Jump to content

Пријави

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ових дана, по Србији, пролазе многи лажни учитељи и пророци – индијски гуруи. Иду по Србији и хоће, наводно, да обучавају наш народ љубави. Ми имамо љубав која је у Православљу. Савршену веру и савршену истину. Нису нам потребна лажна учења нити лажни учитељи. Они су вукови у јагњећој кожи. Представљају се да су фини. Долазе у оделу јагњећем. У тој лажној хуманој науци, а у ствари су вуци грабљиви. Желе да придобију људе за своје учење и да их одвоје од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

      Када се овако нешто дешава, пастири словесног стада устају; као кад пастири устају да бране своја стада од вукова који их нападају. Тако и духовни пастири бране своје стадо од духовних вукова, лажних учитеља и пастира. А има их много. Представљају се као фини и хумани, а баве се ко зна чиме све. Иако истичу да је духовност њихова главна делатност, ко мало боље истражи њихово деловање, видеће да су ту примарни земаљски послови, нејасни и нечасни интереси.
      Зато се морамо чувати, браћо и сестре. Морамо препознавати ко је истински пастир. Да знамо свога пастира - свештеника у својој парохији, епископа у својој епархији; и свога патријарха који је на челу наше светосавске Цркве. То су наши пастири које је Бог поставио да нас воде и руководе, а не други који ће нас водити странпутицом и путем духовне погибли.
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од александар живаљев,
      25/08/2021  Patmos  Пише: Небојша Лазић, теолог
      Интернет и друштвене мреже преузимају примат као водећи медији савременог свјета. Све што је људима потребно сада се налази на један клик од њих, све што им треба сада траже на интернету па и Бога. Сваки хришћанин јесте апостол Цркве Божије и дужан је да спасоносну реч шири и другима. „Што вам се шапне на ухо, проповедајте с кровова!“
      Данас су ти кровови интернет и друштвене мреже, одатле данас одзвања у васиону оно што пишемо, радимо и проповедамо. Апостоли када проповедају Христа одлазе у синагоге, на тргове, Акропољ, одлазе тамо где се окупљају људи и ту шире Јеванђеље, а данас се људи окупљају на мрежама, данас је ту центар размене искустава, знања, незнања и свега осталог што је некада приличило трговима древног света. Тренутно је интернет затрован којекаквим погрешним исповједањима, кривовјерјем, као апостол Павле када долази у Атину и види град пун идола, такав је често интернет. Ми смо дужни да ту проповедамо оног њима непознатог Бога. Хришћани морају увек и свагда да сведоче реч Божију, али не да је конзервирају него осавремене. Јеванђеље морамо да приближимо људима, да им спасење учинимо доступним.
      Прво је потребно исправити бенигне ствари народа на интернету. Почети од тога да је „амин“ литургијска ријеч и користи се у богослужењима, а не у коментарима. Као и да не постоје натписи на иконама, нити неке молитве из манастира Тумане, Острога или Хиландара. Потребно је људима писати текстове, тумачења Јеванђеља те апостолску мисију ширити почевши од сваке парохије, сваког дома, свих теолога. Чему телогија ако ће остати само мртво слово на папиру, ако неће сведочити живу веру, ако нећемо бити апостоли свог доба. Када су Светог Порфирија  Кавскокаливита питали да ли је телефон у то време новотарење и зашто га он користи сатима, одговорио им је да је то средство од Бога дато да ширимо Ријеч Божију. Људи претражују, а наше је да им дамо то што траже, да свједочимо Христа увек и на сваком месту.
      Српска Православна Црква је свој сајт отворила још 1999. године да би упућивала верне, обавештавала и направила своју мрежу ширења информација. Временом се појављује све више портала, јутјуб канала, налога на разним мрежама које имају за циљ еманциповање верних, свако од њих уграђује своју циглу вере у храм Христов. У исто време разне секте, расколници шире свој рад по интернету, често клеветајући нашу Мајку Цркву, архијереје, свештенство и монаштво. Служе се разним триковима од класичних спинова до упорног понављања неистина, практично Гебелсовим методама, те људе заводе попут оних лажних пастира о којима говори Нови завјет. Ништа мањи нису напада на СПЦ на друштвеним мрежама од напада медија који често наступају као отворено антицрквени. Временом се створила читава мрежа антицрквеног деловања која има подршку у одређеним нецрквеним центрима. Добро је што људи полако схватају да се често дешавају кампање, покушаји политизације цркве и нарушавања јединства и да то нема везе са црквом. Друштвене мреже доносе како изазове за православне тако нуде и читаву једну реалност дјеловања, мисинонарење новог миленијума, изазов савремености наше вере.
