светом Јовану Крститељу, који је као он одрастао у пустињи без оца и мајке, и који је постао патријарх српски, блаженог спомена Патријарх Павле и који је вапио као у пустињи и говорио: Будимо људи, а никад, и ни по коју цијену, нељуди.“   Он је подсјетио на породицу и потомке Петра Зимоњића. Његов праунук је пострадао у рату 1992. године.   „Али, да иронија буде већа, Петар Зимоњић је пострадао у Хрватској од људи који су припадали хрватском народу, а његов праунук Горан је пострадао од људи који су припадали српскоме народу бранећи нејач од убице“.   Горанов отац је, иако и сам комуниста, био гоњен и затваран од комуниста, јер није хтио да свједочи лажно и због тога је провео 12 година у затвору, казао је владика и додао:   „Значи имамо једну линију, од Христоса до данашњега дана, гдје су прави истински људи страдали, било од комуниста, који данас говоре да су комунизам и социјализам једино добро у овоме свијету и једино право устројство за народ, или од оних који су били монархисти или ројалисти…“   На крају Пресовећени владика Методије је честитао празник Рођење Пресвете Богородице и пожелио свима да буде на помоћи Пресвета Богородица, која нам Својим животом и стањем у коме је са послушношћу, смирењем и љубављу примила све што јој Господ слао, и родила Сина који нас је спасао, свједочи какви треба да будемо.   „Сви преци и сљедбеници Христови и сви свети који су му угодили, говоре нам какви заправо треба да будемо, да се не хвалимо ониме што смо добили незаслужено и ништа нисмо томе допринели, него ониме што смо и како смо се поставили у овоме животу и приликама које нам Господ шаље.   Бог вас благословио и свако вам добро даровао и Мајка Божја – Пресвета Богородица, чије рођење прослављамо. Нека је на помоћ и на заштиту вама и свим вашим домашњима и на спасење и свим људима овога свијета с краја на крај васељене, и сада и у вијек вјекове вјекова, амин“, поручио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије   Сабрање је настављено у порти манастира уз послужење које је припремило Милосрдно коло сестара „Краљица Милена“.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      На Празник Рођења Пресвете Богородице, дана 21. септембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Трпињи служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереји-ставрофори Јован Клајић и Душан Марковић, пароси у пензији, јереј Вукашин Цветојевић, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакони Радован Арсеновић и Срђан Лукић. На светој Литургији Његово Преосвештенство Епископ Херувим рукоположио је у чин ђакона Срђана Дангузовића из Трпиње. Владика Херувим је на Литургији проузнео следећу беседу:     -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја нека је на здравље и на спасење наше Литургијско сабрање у храму Вазнесења Господњег у Трпињи.   На првом месту да заблагодаримо Господу који нас је сабрао. Благодат Светога Духа је увек присутна, надопуњује нас и исцељује немоћи и недостатке свих нас. Кроз историју осведочена је Истина да је Господ омогућио Спасење и да би човек иако у својој људској слабости имао заједницу са Живим и Делатним Богом. Ту заједницу можемо да осетимо овде где свако од нас сабире благодат Божју да би ходио тим крстоваскрсним путем којим је први Господ ходио ради свих нас. Целокупна Божанска икономија спасења збива се на светој Литургији и сваки пут када се сабирамо сведочимо Тајну вере и пуноћу живота у Цркви Божјој. Заиста је велика радост и потврда наше вере када можемо да се сабиремо на светим службама Божјим да прослављамо празнике и свете Божје угоднике који су путеводитељи нашега живота у овом бременитом свету.   Данашњи празник Рођења Пресвете Богородице кога литургијски прослависмо има две димензије. Има историјску димензију да се нама људима покаже како Господ делује у историји људског рода, а са друге стране да покаже љубав којом човек треба да љуби Господа Бога. Човек треба да прими благослов Божји као Пресвете Богородица која се жртвовала ради људског рода. Заиста је то велика љубав и велико смирење, пре свега. Данас је мало смирења међу свима нама. Сви смо сујетни. Сујета је превлада људским бићем. Она је темељ данашњег света, нажалост. Не смемо допустити да сујете превлада нашим бићем, јер се тада рађа мржња а не љубав. Рађа се нетрпељивост, а не трпљење. Не рађа се смирење него живот у самовољи. То у Цркви Божјој, драга браћо и сестре, не може да буде. Не може да буде сујета, не може нељудског односа без љубави. Не може да буде заједнице која није утемељена на љубави Божјој.   