Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 14 минута, Juanito рече

Ај сад мало озбиљно. Зашто је претежније заштитити саблажњиве, а не рецимо нас који волимо голотињу? Што не снисходите нама да не напуштамо цркву? Или рецимо, зашти је претежније да не оду саблажњиви него рецимо вернице козметичарке или манекенке које ће у овоме да види непријатељски гест цркве? Мислим да је поштеније рећи да је правило да нема голотиње него измишљато логички ндоследна оправдања  

И шта с оним Павловим да “Царство Божије није царство саблажњених?”

A zasto na stovaristu ne nosi dzakove neki piklja i mrsavko, nego samo normalni i jaci ljudi? Neces valjda da strpas tebe i doktorku u isti red sa predskolcima? Sablaznjivi su oni koji su zaista slabi, i kao sto fizicki ne bi nikad maltretirao nekog slabijeg od sebe, tako im Ckrva ne stavlja da nose tovare koje nema sanse da ponesu.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Grizzly Adams рече

Ova tetka im je "mis seksualnosti"...

Je l' su vidli ti Rusi nekad zensko?

Ostaci iz vremena kad su cekali 2 sata u redu za vegetu... :smeh1:

copyright by @Снежана

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Я же не монахиня!": матушка Оксана Зотова рассказала, как пережила травлю после конкурса красоты

Матушка Оксана Зотова из Магнитогорска подверглась травле после участия в конкурсе красоты "Ты уникальная". Матери двух детей досталось за то, что она вышла на подиум во время поста. Вскоре из-за скандала Магнитогорская епархия в Челябинской области сослала её мужа отца Сергия работать в село Фершампенуаз Нагайбакского района, а ей самой в соцсети стали писать угрозы.

НАПАДКИ В СОЦСЕТЯХ

– Честно, мне после этого всего сейчас не очень хорошо, – говорит Оксана Metro. – Помогла поддержка друзей, близких. Хорошо, я человек спокойный, прятаться в пещеру или впадать в депрессию не стала. Но травля коснулась меня, моей семьи. Я даже закрыла все аккаунты в соцсетях!

По словам Оксаны, травля началась с поста в Livejournal пользователя под ником Kalakazo (он также называет себя Дедулькой). Как пишет портал Gorod-812.ru, Kalakazo - это якобы иеромонах Валентин Соломаха, личность известная: "Он не является клириком епархии и вообще находится в конфликте с РПЦ. Но его блог, в котором он собирает все сплетни о церковной жизни, читают все, включая высшее руководство епархии и патриархию. Таким образом, отец Валентин становится главным властителем местных священнических дум".

"Письмо от клирика Магнитогорской епархии, - написал Kalakazo 8 апреля. - Дорогой дед Дедулькин! Хочу попросить опубликовать новость про магнитогорскую попадью! 30 марта 2019 года, в Седмицу 3-ю Великого поста, Крестопоклонную, прошёл конкурс красоты "Ты уникальна", в котором приняли участие многие красивые девушки, но была среди них одна особенная (Оксана Зотова) косметолог, владелица салона и попутно… попадья – жена священника Магнитогорской епархии Сергия Зотова. Примечательно, что это не первое эпатажное поведение этой гламурной дамочки. Муж уже был под запретом после поездки на Барбадос. Но, видно, жизнь не учит ни её, ни мужа, ни тестя (наместника кафедрального собора)".

К записи были приложены фотографии Оксаны с конкурса и из её соцсетей. По словам матушки, вскоре анонимы начали заваливать её ссылками на пост Kalakazo и писать неприятные вещи. При этом сам пост активно комментировали читатели блогера, нелестно отзываясь о "гламурной" внешности матушки и о её решении участвовать в конкурсе красоты не в самое подоходящее время. Нашлось немало и тех, кто поддержал Оксану. "Мы привыкли матушек видеть серенькими, ноющими. Надоели. Молодец попадья. Яркая,современная. Побольше таких", - написала anywa_30.

– Всё так преподносилось, будто моё участие в конкурсе было секретным, – вздыхает Оксана. – Но я постоянно писала о нём у себя в соцсетях. Целых два месяца были репетиции, с которых я выкладывала фотографии. А когда конкурс закончился, я много писала о своих ощущениях, благодарила организаторов. И вдруг в Интернете появляется информация, что попадья из магнитогорской епархии участвовала в конкурсе... Так ведь Америку никто не открыл! Да, я участвовала, а в чём проблема-то? Когда в первый раз мне в "директ" прислали ссылку, я её посмотрела, и сразу заметила пассаж про остров Барбадос. Первая мысль: "А где это?" Узнала, что это такой крутой остров, где сама Мадонна отдыхает. Ещё меня сильно смутило, что приплели моего супруга и свёкра. После этого пошло-поехало, и я поняла – происходит что-то ненормальное! Дошло до того, что люди выкладывали фотографии из моих соцсетей, даже если на них была не я – а писали, что это я! Обливали грязью, выставляли меня такой, будто я хожу в храм с тонной макияжа на лице.

639x320.jpg

УЧАСТИЕ В КОНКУРСЕ

Конкурс проходил действительно в пост, но Оксане, женщине крайне набожной, всё-таки пришлось участвовать в нём – из-за непредвиденных обстоятельств. Изначально Оксана была уверена, что конкурс пройдёт 3 марта, но его перенесли.

– Меня долго уговаривали участвовать в конкурсе, – вспоминает она. – Я узнала, что в конкурсе участвуют замужние женщины, у которых есть дети. Учитывалась не только внешность – но и образование, хобби, то, какая ты женщина, хозяйка, мама. Во время конкурса нам обещали различные тренинги, кулинарные конкурсы. Меня это заинтересовало – поскольку я косметолог, это могло быть полезным и для моей работы. Я согласилась, стала участвовать в репетициях, ездила на них уставшая, после работы. Финал конкурса был запланирован на 3 марта. Если бы я знала, что он пройдёт в пост, никогда бы не стала участвовать! Я ведь с 13 лет пощусь, и дело не только в еде, но и в образе жизни! И вдруг нам говорят, что конкурс переносят на 31 марта. Но столько сил уже было вложено... Я пришла домой, спросила мужа, что делать. "Думай сама", – ответил он. Ну я и решила пойти до конца!