      Велики корак који су сви поздравили јесте отварање налога Патријарха Порфирија на друштвеним мрежама чиме је још једном показао спремност да се ухвати у коштац са савременим изазовима које носи наша садашњост. Младим људима треба ријеч Божија како у цркви и на богослужењу тако и на фејсбуку и инстаграму. Бог нам је дао оруђе које морамо искористити следујући нашег пастира. Са новим патријархом долази ново доба апостолске мисије наше Цркве. На нама остаје као и на онима прије и послије нас да: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“. (Мат.28,19)

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      25/08/2021  Patmos  Пише: Небојша Лазић, теолог
      Интернет и друштвене мреже преузимају примат као водећи медији савременог свјета. Све што је људима потребно сада се налази на један клик од њих, све што им треба сада траже на интернету па и Бога. Сваки хришћанин јесте апостол Цркве Божије и дужан је да спасоносну реч шири и другима. „Што вам се шапне на ухо, проповедајте с кровова!“
      Данас су ти кровови интернет и друштвене мреже, одатле данас одзвања у васиону оно што пишемо, радимо и проповедамо. Апостоли када проповедају Христа одлазе у синагоге, на тргове, Акропољ, одлазе тамо где се окупљају људи и ту шире Јеванђеље, а данас се људи окупљају на мрежама, данас је ту центар размене искустава, знања, незнања и свега осталог што је некада приличило трговима древног света. Тренутно је интернет затрован којекаквим погрешним исповједањима, кривовјерјем, као апостол Павле када долази у Атину и види град пун идола, такав је често интернет. Ми смо дужни да ту проповедамо оног њима непознатог Бога. Хришћани морају увек и свагда да сведоче реч Божију, али не да је конзервирају него осавремене. Јеванђеље морамо да приближимо људима, да им спасење учинимо доступним.
      Прво је потребно исправити бенигне ствари народа на интернету. Почети од тога да је „амин“ литургијска ријеч и користи се у богослужењима, а не у коментарима. Као и да не постоје натписи на иконама, нити неке молитве из манастира Тумане, Острога или Хиландара. Потребно је људима писати текстове, тумачења Јеванђеља те апостолску мисију ширити почевши од сваке парохије, сваког дома, свих теолога. Чему телогија ако ће остати само мртво слово на папиру, ако неће сведочити живу веру, ако нећемо бити апостоли свог доба. Када су Светог Порфирија  Кавскокаливита питали да ли је телефон у то време новотарење и зашто га он користи сатима, одговорио им је да је то средство од Бога дато да ширимо Ријеч Божију. Људи претражују, а наше је да им дамо то што траже, да свједочимо Христа увек и на сваком месту.
      Српска Православна Црква је свој сајт отворила још 1999. године да би упућивала верне, обавештавала и направила своју мрежу ширења информација. Временом се појављује све више портала, јутјуб канала, налога на разним мрежама које имају за циљ еманциповање верних, свако од њих уграђује своју циглу вере у храм Христов. У исто време разне секте, расколници шире свој рад по интернету, често клеветајући нашу Мајку Цркву, архијереје, свештенство и монаштво. Служе се разним триковима од класичних спинова до упорног понављања неистина, практично Гебелсовим методама, те људе заводе попут оних лажних пастира о којима говори Нови завјет. Ништа мањи нису напада на СПЦ на друштвеним мрежама од напада медија који често наступају као отворено антицрквени. Временом се створила читава мрежа антицрквеног деловања која има подршку у одређеним нецрквеним центрима. Добро је што људи полако схватају да се често дешавају кампање, покушаји политизације цркве и нарушавања јединства и да то нема везе са црквом. Друштвене мреже доносе како изазове за православне тако нуде и читаву једну реалност дјеловања, мисинонарење новог миленијума, изазов савремености наше вере.
