Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Milica Bajic

Нове представе

Оцени ову тему

Recommended Posts

KAD JE NIČE PLAKAO

Irvin D. Jalom

Premijera: 14. februar 2019.

USTANOVA KULTURE "VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ"
Scena „Aleksandar Popović”, Sezona 2018/19.

PODELA:

Dramatizacija: Jordan Cvetanović

Reditelj: Goran Jevtić
Asistent reditelja: Patrik Lazić

Igraju: Ljubomir Bandović, Goran Jevtić, Katarina Marković, Vanja Milačić, Sara Pejčić, Dimitrije Stajić

Scenograf: Vesna Popović
Kostimograf: Stefan Đoković
Kompozitor: Draško Adžić
Koreograf: Miloš Isailović
Video i animacija: Nenad Dodić
Inspicijent:  Ana Prokić

Produkcija: Kulturocilin
Izvršni producenti: Bisenija Mrdaković, Tamara Pović
PR menadžerka: Aleksandra Babić
Social media menadžerka: Katarina Živković
Grafički dizajn: Vesna Simić
Fotografi: Marina Ilić i Marko Petrović
Tehnčki direktor: Milomir Dimitrijević
Majstor tona i videa: Miloš Udovčić
Majstor svetla: Igor Tomović

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Kao retko kada, dogodi se da jedan roman postane neprikosnoveni svetski bestseler, a da pritom ne izgubi svoj umetnički i intelektualni autoritet.

Roman Irvina Yaloma je upravo to. Statistike kažu da je među svetskom populacijom koja čita romane , svaki treći pročitao „KAD JE NIČE PLAKAO“ , što ga svrstava u jedno od najpopularnijih dela ikada napisanih.

Ovaj komad počinje molbom filozofkinje Lu Salome doktoru Brojeru, da primi na lečenje mladog i nepoznatog filozofa Fridriha Ničea.

Problem je u tome što Niče neće pristati ako sazna da je upravo Lu urgirala na tome jer su odnedavno prekinuli sve odnose i ona smatra da je ona uzrok njegove patnje i narušenog zdravlja. Dr. Brojer nalazi način da se sretne sa Ničeom i počinju njihovi stalni susreti  u kojima se polako odmotava gusto i teško razmrsivo klupko Ničeovih problema , strahova, nasleđa, nerazjašnjenih porodičnih problema, ljubavnih nemogućnosti, strasti, filozofskih nedoumica i pitanja bez odgovora, jednom rečju svega sto čini život bilo koga od nas.

Tokom tih seansi otkriva se pođednako zamršeni unutrašnji svet i samog doktora Brojera.  I dok otkrivamo i tajne njegovog bića, koje ne sme da pokaže, kao ni slabosti jer je upravo on taj koji bi trebalo da leči, prisustvujemo uzbudljivom, gotovo trilerskom zapletu i preplitanju unutrašnjih borbi, koje vode katarzi ova dva blistava uma, čiji će rad promeniti tok istorije i uticati na živote svih nas.

Tokom samih seansi rađaju se tehnike i ideje za lečenje koje ce kasnije biti artikulisane u ono što danas nazivamo psihoanalitički metod lečenja.

Svedok ovog procesa je i mladi doktor Frojd, Brojerov saradnik koji polako uviđa plodonosnost i značaj „lečenju razgovorom“

Pitanja koja čekaju svoj odgovor i traže ga u najskrivenijim kutovima naše podsvesti su ista ona pitanja koja muče svakog čoveka, dakle i svakog gledaoca. Odnos sa porodicom, traume, nasleđa, u suprotnosti sa željama i osećanjima, moralne norme, društveni poredak koji nam je dalek, pitanja religioznosti, izdaje, snovi, značenja, strahovi, seksualnosti, besmisao…

Razgovorima, strpljenjem, posvećenošću i dubokim razumevanjem, empatijom, dolazi se do suočenja sa samim sobom i svojim problemim, kao i rešenjem istih, koji čuče duboko u njima.

Likovi dolaze do katarze, pročišćenjem i ritualnim kupanjem u suzama kao metaforom prosvetljenja koje nam je svima neophodno, učeći nas da, ako postoji problem u nama onda je i rešenje u nama. Da je ljudski biti ranjiv i slab, da nije važno koliko puta padneš već da svaki put ustaneš, da se proces učenja nikad ne završava, da ne smeš tražiti opravdanja vec rešenja,da je put borba, ali ne sa drugim već uvek i isključivo sa sobom.

Čitav komad se odvija na dva plana, svesnom i nesvesnom, onom o čemu se govori i onom što se skriva, o potrebi čoveka da se podeli sa drugim bićem, a da bi to postigao mora prvo da sklopi celog sebe. ŽIVIM DAKLE MISLIM ali i OSEĆAM DAKLE ŽIVIM.

Tematska okosnica komada je borba nagona i usvojenog superega, apsurd braka kao slobodnog izbora koji zatim postaje zatvor. Potreba da se stalno zanemaruje ono što imamo u potrebi da se poseduje zabranjeno i nedostižno. Da li je u ljudskoj prirodi samo da osvaja ili da i uživa u osvojenom. Da li ikada nesebično pomažemo drugima ili je naša istinska motivacija pomoć za samoga sebe. Da li razgovarajući sa drugima zapravo vodimo dijalog sa sobom i razrešavamo sopstvene problem? Da li nam je svako ljudsko biće tek ogledalo u kojem tražimo sopstveni odraz i odgovore olakšanje? Da li upoznavanje sebe nužno vodi u očaj i  da li ima leka ili samo olakšanja? Gde čovečanstvo danas stoji stotinu godina posle Ničeove filozofije i Brojerove psihoanalize. Postoji li sloboda izvan slobode u odnosu na samog sebe, biti ja i istine?
Goran Jevtić 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Живо ме интересује каква је представа, првом приликом ћу је погледати.