В финале конкурса матушка Оксана Зотова появилась в шикарном белом платье, оголявшем её плечи, при этом оно было украшено розовыми лепестками. Кроме того, Оксана была в обуви на высоких каблуках, которая дополняла "модельный" образ участницы. Фотографии Оксаны с конкурса стали быстро распространяться по Интернету, как и снимки с её личной странички в Instagram. На многих фото она действительно чем-то похожа на светскую львицу – видно, что она с удовольствием использует косметику, при этом носит дорогую, стильную одежду.

– И после этого мне писали с фейковых страниц, приходили сообщения просто ужасного содержания, – возмущается Оксана. – Было много насмешек, угроз. "Так тебе и надо!" – говорили. Я ничего не отвечала, просто думала: "Блин, почему меня так не любят? Что я вам плохого сделала, люди?"

"ЦЕРКОВЬ ДЛЯ МЕНЯ – ВСЁ!"

Матушка Оксана Зотова особо подчёркивает, что она – невероятно набожный человек, и церковь значит для неё очень многое:

– С 13 лет я несла послушание в Казанском храме города Карталы Челябинской области. У меня брат – священник, моя мама всю жизнь проработала в храме. У меня было много послушаний – я и в трапезной трудилась, и полы мыла в церкви, и в церковном хоре пела, и около шести лет работала в церковной лавке, когда вышла замуж. Церковь – это неотъемлемая часть меня. Всё, что касается молитв, служб, постов – всё в нашей семье соблюдается. Да, сейчас я работаю не при церкви – когда мы с мужем переехали в Магнитогорск, никто не предложил мне церковную вакансию. Поэтому стала работать косметологом. Да, по образованию я экономист, но ни дня не проработала по специальности. Потому что меня всегда интересовала красота, мне всегда хотелось делать мир вокруг себя красивее. Вот почему я ходила на курсы по наращиванию ресниц, визажу. А после переезда в Магнитогорск у нас были непростые времена, в том числе это касалось финансов. Вот увлечение и пригодилось! Но если вдруг мне предложат работу по совместительству при церкви, соглашусь с радостью! А пока я работаю косметологом с утра до вечера, времени очень мало свободного.

Оксана гордится, что она уже 15 лет как матушка – при этом её не удивляет, что у большинства людей существуют стереотипы в отношении того, какой должна быть жена священника.

– Я ведь не при церкви, – говорит она. – И всё равно, я никогда не ношу открытые вещи, никогда сильно не оголяю зону декольте, не ношу безумно короткие юбки. Да, могу надеть шорты, и то на отдыхе. Конечно, кого-то может смутить, что у меня очень девичий стиль. Но да, я люблю всё розовое! Если открыть мой гардероб, у меня там всё розовое! Говорят, у меня много люксовых вещей? Вообще, я не считаю, что вещи должны быть сильно дорогими, брендовыми. Главное, чтобы они хорошо сидели на фигуре. Да, у меня действительно нестандартный, ярких образ. Я стараюсь быть в тренде, потому что у меня такая работа. Но поймите, я же не монахиня! И не жена мусульманина. В РПЦ нет таких строгих обычаев. Само собой, если я иду в храм, то у меня минимум макияжа, голова обязательно покрыта платком, юбка не выше колен, никаких шпилек. В таком случае я выгляжу так, как полагается. Но в другое время я выбираю свободный стиль. Но всегда, всегда помню о рамках!

https://m.metronews.ru/novosti/russia/reviews/ya-zhe-ne-monahinya-matushka-oksana-zotova-rasskazala-kak-perezhila-travlyu-posle-konkursa-krasoty-1534031/?fbclid=IwAR2TbxQRZZkiCSyfsPpKa6TbEnw5trGbSN--sYq8Zg5dilwHbs4dBqEWP74

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne znam ruski, ali ovo "Dumaj sama" u ovom kontekstu zvuči kao izgovoreno od strane dobrog bračnog druga i dobrog sveštenika. Možda će takav dobro doći seoskoj parohiji, što samo gradžani dimaju take.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sramota je ovo što sto je RPC uradili ovom svešteniku, još veća je sramota da većina ljudi razmišlja sa 5gr mozga. Da li je neko razmišljao šta pravi od njegovog braka? Da li je razmišljo kako će se osećati ta žena? Da li iko od ovih što likuju i podržavaju ovo "uniženje" popa i popadije smatra da ni njegov bračni saputnik ni pod razno ne sme da ode na takmičenje (ako mu / joj je baš zapelo). Jel vama pojam ljubavi da pored sebe imate samo blagočestive. A o neosuđivanju od strane onih koji propovedaju ne osuđivanje i da ne govorim.

Po čemu bi sveštenik trebao da bude marsovac? On je čovek kao i svaki drugi, ima takvu ženu, pa šta sad ajde da mu skinemo mantiju. Bože moj pa ima toliko večih skandala i gnusoba u crkvi a uvetili se popa koji ima vrcavu popadiju i sad kao brinu o pastvi....povraća mi se

Share this post


Link to post
Share on other sites

Церковь считает неприемлемым поведение жены священнослужителя из Магнитогорска отца Сергия Зотова, которая является активной пользовательницей социальных сетей, выкладывает туда свои фото, а также участвует в светских конкурсах красоты. С семьей проведена беседа, супруга пообещала удалить неподобающие фотографии, прокомментировал Znak.com секретарь Магнитогорской епархии отец Лев (Баклицкий).

«Однозначно, поведение супруги отца Сергия неприемлемое, — сказал отец Лев. — Даже если говорить не о церкви, а, например, посмотреть на чиновников. Есть у нас господин Лавров, у него есть супруга — она так не делает. А здесь священнослужитель. Не нужно такой демонстрации. Это нехорошо».