      Велики корак који су сви поздравили јесте отварање налога Патријарха Порфирија на друштвеним мрежама чиме је још једном показао спремност да се ухвати у коштац са савременим изазовима које носи наша садашњост. Младим људима треба ријеч Божија како у цркви и на богослужењу тако и на фејсбуку и инстаграму. Бог нам је дао оруђе које морамо искористити следујући нашег пастира. Са новим патријархом долази ново доба апостолске мисије наше Цркве. На нама остаје као и на онима прије и послије нас да: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“. (Мат.28,19)
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У 5. недељу по Духовима, 25. јула 2021. године, када молитвено прослављамо празник Иконе Богородице Тројеручице, служена је света архијерејска литургија у Манастиру светог Николе у Етно селу ''Станишићи'' код Бијељине.
      Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, уз саслужење протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, пароха херцег-новског у Митрополији црногорско-приморској и протојереја Славољуба Милошевића, те ђакона Немање Спасојевића.
      Током свете Литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона г. Бојана Крстановића, вјероучитеља из Брчког.
      ''Радујем се јер смо и данас имали једно рукоположење у чин ђакона, оца Бојана. Духовна радост ових дана траје у нашој Епархији. Имамо доста нових младих ђакона и свештеника, хвала Богу. Приступају Цркви својој као свештенослужитељи да преузму јарам Христов. Да се боримо на овом месту за Свето православље, али и за наш, слободно можемо рећи, српски идентитет који је ових дана угрожен. Али, не заборавимо да је Црква увек била, браћо и сестре, на месту страдања и на голготи.
      Оно што је карактеристично за православље јесте да оно никада није угрожавало друге вере и нације. Нема жељу да угрожава и поробљује друге. Оно има унутрашњу снагу којом су света браћа Кирило и Методије покрстили словенска племена, али то нису радили присилом и мачем него Благовешћу Христовом. Зато ми, у историји, врло често изгледамо побеђени и поражени као Христос разапет на Крсту. Он је у том тренутку изгледао као најбеспомоћнији човек, али је трећег дана устао у свом славном Васкрсењу'' рекао је Епископ Фотије.
      Беседећи о данашњем празнику Иконе Тројеручице Хиландарске Владика Фотије је рекао да је ''то велика светиња коју је Свети Сава донео са иконом Млекопитатељицом на Свету Гору и до данас се она налази у Хиландару као игуманија тог манастира. Верујем да би било добро да ми Срби, поред тога што имамо иконе своје крсне славе у кући, да обавезно имамо и Икону Богородице Тројеручице.''
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од JESSY,
      Спасење света је повезано са спасењем човека и то од момента стварања. Бог када ствара целокупну природу ствара је да буде у заједници са Богом, а човека да читаву природу принесе Богу. Гријех и пад јесте одступање од заједнице и  пројава егоизма. Човек није само одступио од Бога, него је и природу удаљио од Творца. Злоупотреба слободе нас је довела до промашаја циља нашег стварања. Бог је требао бити у центру свих, а човек који је одступио од Бога и даље је имао порив да господари и тако је постао тиранин целокупне створене природе. Твар није принео Творцу него себи, подредивши све себи није имао очињски однос, него егоцентрични доживљај присвајаући себи Божије стварање. Антрополошка криза је повезана са еколошком кризом друштва.
      „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26).
      Хришћанство човека доживљава као биће заједнице, врхунац заједничарења јесте обитавање у заједници са Богом, бити у сабрању, испунити своје назначење и остварити се кроз Цркву као Бого-човјечанску заједницу.  То би била прва Христова заповест да волимо Бога, а одмах друга гласи да волимо једни друга, да остваримо заједницу са другима. Нарцисоидност нас заслепљује и упућује у депресивну саможивост, отуђујући нас од других, али и од Бога. Савремени човек је кренуо давно да се удаљава од Бога, да прави свој Вавилон од егоизма и индивидуализма. Удаљавање од Бога и људи је значило и удаљавање од природе, али и злостављање и уништење. Процес деструкције савременог човека отуђеног од Бога се види у његовој суженој свести и односу према творевини.
      „Дивна су дела Твоја,
      Господе, све се испуњава благошћу.
      Слава Теби, Господе, који створи све“ Пс. 102
×
×
  • Креирај ново...