Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

АлександраВ

Отићи или остати у оваквој Србији?

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 5 минута, Natasa. рече

Bezdušnost i hladnoća ili umerenost?

Ovde je trpanje nosa gde mu nije mesto deo "topline međuljudskih odnosa"...i to vala smara.

Нпр.

Сваки пут када се вратим из иностранства дође ми да пољубим сваку особу која ме је пропустила у радњи са малим дететом. То још ретко где постоји осим код нас.

Такође осећај слободе да као мајка са дететом прошетам или одем негде и будем уважена КАО МАЈКА. У Шведској или Француској, без обзира што си са дететом, прићи ће ти неко, као да си сама, веруј ми да је фуујј.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Опет кажем, сви су слободно да сами за себе доносе одлуке.

Као неко ко је први део живота провео у Србији, одрастао у иностранству, живео у пар земаља, а затим се вратио у Србију, у којој сад проводим нешто више од пола свог времена, добро знам о чему говорим. 

Они који су отишли деведесетих, углавном су се добро снашли. Економске прилике су тада биле добре, посла је било у изобиљу, и сви који били спремни да раде снашли су се боље него што би у Србији, која је тада пролазила кроз врло тежак период. Нажалост, оно што су постигли у материјалном погледу, многе је коштало на друге начине. Сами су неретко слабо савладали језик, јер их је већина радила физичке послове, а њихова деца углавном нису научила српски. То је посебно случај са децом слабије образованих родитеља, и родитеља који су у одређеној мери аутошовинисти и одрођени наше традиције. Можете замислити какав је однос између деце и родитеља који не могу међусобно да комуницирају, и који су се виђали на свега пар сати после посла/школе (радите до пет, а многи путују и по сат-два), и током викенда, ако не радите и тада.

Мало је наше деце која су, попут мене, осећала потребу да савладају и очувају свој матерљи језик (ја сам завршио пар разреда у Србији, тако да сам имао одређену предност). Још мање наших родитеља који су схватали значај очувања културног идентитета, и важности улоге језика у томе.

Онима којима није стало до идентитета, културе и сличног, могу рећи смао ово: осим ако сте заиста врхунски стручњак, веће су шансе да ћете тамо завршити као чистач тоалета или фабрички радник, него да ћете наћи запослење у својој струци. Будите свесни тога. За све што вам овде недостаје, и желите да стекнете у белом свету, мораћете дебело да радите. А данас су економске прилике у добром делу запада доста неповољне, и конкуренција далеко већа.

Просто, будите свесни тога. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Licno, nemam problema da zivim u (za mene) najlepsoj zemlji na svetu koju volim vise od svega na svetu... :945729: ..i nemam nikakvih problema sa situacijom u kojoj smo i svi ljudi su mi okey. Jer, sve je to , kada se sabere i oduzme volja Bozija na koju ja licno ne mogu da uticem nikako, nego mogu samo da se trudim da sto vise gledam na sebe i svoju stvar i tako ce mi biti bolje. ( ima ona prica, kada jedan svestenik pita naseg sv.Nikolaja , lose mi je ovde , vladiko premesti me u neku drugu bolju parohiju i vladika kaze, ... dobro, ali nemoj zaboraviti da tamo treba i samog sebe da premestis...:D)

Ali, naravno da nisam bas toliko sebican i da ne mislim na druge i zbog toga me cesto mnogo nervira :1314_womens:  cela ova situacija u nasoj Srbiji, bas je strasno sta nam se desava i u kakvoj smo teskoj ekonomskoj, moralnoj, duhovnoj, psihickoj  i svakoj drugoj situaciji i razumem sto mnogi zele da nadju neko, po njima, bolje mesto zivljenja i sigurno nije bas laka jedna takva odluka i onda na kraju ostaje da se svako sam za sebe presabere sta dobija ili sta gubi odlaskom u neku drugu zemlju da trazi tu neku svoju srecu.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Bokisd рече

ima ona prica, kada jedan svestenik pita naseg sv.Nikolaja , lose mi je ovde , vladiko premesti me u neku drugu bolju parohiju i vladika kaze, ... dobro, ali nemoj zaboraviti da tamo treba i samog sebe da premestis...:D

:ladan:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 минута, Milica Bajic рече

У Шведској или Француској, без обзира што си са дететом, прићи ће ти неко, као да си сама, веруј ми да је фуујј.