При этом отец Лев говорит не столько об участии женщины в конкурсе красоты, сколько о том, что она выкладывает неподобающие супруге священника фотографии. 

«Отец Сергий в епархии не на плохом счету, он руководитель молодежного отдела, много делает для епархии, суда как такового не было. По его ситуации прошло заседание дисциплинарной комиссии. До отца Сергия доведено, что поведение его супруги неприемлемо. Он все понял. В качестве меры взыскания отец Сергий отправлен служить в поселок Фершампенуаз. Это временная мера, чтобы и он в разум пришел, и ревнители, которые тему раздувают, успокоились, и шум прекратился. Мы также попросили супругу отца Сергия, чтобы она удалила фотографии, она удалила», заявил отец Лев.

https://www.znak.com/2019-04-12/cerkov_prokommentirovala_skandal_so_svetskimi_foto_zheny_svyachennika_iz_magnitogorska

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не могу да се не запитам - да ли супруге свештеника смеју на плажу у купаћем и рачуна ли се и то? 

Мени ова жена изгледа симпатично и весело, колико год немала стила. Мислим да није баш заслужила да је запале на ломачи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нешто се мислим... Да је узео којим случајем неку јако ружну девојку, и да је она исто ово (шминка, одећа, позе, фотке) радила (из ко зна ког (нама немогућег) разлога), да ли би га исто казнили? Некако сумњам :)  Чини ми се да би, ипак, ето, било много више разумевања за његову ситуацију ;) :0205_whistling:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Milica Bajic рече

Не могу да се не запитам - да ли супруге свештеника смеју на плажу у купаћем и рачуна ли се и то? 

Мени ова жена изгледа симпатично и весело, колико год немала стила. Мислим да није баш заслужила да је запале на ломачи.

Ruskinje (verovatno najlepše žene na svetu, po mom sudu) su generalno operisane od dobrog ukusa.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У овој причи се преплићу два проблема, два слоја, овога што је она радила.

Један је неки јавни црквени морал, нешто што је део црквеног менталитета и ту спадају понашања која се сматрају било прикладним било неприкладним. И ту се у обзир рачунају сви који су потенцијално са неким понашањем дошли у додир а о којима Црква на неки начин води рачуна.

Други део је чињеница да су хришћани позвани на истину (на првом месту о себи), јер Бог је Истина. А шминкање и претерано бављење телом и одећом је, рецимо, фолирање, и себе и других, нека врста тзв. белих лажи, ту нема неке велике дилеме. Није то не знам какав ужасан грех, има и далеко горих ствари које раде и попови и попадије и владике, али у сваком случају не помаже да се иде право и истинито ни према себи ни према Богу. И то је и индивидуална ствар, као што каже а. Павле, нема свако исту меру вере, неко пије духовно млеко а неко јачу храну. И ту зато треба имати расуђивање и толеранцију на личном плану.

Е сад, овај човек из цркве, Лав, који је дао изјаву о целој причи, раздваја та два проблема, два слоја у причи и каже: није проблем такмичење и облачење итд. него што је стављала фотке по мрежама да се свуда виде. Дакле, да је то остало у приватној сфери, у којој се она замајавала тиме, вероватно би то тако и прошло и ником ништа. Али, фоткама на мрежама, она је зашла у област јавног црквеног морала, шта је прикладно а шта не за попадију, више није само њена прича, него уз њеног попа и целе Цркве, и зато је дошло до реакције. Зато је и био захтев да се склоне фотке што је она и урадила.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Значи, укратко - жена није ишла на некакав избор за "мис сексуалности" него на специфичан избор за "јединствену, посебну" жену, такмичење према критеријумима који се разликују од избора за мис, а далеко од тога да имају икакве везе са насловом теме "мис сексуалности". Као што је Оксана објаснила у интервјуу, на такмичењу учествују удате жене са децом, узима се уобзир не само изглед него и друго - образовање, хоби, каква је супруга, мајка итд, а такмичење обезбеђује различите курсеве, тренинге, кулинарска такмичења и друго и аутомобил као награду за најбољу. Зато, безвезни коментари на рачун њеног изгледа су потпуно празни и тотални промашај.

Примедба РПЦ се више односила на њено постављање фотографија на друштвеним мрежама које су неприкладне за жену свештеника, типа у купаћем са годишњег одмора и др, него на само учешће у такмичењу, али након  што су почели да је анонимно тужакају и развлаче по форумима и неким другим медијима у Русији, после чега су поразговарали са њом и њеним супругом и жена је те фотографије склонила, ствар су решили како су решили - одржан је састанак дисциплинске комисије, свештенику је речено да је понашање његове жене неприхватљиво, као привремену меру одредили су премештај, све док се неки, према речима секретара Магниторске епархије оца Лева, паметњаковићи "ревнитељи" који су се појавили на друштвеним мрежама и пренадували ствар (почели да јој прете на друштвеним мрежама, посебно на ВКонтакте, и жена је затворила све профиле, и сада се развлачи по медијима), не смире, а бука не престане.

Познато, зар не?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Šta je uopšte "žena sveštenika" u strukturi crkve?

Mislim nije da sam skroz "gruvaj sestro aj neki toples" jer to je eto kao njena privatna stvar. Naravno da ne. Razgovor i pojašnjenja kako to utiče na zavidnu pastvu svakako..... ali disciplinska komisija sa premeštajem je previše.

U krajnjem slučaju, neka je objavila i najuvrnutije fotke, valjda prvo ide razgovor.... pa 7x77 puta razgovor.... pa tek onda neke mere.

Crkva ne bi trebala da propisuje i nameće moral jer ta žena očigledno veruje da nije ništa loše učinila i verovatno i nije, već bi crkva svojim ne osuđivanjem i ljubavlju za svakog trebala da je uvede u u svoj etos ...i to samo ako ona hoće. A čak i da ne uspe u tome, opet bi trebali da je vole a ne da je postavljaju na stub srama i osude.