Ако је неко гледао, молим да порокоментарише. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

,,UKRAĐENA LIČNOS"

 

INTERVJU, LANE GUTOVIĆ: Gde se pare broje, a gaće skidaju, nema šale i smeha

 

milan-lane-gutovic.jpg

1.1kShares
 1k
 

Onim osobama koje nekoliko puta glasaju za tipove koji zemlju dovode u ovakvo stanje treba uzeti pravo glasa kao što se nesposobnim i opasnim šoferima oduzima vozačka dozvola jer ugrožavaju bezbednost građana. To nema veze sa godinama već sa instaliranim kretenizmom

Jedan od bardova srpske glume Milan Lane Gutović ovih dana kreće na američku turneju sa svojom predstavom “Ukrađena ličnos”. Publika u Srbiji Laneta sve ređe može videti na televiziji i u bioskopu, a stiče se dojam da je to posledica njegovih javnih istupa u kojima, nimalo blagonaklono, komentariše aktuelnu vlast, naročito predsednika Srbije.

Kako nema gde drugo, ostaje mu da krstari po Srbiji i svetu i svojim živim nastupima zasmejava ljude. Istina, ponekad posle tog smeha ostane gorak ukus u ustima…

Kad igrate “Ukrađenu ličnost” čija Vam ličnost najpre pada na pamet i kome biste, da hoćete, posvetili predstavu

Ta ukrađena i nađena ličnost se i u predstavi odnosi na zvanje predsednika, tako da nemam izbora.

Koliko se i sami, živeći u Srbiji ovakvoj kakva je trenutno, osećate kao “ukrađena ličnost”?

Naši životi i naše sudbine su u službi nekog projekta koji nama nije predstavljen tako da “živeti” nije možda pravi termin. Možda bi preciznije bilo “služiti život” u Srbiji. Ako sam u pravu mi smo generacije ukradenih života zaposlenih  u ostvarivanje nekog i nečijeg projekta.

Za koji dan stižete u Ameriku. Kakve reakcije očekujete od publike, naših zemljaka koji već izvesno vreme ne žive u Srbiji? Mora li čovek biti u toku sa zbivanjima u Srbiji da bi razumeo “Ličnos”?

Ne očekujem ništa posebno. Sve se razume i sa distance pa  nema razloga za vaš povratak da bi se razumela predstava…Duhoviti posmatrači su primetili da čak i u avionu piše « Vežite se propadamo ». Pa kada se to iz aviona vidi…

Postali smo stoka, marva. Dresura koja traži tiraniju da bi bila uspešna daje rezultate.

Čini se da je sve više Šojića, a sve manje Pantića. Zašto je tako? Zašto obični ljudi sve manje imaju želje, volje, hrabrosti da se odupiru pretpostavljenima koji im rade o glavama, kako u svojim malim sredinama, preduzećima, tako i na višim nivoima?

Postali smo stoka, marva. Dresura koja traži tiraniju da bi bila uspešna daje rezultate. Demokratija koja je uspešno izvitoperena u staru dobru diktatutru i tiraniju učinila je da smo postali marva…

S tim u vezi, slušam komentare da humor zna da bude i kontraproduktivan, jer pasivizira građanstvo?

To je tačno…Izbor nam je sužen. Narod kaže ; “Gde se pare broje, a gaće skidaju, nema šale i smeha“… A mi para nemamo da bi ih brojali… Ostaju nam samo gaće… uz osmeh…

Moja zemlja i moj narod su žrtve nekog projekta. Jedni se prave da taj projekat ne razaznaju, a neki su «blagosloveni tupošću» pa taj projekat i ne primećuju

Kada smo pre dve i po godine radili intervju, komentarišući Dnevnik državne televizije koji je najavljivao bolje dane, ponadali ste se da ćemo preživeti taj napredak. Dokle smo stigli sa napretkom?

Vi i ja do Amerike a ostali nigde… Kako se kaže u narodu za uzaludan trud; “stigli su do rupe na opanku “…

Nedavno je profesor Zec izjavio da bi Srbi vrlo lako mogli da krenu stopama Hazara, s obzirom da nam je prirodni priraštaj mali i sve nas je više u emigraciji, a sve manje u otadžbini. Vaš komentar?

Moja zemlja i moj narod su žrtve nekog projekta. Jedni se prave da taj projekat ne razaznaju a neki su «blagosloveni tupošću» pa taj projekat i ne primećuju. Tačno je da nam je sve manje dece, ali nema se vremena… Predsednik je kriv. Svaki čas neki miting. Jednostavno nema uslova. A i slaba je hrana… Šta je sendvič? Predlagao sam da umesto autobusa za prebacivanje obožavaoca sa mitinga na miting od sada koriste spavaća kola … To bi poboljšalo uslove za razmnožavanje. Mada…možda ove obožavaoce i ne treba razmnožavati… Ne umem da odgovorim na ovo pitanje. Nisam pametan… Ukratko – « blagosloven sam ».

Predsednik pre neki dan izjavi kako će Kosovo dobiti nezavisnost celoj teritoriji, ali kako to nije njegova krivica? Čija je?

Albanci su krivi više od njega…

On je usput optužio one koji su ga napadali zbog njegovih predloga o razgraničenju “iako ih nikad nisu čuli”…Razumete li vi predsednika Vučića i njegove probleme?

Srećom ga ne razumem… što je dokaz  stabilnosti moga mentalnog stanja. Na vlast je stupio potpuno sagledavajući « grozno » stanje u kome je država zahvaljujući lošoj upravi predhodnika, ali će on to ispraviti što bi uostalom mogao svaki prosečan supermen.

Kako je vreme prolazilo i ređali se « uspesi «  postajao je sve turobniji, a u intimi govornice i u uskom krugu nekoliko televizija, čak i rasplakana. Sada je vidno razočaran narodom koji ga je izdao…Prvo ga je izalo onih pet miliona a sada ga izdaje i onaj ostatak  jer ideju « razgraničenja «  ne razumeju.

