Jump to content

Православље и бизнис

Оцени ову тему


Recommended Posts

Покушавам да нађем неку тему или неко мишљење о овоме али доста штурих информација налазим.

Поставио сам овде статус:

"Како бити православан и успети у бизнису ? Посао је такав да захтева да будем строг, одсечан, да си игра мало и на кварно са конкурентима. Како умиксати веру и бизнис ? Стална борба у мени између та два."

Ја нисам власник фирме те мој однос са пословним партнерима,странкама и конкурентима не може бити онакав какав ја желим.

Често се са супротне стране налазе људи који газе све пред собом, лажи, варање... Ја као представник своје фирме на доста добром положају морам да браним интересе и представим своју компанију у најбољем светлу и да радим за њене интересе, што повлачи да и ја морам бити понекад сличан њима.

Како ускладити веру и посао.... КОнстатан стрес,притисак,рад по цео дан...  Да ли неко има сличну ситуацију или је размишљао о овоме? 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

  • Replies 52
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

Исто. 17 година сам провела у Министарству одбране, дуго времена радила у управном делу, давала све од себе да будем и добар радник и добар човек. У време када сам била на позицији да управљам људима

Код мене се десило то да сам буквално срушила цео тај свој свет у једном тренутку када сам освестила у себи  каквим светом сам окружена (било је ту још околности које су довеле до тога, не само посао)

Да, то је само моје искуство, и то није везано за МО, него само и искључиво за људе са којима сам радила, мислим на цео ужи колектив (ако занемаримо читање наредбе у вези ношења "религиозних обележја"

Posted Images

пре 48 минута, Банатски деран рече

Покушавам да нађем неку тему или неко мишљење о овоме али доста штурих информација налазим.

Поставио сам овде статус:

"Како бити православан и успети у бизнису ? Посао је такав да захтева да будем строг, одсечан, да си игра мало и на кварно са конкурентима. Како умиксати веру и бизнис ? Стална борба у мени између та два."

Ја нисам власник фирме те мој однос са пословним партнерима,странкама и конкурентима не може бити онакав какав ја желим.

Често се са супротне стране налазе људи који газе све пред собом, лажи, варање... Ја као представник своје фирме на доста добром положају морам да браним интересе и представим своју компанију у најбољем светлу и да радим за њене интересе, што повлачи да и ја морам бити понекад сличан њима.

Како ускладити веру и посао.... КОнстатан стрес,притисак,рад по цео дан...  Да ли неко има сличну ситуацију или је размишљао о овоме? 

 

Imam dobrog drugara ima gradjevinsku firmu (radio za njega 4 godine vozio sve zivo...  ) idemo zajedno u ckvu i sto puta smo pricali bas o tim stvarima. Very teska i veoma tricky situacion' ... :!:

Skoro je nemoguce izbeci stres, pritisak, nerviranje, brzinu i intezitet posla, sve te mnogobrojne ljude svakakvih profila, ...uf, kada se setim, strasno teske stvari  brrr (jedno vreme je bio i novac kod mene za razne potrebe firme,.... mi smo radili na terenu po celoj Srbiji, nabavljao sam materijal i sredstva za rad, vozio silne ljude, novcane transakcije,....  ovaj moj gazda zove, gde si, pozuri,.... ma prava  ludnica ... :1314_womens::smeh1:)

Da li se moze uskladiti posao i vera ?

Uffff, .... sve zavisi. Opet, jedan moj drugi prijatelj van Smedereva, bio jos veci budja, bio je glavni direktor jedne bas velike fabrike u Srbiji, (,... imao jednu zanimljivu pricu sa Slobodanom MIlosevicem u doba sankcija, kada je nesto pomagao da se prevazidje ekonomska blokada i slicno)....   kada je usao u crkvu, jednostavno covek ostavio posao jer nije nikako mogao da uskladi posao i veru, , covek ostavio big posao, ali je sebi organizovao neki drugi manji privatni u kojem je mogao u vecini stvari da izbegne sve ove gore pobrojane stvari.(ne moze bas 100%, ... to je jednostavno tako ...)