Господ нас позива на љубав. Господ из љубави долази у овај свет, из љубави нам оставља Тајне вечнога живота. Оставио нам је свету Литургију када ју је на Велики Четвртак на Тајној Вечери установио. Из те љубави показао нам је како треба да Га следимо и са каквом љубављу треба да ходимо овим светом. Тако нас је Господ учио, а не да нас храни сујета и самовоља без милосрђа и љубави. Морамо бити сателесници љубави Божје и сапутници на путу Домостраја Спасења. Ништа од тога не можемо ако немамо међусобне љубави. Тешко је волети Господа ако немамо љубави једни према другима. Ако смо сујетни и мислимо да смо мањи ако послушамо свога брата. То није љубав и није црквени однос. Данас смо у Чину рукоположења могли да чујемо ”Ко хоће да служи нека узме крст и нека буде слуга”. Драга браћо и сестре, једни другима требамо да будемо слуге као што је Господ био слуга свима нама. Тада смо ми сателесници и васкрсавамо своје биће тим Тајнама. Узалуд су све речи и Јеванђеља која читамо на светим богослужењима ако то не созерцавамо и не примењујемо у свом животу. Често пута се међу нама у клиру дешава да то свето Јеванђеље и свете Тајне доживљавамо као неку споредну стварност коју је Господ оставио ето тако, да би ми поучавали друге а не себе. Нема постојаности, нити љубави и истине у таквоме животу и односу према Цркви Божјој. Често можемо да будемо сведоци таквих догађаја.   Али можемо рећи да Господ и у свему томе пројављује своју љубав смирено показујући који путем човек треба да иде. Требамо да идемо путем смирења и путем љубави. То је онај крстоваскрсни пут подвига којим треба да иде сваки човек. Требамо да будемо пример ми који служимо Олтару Божјем. Христос треба да буде узор свима нама, пре свега свештеницима и људима који су у клиру. Христос треба да буде Пастироначалник нашега пастирског служења јер ће тада наше стазе и наша проповед бити испуњена управо тим истинама које је Господ оставио човеку да би имао заједницу са Њим.   Дубоко верујем да ће се у личности оца Срђана, новога ђакона а следеће недеље и свештеника, пројавити љубав Христова и пример пастирског живота. Треба да ходи крстоварскрсним путем. Тада је то пут Живота и правога пастирског жртвовања јер ми као пастири Цркве Божје требамо да жртвујемо себе. Требамо да распињемо своје биће и своју телесност ради пастве која нам је поверена. Тако ћемо бити пастири који своје словесно стадо могу повести ка Царству Небеском. Такви пастири требамо да будемо. Ту произилази љубав која треба да буде утемељена у биће сваког свештеника, служитеља Олтара Божјега. Тада ћемо бити свештеници који сведоче Христа у свом животу и делању, у речима. Бићемо они који се саживљавају са речима Господњим и који те Речи проповедамо и поучавамо верни народ.   Заиста се надам и верујем, јер вера треба бити темељ свега, да ће отац Срђан заиста бити достојан наследник Залога живота вечнога и да ће поверено му стадо усмеравати ка Царству Небескоме.   Нека сте благословени, нека је срећан и благословен почетак нове службе оца Срђана чија се пуноћа испуњава у свештеничком чину. Нека његовој породици и свима вама буде благословен данашњи дан! Амин.     Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Владика ремезијански г. Стефан служио је Свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну поводом храмовне славе.         Његовом Преосвештенству су саслуживали многобројни свештеници и ђакони из архиепископије, уз присуство заменика директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Марка Николића, представника општине Земун, званица и многобројних парохијана.     После причешћа, верници предвођени свештенством на челу са епископом Стефаном обишли су храм славском литијом. Пред крај Литургије, Његово Преосвештенство је испред храма пресекао колач, а потом се обратио верном народу и између осталог истакао да је празник Рођења Пресвете Богородице почетак нашега спасења.     Извор: Радио Слово љубве

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...