Muči se, a nema razloga ! Opet je u pravu. Kada preda celo Kosovo nije li to razgraničenje?

U ovoj mržnji vlasti prema meni otkrivam razloge zbog čega se nekada osećam bezbedno jer između njih i mene je taj sanitarni kordon mržnje koji me čini bezbednim od mogućih kontakta sa njima  

Vrlo kritički istupate prema vlastima. Koliko vas te reči koštaju…Na televiziji vas viđamo samo u reprizama, a skoro smo zaboravili kako izgledate na filmu…

Moje ponašanje me štiti od mnogih simpatija. U ovoj mržnji vlasti prema meni otkrivam razloge zbog čega se nekada osećam bezbedno jer između njih i mene je taj sanitarni kordon mržnje koji me čini bezbednim od mogućih kontakta sa njima.  

Da li ova garnitura prihvata kritičare svojih postupaka i odluka ili ima isti odnos prema satiri kao što je imala, recimo kraljevina Jugoslavija?

– Ova garnitura je originalna. Umesto tekstove skrate pisca… Nije ovo lice cenzure, ovo je postava cenzure. Njen do sada najmračniji skrivani oblik. Cenzura je kao i slepo crevo beskorisna kad ne funkcioniše, ali je zato grozna kad se aktivira.

Koliko ima politike u srpskoj kulturi i ko su njeni protagonisti?

Nema otpora. Ovo «zadovoljavajuće» stanje će se nažalost nastaviti.

Kako Vam izgledaju ovi građanski protesti, šta očekujete da će biti njihov epilog?

Epilog je slom vlasti. Ovo su samo kataklizmični procesi. Vlast ima moć i može da uguši i pobije sve protivnike… sem svojih naslednika naravno.

Može li Srbija dočekati još jednu priliku, još jedan 5.oktobar?

Za to očekivanje treba biti pravilno politički «hipnotisan» a ja nisam uopšte pod hipnozom.

Zašto su glumci u prvim redovima na svim protestima od devedesetih naovamo?

Profesionalni ustanici…

Vaš kolega Sergej Trifunović je odlučio da se aktivno uključi u politiku. Šta biste mu poručili, kao neko ko je u prošlosti imao dodira sa politikom, bili ste na listi DSS?  

Nisam nikada imao baš blizak dodira sa politikom ali nema razloga da joj se približavam jer mi se i sa ovog rastojanja gadi…

Često čujemo te komentare da je naša intelektualna elita inertna. Postoji li ona uopšte, s obzirom na njen uticaj u društvu

Ne samo intelektualna, sve elite su se povukle pred estetikom i stavovima bezumnog primitivizma, kriminala i bezočnosti…

Ko je danas elita u Srbiji?

Ne znam ! Elita je i pre ovoga bila u anonimnosti a sada se povukla u duboku ilegalu.

Reprize serija iz osamdesetih i devedesetih su već godinama najgledaniji programi na nacionalnim televizijama. Jesu li one toliko dobre ili mi u međuvremenu nismo uspeli da napravimo ništa kvalitetno.

Erozija je i na tom planu pokazala značajne rezultate. Duh se povukao na rezervne položaje i prepustio udarne termine diletantima i amaterima.. Ipak, i ovi rezultati mogu da posluže… Razvijamo amaterizam.

Zašto su rialiti programi toliko popularni u Srbiji?

Zato što se podilazi najnižim strastima. Ta zabrinjavajuća popularnost nije zadatak vlasnika kanala nego zadata kulturne politike. Neko treba da objasni ljudima da ako im se ne dopada tuđi život neka žive svoj.

Onim osobama koje nekoliko puta glasaju za tipove koji zemlju dovode u ovakvo stanje treba uzeti pravo glasa kao što se nesposobnim i opasnim šoferima oduzima vozačka dozvola jer ugrožavaju bezbednost građana. To nema veze sa godinama već sa instaliranim kretenizmom

Crna Gora i Bosna i Hercegovina su zabranili rialiti programe na nacionalnim frekvencijama. Je li to u redu i može li se time nešto postići?

Ne znam ! Da bih znao trebalo bi da se bavim time a ja nisam čak ni ministar kulture.

Jeste li čuli za aktuelnog ministra kulture pre nego što je dobio mandat. I kako komentarišete njegov učinak?

Upoznao sam ga i poneo lepo mišljenje o njemu. Za ostalo ne znam.

Sve više građana, ponajviše onih mladih i školovanih, napušta zemlju u potrazi za boljim životom. Kako se to odražava na one što ostaju i ono što ostaje od države?

Srbija njihovim odlaskom gubi nadu a dobija na očaju. Ostavljaju nas na cedilu usred navale prepisanih doktorata i kupljenih diploma na milost i nemilost senilnom hor akademika i elastičnom i fleksibilnom patrijarhu.

Neko je nedavno predložio da se osobama starijim od 65 godina ukine pravo glasa u Srbiji. Šta mislite o tom predlogu, da li bi to nešto promenilo?

Treba glasanje da bude javno. Onim osobama koje nekoliko puta glasaju za tipove koji zemlju dovode u ovakvo stanje treba uzeti pravo glasa kao što se nesposobnim i opasnim šoferima oduzima vozačka dozvola jer vožnjom ugrožavaju bezbednost drugih građana. To nema veze sa godinama već sa instaliranim kretenizmom.

Šta bi želeli da poručite ovim gorepomenutim, koji će vas gledati na američkoj turneji?

Uobražavam da će predstava reći dovoljno. Da ne mislim tako ne bih ni dolazio.

Antonije Kovačević

https://www.ricochetspecial.com/intervju-lane-gutovic-gde-se-pare-broje-a-gace-skidaju-nema-sale-i-smeha/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pozorišna komedija
ZBOGOM STRESU

 

Nataša i Žarko kao antistresna terapija

Vodeći se ličnim i iskustvom bliskih ljudi, da je pozorište lekovito za dušu i psihu ali da su to i smeh i muzika, naša koleginica Željka Zebić napisala je pozorišnu komediju „Zbogom stresu“.