Mozda i moze nekako, ali ne znam tacno kako. :POPOcorn1: (ovo je sve na prvu loptu iz glave )

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Код мене се десило то да сам буквално срушила цео тај свој свет у једном тренутку када сам освестила у себи  каквим светом сам окружена (било је ту још околности које су довеле до тога, не само посао).

Имала сам функцију заменика директора домаће фирме којом је управљао власник из Немачке, бавили смо се извозом. И данас ми понекад, кад се сетим тог времена у глави одјекује ("...ја да будем Швабо а они партизани...").

Углавном, после паузе од света, неких пар месеци, одлучила сам да се сасвим преквалификујем у занатлију и ни дан данас се нисам покајала због тога. Не постоји лепши осећај од оног када сопственим рукама зарадиш свој динар.

Не кажем да је то најбољи избор за све, зависи од многих околности. Зависи од година, енергије, снаге да се носите са целом том причом. Можда би овај свет био лепши када би људи који су дорасли томе, остајали на таквим позицијама да се боре и за вишу ствар, да својом примером покажу да се и у бизнису може остати човек...макар док се не дође до неке тачке где нема компромиса.

Ево цитат од Меше Селимовића на ту тему:

  • Smiješno je možda, bio sam čovjek s onim od jučer i hoću biti čovjek s ovim od danas, drugačijim, možda i suprotnim ali me to ne buni jer čovjek je promjena, a zlo je ako ne poslušamo savjest kad se javi.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, Milica Bajic рече

Можда би овај свет био лепши када би људи који су дорасли томе, остајали на таквим позицијама да се боре и за вишу ствар, да својом примером покажу да се и у бизнису може остати човек...макар док се не дође до неке тачке где нема компромиса.

:dobro:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да одлазим са посла-тешко. Стан је купљен на кредит, школовао сам се дуго (дипл.правник) , имам ок примања... 

Опет да одем ја, доћи ће неко други... Трудим се да будем хришћанин колико је то могуће према колегама али кад преко тебе

седи друга страна за коју знаш да те лаже и манипулише, не можеш  да окренеш други образ. 

Сигурно и овде има успешних а верујућих људи па да видим како се они боре са тим.

Волео бих ја да живим у малој каменој кућици на мору и пецам рибу али нажалост живот није лак.. Мора и да се ради и трпи а ја некад роптам као луд.. joooj

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Можда је то најбоље урадити овако:

Оно сто мислиш да је вишак  зараде даш у добротворне сврхе.

Кад причаш са неким или радиш посао са неким, помоли се за њега пре него што уђеш у разговор. 

Али некада човек мора да донесе такву одлуку да треба од два зла да изабере мање. Некада тако мора.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Milica Bajic рече

Код мене се десило то да сам буквално срушила цео тај свој свет у једном тренутку када сам освестила у себи  каквим светом сам окружена (било је ту још околности које су довеле до тога, не само посао).

Исто. 17 година сам провела у Министарству одбране, дуго времена радила у управном делу, давала све од себе да будем и добар радник и добар човек. У време када сам била на позицији да управљам људима било је најтеже. Апсолутно неразумевање претпостављених и неуважавање моје потребе да помогнем људима, да их разумем, да будем блага, да приђем свакоме најпре као човеку а тек онда као некаквом делу формацијске организације. Покривала сам људе како и колико сам могла, али такав однос се не прашта. Исто као и што ми је милион пута направљен прави мали пакао на послу, када бих исказала намеру да идем кући на време иако је инсистирано од мене да остајем дуже готово свакога дана, и да ми је ипак породица најважнија. Притисак је био огроман. Када сам била приморана да у једној потпуно сулудој ситуацији изигравам утеривача дугова неких неизмирених дугова за специјализације жена које су отишле на породиљско у време школовања (специјализација које су плаћале), и када сам покушала да то изведем на један људски начин, да саслушам, да пронађем начин да се то реши а да се те жене не излажу ономе чему су већ биле изложене да не износим сада детаље, била сам буквално уцењивана, вређана и изложена претњама, буквално нисам смела чак ни емпатију да покажем. Нисам то могла и отворила сам боловање. Када сам се вратила била сам изложена невиђеној психичкој тортури од стране тадашње начелнице. Крила сам и крала да будем нормална према људима. Доживела сам да ми та иста начелница пред десетак људи, колега и странки каже - Забрањујем ти да будеш љубазна. Ето, тек тако.