Verujem :dry:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Natasa. рече

Dragi, jesam, više puta.

Одлично. А да ли сте тамо где сте крочили, крочили ван туристичких зона, у којима практично нико и не живи, и зашли у предграђа и периферије у којима већина миграната заврши? Да ли сте попричали с неким припадником друштвене класе којој би тамо припадали? Да ли сте живели игде ван граница Србије?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Natasa. рече

@Lady Godiva

Lejdi, pametno :pivo:!

Gdegod da si, neka je blagosloveno!

I kako je tamo? Ekonomija, ljudi, prihvataju li te...?

Hvala, Nato. Porezi su ogromni, duša me boli..hebo ih socijalizam. Ovako je dobro, lepo se živi. Sunčano je. Živelo globalno zagrevanje, biće lepše leto nego tu. Domorodce bih ja opisala kao autističnu decu, što bi bilo okej da i ja nisam introvertna.. ne zna se ko je crnji. Skoro pričala s jednim dragim kolegom i on mi objašnjava kako moram da pozovem ljude na klopu da izađemo van.. Što bi reko Milanče, Hebem te robijo, beli hodač me uči kako da budem normalna u društvu.:D Mada sam navikla neke kolege da ih zagrlim kad se vidimo, prvo im je bilo neugodno, sad sami šire ruke. Obavezno kad god smo na ručku ili bjelimo nešto pređu na njihov jezik, zabole ih što ja ništa ne razumem. Nepristojno, ali takvi su. Jezik je generalno gadan, ali im je muzika dobra pa i reči zvuče okej..mislim da ću ga tako i naučiti.

I tako.. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 28 минута, Milica Bajic рече

Француској

Лепа туристичка дестинација, и ништа више од тога. Сами Французи су свакако најгори део искуства сваке посете Француској. Необично надмен и негостољубив народ, а о насртајима које помињете да и не говорим. Насрћу и на мушкарце, како жене тако и хомосексуалци. 

То бар важи за Париз и сличне веће градове. Мање заједнице су другачије, мада некада могу да буду и горе, посебно тамо где бројни и неретко бахати туристи онемогућавају нормалан живот заједнице. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Lady Godiva рече

Obavezno kad god smo na ručku ili bjelimo nešto pređu na njihov jezik, zabole ih što ja ništa ne razumem.

Извините што се убацујем, али ако ишта мрзим, то су људи који очекују од друштва у које долазе да се прилагођава њиховим потребама, уместо да се они прилагођавају њему. Американци су посебно склони томе. Скандинавци практично сви говоре енглески, али они су народи са сопственом историјом, који имају своје језике. Ако већ живите тамо, није ли разумно да бар покушате да га научите? Зар они треба да се устручавају и избегавају свој матерњи језик, само зато што га ви који сте дошли са стране не разумете, и нећете да научите? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Хаеул рече

зашли у предграђа и периферије у којима већина миграната заврши?

Šta ću među sirotinjom, to gledam i ovde :smeh1:.

Šalu na stranu...nisam živela van granica zemlje i znam da nigde nije idealno, ne živim u iluziji da bi me neko čekao raširenih ruku. Šta ja znam...smara što se devedesete vrte u krug.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Nikola Stojanovic рече

Mnogo ga ljudi odje tupe u prazno, nije mi jasno zbog cega, a malo se uzdaju u Boga. Brm meni tak deluje. Svi ce nesto da begaju. Nego ako moze da se javi jedna udavaca, mrzi me vise da cistim po kuci, taman moz lakse da opstanemo odje udvoje. :D:D

Kontakt saljem pisamcima, golhub je redi. 

Ti ono bese podrzavas SNS ekipu? kazi slobodno, ne boj se...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Говоре ми да су се људи одаљили једни од других. У суjети овог света проблем људске усамљености стоји, чини се, тако оштро као никад раније. У исто то време све је лакше срести оне, који ка усамљености свесно стреме – оптерећују их односи с друговима, не желе да саздавају породицу и битишу у сопственом одељеном унутарњем пространству, где им је комфорно и чак радосно. Зашто је за једне усамљеност мука, а за друге – блаженство? О томе како хришћанин треба да се  односи према усамљености, размишља редактор журнала игуман Нектариј (Морозов).