Da je reč o predstavi koja će osvojiti publiku potvrđeno je na premijernom izvođenju u Centru za kulturu „Vlada Divljan“ u Beogradu. A evo i zašto.

Željka Zebić je svoje višegodišnje novinarsko iskustvo u svetu popularne psihologije, upoznajući i one koji pomoć traže i ljude koji im pomažu, i to što zna šta nas najviše muči, vešto utkala u predstavu. Namera joj je bila da ovu globalno aktuelnu temu posmatra iz drugog, vedrog ugla – i to je uspela. Kako je i producent predstave, bilo joj je lakše da napiše tekst znajući šta je cilj i koje su mogućnosti pred njom.

Izbor glumaca pokazao se odličnim, jer su Nataša Aksentijević i Žarko Stepanov osvojili publiku u prvim minutima i držali im osmeh na licu do kraja. To da je predstavu režirao Milorad Milinković, reditelj poznat posebno po filmskim ostvarenjima, onima koji često obiluju humorom, primetno je u svakoj sceni. Dao je dinamičnost i ritam svakom trenutku i „ono nešto“ karakteristično za sve što je do sada radio, a publika voli.

Nataša i Žarko očigledno se na sceni sjajno zabavljaju, i unose svoje posebnosti u likove koje igraju. Ona je žena pod svakodnevnim tipičnim stresovima i želi da ih se oslobodi. On igra četiri lika: tri lajf kouča i njenog supruga. Priča je zaokružena kada ona nađe rešenje za svoje stresove, a trenutak kada ga otkrije suprugu, pored gromoglasnog smeha, izazvao je i buran aplauz. Ljudi su prepoznali sebe, svoje dnevne nervoze i brige, sumnje i jednostavnost načina da im bude bolje!

Stepanov vrlo vešto prelazi iz jednog u drugi lik i zadivljujuće menja način igre i karakter. Nataša Aksentijević je primetno izuzetna komičarka, glumica koja je igrom očarala publiku. Zajedno, oni su vrlo skladan i uigran tandem.

U predstavi „Zbogom stresu“ naglašeni su uobičajeni elementi svakodnevnog života danas, ono što bismo svi želeli u stvari a ne znamo kako da to definišemo. I moda da potražimo pomoć od sve brojnijih lajf koučeva, odnosno onih koji misle da bi se mogli time baviti.

Opšti je utisak da je ova pitka komedija rađena u pozitivnoj atmosferi, opušteno i uz dosta kreativne energije, i, u skladu sa nazivom, bez uobičajenih stresova.

A da je reč o predstavi koja će dugo oduševljavati publiku ukazuju i reakcije i komentari publike. Radnja predstave nije vezana za naše prostore, isto je i u drugim krajevima regiona i sveta, pa će se u njoj lako prepoznati i gledajući je nasmejati i izvan granica Srbije.

„Zbogom stresu“ je nastala u produkciji Walter Media iz Beograda i Centra za kulturu Vlada Divljan, gde će se i dalje igrati. Ali, planiraju da gostuju svuda – 10. novembra nastupaju u Beški (Vojvodina), i ponovo u Beogradu, 21. novembra u Akademiji 28.

Capture.PNG

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Justin Waters,
      „Турци долазе“ или о ширењу негативне представе о Србима
       
      Филм „Турци долазе. Сабља правде“ је потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром За хришћанску Европу Турчин или, тачније „Турчин“, вековима је био синоним дивљаштва, суровости и крвожедности. У студијама које се данас зову имаголошким омиљена тема је постало истраживање и тумачење настајања, варирања и обогаћивања и одржавања представе о Турцима и муслиманима, као вечном, изазовном и узнемиравајућем Другом, у западноевропској цивилизацији, њеној књижевности, ликовној уметности и народној уобразиљи. Таква слика почела је да се обликује још у средњем веку, а витална је и данас. Немачки научник Јулијус Бергхарт је у садржајној књизи Imago Turci. Европска слика Турака 1453-1600. (2011) дао сјајан синтетички приказ раног формирања те константно негативне представе. Кад жели да укаже на велику опасност, Италијан и данас спонтано узвикне „Mamma, li turchi!“
      Историјски посматрано, није тешко разумети зашто је баш Турцима припало то привилеговано место у галерији негативних стереотипа који насељавају свет менталних представа европског човека. Нису га баш задужили нежностима, а где је тешких успомена и страха у костима – ту је увек и неограниченог надахнућа за бујну машту и креативности из арсенала Екове „естетике ружног“ и, додали бисмо, злог. Кад се још умешају и идеолошке предрасуде и себични интереси, тенденциозним мистификацијама никад краја. То бар ми Срби предобро знамо. Елем, Турци тако носе своје историјски заслужено, али и неправедно тешко бреме. Не може им се помоћи…
      ВАНИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ
      Кад је већ тако како јесте, изгледа да потомци Османлија предузимају озбиљне кораке да се у будућности можда почну писати научне студије о слици Срба и Турској, с потајном надом да бисмо их могли заменити у њиховој тужној судбини негативног стереотипа на Западу или је, бар, са њима поделити. С обзиром на пријемчивост неких западњака за идеју о лошим Србима и усрдно пословање да се она што шире запати, рекло би се да нису без шанси. Управо почетком ове године стиже нам нова, крајње индикативна потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром, редовно избацујући све апсурдније и апсурдније (што не значи и неделотворне!) производе.
      После неколиких телевизијских серија у којима су Срби патентирани зликовци, пре само неколико недеља у биоскопима се, уз моћну рекламну најаву, појавио историјски спектакл „Турци долазе. Сабља правде“. Вест о појављивању овог филма пренели су неки наши писани медији, али је она прошла прилично незапажено, што само по себи и није превелико зло. Постоје, међутим, разлози да се над овим безвредним конфекцијским продуктом вулгарно комерцијалног филмотворства ипак додатно замислимо. Читав пројекат је, иначе, сумануто склепан и потпуно ванисторијски, иако се, као нека шарена крпара, спаја у једну целину произвољно скрпљеним парчићима историјске стварности.
      Прича је отприлике следећа: Славољубиви и окрутни српски краљ Лазар, који жели да створи „велику Србију“ (нешто познато звучи!) отео је Мару, жену нетом преминулог султана Мурата II, тако да је његовом наследнику Мехмеду II Освајачу пало у део да је ослободи из руку балканског зулумћара. Он на Србију упућује одред непобедивих јуришника, акинџија, чијег предводника Срби заробљавају, али онда на сцену ступа, односно на неукротивом ату и са сабљом правде у рукама улеће јунак Сунгур (гологлави и раздрљени, лепушкасти Емре Кивилџим који, као некад Мики Рубироза на Калемегдану, трује погледом и плени гордошћу). У међувремену, охоли краљ Лазар најављује тежак пораз Турака и прижељкује да не умре пре него што се напије вина из лобање султана Мехмеда, а смерно га слушају његови верни витезови Милошевић и Караџић (имена нису грешком убачена из неког другог текста!), док заробљеница Мара очекује да дођу Турци и сруше му престо. Наравно, после низа тешких окршаја акинџије побеђују, што је уједно и победа правде над неправдом, а један (ваљда српски) малишан поентира свечано изјављујући: „Хоћу да постанем Турчин!“. То је, ето, фабула, али занимљивија прича је, заправо, она која уопште није филмска, а још мање уметничка.

      Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су приказане Османлије
      Што се историјске димензије тиче, свако ко иоле познаје историјске догађаје из XV века, уочиће да је у питању прави галиматијас. Пошто аутор сценарија Мехмед Боздаг вероватно није имао у виду кнеза Лазара Хребељановића (цара Лазара из народног предања), једини Лазар могао би бити деспот Лазар Бранковић, син Ђурђа Бранковића. Дакле, никакав краљ Лазар. А што се тиче Лазареве морбидне жеље да се, као сваки прави Србин, напије крви из лобање султана Мехмеда, њу је разуларени сценариста по свој прилици припазарио из времена ратовања (прото)бугарског Крум кана, познатог као „Крум Страшни“ са византијским царем Никифором I, почетком IX века. После победе над Византинцима и Никифорове погибије, Крум је, наводно, наредио да се од његове лобање направи пехар из којег је имао посебан мерак да пије вино. Па кад је могао он, што не би и филмски „краљ Лазар“?
      Мара из филма свакако је Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурђа Бранковића, па према томе и Лазарева сестра, која јесте била „политички“ удата за Мурата II и извесно време провела у његовом харему. Мара је по повратку у Србију дошла у сукоб са својим братом Лазаром и од њега се склонила код султана Мехмеда II. Султан јој је дао на уживање имање у Грчкој, где је ова племенита и ума жена помагала ходочасницима на путу за Свету Гору, а чак је, верује се, имала утицаја и на избор неких цариградских патријараха. О каквом њеном отимању, и одакле, може бити речи и зашто би Мара Бранковић упозоравала „краља Лазара“ да ће доћи Турци и срушити му престо? Са витезовима Милошевићем и Караџићем напуштамо филмску и улазимо у ону праву, озбиљну причу, али не о филму, дакако…
      ЂАВО ЈЕ ОДНЕО ШАЛУ
      Филмски гледано, Турци долазе је вредносно, што би се данас рекло, „треш“ илити ђубре, а комерцијално нискобуџетни или средњебуџетни производ који ће свакако направити одређени приход, првенствено у Турској, где га је за само две недеље приказивања, како наводе тамошњи медији, у 360 биоскопа видело више од 420.000 гледалаца. Филм је истовремено требало да уђе и у киносале САД, Канаде, Чилеа, Мексика, Аустралије, Јапана, Јужне Кореје, В.Британије, Немачке, Француске, Холандије, Италије, Русије, Јужне Африке, Индије, Индонезије, Малезије, Катара, Азербејџана и Казахстана. Засад не и у Србији. Али, с обзиром на неке наше необичне предилекције, ко зна?
      Коментаришући намере са којима се и начин на који се приступа темама прошлости у овом и сличним турским филмовима (сетимо се само суперспектакла „Освајање 1453“ или „Пад Цариграда“ из 2012), наш угледни историчар Љубодраг Димић поставио је прецизну дијагнозу. Указао је при томе на колосалан напор који, уз замашна улагања, у Турској и ван Турске, отварањем катедара и специјализованих института, ова држава чини да се институционализује универзитетско и научно проучавање османске и турске историје. „Критичко суочавање са чињеницама можда ће у неким елементима направити ревизију у историјској слици прошлости када је у питању Турска и њена делатност и присуство на овим просторима. Та слика је ревизија до које долазе историчари научници, а сасвим друга је ова врста ревизије за коју увек постоје врло јасни и прецизни, врло снажни политички, економски и други интереси“, упозорава Димић.
      Нису ли, уосталом, и у максимално комерцијалној мегасерији „Сулејман Величанствени“, у сваком погледу квалитетнијој од филма Турци долазе, били промишљено спојени профитни и пропагандни ефекти? Ништа није препуштано случају. У овом новом производу све је крајње огољено, и намера да се лако зараде велике паре и да се домаћој и страној јавности пошаље порука о поштењу, правдољубивости и јунаштву Турака и о најгорим особинама Срба. Пажњу ми је привукло једно реаговање на друштвеним мрежама: „Па филмови нису уџбеници историје. Амерички о овим просторима су трагикомични из нашег угла. Филмаџије немају појма где се нека земља налази, а камоли о њеној историји“. Тачно је, филмови нису формални уџбеници историје, али све више постају широко доступни приручници. Поготово ако се као такви препоручују. А управо се то догађа са филмом „Турци долазе“.
      Ђаво је однео шалу. Питање ја да ли би овом у суштини безначајном остварењу уопште требало посвећивати већу пажњу да га турско Министарство националног образовања није службеним дописом препоручило основним и средњим школама, и то само на један дан пре његовог уласка у биоскопе 17. јануара! У акту упућеном Генералном директорату за иновације и образовне технологије, Министартво указује на то да је реч о значајном доприносу промовисању националних и културних вредности у Турској и у свету. Подршку педагошком коришћењу овог филма дали су и Министарство за омладину и спорт, као и Установа задужена за стипендирање и студентски стандард, изражавајући намеру да се приказује и у студентским домовима и сличним објектима.
      Једна невладина организација која је обелоданила овакву симптоматичну званичну подршку филму „Турци долазе“, не пропушта да примети да је надлежна служба Министарства културе и туризма овај „поучни филм“ класификовала међу оне који се не препоручују млађима од 10 година, а да се за децу узраста до 13 година сугерише да га гледају у присуству одраслих, јер садржи сцене насиља које могу представљати негативне примере младима. Препорука Министарства образовања, међутим, односи се на ученике основних школа узраста од шест до 11 година, са чуђењем запажају чланови поменуте невладине организације. Да ли је овде икакав коментар уопште потребан?
      Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су српски војник води заробљене Турке (Фото: Промо) Читајући вест о иницијативи Министарства образовања, сетих се призора из дворишта једне основне школе у Анкари деведесетих година минулог века. После интонирања националне химне, деца су, сврстана у редове, изводила слетске вежбе са дрвеним пушкицама у рукама. Сад ће још имати прилику да свој патриотизам у раном узрасту додатно развијају и гледајући овакве педагошке филмове, са Србима у улози главних негативаца против којих се јуначки боре правични и часни Турци, па још у Румелији, пардон, на Балкану… Није ли сипање таквог опојног отрова у младе мозгове будућих акинџија страшније од измишљеног испијања вина непостојећег српског „краља Лазара“ из лобање султана Мехмеда Освајача? Вук длаку мења, али ћуд никада. Није лоше знати и не заборављати…
      Izvor: standard.rs
    • Од stevanjuric,
      Политика Online - Савремене уметничке представе Светог Саве
      WWW.POLITIKA.RS Изложба „Свети Сава Светогорац и Хиландарац, савремени уметнички израз” представљена је у „Галерији под сводовима” Конака кнегиње Љубице. Поставку су приредили Музеј града, Задужбина Светог...  
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 13. јануара 2020. године на платоу испред Спомен-храма Светог Саве на Врачару молебан на почетку Нове године и упутуо молитве за спас народа у Црној Гори, Косову и Метохији и свим српским крајевима.     Саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке у молитвеном присуству Његовог Преосвештенства Епископа ремезијанског г. Стефана, настојатеља храма Светог Саве. После молебана, у поноћ, на радост многобројног верног народа престонице приређен је традиционални ватромет.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Видослов, издавачка кућа Епархије захумско – херцеговачке и приморске са поносом може да објави да се на листи њених издања налазе и двије нове књиге које ће захваљујући изузетном садржају засигурно наћи пут до читалаца. Првенствено ће наћи пут до оних који желе да боље упознају вјеру коју живе као хришћанке и хришћани јер обjе књиге о којима је ријеч  –  књига свештеника проф. др Владана Перишића, као и књига свештеника проф. др Џона Бера – у читаоцу могу да пробуде радост учеништва и самим тим жељу да се сам за себе увјери  како предање наше Цркве ни у ком случају није статично, већ бива стални позив на заједничко, и то веома узбудљиво, путовање вјере.     Прва од двије, књига о. Владана Перишића, наслова, „Лицемери, милост хоћу а не жртвоприношење“ , представља збирку тумачења јеванђељских перикопа у форми бесједâ које су изговаране поглавито у цркви Благовјештења у Дубровнику, на Св. Литургијама које о. Владан као парох дубровачки тамо служи. Истини за вољу, бесједе које можемо наћи на страницама ове књиге су, у односу на оне које су се могле чути у Дубровнику, унеколико допуњене и додатно сређене за штампу. Своје вишедеценијско искуство професора Православног Богословског факултета у Београду као и свештеника – литурга и пастира, које је сублимирано у овој публикацији, о. Владан је, на наше одушевљење,  понудио свима који желе да се сусретну са Богом кроз Писмо и Евхаристију, али и знатижељницима који куцају својим срцем на врата Христове Цркве, а да можда тога нису ни свјесни. Оне  су све само не клишеи и она тако често слушана понављања и фразе која не недостају у нашем црквеном бесједништву. Илустрације ради, погледајмо шта сам аутор каже у пар пасуса који су изабрани из његовог предговора књизи:   „Никада нисам сматрао да сам неки нарочити беседник. Ако икакав. Сва тумачења сабрана у овој књизи на овај или онај начин су изнуђена. Народ Божији, који сам, служећи литургију више од четврт века, по правилу лишавао сваког коментара о ономе што бисмо из јеванђеља читали (због чега се нисам баш најбоље осећао) нисам више могао остављати без иједне речи. Тако сам решио да ипак беседим. Сувишно је и рећи: нипошто не претендујем на то да су овде дата тумачења најбоља, поготово не једина могућа…   …Ослањао сам се на све што ми се чинило ваљаним од онога што сам годинама читао, не водећи притом рачуна да ли су у питању православни, католички или протестански аутори, јер сам уверен да се тумачења не могу сврставати према конфесијама, него према томе да ли су добра или лоша, успешна или не. То држим за једини критеријум…   ….Више сам него свестан да сам тумачењима која овде дајем само загребао по површини текста јеванђеља… Предајем их заинтересованима као неку врсту штаке – да се кроз текст Свештеног Писма крећу барем за нијансу слободније него без ње. А када им његове стазе и путељци постану блискији него што су сада, да је слободно одбаце и крену путем који сами одаберу, не обазирући се на мене…   Вјерујемо да се већ из овог дјелимичног увида у предговор може назријети елеганција стила, љепотa начина изражавања и, што је веома важно, непретенциозност аутора, који позива читаоце да сами уђу у свијет Писма и корачају кроз живот широко отворених очију за стварности у себи и око себе. Бесједе у овој књизи, све одреда, труде се да ријечи јеванђеља преведу у наше вријеме и наш живот, да покажу како јеванђеље обликује наш животни став и помаже нам да свијет око себе процјењујемо његовим, јеванђељским критеријумима.   