Милион пута нам је читано наређење о забрани ношења "религиозних обележја" и то смо морали да потпишемо. Мислим, нико то није фермао, ко је носио крстић и слично свакако је носио, ко је имао икону у канцеларији није је склањао, али је тај осећај да ти неко тако нешто наредбом забрањује је био баш ружан, најблаже речено.

Свака прослава је била "на роштиљу" и у време поста. Ја сам се бунила и кажем шефу - ја исто дајем паре (када смо скупљали за нпр. Нову годину и сл) а блејим у храну, мени да се купи посно. И онда купе мени нешто посно, а сви преврћу очима и као сада ја нешто измишљам. На крају сам престала и да учествујем у тим "слављима". И онда се и ти изолујеш а и они те изолују. И то се увек осети.

Кажеш да не верујеш у хороскоп - гледају те као чудака. Прекрстиш се - гледају те као примитивца. Замолиш да не псују Бога - изопше те из разговора. Тражиш да изађеш раније с посла на Бадњи дан, јер сви излазе раније 31. децембра, и кажеш да те не интересује Нова година али ти је важно да Бадњи дан проведеш са породицом - намерно те натрпају послом да чак изађеш и касније с посла. И тако, превише је тих примера.

А онда, ту је и политика. Политички подобни те буквално поседују. И не можеш им ништа. Ту бих имала роман да напишем.

Разбољеваш се и на крају не знаш ни где си ни чији си.

Дала сам отказ.

И кренула да радим приватно, за једну госпођу. Одрадила све у фулу, зарада је била ок, све је било лепршаво до момента када је та особа почела да показује апсолутно све исто као и ови претходни. Чак, пре неког времена, отворен захтев (забрану) да се било како јавно експонирам. Било како! Типа - ни на приватном ФБ профилу да се не изјашњавам, ни политички, ни РЕЛИГИОЗНО! Да, тако ми је речено. Није ни обична песма дозвољена. Међутим, читаво време, ја сам за њу један "енергични ован", наравно хороскоп је ок.

И њој сам дала отказ.

Шта даље, не знам. Тешко је, новац је неопходан. Видећу, биће како буде. Али, ја нећу престати да се изјашњавам, "религиозно" нарочито. Схватам ту цену и свесно пристајем на то.

Даће Бог да радим и зарадим за хлеб деци, а да притом Њега не морам да кријем испод тепиха. Јер, Он је мој дом.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Aleksandra, svaka cast na upisu... Skidam ti kapu i odajem uvazavanje za tvoje odluke.

Kao sto i ti pises, u poslovnom svetu nema mesta za ljubaznost i dobre ljude... ali uvek se nadam da ce se naci neko sto razmislja kao i ja...

Ja nemam luksuz da dam otkaz i ostanem bez posla.. Kredit za stan, racuni ...sve to stize na kraju meseca. Ako Bog da uskoro i dete da nam podari, tek tad stub porodice mora da radi i zaradjuje... Milion puta sam razmisljao da odem, da nadjem nesto humanije..a onda kad se susretnem sa kolegama cujem kako kukaju da nemaju posla , da rade za mizerne plate.. i onda zastanem pa onda nastavim da trpim i radim i dalje.. Svi kazu menjali bi se sa mnom.. i svi vide samo lepe stvari a kao odem u 7h a vratim se u 19h to pada u zaborav odmah..

Da ne spominjem da oko je oko mene i ako su akadameski obrazovani ljudi psovka Boga nesto najcesce sto se cuje.. Doduse stalno ih ispralvjam pa su malo proredili jer su ipak dobri ljudi i kolege oko mene...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 минута, АлександраВ рече

Даће Бог да радим и зарадим за хлеб деци, а да притом Њега не морам да кријем испод тепиха. Јер, Он је мој дом

Будите слободни и нека буде јако срце ваше, сви који се у Господа уздате.