      Беда или благо?
      Када реч иде о усамљености, често се сећамо речи Библије: Није добро да је човек сам(Постање. 2, 18). По мени то не треба да се схвата буквално: увидео Господ Њиме створеног Адама и схватио да му нешто недостаје, и саздао за њега помоћницу Еву. И Адам, и Ева су били у првоначалном творческом замислу Бога, који је постојао још пре стварања света или било чега другог, што је потом почело бити (Јован 1.2). Ми не можемо да објаснимо зашто је то произашло управо тако и зашто су управо двоје, он и она, били створени. Може се претпoставити, људски расуђујући, да би једном човеку било веома тешко после одпадања од Бога. Неко може да каже: видите ли да је управо Ева искушала Адама, а то значи, да без ње ни грехопада не би било. Свеједно је очигледно да једном човеку уопште није обавезан други да би био искушан. Адам је испочетка носио у себи могућност пада и зато би змија нашла други пут ка његовом срцу. А већ после грехопада самом се извући из тог стања, у којем се човек нашао, било би вероватно доста теже, показало се да су зато Адам и Ева и били потребни једно другом.
    • Од Милан Ракић,
      О Александру Вулину знамо све. Или готово све. Нека је жив и здрав, као што уосталом треба сваком пожелети. Ипак, један детаљ из његове биографије је широј јавности мање знан, а то је да је своједобно био уредник "Колор Медиа Прес" стрип-издања када је та новинска кућа репринтовала чувени стрип о Алану Форду, који је стрип обележио једно раздобље у популарној култури бивше нам државе.

      У том смислу, поред "Алана Форда", као још један од симбола ЈУ поп-културе слови и првобитни радио-пројекат сарајевске студентарије са почетка 80-их, који се касније "породио" у тросезонски хумористички серијал под називом "Топ листа надреалиста".
      О поменутој "ТЛН" не треба много причати, јер већина верујем зна на какав начин су Неле и екипа кроз игроказ коментарисали друштвену збиљу у периоду, од након смрти "највећег сина наших народа и народности", па до увертире у "Балканску кланицу".
      На десетине скечева, показало се, као да су најавили сву трагику нашег битисања у овим вилајетима.
      Како је синоћ објавио режимски таблоид Информер, Министар одбране и још по неки ће ступити у штрајк глађу "због насиља које над Србијом континуирано спроводе фашиста Обрадовић и тајкуни Ђилас и Јеремић".

      Ипак, како јављају "Вечерње новости", у току је састанак Председника Вучића са министром Вулином  уприличен после најаве првог човека ресора одбране да ће ступити у штрајк глађу због насиља које спроводе лидери и присталице Савеза за Србију. 
      Да ли ће након разговора на Андрићевом венцу, Министар одбране одустати од штрајка или не видећемо. Не треба заборавити да је он пре неког времена завршио војничку обуку и да је свакако спреман и оран за све психофизичке напоре.
      Како било да било, да се вратимо на "Топ листу" и Вулиново познавање ЈУ поп-а; ово је скеч, мислим из друге сезоне, када министри босанскохерцеговачке владе ступају у штрајк глађу због захтева рудара... 
      Господине министре, свака част на искоришћеној идеји!
       
    • Од Милан Ракић,
      О генералу авијације у пензији-пилоту Срети Малиновићу не треба трошити пуно речи. Више пута одликован за учешће у борбеним дејствима на свим ратиштима 1991-1999. године, овај ратни командант 98. ловачко-бомбардерског пука који се за време НАТО агресије као и сваки часни официр ставио на чело људи које је водио, својим делима је у "клаустрофобичној" кабини ловца-бомбардера "Орао", показао ко је и шта је.

      Од одласка у пензију са дужности Заменика команданта РВ и ПВО, Срето је поред пензионерских "обавеза" и гајења унуке, нашао по који пут време и да се огласи о актуелном друштвено-политичком тренутку, а нарочито о стварима које се тичу војске и ваздухопловства најпре.
      Не! Није Срето само пуки критичар ове наше стварности или експонената власти. Тамо где је нешто било добро, ако га се питало, Срето је знао да похвали или како год. Чак и најекстремније гласило режима, дневник "Информер", није штедео мастило и боју да понеку цртицу о нормалним потезима власти (које су новинџије поменутог листа мултиплицирале безмало у панегирике) и објави.