Sutra da stave sveštenika pred izbor: sveštenička služba ili ona takava kakva je, šta bi bio ispravan odgovor?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Иначе, што се тог улепшавања тиче, данашње жене су изгледа у јако незгодној позицији и тешким дилемама. Прво због опште сексуализације свега у целом друштву а друго зато што тај притисак на жене углавном врше друге жене.

Јер када мушкарац примети јако згодну жену мање више му је свеједно и питање је колико примећује како се обукла и нашминкала осим баш ако не изгледа као кловн... А мужеви су за женско облачење још мање заинтересовани од момака.

Међутим жене то изгледа гледају другачије. Једна пријатељица која ради у државној фирми ми се јадала да не сме да оде на посао без икакве шминке. Јер, у очима других жена, колегиница и шефица, немање шминке значи неуредност и запуштеност жене, да жена о себи не води (довољно) рачуна. Без шминке је гледају малтене као да је дошла погужвана или прљава или како она рече: гола. Лице без шминке је "голо", није обучено у "одећу" стереотипа да је жена дужна да се нашминка када иде негде. А лице ове пријатељице (све више) не трпи то мазање и због тога је у константном проблему.

Тако испада да и поред мишљења о самима себи и притиска који долази из целог друштва жене и једне другима (било из зависти било из такмичења) загорчавају живот успостављањем стереотипа и менталитета како би (права) жена требало да брине о себи. А при томе, мушкарце, због којих се жене ваљда улепшавају, све то, углавном слабо интересује, осим, као што рекох, ако жена не изгледа као кловн...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Српска Православна Црква 13. септембра обележавају Јасеновачке новомученике, сећајући се свих пострадалих у ратним вихорима и нељудским временима. Попадија Дајана Петровић, говорећи за радио „Источник“ о својој збирци кратких прича и песама „У Христа обучени“, каже да је наведена књига посвећена Србима страдалим од Јадовна, преко Јасеновца, Пребиловаца до Косова и Метохије. 
      „Била сам на свим местима где су мучени и убијани наши људи. На њима нема никаквог обележја да су ту некада били логори, а осамнаесторо чланова породице моје мајке је скончало у најгорим мукама на тим стратиштима“, каже гошћа која за крај разговора чита потресну причу „Вајкина преткомора“ за коју је добила престижну књижевну награду „Милован Видаковић“. Подсећамо, књига „У Христа обучени“ је изашла из штампе крајем 2016. године са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина. Разговор са гђом Дајаном водила је Марина Марић.   Извор: Радио Источник
      View full Странице
    • Од Логос,
      „Била сам на свим местима где су мучени и убијани наши људи. На њима нема никаквог обележја да су ту некада били логори, а осамнаесторо чланова породице моје мајке је скончало у најгорим мукама на тим стратиштима“, каже гошћа која за крај разговора чита потресну причу „Вајкина преткомора“ за коју је добила престижну књижевну награду „Милован Видаковић“. Подсећамо, књига „У Христа обучени“ је изашла из штампе крајем 2016. године са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина. Разговор са гђом Дајаном водила је Марина Марић.   Извор: Радио Источник
    • Од Милан Ракић,
      Генерални секретар Фудбалског савеза Русије Александар Алајев честитао је Фудбалској федерацији Косова (ФФК) због избора Агима Адемија за новог председника ФФК.

      „Са нестрпљењем ишчекујемо будућу сарадњу наших савеза и желимо Вама и Вашем савезу просперитет и много успеха. Увек можете да рачунате на нашу подршку у свим фудбалским питањима. Надамо се да ћемо се ускоро срести у разним фудбалским приликама“, наводи се у честитки. 
      Интересантно је да је Алајев маја 2016. године, када је Косово постала чланица УЕФА, на конгресу гласао против уласка те самопроглашене државе у Савез европских фудбалских асоцијација уз образложење да Русија не признаје статус те републике.
      Том приликом се огласио и тадашњи председник Фудбалског савеза Русије Виталиј Мутко који је рекао да Русија није подржала ту иницијативу, али да је већина ипак одлучила да Косово постане чланица УЕФА. 
      Иначе, Адеми је на челу ФФК наследио бившег фудбалера Партизана и репрезентације Југославије Фадиља Вокрија који је недавно преминуо у 58. години. 
      Према наводима медија, Адеми се бави и изградњом станова, а 2012. године је ухапшен због корупције.
      https://rs.sputniknews.com/rusija/201807121116522474-rusija-cestitala-ademiju-za-izbor-predsednika-fudbalske-federacije-kosova/
    • Од Логос,
      Беседа Митрополита Амфилохија поводом упокојења новопрестављене Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице

      Беседа Епископа Григорија поводом упокојења новопрестављене слушкиње Божје Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице

      „Божићно писмо“ - Поводом упокојења слушкиње Господње, попадије и вероучитељице Младенке-Маше Зековић