(31. псалам)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ono sto zaboravim da napisem na predhodni upis... Ne mogu da verujem da u Ministarstvu odbrane imaju toliku averziju ka veri.. Obicno su vojska i crkva neraskidivo povezani..

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 48 минута, Банатски деран рече

Ono sto zaboravim da napisem na predhodni upis... Ne mogu da verujem da u Ministarstvu odbrane imaju toliku averziju ka veri.. Obicno su vojska i crkva neraskidivo povezani..

To je Aleksandrino iskustvo u sektoru u kojem je radila. Npr. moje nije tako, od SFRJ i JNA, gde sam i kao "Titov pitomac" pevao u crkvenom horu i išao u crkvu, pa preko svih zrakoplovnih pukova i eskadrila gde sam radio, zaključno sa sektorom za avijaciju u MORS.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Даница Црногорчевић, дјевојачки Никић, данас је једна од најпопуларнијих вокалних солисткиња и интерпретаторки духовне и етно музике из Црне Горе. Рођена је у Бару, љубав према духовној музици се појавила у дјетињству, на часовима вјеронауке, а озбиљнији и смисао у циљу истраживања етноса српског народа појавио се током средњошколског образовања.   Повезан садржај:   Даница Црногорчевић у интервјуу за "Православље": Трудећи се у свом духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, допринећемо прије свега себи, породици, Цркви и друштву!   Помозимо снимање нових песама и спотова Данице Црногорчевић   Ангелски глас наше сестре Данице Црногорчевић испунио радошћу и одушевљењем сабране на литији   „Црква Света“ нова песма Данице Црногорчевић - спот је снимљен у острошкој светињи   Ђаконица Даница Црногорчевић: Са љубављу певам Господу и своме роду!   Нова песма Данице Црногорчевић: Православље Црном Гором блиста   Даница Црногорчевић: Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота!     У интервјуу за портал Катера Даница Црногорчевић је говорила о љубави ка етно и духовној музици, пјевању о Косову и Метохији и Црној Гори, која протеклих годину дана се бори за очување Српске православне цркве и њених светиња.   *Када се родила љубав ка етно и духовној музици у Вашем животу?   Даница Црногорчевић: Помаже Бог драги читаоци! Љубав према етно музици се пројавила нешто мало касније од љубави према духовној, те сам похађајући вјеронауку и као дијете активно одлазила на литургију, а поред пробуђене вјере пробудила се и љубав према духовној музици. Што се етно музике тиче, та љубав, или уопште спознаја традиционалне музике десила се у основној школи. Касније у средњој се она обликовала и добила много озбиљнији смисао у циљу истраживања етноса нашег народа, и не само нашег, него и народа и култура осталих земаља Балкана па и шире. Завршила сам музичку школу у Београду, што је такође обликовало моју свијест о класичној музици као нечему што је заиста битно за развој осјећаја за музику уопште па слободно могу рећи и за развој умних способности, јер музика је на неки начин уско повезана са многим наукама које учимо у школи, а касније које користимо у свакодневном животу.   *Колико је било потребно уложити времена и труда до издавања првог албума?   Даница Црногорчевић: Заиста је требало много труда и времена свакако, мада када човјек посједује довољно новца онда све то брзо иде, у овом мом случају није тако било, те смо муж и ја имали доста мука око издавања. Доста млади нашли смо се у ситуацији да тражимо спонзоре који ће бити вољни да помогну и  хвала Богу што нас је тако брзо упутио на праве људе. Наш митрополит Амфилохије, који је игуман манастира Острог, је благословио да управо тај манастир буде издавач што је за мене била велика част. За други ЦД је већ доста лакше, зато што имамо пређашње искуство и сада знамо гдје су грешке које више не би требало понављати. Све иде доста брже што се тиче снимања и издавања, једино је опет проблем новац који покушавамо да скупимо, али даће Бог да ускоро буде и то готово. Додуше данас се ЦД-ови ријетко купују, али свакако да ме то неће спријечити да издам и други албум.  