Jump to content
АлександраВ

Отићи или остати у оваквој Србији?

Rate this topic

Recommended Posts

пре 13 минута, Хаеул рече

бројни и неретко бахати туристи онемогућавају нормалан живот заједнице

Ovo jeste problem i ne čudi me što postanu bahati i negostoljubivi, a o migrantima da ne pričam. Koliko god rasistički zvučalo, ne bih volela da siromašni crnci i Arapi preplave prostor gde živim. Drugo je kad se migranti integrišu u zajednicu, ali živeti od socijale i raditi na crno, poneti sa sobom svoju divljinu...preskočila bih.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Треба остати и бринути се о нашим црквама и манастирима а сви који су отишли да се врате јер само заједно све можемо. На западу ће бити све лошије, њихов либерализам и слободе од деце стварају моралне карикатуре.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, Natasa. рече

Šta ću među sirotinjom, to gledam i ovde :smeh1:.

Šalu na stranu...nisam živela van granica zemlje i znam da nigde nije idealno, ne živim u iluziji da bi me neko čekao raširenih ruku. Šta ja znam...smara što se devedesete vrte u krug.

Е, сад већ можемо да разговарамо озбиљно.

Не спорим да доста тога код нас није како треба, и сасвим је могуће да бисте се негде друго можда могли боље снаћи, било да говоримо о неком краћем или дужем бораву, али имајте у виду да су се ствари драстично промениле током протеклих пар година, и данас је прилично тешко једном самцу с просечном платом да измири све дажбине у земљама попут Британије, Аустралије, Канаде или Америке. Доста људи с којим сам студирао се одселило из родитељске куће (говорим овде о "староседеоцима"), како је код њих пракса, да би се опет у њу вратили, или пак изабрали неки други вид живота у заједници (с партнером, пријатељима, цимерима). То посебно важи за Аустралију. Некада је једна фабричка плата могла да намири све потребе трочлане или четворочлане породице. Данас многе породице једва састављају крај са крајем и са две такве плате, а посла је све мање. 

Ако се одлучите на такав потез, прво савладајте језик, добро истражите шта Вас тамо чека, помолите се Богу, и спремите се да добро радите. Сигуран сам да ће Ваш труд бити награђен, јер корупција је код њих ипак на једном вишем нивоу. Мало је вероватно да ће Вам послодавац ускратити зарађену плату и слично, што код нас, нажалост, није реткост.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Natasa. рече

Ovo jeste problem i ne čudi me što postanu bahati i negostoljubivi, a o migrantima da ne pričam. Koliko god rasistički zvučalo, ne bih volela da siromašni crnci i Arapi preplave prostor gde živim. Drugo je kad se migranti integrišu u zajednicu, ali živeti od socijale i raditi na crno, poneti sa sobom svoju divljinu...preskočila bih.

Не треба уопште стављати посебан акценат на ове или оне дошљаке. Драстичне демографске промене су саме по себи претња за једно друштво, ма какви досељеници били. Јер, реално, земља у којој је њен државотворни народ мањина, губи свој идентитет. Србија није Србија ако су Срби у њој мањина.

Изузетак су она друштва у којима староседеоци чврсто држи све конце моћи и дошљаке третирају као грађане другог реда (пример вехабијских шеихата, попут УАЕ, у коме 80% становништва чини страна радна снага), што у једном демократски уређеном друштву није могуће.

Дакле, нема потребе за вилификацијом било кога, али свако друштво које жели да очува свој идентитет, просто мора да осигура превласт свог државотворног елемента.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Скоро ме је неко питао о томе и рекох да је збрињавање родитеља једна од препрека да се оде. Јер према њима, ипак, имамо дуг и по људским мерилима и по Христовим речима.

Ван тога свакоме ко може да оде рекао бих да иде из овог вековног распада... Али, и да одужи дуг према земљи у којој је стасао и образовао се као и према славним прецима који су положили све што су имали за овај народ (и земљу) као и према породици и пријатељима који су му се нашли док је био овде.