      Упокојила се у Господу Младенка Маша Зековић, попадија и вјероучитељица из Бара
       
      У манастиру Ждребаоник сахрањени земни остаци протинице Младенке-Маше Зековић
        На манастирском гробљу у Ждребаонику код Даниловграда данас су сахрањени земни остаци Младенке Маше Зековић, попадије и вјероучитељице из Бара, која се јуче упокојила у Господу у 38-ој години живота. У присуству родбине и великог броја вјерника, опело су служили Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ захумско-херцеговачки г. Григорије, а саслуживало им је многобројно свештенство СПЦ.     Митрополит Амфилохије је рекао да је у Младенкином имену садржан њен живот. „Родила се на празник Христовог васкрсења. И сав њен живот био је у знаку Христовог васкрсења, па и њено страдање. Био сам код ње у болници, па се исповиједила. Па и последње ноћи пред упокојење примила је Тијело и Крв Христа распетога и васкрслога“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он је рекао да је њено материнство оно чиме је испунила дане свога живота.     „Пророк Соломон каже да Бог неке људе узима младе да се зло не би дотакло срца њиховог.  А онда, сазнао сам и видио сам да Бог узима неке који нијесу толико млади, али су ипак млади за ове наше људске прилике и људски живот. Ево, то се догодило с нашом Младенком. Зашто је Бог тако поступио, онда кад је била најпотребнија и својој дјеци и свима нама и Цркви Божјој? Има оних, који испуне свој живот, смисао свога живота, оно зашта их је Бог овдје призвао у неком краћем времену“, казао је Владика. Он је казао да се Младенка приликом исповијести није бојала смрти.     „Једино је бринула за дјецу. То је једино бринула. Али, на крају је завршила оним ријечима древнога пророка Авраама: Господ ће се постарати. Предала је у руке Господње и себе и своју дјецу и свога Слободана. Господ нека би дао да и Црна Гора и Херцеговина још рађају овакве благословене душе“, казао је Митрополит Амфилохије. Од Младенке су се опростио и протојереј Мирчета Шљиванчанин, секретар подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења и Младенкин брат протојереј-ставрофор Радивоје Круљ. Раније данас Владика Григорије је, уз присуство и молитвено учешће Митрополита Амфилохија, служио са свештенством Свету заупокојену литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.     Он је рекао да је Младенка својим цјелокупним постојањем свједочила да постоји Бог љубави. „Свједочила је да постоји Божанска љубав. Њено лице, које нас је све обасјавало љубављу, будило нас је из наших смрти и потонулости у које тако често западамо, а у којима ова чудесна личност није никада била, па ни у часовима највећег бола, нити у часу саме смрти“, рекао је Епископ захумско-херцеговачки.     Казао је да је Маша симбол, вјесник и радост живота. „Она је из реда оних ријетких људи који живе сваки тренутак живота и који оживљавају све што је позвано на живот. Сјетите се, браћо и сестре, њеног лица на један трен и оживјећете у тренутку“, казао је Владика Григорије.     Беседа Митрополита Амфилохија поводом упокојења новопрестављене Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице
        Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је у уторак  7. новембра 2017. године у манастиру Ждребаоник опијело Младенки – Маши Зековић попадији и вјероучитељици, уз саслужење свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке, Захумско-херцеговачке и приморске  и осталих Епархија Српске православне Цркве, и у присуству великог броја монаштва и вјерног народа.  Ожалошћеној породици и сабранима бесједама су се обратили Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије, координатор Катихетског одбора протојереј Мирчета Шљиванчанин а у име породице протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски.   Звучни запис беседе   Беседа Епископа Григорија поводом упокојења новопрестављене слушкиње Божје Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице     Свету заупокојену Архијерејску Литургију у храму светог Јована Владимира у Бару 7. новемра 2017. године поводом новопредстављења Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице служио је Његово Преосвештенство Епископ Захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије у присуству великог броја свештенства, монаштва и вјерног народа, који се на крају молитвеног сабрања породицама Зековић и Круљ као и свим сабранима обратио словом  архипастирске поуке  која је посвећена управо лику „мајке хришћанке“ протинице Маше Зековић.   Звучни запис беседе   „Божићно писмо“ - Поводом упокојења слушкиње Господње, попадије и вероучитељице Младенке-Маше Зековић     Иван Александрович Иљин   Било је то прије пар година. Сви су се спремали дочеку Божића, припремали јелку и поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: ни породице, ни друга – и мени се чинило да сам остављен и заборављен од свих људи. Около је била празнина и није било љубави: далеки град, туђи људи, очврсла срца. И ето, у чамотињи и малодушности, сјетих се хрпе старих писама које сам успио сачувати упркос искушењима наших црних дана. Дохватио сам је из кофера и нашао то писмо.   То је било писмо моје покојне мајке, написано прије 27 година. Каква срећа што сам се сјетио тог писма! Препричати га није могуће и зато га у цјелости наводим.   „Драго моје дијете, Николицe. Ти се мени жалиш на самоћу, а кад би само знао како је мени тужно и болно слушати твоје ријечи. Ја бих са таквом радошћу дошла теби и убиједила те да ти ниси сам и не можеш бити сам. Ти знаш да је не могу оставити оца, он много пати, и моја му њега може бити потребна сваке минуте. А ти свакако требаш спремати испите и завршавати универзитет. Него, дај да ја теби кажем зашто ја никада не осјећам усамљеност.   Видиш, човјек је усамљен само тада када он никога не воли. To je зато што је љубав попут нити које нас везују са вољеним човјеком. Тако ми и букет творимо. Људи – то су цвјетови, а цвјетови у букету не могу бити усамљени. И ако се цвијет само расцвјета и почне мирисати, њега баштован убере и дода у букет.   