Ускоро објављујем још једну духовну нову пјесму која ће се такође наћи на другом албуму уз прелијепи спот. То је наша пјесма, која је настала као компилација супруговог и мог рада, управо тако је настала и већ позната нова пјесма „Весели се српски роде“ која је за само мјесец дана прикупила више од пола милиона прегледа, што је за ову врсту музике јако тешко.   *Како изгледају припреме за наступе и концерте, и које од њих бисте до сад издвојили као посебне, оне којима се највише поносите или које најљепше памтите?   Даница Црногорчевић: Најљепши су они концерти и наступи којима ви некоме чините добро, у смислу хуманитарних акција. Они највише испуњавају. А оне које највише памтим то су наступи по Русији, у Москви, Санкт Петербургу, затим посебан наступ у Оптини Пустињи, која је свето мјесто нашег православља, наступ у Шпанији такође памтим као нешто што се издваја по самој организацији и спознаји разних других култура и музике, затим још један диван наступ у Румунији, у граду Таргу Мурешу, ће ми остати увијек у сјећању због људи који су доживјели нашу православну музику на један несвакидашњи начин са сузама у очима и великом хришћанском радошћу у души. Заиста ти људи имају јаку вјеру и да сви људи у Божијим храмовима функционишу као једно, то сам имала прилику само тамо да видим и нигдје више.   *Какве емоције наступе онда када пјевате о Космету, Црној Гори, Србији, када пјевате Господу и колико бивате испуњени на и послије таквих наступа?   Даница Црногорчевић: Што се и да видјети од традиционалних пјесама највише ме испуњавају управо оне које су посвећене нашем распетом Косову и Метохији. Са посебним осјећајем изводим пјесме које су посвећене Косову и Метохији из разлога што је то наша духовна колијевка коју не смијемо заборавити, а камоли занемарити. Наше најзначајније светиње, ћивоте светитеља, цркве и манастири се налазе на том подручју. Посебно треба истаћи народ који је пострадао и који је протјеран, а који и данас вапи за својим домовима и својим ближњима о којима нема трага ни гласа.   Али ипак бих у први план издвојила појање духовне музике, конкретно псалама у цркви, на Богослужењу, као и саму Литургију. То се и не доживљава као наступ, то је молитва која испуњава и грије срце необичним пламеном наше вјере Православне. Управо због тога што је атмосфера молитвена и пјесма, односно појање, потпуно је предано Господу, човјек све више добија снаге и воље и зато се  не може уморити па макар пјевао сатима. А обичан наступ црпи доста енергије због непосредног контакта са људима и превеликом еуфоријом коју саме пјесме односно ритам или текст неке одређене пјесме носе са собом.   *Како је настала идеја за пјесму „Православље Црном Гором блиста?“ Да ли је заиста тако данас када гледамо на ова дешавања у Црној Гори?   Даница Црногорчевић: Када је сав овај тако рећи „хаос“ наступио на подручју Црне Горе, пуно пјесама на ту тему су ми слали људи не бих ли отпјевала неку која је посвећена литијама. Међутим, конкретно ова пјесма која се у почетку звала „Црква Света“ , касније смо је именовали „Православље Црном Гором блиста“ на приједлог мог супруга, је дошла до мене директно од ствараоца те пјесме, Дајане Петровић из Ваљева. Она је иначе оснивач и члан групе „Нектарија“, која иза себе има мноштво квалитетног духовног стваралаштва. Када ми је послала ту пјесму, примила сам је као и остале, онако са једном дозом интересовања али нисам пуно очекивала, док ми срце, слушајући је, само није задрхтало. Онда сам знала да је управо то та пјесма која ће бити мој „поклон“ за цјелокупну ову ситуацију која се сада дешава. Ова пјесма је другачија од осталих пјесама које су везане за компилацију пјесама „Не дамо светиње“  управо зато што се може издвојити из контекста овог времена и слушати се и у будућем периоду када ако Бог да све ово прође у најбољем могућем реду.   