Како? Да се стално моли за оне који се овде боре, да их помаже материјално ако може, да учи децу ко су и шта су, да када је год могуће гласа против оних због којих је отишао.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мислим да само они који овде истински нису у стању да се снађу, или имају изузетно добру пословну понуду из иностранства (пазите на преваре), треба да се упусте у ту авантуру.

Ко овде живи пристојним животом, ризик му се не исплати - посебно не данас. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Vladan :::. рече

Да се стално моли за оне који се овде боре, да их помаже материјално ако може, да учи децу ко су и шта су, да када је год могуће гласа против оних због којих је отишао.

Мени то значи - задржати идентитет

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Хаеул рече

Мислим да само они који овде истински нису у стању да се снађу, или имају изузетно добру пословну понуду, треба да се запуте на ту авантуру. Ко овде живи пристојним животом, ризик му се не исплати. 

У праву сте. Потребно је много среће или помоћи од стране неког ко је већ тамо да би имало смисла отићи.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Milica Bajic рече

Мени то значи - задржати идентитет

Наравно. Човек то дугује самом себи, својим прецима и Богу. То је просто понашање достојно човека.

Нема ничега лошег у томе да се вежете и за своју нову околину - напротив, али мађеху треба волети поер, а не на уштрб, мајке. Бог је у нама створио неисцрпне изворе љубави. Није потребно да на једно заборавите да би друго заволели.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хауел@

То што причаш,углавном нема везе са истином, имам десетине пријатеља,отишли у разним периодима,од факултетски образованих,до занатлија,мајстора, нико се вратио није, и немају намеру,у најмању руку живе пристојно...

Немачка вапије за радницима свих  занимања,даћу вам пример мог доброг пријатеља,који је са 47 година ,отишао у Немачку,радио је у ургентном и клиничком центру 20 година,чега се све нагледао,хорор прича, елем,научио је швапски,сад пази старце за два сомића...ускоро ће и породица код њега...

Колико је код нас катастрофа,ево пример рецимо Словачке,где минимум плата не сме бити испод 900 евра,законом.

У сваком случају, у овој садашњој Србији,мој савет је посебно младима,ако имате могућност,палите!

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Зосима Слушајте, за разлику од Вас, ја причам из личног искуства, а не на основу рибарских прича својих пријатеља.

Сви причају о плати, а мало ко прича о трошковима. Колике су дажбине тог човека који зарађује "два сомића", и какав му је квалитет живота? Живот се не своди само на "сомиће", а неко ко је до јуче радио у угрентном центру, а данас чува старце, тешко да је професионално напредовао.

Људи су склони томе да се, кад овде дођу, претварају као да им је тамо далеко боље него што јесте, да су језик савладали боље него што јесу итд. Томе су најсклонији они који су се одселили у познијим годинама.

Зато, верујте Ви коме хоћете, али за већину, ствари су управо онакве каквим сам их описао. Можда то Ваши пријатељи нису још искусили, али доћи ће време и на то, кад заврше у старачком дому, у окружењу које им је страно, а деца им на другом крају земље, јаве им се једном годишње, ако и толико, и међусобни разговор се одвија на мешавини швапско-српског, користећи речни фонд седмогодишњака. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Хаеул рече

Па, буквално. То је прилично бедно примање, за немачке прилике. 