У том смислу, о. Владан се не устручава да говори и ријечи критике на рачун погрешних пракси и схватања, и то најчешће оних у Цркви који себе називају учитељима и који обнашају власт, као ни да указује на опасности од традиционалистичке ексклузивности и њене замишљене „свете“ сигурности и самодовољности. Те критике никада нису баналне и прозивачке. Одважност да се критикује нека аномалија у црвеном животу спојена је код њега са позивом на одговорност свих да процијене и увиде да је у Исусу (како о. Владан једноставно, а за нашу праксу однекуд и неубичајено, најчешће одабира да именује Спаситеља, будући да и јеванђеље чини тако, називајући га напросто „Исус“), тј. да је кроз однос са Исусом, а који опет једино може да се оствари  кроз активан, креативан и конкретан однос љубави према ближњем,  свима и заувијек отворен пут ка Оцу. Као и то  да изнад свих у Цркви као једина глава стоји Он – Исус, Син Божији.   Оно што такође ваља рећи у овом кратком осврту је још једна особина казивања  о. Владана. Наиме, он никада не цитира Св. Писмо отприлике и по сјећању, што је случај и са другим изворима, било да су патристичког, рабинског, научног или неког другог поријекла. На један савремен начин ова књига успоставља предањске стандарде литургијског бесједништва које подразумијева озбиљну посвећеност, прецизност, чисту и јасну мисао, као и већ поменуту непретенциозност. За оне који се баве бесједништвом, али и за све друге, читање оваквога штива може да представља прекретницу у разумијевању самога бесједништва. И не само бесједништва! Иако лична понизност нашег аутора лишава такве амбиције, и у предавању читаоцу он ову збирку назива „штаком“ која се може и одбацити, држимо да је у стварности нова књига Владана Перишића прије једна снажна локомотива која може да инспирише и повуче многе у хвалевриједан подухват новог промишљања сопственог, а и бесједништва других. И још важније, да утјеши и подстакне многе који у турбуленцијама како црквеног, тако и живота свијета, виде свјетлост коју „тама не обузе“ (Јн 1,5).   Наслов књиге, „Лицемери, милост хоћу а не жртвоприношење“, очекивано, у великој мјери открива оно што слиједи. Ријечима о. Владана:   „Све док не показују милост, него само инсистирају на посту, жртви и ритуалу, они не познају правога Бога. И зато се Исусово неуморно превладавање тог крутог, и од реалних проблема људи отуђеног формализма испуњавања религиозних прописа и губљења у самозадовољној ритуалистици, које се тако снажно провлачи кроз јеванђеља, морало одразити и у наслову ове књиге. Можда не би било претерано рећи да смисао свих ових беседа стаје у тих неколико речи наслова“.   Из дубине срца препоручујући свима да са пажњом сразмјерној оној којом је књига настајала из ума, срца и пера о. Владана исту и читају, уредништво Видослова нашем сабрату из Епархије ЗХП захваљује што је пристао да нам уступи своје текстове и дозволи да их штампамо и тако обогатимо наше епархијско издаваштво једним изузетним насловом.   Друга књига о којој је ријеч јесте дјело „Постати човјек“ (енгл. оригинал  „Becoming Human“, што би се, да није у нашем језику помало рогобатно, могло превести и као „Постајање човјеком“ док ни „поста(ја)ти човјек“ не би било погрешно) аутора о. Џона Бера, познатог (и заслужено све познатијег) патристичара и теолога уистину васељенског формата. Џон Бер, оксфордски ђак, ученик таквих учитеља као што су митрополит Калист Вер и о. Ендрју Леут јесте неко кога бисмо без претјеривања могли поредити са учитељима Цркве из древне хришћанске Кападокије. Чак и породично стабло овога човјека (отац свештеник, брат светогорски монах, сестра по имену-  замислите – Макрина) буди такве асоцијације. Више од тога свакако асоцијације те природе буди увид у његов плодни богословски рад који се састоји од петнаестак објављених књига, на десетине чланака и безброј предавања, од којих су нека доступна и на јутјубу за оне који имају срећу да могу да разумију раскошни британски енглески језик овога пастира и научника. (Сам о. Џон умије да се нашали на свој рачун и каже да, будући да за више од 20 г. живота у САД није изгубио британски акценат, самим тим шта год да каже звучи интелигентно).   Слично своме великом претходнику на мјесту декана Академије св. Владимира у Њујорку, о. Александру Шмеману, и дјела Џона Бера полако но сигурно постају класици савремене православне теологије. Наслови попут „Пут за Никеју“ или „Тајна Христа, Живот у смрти“, те серија издања ранохришћанских Отаца (Иринеј, Ориген, Атанасије…) које једна за другом угледавају свјетло дана у његовом преводу на енглески са грчког оригинала, уз исцрпне и изузетно живе и инвентивне коментаре,  позиционирају о. Џона као засигурно једног од водећих патристичких теолога којим наша Црква може да се похвали. Познавање како Светог Писма тако и дјȇла Отаца које се може видјети код њега је толико фасцинантно да граничи са невјероватним. И у том смислу он нам својом појавом свједочи о могућностима прегаоца и марљивог посвећеника светоотачких размјера. Књига коју смо издали је заправо књижица по обиму, димензија 15×14 цм  и на свега нешто више од 100 страница текста, а конципирана је као игра ријечи и слика. Међутим, иако невелика она је својеврсни нуклеус, популарно написани сажетак теолошке мисли о. Џона. Или можда и мамац за дубљи и озбиљнији сусрет са његовим богословљем које се у другим књигама може пронаћи. Како сам маестро Бер каза у предговору:    „ Ова књига промишља разноврсне димензије и импликације запањујуће чињенице да нам Христос тиме што умире као човјек показује шта је то бити Бог, а чинећи то, у исто вријеме нам показује шта је то бити људско биће, које слободно бира да утемељи свој живот на саможртвеној Божијој љубави.   