Да! Заиста је тако! Заиста Православље блиста, не само сада, него оно блиста могу слободно рећи последње три  деценије у пуном смислу те ријечи, јер када би сте обратили пажњу на то колико је само светиња овдје обновљено благословом и трудом нашег митрополита Амфилохија, не би сте могли да повјерујете који је то број цркава обновљен, колико је монаштва обновљено, колико је само велелепних храмова саграђено, па шта је то осим блистање Православне вјере на овом простору, а и то блистање се преноси шире и даље. Да не помињем буђење народа и праве вјере у њиховим срцима. Тако да оно што је вијековима било уткано у наше бивствовање на овом простору српског народа, сада је само добило још већи сјај, и зато ова „одбрана једне једине апостолске цркве“ ће бити само јача и јача, што више буду ударали то ће више и јачати наше оружје молитве и вјере. А свима је кристално јасно да је Божија увијек посљедња.   *На скуповима широм Црном Горе понајвише се пјева о Косову и Метохији? Шта је заједничко Космету и Црној Гори у овим тешки тренуцима српске историје?   Даница Црногорчевић: Готово да не постоји „скуп“ гдје се не опјева наше Косово и Метохија. Као што сам и рекла распето Косово и Метохија, распета је сада и Црна Гора. Нису успјели да са Косова и Метохије убију дух православља и униште српске вишевјековне светиње, тако ни овдје неће моћи да убију тај дух. То је оно што је тренутно заједничко у овим тренуцима, а да не помињем и залазим у историјски смисао нашег заједништва као и то да је Метохија припадала Црној Гори, а и важно је поменути то да су црногорски митрополити егзарси (чувари) светог трона Пећкога.   *Да ли Вас можемо очекивати у неком будућем периоду у Источном Сарајеву и Републици Српској?   Даница Црногорчевић: Већ три године заредом планирамо мој долазак управо у Источно Сарајево, али никако се није дало, била сам у другом стању оба пута, а сада сам и по трећи пут у благословеном стању. Јесте лијеп разлог, али свакако да ћу имати у виду да узвратим једним лијепим концертом за народ Источног Сарајева. Биће ми велика част и задовољство!     Извор: Катера
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Доносимо нову песму и спот ђаконице Данице Црногорчевић "Православље Црном Гором блиста".      Музика и текст: Дајана Петровић   Аранжман: Александар Ковачевић   Кавал: Милош В. Николић Интро: Протојереј-ставрофор Миодраг М. Поповић   Клавир: Александар Ковачевић   Пратећи вокали: Слађана Ковачевић, Југослав Кипријановић, прота Миодраг  Поповић, Милош В. Николић.   Снимљено и миксано у „АК Sound“  студију, Београд 2020. године.   Продукција видеа: ИВАНГРАД студио, Беране.     Такође, захвалност дугујемо Срећку Радовићу који је потпомогао снимање ове пјесме у студију „Светигора“, Подгорица   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Доносимо документарни филм "Црна Гора - битка за Православље"у реализацији украјинске телевизије "Интер ТВ". Вашој пажњи топло препоручујемо овај филм:   
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Једна од специфичности Православне цркве у Аустралији јесте та што, за разлику од других хришћанских вероисповести, њену историју у великој мери одређује тзв. дијаспора,. Реч „дијаспора“ користим намерно, јер она већ деценијама одражава стање на терену, долазак усељеника.      У већини случајева усељеници су се у великој мери или интегрисали у тамошње друштво или асимиловали до те мере да културу својих матичних земаља у дијаспори доживљавају као нешто далеко од њих. При свему овоме, дијаспоралне заједнице су и даље значајне, па ни у Аустралији није изузетак. Приликом пописа становништва 2016. г. у савезној држави Викторији показало се да су 170.446 лица овако или онако грчког порекла. Мелбурн, највећи град Аустралије, важи за највећи грчки град изван Грчке.   До стварања православне дијаспоре долазило је углавном у одговору на геополитичке околности: глобалне и регионалне кризе проузроковале би таласе исељавања. Знатан број избеглица и прогнаника доспео је у Аустралију. Углавном се историја Православља у Аустралији може поделити на три фазе: почеци усељавања, међуратно доба и доба после Другог светског рата.   