Тако је и са нама, људима. Ко воли, његово срце цвјета и мирише; и он поклања своју љубав исто тако, као што цвијет поклања свој мирис. Али, он тада није усамљен, зато што је његово срце код онога кога он воли: он о њему мисли, брине се о њему, радује се његовим радостима и пати са њим у његовим патњама. Он и нема времена да би се осјећао усамљеним и размишљао о томе да ли је он усамљен или не. У љубави човјек заборавља на себе; он живи са другима, он живи у другима, а то и јесте срећа. Ја већ видим твоје упитне плаве очи и већ чујем твоје тихо противљење, што је то само пола среће, јер цијела срећа није само у том да волиш, него у томе да и тебе воле. Е, ту је малена тајна, коју ћу ти ја на увце рећи: ко заиста воли, тај не запиткује и не ситничари. Не смије се стално пребројавати и запиткивати: а шта ће мени донијети моја љубав? а чека ли мене узајамност? а можда ја волим више него што мене воле? да ли уопште вриједи давати толико љубави?…Све је то нетачно и непотребно; све то значи да љубави још нема ту (још се није родила) или је већ ту нема (умрла). То опрезно премјеравање и измјеравање прекида живу струју љубави која тече из срца и задржава је. Човјек који мјерка и вага – не воли. Онда се око њега формира празнина, недосегнута и незагријана зрацима његовог срца, и други људи то тада осјећају. Они осјећају да је около њега празно и хладно и круто, окрећу се од њега и не чекају никакву топлину с његове стране. То њега још више хлади, и ето – он сједи потпуно сам самцат, заобиђен и несрећан…   Не, драги мој, љубав треба стално да струји слободно из срца, и не треба се забрињавати о узајамности. Треба људе разбуђивати својом љубављу, треба их вољети и вољењем их призивати да воле. Вољети – то није пола среће, него цијела срећа. Само то признај и около тебе почеће да се дешавају чуда. Предај се струји свога срца, ослободи своју љубав, пусти да њени зраци свијетле и грију на све стране. Онда ћеш ускоро осјетити како ка теби теку са свих страна повратне љубави. Зашто? Зато што твоја директна, ненамјерна доброта, твоја непрекидна и безусловна љубав невидљиво изазива у људима доброту и љубав.   И онда ти осјетиш то повратно струјање не као „пуну срећу“, која ти је била потребна, него као незаслужено земаљско блаженство, у којем ће твоје срце цвјетати и радовати се.   Николице, дијете моје! Размисли о томе и сјети се мојих ријечи чим се опет осјетиш усамљеним. Посебно тада, када мене више не буде на земљи. И буди спокојан и благомислен, зато што је Бог – наш баштован, а наша срца – цвијеће у Његовом врту.   Ми те обоје њежно грлимо, и твој тата и ја.   – Твоја мама-„.   Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утјеху. Знаш, ја увијек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада: тек што сам завршио са читањем писма, почело је Божићно свеноћно бденије! О, незаслужено земаљско блаженство!       *(Преузето из књиге: Иван А. Илыин, Поющее сердце, 10, изд, Москва, 2017, стр. 258- 262.)   *Превод са руског: др Драгана Павловић, љекар и постдипломац Санктпетербуршког државног института.   *Приређивач: Александар Вујовић, професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре.   Нека овај прилог буде мала воштаница за покој новопрестављене слушкиње Господње, попадије Младенке-Маше Зековић, дивне и узорне мајке хришћанке, на коју треба да се угледају сви који су је познавали, а будућим покољењима да буде примјер мајчинства и доброчинства, радости и вјере у живот и васкрсење.   Вјечан јој спомен и Царство јој Небеско, а породици утјеха од Господа.   Христос воскресе – Ваистину воскресе!   Упокојила се у Господу Младенка Маша Зековић, попадија и вјероучитељица из Бара     Примивши Свете Тајне Тијела и Крви Христове, уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота Младенка - Маша Зековић, попадија и вјероучитељица из Бара. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној Херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије), од благочестивих родитеља Миленка и Сенке, рођене Вујовић. Основну школу и Гимназију завршила је у Љубињу, студирала Пољопривредни Факултет у Београду.   Године 2003. ступила је у брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског факултета у Београду. Након Слободановог рукоположења у чин свештеника и његовог постављења на дужност пароха Јеленачко – Подострошког  2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе на парохију Даниловградску гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота.   За 13 година свога боравка и служења Цркви Христовој Маша са својим супругом, протом Слободаном даје великог и благословеног плода. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Тако је цијела свештеничка породица Зековић постала примјер и свједок истинског и правог живота са Богом са свим породичним, хришћанским вриједностима. Њен успјешни вјероучитељски рад се огледао у великом броју дјеце који се сабирао на вјеронауци. Маша није само предавала основе православне вјере, већ је дјецу упућивала на учествовању у Литургијском животу, на морално живљење, а кроз академије и духовне свечаности у дјеци откривала њигове дарове и таленте. Отуда су прославе и свечаности у Даниловграду биле једне од најљепших у нашој Митрополији, а дјеца из Даниловграда на Дјечијим Саборима увијек имала запажене и успјешне наступе, са којих су сваке године односили бројна признања. Због тако преданог и успјешног рада Маша је одликована признањем Вјероучитељ године.   Као што се град који на гори стоји не може сакрити, тако и њихово смирено служење Цркви није могло остати не примијећено. Због тога их Митрополит Амфилохије 2016. године шаље на нову дужност у храм Светог Јована Владимира у Бару гдје оца Слободана поставља за старјешину храма и Архијерејског протопрезвитера Барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при Храму.   Долазак на нову дужност се поклапа са почетком Машине борбе са болешћу, али је то не спречава да настави своје служење сабирајући дјецу Бара под сводове новог Храма, гдје је Маша за кратко вријеме окупила велики број дјеце, који су на овогодишњем Дјечијем Сабору показали велики успјех, како у познавању основа православне вјере, тако и у креативном осмишљавању и организацији Сабора.   Снага и сила Машине вјере најјасније се показала у току њене тешке болести. Примајући све са благодарношћу, тако и сазнање да болује од најтеже болести примила је смирено и са поуздањем у Господа.  У том духовном настројењу и непоколебљивјој вјери, причестивши се Тијелом и Крвљу Христовом, предала је своду душу Господу  на Онколошком одјељењу у Клиничко – болничком Центру Црне Горе.   Вјечан јој спомен и Царство Небеско!     Извор: Митрополија црногорско-приморска  
    • Од Логос,
      Поводом упокојења наше сестре у Христу, протинице и вероучитељице Младенке - Маше Зековић, благодарећи Радију Светигора доносимо све прилоге са опела које је служено данас у манастиру Ждребаонику. 
       