za samca moze proci ako zivi skromno i vozi neki mali autic, kad mu dodje zena sa decom, morace da cuva 4 starca :))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Доносимо видео запис предавања презвитера др Оливера Суботића не тему: Православље и / или јога. Отац Оливер је ово предавање одржао у Митрополији аустралијско-новозеландској, а на позив тамошњег епископа и свештенства.   
    • By Логос
      Нека космичка завера постоји против наше планете, јер се нигде у васиони не умире осим на земљи. Острво смрти, једино острво на коме се умире, ето то је суморна звезда наша. А изнад ње, око ње, и испод ње круже милијарде звезда, на којима нема смрти, на којима се не умире. Са свих страна бездан смрти опкољава планету нашу. Који је то пут који полази са земље а не сурвава се у бездан смрти? Које је то биће које може избећи смрт на земљи? Сви умиру, све умире на овом језовитом острву смрти. Нема тужније судбе од земљине, нема очајније трагедије од човекове. Зашто се даје живот човеку, када је одасвуд опкољен смрћу?      Реците, зар смрт није последња стварност и моја и ваша? Сви смо ми заражени смрћу сви без изузетка; бакцили смрти пројели су сва ткива бића нашег; сваки од нас носи у себи хиљаде смрти. Нашу планету стално пустоши хронична епидемија смрти; нема медицине која нас може спасти ове епидемије; нема карантина где би се људи могли очистити од микроба смрти. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимање од смрти, борба са смрћу, и најзад – пораз од смрти? Јер ми у медицини, у науци, у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и слабости. И то их побеђујемо делимично и привремено. Шта су триумфи науке, философије, технике пред страшилним фактом свеопште смртности свега људског? Ништа друго до граја збуњене и преплашене деце. Ако има трагике у световима, онда је централа њена човек. Трагично је бити човек, о! несравњено трагичније него бити тигар или овца, змија или птица, пуж или комарац.    Господо, треба бити искрен: ако је смрт неопходност, онда је овај живот – најподругљивији дар, најодвратнији потсмех, и главно: ужас, неиздржљиви ужас… Неопходност смрти је за науку неуклонљива и непобедива; то значи: наука не може ни пронаћи ни дати смисао животу. Пред проблемом смрти издише и сама наука. Многи говоре: наука је сила, наука је моћ. Ho реците: зар је сила, која је безсилна пред смрћу, у самој ствари сила? зар је моћ, која је немоћна пред смрћу, у самој ствари моћ? Нема силе мимо ону која побеђује смрт. Веле: наука је човекољубива. Но какво ми је то човекољубље, кад она оставља човека у смрти? када је немоћна да га одбрани од смрти? Човекољубље је: победити смрт. И нема другог.   Несрећном и исмејаном бићу што се човек зове немогуће је, апсолутно немогуће, победити смрт. Шта онда? Има ли излаза? – Да, има. Оно што је немогуће човеку, показало се могуће само једном бићу у свим световима. Коме? – Богочовеку Христу.   Богочовек Христос је победио смрт. Чиме? – Својим васкрсењем. И том победом решио проклети проблем смрти; решио га не теориски, не апстрактно, не априористички, већ догађајем, доживљајем, фактом, историским фактом васкрсења свог из мртвих.   Но, без васкрсења Христовог се не би могло објаснити не само апостолство Апостола већ ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, нити икоји хришћански подвиг. Да вера хришћанска није вера васкрслог, и стога вечно живог и животворног Богочовека Христа, ко би кроз толике векове милионе и милионе људи одушевљавао на веру у Христа, на љубав према Њему, на живот у Њему, и водио их кроз свете еванђелске врлине и подвиге? Једном речју: да није васкрсења Христовог, хришћанства не би било; Христос би био први и последњи хришћанин који је издахнуо и умро на крсту, a са Њим и Његово учење и Његово дело. Тада би била истинита реч несрећног Ничеа: Први и последњи хришћанин распет је на Голготи.   Господо, васкрсење Богочовека Христа је преврат, први радикални преврат и прва истинска револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела; у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом почиње да влада девиза: бесмртност је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница људске историје: до њега – истински прогрес је био немогућ, од њега – он постаје могућ. Из факта васкрсења Христовог родила се философија васкрсења, која непобитно показује и доказује да је неопходност: не – смрт, већ бесмртност; не – победа смрти, већ победа над смрћу. У том, једино у том факту, и животу изграђеном на том факту васкрсења Христовог, могућ је прави, истински прогрес.   Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, нашта нам прогрес и усавршавање, нашта философија и култура, нашта нам добро и зло, нашта здравље и мир, нашта Бог и свет? Осетити се бесмртним још за живота у телу, јесте блаженство које се само Богочовеком Христом може пронаћи и осигурати. Развијање осећања бесмртности и његово претварање у сазнање бесмртности, посао је Христовог човека у овом животу.    Преподобни Јустин Ћелијски   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      За црквену свест апостолског и постапостолског доба уопште се чак није ни постављало питање  могу ли чланови неке Цркве да узимају учешћа у евхаристијском сабрању. Бити члан Цркве значило је учествовати у евхаристијском сабрању. Ступање у Цркву било је крунисано учешћем у евхаристијском сабрању, и зато се пријем у Цркву обављао пре Литургије у којој би „новопросвећени“ први пут узели учешћа. Таквима су биле упућене свечане речи: „Јелици во Христа… (Сви који се у Христа крстисте…).“ Тада су ове речи чувале свој потпуни смисао. Неофити су се крстили у Христа, обукли у Христа, и зато су достојни да узму учешћа у евхаристијском сабрању. Они који нису могли да учествују у евхаристијском сабрању нису сматрани члановима Цркве или су макар привремено губили тај статус.     Апостол Павле није говорио о достојности или недостојности чланова Цркве као услову за учествовање у евхаристијском сабрању, већ само о недостојном примању евхаристијских Дарова: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој“ (1. Кор. 11, 27). Како показују речи Апостола Павла у 29. стиху исте посланице  „не разликујући Тијела Господњега“  реч је о онима који на трпезама нису разликовали обичан хлеб од евхаристијских Дарова. Апостол Павле у првом реду има у виду недостојно кушање на трпезама и недостојан однос према евхаристијском хлебу, што је, природно, повлачило за собом личну недостојност и осуду.   За древну хришћанску свест није могло да буде ни говора о обавези или хришћанској дужности причешћивања, о чему се говори данас. Ово није била ни дужност, ни обавеза, већ жива потреба као израз стремљења према животу вечном и истинитом, без кога наступа смрт.   Верни су улазили у Цркву и крштавали се „у једно Тело“, како би били заједничари Тела Христова и како би, најављујући Други долазак Господњи у слави, учествовали у Његовој Трпези. Ускраћивање овога представљало је највећу трагедију за верне. Довољно је сетити се „палих“ у време прогона, оних који због малодушности људске природе нису имали снаге и храбрости да посведоче своју веру у Господа Исуса. Такви су све чинили, само да се опет приближе евхаристијском општењу (заједничењу) које им је било ускраћено. Нама данас није сасвим јасно зашто су „пали“ у доба Светог Кипријана Картагинског изазвали црквени конфликт, не желећи да чекају неколико месеци док се саборно не реши њихова судбина. Данас се, пак, многи добровољно одричу евхаристијског општења у далеко дужем трајању.       Свештеник Николај Афанасјев,  Трпеза Господња     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      Недостојно се причешћује пре свега онај који немарно и неискрено прима Тело и Крв Господњу . Говорећи, пак, о достојности и недостојности веома често можемо да западнемо у морализам, а живот у Христу је пре свега питање онтологије тј. саме суштине нашег бића.    Као хришћани ми смо позвани да своје постојање у потпуности саберемо у Христу и тежимо речима Апостола који каже „Ја више не живим, него живи у мени Христос“. Онај који своје биће заснива на биологији, на страстима и злоупотреби слободе недостојан је Тела и Крви Христове осим ако одлучи да промени свој начин живота.   Грехови који су препрека за редовни евхаристијски живот тј. причешћивање јесу пре свега непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује Св. Тајнама. Како може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим и повређује их. Грех је увек у односу на другога и суштински онеспособљава човека за заједницу и вуче га у индивидуализам и вечну самоћу.   