Рани почеци и међуратно доба   Пре 20. века у Аустралији је живео незнатан број православних. После британског насељавања овог континента 1788. г., према записима, четири руска брода упловила су пред колонијом Нови Јужни Велс. Наводи се да је приликом такве бродске посете 27. марта 1820. г. први пут одслужена васкршња јутарња служба, што је можда уопште прво православно богослужење у Аустралији.  Године 1898.  почела је изградња грчке православне цркве у месту Сари Хилс (Surry Hills), предграђу Сиднеја. Неколико година касније ударен је темељ цркви Благовести у источном делу Мелбурна. Једна мала православна заједница постојала је у улици  Спринг Стрит (Spring Street) у Мелбурну. Није имала свештеника, а финансијски помагао ју је руски конзул у Мелбурну.   После Првог светског рата настао је пораст православног становништва у тој земљи. Ратом изазвани изгони људи из матичних земаља, а нарочито после Руске револуције, присилили су их да крену у бели свет и потраже нову домовину. Мањи њихов број је доспео у Аустралију, где су настале мале православне заједнице. Односи између појединих заједница нису били увек хармонични. Залагање у том смислу грчког архиепископа Христофора (Кнетиса) локална грчка заједница није поздравила. Напетост између заједница, које су саме себе организовале, и епископа који су им наметали свој ауторитет, обележавала је даљу историју ових заједница. Првобитни конфликти у Грчкој архиепископији ублажени су свакако негде у време службовања митрополита Тимотеја (Евангелинидиса) од 1931. до 1947. године.   Па и у руској заједници долазило је до напетости између духовне и световне власти. Први руски свештеник у Сиднеју био је Инокентије Зеришев, који је опслуживао малу руску парохију при „Руском дому“ који се тада налазио у George Street-у у градском центру. Васкршња богослужења су услед великог броја усељеника одржавана у већим дворанама;  овај пут је о. Инокентије изазвао мали скандал зато што је васкршње јеванђеље на вечерњи прочитао и на есперанту. Руски усељеници су хтели да и у својој новој земљи у богослужење унесу делић своје „изгубљене“ отаџбине, те ову новотарију нису одобравали, па је о. Инокентија ускоро потом наследио архимандрит Методије, који је до тада пастирствовао у Бризбејну.   Све у свему,  било је више таквих конфликата у раном животу Православне цркве у Аустралији, јер се наилазило на неке отежавајуће околности. Приоритети духовних лица нису се увек подударали с приоритетима световних лица. Уз то, морало се рачунати са особитим карактерима људи који су потицали из различитих крајева матичних земаља.  Није постојао приручник како поступати с неком новом ситуацијом у дијаспори, па су свештеници поступали импровизовано, често правећи грешке. 30-их година 20. века, можда услед сурових услова живота за време светске економске кризе и из разлога што су се усељеници од пре Првог светског рата у међувремену већ били интегрисали, побољшани су односи између православних заједница и на видику су били плодови краћег времена стабилности.   Крајем међуратног раздобља поједине православне заједнице већ су се приближавале једна другој. Поводом 950 година од крштења Руса, 1938. године,  руска заједница је предложила да се подигне црква посвећена св. Владимиру, но овај се подухват није могао остварити услед недовољних финансијских средстава и  светског рата на помолу. Године 1942. купљено је имање са зградом која је претворена у цркву, у којој се и данас служи и позната је као руска црква св.  Владимира.  Освећена је уз заједничко учешће руских и грчких верника, чиме се приказало јединство двеју Цркава упркос етничкој разлици. Само 30 година касније о. Анатолије  Гилхенко, ондашњи старешина цркве, овако је изразио своја осећања: „Тога дана молили смо се сви ми заједно – наши просветитељи Грци и ми, руски народ, које су они просветлили пре 950 година“.     