      Беседа Митрополита Амфилохија поводом упокојења новопрестављене Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице

      Беседа Епископа Григорија поводом упокојења новопрестављене слушкиње Божје Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице

      „Божићно писмо“ - Поводом упокојења слушкиње Господње, попадије и вероучитељице Младенке-Маше Зековић

      Упокојила се у Господу Младенка Маша Зековић, попадија и вјероучитељица из Бара
       
      У манастиру Ждребаоник сахрањени земни остаци протинице Младенке-Маше Зековић
        На манастирском гробљу у Ждребаонику код Даниловграда данас су сахрањени земни остаци Младенке Маше Зековић, попадије и вјероучитељице из Бара, која се јуче упокојила у Господу у 38-ој години живота. У присуству родбине и великог броја вјерника, опело су служили Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ захумско-херцеговачки г. Григорије, а саслуживало им је многобројно свештенство СПЦ.     Митрополит Амфилохије је рекао да је у Младенкином имену садржан њен живот. „Родила се на празник Христовог васкрсења. И сав њен живот био је у знаку Христовог васкрсења, па и њено страдање. Био сам код ње у болници, па се исповиједила. Па и последње ноћи пред упокојење примила је Тијело и Крв Христа распетога и васкрслога“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он је рекао да је њено материнство оно чиме је испунила дане свога живота.     „Пророк Соломон каже да Бог неке људе узима младе да се зло не би дотакло срца њиховог.  А онда, сазнао сам и видио сам да Бог узима неке који нијесу толико млади, али су ипак млади за ове наше људске прилике и људски живот. Ево, то се догодило с нашом Младенком. Зашто је Бог тако поступио, онда кад је била најпотребнија и својој дјеци и свима нама и Цркви Божјој? Има оних, који испуне свој живот, смисао свога живота, оно зашта их је Бог овдје призвао у неком краћем времену“, казао је Владика. Он је казао да се Младенка приликом исповијести није бојала смрти.     „Једино је бринула за дјецу. То је једино бринула. Али, на крају је завршила оним ријечима древнога пророка Авраама: Господ ће се постарати. Предала је у руке Господње и себе и своју дјецу и свога Слободана. Господ нека би дао да и Црна Гора и Херцеговина још рађају овакве благословене душе“, казао је Митрополит Амфилохије. Од Младенке су се опростио и протојереј Мирчета Шљиванчанин, секретар подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења и Младенкин брат протојереј-ставрофор Радивоје Круљ. Раније данас Владика Григорије је, уз присуство и молитвено учешће Митрополита Амфилохија, служио са свештенством Свету заупокојену литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.     Он је рекао да је Младенка својим цјелокупним постојањем свједочила да постоји Бог љубави. „Свједочила је да постоји Божанска љубав. Њено лице, које нас је све обасјавало љубављу, будило нас је из наших смрти и потонулости у које тако често западамо, а у којима ова чудесна личност није никада била, па ни у часовима највећег бола, нити у часу саме смрти“, рекао је Епископ захумско-херцеговачки.     Казао је да је Маша симбол, вјесник и радост живота. „Она је из реда оних ријетких људи који живе сваки тренутак живота и који оживљавају све што је позвано на живот. Сјетите се, браћо и сестре, њеног лица на један трен и оживјећете у тренутку“, казао је Владика Григорије.     Беседа Митрополита Амфилохија поводом упокојења новопрестављене Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице
        Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је у уторак  7. новембра 2017. године у манастиру Ждребаоник опијело Младенки – Маши Зековић попадији и вјероучитељици, уз саслужење свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке, Захумско-херцеговачке и приморске  и осталих Епархија Српске православне Цркве, и у присуству великог броја монаштва и вјерног народа.  Ожалошћеној породици и сабранима бесједама су се обратили Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије, координатор Катихетског одбора протојереј Мирчета Шљиванчанин а у име породице протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски.   Звучни запис беседе   Беседа Епископа Григорија поводом упокојења новопрестављене слушкиње Божје Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице     Свету заупокојену Архијерејску Литургију у храму светог Јована Владимира у Бару 7. новемра 2017. године поводом новопредстављења Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице служио је Његово Преосвештенство Епископ Захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије у присуству великог броја свештенства, монаштва и вјерног народа, који се на крају молитвеног сабрања породицама Зековић и Круљ као и свим сабранима обратио словом  архипастирске поуке  која је посвећена управо лику „мајке хришћанке“ протинице Маше Зековић.   Звучни запис беседе   „Божићно писмо“ - Поводом упокојења слушкиње Господње, попадије и вероучитељице Младенке-Маше Зековић     Иван Александрович Иљин   Било је то прије пар година. Сви су се спремали дочеку Божића, припремали јелку и поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: ни породице, ни друга – и мени се чинило да сам остављен и заборављен од свих људи. Около је била празнина и није било љубави: далеки град, туђи људи, очврсла срца. И ето, у чамотињи и малодушности, сјетих се хрпе старих писама које сам успио сачувати упркос искушењима наших црних дана. Дохватио сам је из кофера и нашао то писмо.   То је било писмо моје покојне мајке, написано прије 27 година. Каква срећа што сам се сјетио тог писма! Препричати га није могуће и зато га у цјелости наводим.   „Драго моје дијете, Николицe. Ти се мени жалиш на самоћу, а кад би само знао како је мени тужно и болно слушати твоје ријечи. Ја бих са таквом радошћу дошла теби и убиједила те да ти ниси сам и не можеш бити сам. Ти знаш да је не могу оставити оца, он много пати, и моја му њега може бити потребна сваке минуте. А ти свакако требаш спремати испите и завршавати универзитет. Него, дај да ја теби кажем зашто ја никада не осјећам усамљеност.   Видиш, човјек је усамљен само тада када он никога не воли. To je зато што је љубав попут нити које нас везују са вољеним човјеком. Тако ми и букет творимо. Људи – то су цвјетови, а цвјетови у букету не могу бити усамљени. И ако се цвијет само расцвјета и почне мирисати, њега баштован убере и дода у букет.   