Ова размишљања су представљена и разрађена кроз слику и ријеч, док њихово узајамно  дејство обогаћује и продубљује наше разумијевање и препознавање мудрости Божије на дјелу у творевини, спасењу и нама самима. Распоред текста одражава мисаони покрет који се разоткрива у реченицама, док су поједине ријечи и наводи визуелно наглашени различитим и већим штампарским словима. Непрекинути текст сваког поглавља је, надаље, употпуњен издвојеним наводима различите боје, као и сликама, које додатно расвјетљавају и понављају неке аспекте тог промишљања.   „Крајњи резултат је умногоме налик средњовјековном рукопису, који наводи читаоца прије на контемплативно читање и вагање сваке ријечи и слике, него на летимичан преглед“.   Наведени цитат намеће нам као очигледно и обавезу да похвалимо и преводиоца г. Вјекослава Јовановића за успјешно обављен посао.   Двије књиге које смо само овлаш представили сасвим сигурно заврјеђују далеко озбиљније коментаре и представљања. У времену у коме није тешко уочити кризу, која нажалост укључује и раскол, као и обрачуне са онима који другачије мисле, а чему сви свједочимо данас у Православљу што у свијету а што и у нашој близини, овакви садржаји буде наду. Православље у крилу кога смо препознали Христа као свог Спаситеља и поред нелагоде коју изазива сагледавање неких најновијих дешавањa, није и не смије да се сведе на то лоше и срамотно, и  треба да буде наша велика љубав и када нам се чини да многе ствари демантују оправданост таквог осјећања за рачун осјећања која се крећу у распону од чуђења и невјерице па све до бијеса и очајања.   Владан Перишић и Џон Бер стоје у реду са онима у којима видимо танану љепоту јеванђељског и отачког православља као онога које је далеко од сваког тријумфализма или искључивости. Чак и поглед у историју који би био и тек само малчице озбиљнији од овог приказа показао би нам да је листа са именима великана црквене мисли идентична са листом имена оспораваних, а неријетко и сурово прогањаних. И то не само од незнабожаца већ и од људи који су били чланови Цркве, шта више углавном њени проминентни чланови, са титулама које су у њиховом времену изазивале страхопоштовање. Ипак, то што се за једно вријеме то страхопоштовање чинило саморазумљивим, у временима која су услиједила било је не напросто неразумљиво већ и сасвим ирелевантно. Истински свједоци су кроз своје настављаче увијек изнова задобијали оно мјесто које им припада. Или ће га задобити. Ово говоримо имајући у виду да дјела попут ових о којима је ријеч имају своју будућност чак и ако им се не посвети заслужена пажња у нашем времену. Генерације неких будућих патристичара препознаће у свом времену оно што аутори попут Перишића и Бера препознају у свом, а они прије њих у свом, и тако редом. Мјесто за наду је дакле много веће него што би то можда могло да се закључи на брзину, летимичним погледом на један одређени тренутак историје.   Љепота хришћанства у његовом православном изразу заиста испливава на повшину кроз ова издања. Онога  Православља које уважава и воли, братими и мири, те тиме,  а не снагом јуридичког или институционалног ауторитета, свједочи Царство које се приближило, дошло и које долази у сили. У сили жртвене љубави.   Хвала још једном обојици што су дозволили да посредством Видослова, издавачке куће Епархије захумско – херцеговачке и приморске, ту радост подијелимо са њиховим и нашим будућим читаоцима.   За уредништво Видослова Дражен Тупањанин     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Логос,
      Кад год неко из Русије долази код нас, увек се обрадујемо. То је земља Светог Јована Кронштатског, Серафима Саровског, Сергија Радоњешког и других великих светитеља. Оне који овде дођу не морам лично да познајем. Једноставно, као браћу их одмах препознам, казао је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин у добродошлици свештенику Вјачеславу Фјодорову из Епархије калушке Московског патријархата и групи поклоника за које је приредио пријем у Епархијском дому Епархије ваљевске.     Као млад јеромонах, Владика Милутин радо је одлазио у Русију да се, како каже, научи духовности. У посебном сећању остала му је Тројице – Сегијева лавра, старе руске баке, које се усрдно моле, и мноштво других молитвеника са којима се сусретао у братској земљи.   Руску Православну Цркву доживљавам као нешто најрођеније, јер припадамо једном народу и једној вери. Посебно се дивим блаженопочившем Патријарху Алексеју и великом Патријарху Кирилу. Жао ми је што не могу чешће да идем у Русију. Дивно је стати на ту свету земљу. Земљу светих отаца и Цара Николаја Романова. Дивим се мудрости Божјој и чудесној тајни јединства са Богом. Имам осећај, када Руси дођу овде, да их чим их видим одмах препознам – рекао је Епископ Милутин.   Свештеник Вјачеслав Фјодоров, који служи у Спасо – Воротинском манастиру надомак Оптина пустиње, од срца је заблагодарио Владики Милутину на топлој добродошлици, уручивши му икону Богородице калушке, у којој је уграђен део моштију Светог Амвросија Оптинског. Да њему и богомповереном му верном народу буде на помоћи. Наравно, нису изостали ни дарови у виду обичајног хлеба који се прави у калушкој области, колача, соли и којечега другог што се на тамошњим трпезама служи.   Гости из Русије поклонили су се манастирима Лелић и Ћелије. Како би Свети Владика Николај био близу и њиховим ближњима који не могу да дођу овде.     Извор: Епархија ваљевска
×
×
  • Креирај ново...