Пораст православних верника после Другог светског рата   После тог рата избеглице и усељеници приспели су у Аустралију у огромном броју, па је тиме православно становништво значајно бројчано повећано. Усељенички бум довео је тих година на овај континент 170.000 православних лица. Разлози за усељење били су разнолики, али су то била углавном ратом покренута лица са свог огњишта, док су други разлози били специфични већ за сваку етничку групу. Рецимо, неки Руси су нагрнули због комунистичког прогона, а други народи из економских разлога.   За Православље у Аустралији ово је значило пораст броја цркава и црквених организација какав се не памти.  Међутим, није се могло ни  помислити да над свима њима буде надлежан један епархијски архијереј. Године 1946. архимандрит Теодор (Рафалски) основао је у Сиднеју парохију за Русе. Првобитна црква светог Владимира више није могла задовољити верске потребе све већег броја православних, па је 50-их година подигнута нова, саборна црква у Стратфилду (Strathfield), у сиднејском предграђу. Временом је код свих етничких заједница из традиционално православних земаља настајала посебна јурисдикциона организација. У овом тренутку своје парохије овде имају Цариградска патријаршија, Антиохијска патријаршија, Српска патријаршија, Московска патријаршија и Румунска патријаршија. С православног богословског гледишта, према којем је у једном граду један архијереј, по светом Игнатију Богоносцу, овакво јурисдикцијско стање збуњује. Углавном, свака етничка група живи засебе и издвојено, те је и узајамна сарадња суздржана.   Наредних година настављен је пораст православног становништва захваљујући даљем имигрирању. Грци, Руси, Либанци, Сиријци, Румуни, Бугари, Срби и други православни верници доспели су силом прилика на овај континет. Антиохијска заједница је због рата у Либану доживела значајан пораст. И као раније код Грка, однос између „старих“ и „нових“ усељеника није увек био без трзавица. Ове трзавице између различитих етничких усељеника имају тенденцију да трају дуго и остану карактеристика усељеничких заједница у Аустралији.   Углавном се може рећи да увећање броја парохија не потиче од њиховог унутарњег сазревања, него углавном од спољних догађања и тиме условљених миграционих кретања, којима се црквене организације временом прилагођавају. Услед миграција настале су и неке социјалне потребе етничких група, што је водило подизању важних етничких инфраструктуралних објеката какви су школе и старачки домови.   Православље у Аустралији данас   Православна црква у овој земљи делује углавном како је делала после Другог светског рата. Међутим, изменио се састав епископата, јер су у међувремену умрли старији архијереји. Године 2018. устоличен је митрополит Василије (Кодсаје) као нови архијереј Антиохијске архиепископије за Аустралију, Нови Зеланд и Филипине након што је умро митрополит Павле (Салиба), који је био епархијски архијереј почев од 1999. г. Јуна 17, 2019,  у Сиднеј је стигао новопостављени архиепископ Макарије (Гринизакис) да преузме службу првојерарха Цариградске митрополије. На свом доласку изјавио је: „Припадам Аустралији“, што је сигнализовало нови и визионарски приступ развоју Православља у Аустралији. Његов претходник на катедри архиепископ Силуан (Харкијанакис) био је у тој служби дуже од 40 година. Нови аустралијски јерарси, као српски епископ Силуан који је и рођен и школован у Аустралији, представљају смену генерација у вођењу појединих православних јурисдикција у тој земљи.   Све у свему, односи између православних великодостојника је веома срдачан, а однос између Грчке и Руске архиепископије је, упркос новонасталим охладнелим односима између Цариграда и Москве, сасвим исправан. Дакле, можда услед својих одвојених локалних егзистирања недавни прекид општења између Цариградске и Московске патријаршије није знатно нарушио стање на локалном нивоу.   Из часописа Religion in Kirche und Gesellschaft,   бр. 10/2019.         превео протођакон Радомир Ракић   Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Доносимо видео запис предавања презвитера др Оливера Суботића не тему: Православље и / или јога. Отац Оливер је ово предавање одржао у Митрополији аустралијско-новозеландској, а на позив тамошњег епископа и свештенства.   

×
×
  • Креирај ново...