Тако је и са нама, људима. Ко воли, његово срце цвјета и мирише; и он поклања своју љубав исто тако, као што цвијет поклања свој мирис. Али, он тада није усамљен, зато што је његово срце код онога кога он воли: он о њему мисли, брине се о њему, радује се његовим радостима и пати са њим у његовим патњама. Он и нема времена да би се осјећао усамљеним и размишљао о томе да ли је он усамљен или не. У љубави човјек заборавља на себе; он живи са другима, он живи у другима, а то и јесте срећа. Ја већ видим твоје упитне плаве очи и већ чујем твоје тихо противљење, што је то само пола среће, јер цијела срећа није само у том да волиш, него у томе да и тебе воле. Е, ту је малена тајна, коју ћу ти ја на увце рећи: ко заиста воли, тај не запиткује и не ситничари. Не смије се стално пребројавати и запиткивати: а шта ће мени донијети моја љубав? а чека ли мене узајамност? а можда ја волим више него што мене воле? да ли уопште вриједи давати толико љубави?…Све је то нетачно и непотребно; све то значи да љубави још нема ту (још се није родила) или је већ ту нема (умрла). То опрезно премјеравање и измјеравање прекида живу струју љубави која тече из срца и задржава је. Човјек који мјерка и вага – не воли. Онда се око њега формира празнина, недосегнута и незагријана зрацима његовог срца, и други људи то тада осјећају. Они осјећају да је около њега празно и хладно и круто, окрећу се од њега и не чекају никакву топлину с његове стране. То њега још више хлади, и ето – он сједи потпуно сам самцат, заобиђен и несрећан…   Не, драги мој, љубав треба стално да струји слободно из срца, и не треба се забрињавати о узајамности. Треба људе разбуђивати својом љубављу, треба их вољети и вољењем их призивати да воле. Вољети – то није пола среће, него цијела срећа. Само то признај и около тебе почеће да се дешавају чуда. Предај се струји свога срца, ослободи своју љубав, пусти да њени зраци свијетле и грију на све стране. Онда ћеш ускоро осјетити како ка теби теку са свих страна повратне љубави. Зашто? Зато што твоја директна, ненамјерна доброта, твоја непрекидна и безусловна љубав невидљиво изазива у људима доброту и љубав.   И онда ти осјетиш то повратно струјање не као „пуну срећу“, која ти је била потребна, него као незаслужено земаљско блаженство, у којем ће твоје срце цвјетати и радовати се.   Николице, дијете моје! Размисли о томе и сјети се мојих ријечи чим се опет осјетиш усамљеним. Посебно тада, када мене више не буде на земљи. И буди спокојан и благомислен, зато што је Бог – наш баштован, а наша срца – цвијеће у Његовом врту.   Ми те обоје њежно грлимо, и твој тата и ја.   – Твоја мама-„.   Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утјеху. Знаш, ја увијек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада: тек што сам завршио са читањем писма, почело је Божићно свеноћно бденије! О, незаслужено земаљско блаженство!       *(Преузето из књиге: Иван А. Илыин, Поющее сердце, 10, изд, Москва, 2017, стр. 258- 262.)   *Превод са руског: др Драгана Павловић, љекар и постдипломац Санктпетербуршког државног института.   *Приређивач: Александар Вујовић, професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре.   Нека овај прилог буде мала воштаница за покој новопрестављене слушкиње Господње, попадије Младенке-Маше Зековић, дивне и узорне мајке хришћанке, на коју треба да се угледају сви који су је познавали, а будућим покољењима да буде примјер мајчинства и доброчинства, радости и вјере у живот и васкрсење.   Вјечан јој спомен и Царство јој Небеско, а породици утјеха од Господа.   Христос воскресе – Ваистину воскресе!   Упокојила се у Господу Младенка Маша Зековић, попадија и вјероучитељица из Бара     Примивши Свете Тајне Тијела и Крви Христове, уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота Младенка - Маша Зековић, попадија и вјероучитељица из Бара. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној Херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије), од благочестивих родитеља Миленка и Сенке, рођене Вујовић. Основну школу и Гимназију завршила је у Љубињу, студирала Пољопривредни Факултет у Београду.   Године 2003. ступила је у брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског факултета у Београду. Након Слободановог рукоположења у чин свештеника и његовог постављења на дужност пароха Јеленачко – Подострошког  2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе на парохију Даниловградску гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота.   За 13 година свога боравка и служења Цркви Христовој Маша са својим супругом, протом Слободаном даје великог и благословеног плода. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Тако је цијела свештеничка породица Зековић постала примјер и свједок истинског и правог живота са Богом са свим породичним, хришћанским вриједностима. Њен успјешни вјероучитељски рад се огледао у великом броју дјеце који се сабирао на вјеронауци. Маша није само предавала основе православне вјере, већ је дјецу упућивала на учествовању у Литургијском животу, на морално живљење, а кроз академије и духовне свечаности у дјеци откривала њигове дарове и таленте. Отуда су прославе и свечаности у Даниловграду биле једне од најљепших у нашој Митрополији, а дјеца из Даниловграда на Дјечијим Саборима увијек имала запажене и успјешне наступе, са којих су сваке године односили бројна признања. Због тако преданог и успјешног рада Маша је одликована признањем Вјероучитељ године.   Као што се град који на гори стоји не може сакрити, тако и њихово смирено служење Цркви није могло остати не примијећено. Због тога их Митрополит Амфилохије 2016. године шаље на нову дужност у храм Светог Јована Владимира у Бару гдје оца Слободана поставља за старјешину храма и Архијерејског протопрезвитера Барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при Храму.   Долазак на нову дужност се поклапа са почетком Машине борбе са болешћу, али је то не спречава да настави своје служење сабирајући дјецу Бара под сводове новог Храма, гдје је Маша за кратко вријеме окупила велики број дјеце, који су на овогодишњем Дјечијем Сабору показали велики успјех, како у познавању основа православне вјере, тако и у креативном осмишљавању и организацији Сабора.   Снага и сила Машине вјере најјасније се показала у току њене тешке болести. Примајући све са благодарношћу, тако и сазнање да болује од најтеже болести примила је смирено и са поуздањем у Господа.  У том духовном настројењу и непоколебљивјој вјери, причестивши се Тијелом и Крвљу Христовом, предала је своду душу Господу  на Онколошком одјељењу у Клиничко – болничком Центру Црне Горе.   Вјечан јој спомен и Царство Небеско!     Извор: Митрополија црногорско-приморска  

      View full Странице
×
×
  • Create New...