Неки деле грехове по тежини, али мора да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех јер она она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем) представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно.   Покајање је процес свеобухватне промене у човековој души када почињемо да схватамо да морамо да променимо наш живот и однос према другима јер у противном идемо у вечну смрт. Зато нас покајање чини поново способним да у потпуности учествујемо у црквеној заједници и самим тим то потврдимо причешћем Светим Тајнама.   Сви смо ми грешни, али не само ако конкретно чинимо овај или онај грех, већ због тога што носимо огреховљену природу. У духовном животу постепено узрастамо у познању пале човекове природе коју носе сви људи и духовно познајемо да сви саучествујемо у њој без обзира да ли ћемо одређене греховне прохтеве конкретно удовољавати или не. Зато су светитељи увек говорили да су грешни, али то није из неког обичаја или зато што су живели у греху, већ зато што су грех сваког човека и пад људске природе дубоко проживљавали у својој сопственој личности. Човек је чудно биће, иако смо појединачне личности једно смо у Адаму и заједничарећи у Христу постајемо једно у Христу, у Адаму сви сагрешисмо, а у Христу сви бивамо оправдани. Својим умом и срцем стално су проживљавали пад људске природе, а истовремено удостојили су се дарова које су видели као незаслужену благодат коју Бог даје човеку. Нису се гордили јер су знали да и када чуда чине то нису њихова чуда већ пројава бескрајне Божије љубави.   Зато је важно да стално созерцавамо ту палу људску природу коју сви носимо и у којој сви учествујемо. Све што човек више духовно напредује у том созерцању све мање ће да осуђује друге, све ће више бити блажи према другима, а строжији према себи. Код гордих и лицемерних све је обрнуто. Они су строги према другима, а угађају својим тајним страстима и сл.   Уколико живимо редовним хришћанским животом, у труду покајања, клонимо се грехова који нарушавају нашу заједницу са Богом и другима, држимо заповести и црквене постове, треба да редовно приступамо Светим Тајнама и није нам потребна посебна припрема у виду додатног поста, и сл. Није добро да одемо на једну Литургију и причестимо се, а онда за пар дана одемо опет на службу и кажемо нећу се причестити јер сам се скоро причестио. Што то треба да значи? Причешће није питање квантитета или личног избора на основу нашег расположења, већ је свака Литургија сусрет са живим Господом па зашто онда у једном случају седамо за трпезу Господњу, а у другом то сопственим избором нећемо да учинимо. Треба имати страха Божијег, али страх Божији није питање емоција и колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама.   Нека норма редовног евхаристијског живота јесте да учествујемо у недељним и празничним Литургијама и да се на њима причешћујемо, а у Великом посту ако редовно постимо и трудимо се треба да се причешћујемо када смо год у могућности и на Пређеосвећеним Литургијама, јер оне су зато и уведене у црквену праксу како би се интензивирао литургијски живот у време Четрдесетнице.   Архимандрит Сава Јањић Игуман Манастира Високи Дечани     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Ćiriličar
      Имао сам ту несрећу да сам у неколико наврата на западу радио за неке српске, назови, послодавце - то су најгора искуства у мом животу по питању рада. Срећа што су то били само кратки периоди, у неким екстремним ситуацијама. Углавном колико сам ту видио нељудскости, да се према људима односи горе него што је српски домаћин имао однос ка своме волу негда.
      Знам од родбине и рођака у Србији и РСрској како се понашају према радницима нове газде. Људи раде по 200 и више сати, раде празницима и ноћу без додатних надокнада, део плате им се даје "на руке" а део преко рачуна. Мојој сестри и зету свакога месеца краду бар по 100 евра због тога што се плата не исплаћује преко рачуна и не измирују обавезе, а то значи да ће им пензија бити дупло мања када се пензионишу.
      Па СНС-овци и други извол'те. Србија је претворена у моердно робовласничко друшптво, ако ниси на буџетским средствима и евентуално код неког нормалног послодавца којих је можда један о 1000. Ствара се медијска илузија како смо просперитетни а цена рада је од 1,5 евра по сату уз најгоре законе о раду који су постојали задњих 75 година. Избори ће...

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...