      Стицајем околности, Срето је своједобно и вашем уреднику за један портал дао веома запажен (није да се хвалим  ) интервју, који смо пренели и на страницама Поука.
      Но, наша стварност каква је мрачна и мучна; људи који су о неким стварима одлучивали и одлучују; жртве трагичних удеса и елементи циркуског у појединим стварима које се тичу војске у целини, РВ и ПВО, Министра одбране и проче, Срето је сецирао и критиковао, што је "прозвана" страна схватила као атак на њих; на власт; на друштво и државу у целини.
      Како је Срето о некој актуелности имао шта да каже, новинџије режимских писаних и електронских медија су се не мало пута налазиле у "необраном грожђу". Са једне стране добију налог да Срета ставе на "стуб срама", а са друге стране, свакако онај етички човек у њима "проради", па каже самом себи: "Како?"
      На пример, након Сретине анализе хеликоптерског удеса и критика упућених одговорнима, врхушка се нашла у проблему како да "одреагује". Са једне стране имате пилота са највишим летачким звањем (Златни летачки знак и Инструктор летења); са друге стране официр и борац који има три рата иза себе у којима је обављао борбене задатке; са треће стране човека којем нема неке посебне "зачкољице" да га се оплете по новинама и медијима.

      Тада је морао да реагује и саам Премијер, садашњи Прецедник, који је уместо новинџија које нису умеле, умео да каже за Срета да је "НАТО генерал".
      Е алал му вера! Ни мање ни више. Казати НАТО генерал човеку који је два пута ратовао против НАТО.
      И тако се у неколико последњих година, циклично смењују напади на Срета када каже нешто "против власти" (како они то схватају), а онда следећи пута, као што поменух, ако има нешто позитивно да се каже о "власти" (везано најпре за РВ и ПВО), ти исти рачунајући на кратко сећање конзумената вести, објаве Срета као да га пре неки дан нису "развлачили". Као "НАТО генерала". "Издајника". "Додај по жељи". Хистерија, шта ли?
      Али опет морам да подвучем, све то некако стидљиво и увијено, јер ипак већина зна ко је Срето. И да се разумемо - Срето није никакав надчовек из германских сказки оплемењених протестантском етиком, но је само један частан човек и официр. Каква је већина... Но се не чују, а Срето је ето хтео да се чује.
      Ипак, два последња наступа умировљеног генерала су показала да је ова власт изгубила компас, што је ипак одавно знано, али...
      Срето Малиновић: „Колико износи отпремнина да на дан НАТО агресије стојите уз Шредера?“
      Прво говор на протесту "1 од 5 милиона" на дан уочи 20-е годишњице НАТО агресије где је, као ловац-бомбардер што му је и "урођено", болно сецирао све недостатности пошасти која управља Србијом.
      А можда још и више пре неки дан, када је коментарисао саопштење са заједничке седнице Колегијума министра одбране и начелника Генералштаба Војске Србије, рекавши да је ово "увод у могућу злоупотребу војске у политичке сврхе".
      Борбено збијени у редове спремне за "одсудну битку" ради опстанка на власти у најкраћем, поједини елементи исте су показали недостатак свих скрупула и панику готово епских размера.
      Прво анонимно, путем извесног (опскурног) ФБ портала, у једној објави.

      А потом, када су све (или већина) маске пале, рачунају ваљда - нека падне и последња.

      Тако су на интернет страници странке из које је актуелни Министар одбране, објавили саопштење за јавност, где су, у паници можно бит, и Сретино име погрешили - "прекрстивши" га у Сретко.

      Исту вест-саопштење је објавио и портал који "каже" да није званична презентација актуелног министра одбране, али је ипак "јединствено место на коме се објективно и фактографски прате све државничке и политичке активности Александра Вулина..." (На истом порталу, трилингвално, на српском, руском и енглеском језику можете прочитати и Вулинов рад: "Зашто сам за разграничење")
      Поводом тога, на свом личном Фејсбуку, Срет(к)о је рекао:
      "Поштовани пријатељи!
      Мислио сам то по обичају игнорисати, јер нема потребе објашњавати оне који својим коментарима желе да увреде или само одрађују прљаве замисли, да ово нема, нити може имати било какве везе са мном. Није тешко претпоставити одакле ветар дува. Ако су ово патриоте, какви ли су нам тек непријатељи? Ваљда овакви као ја! Онда сам почаствован тим звањем! А није ми ни први пут.
      Глупости је тешко коментарисати. Вама на знање, Стреле-2М су биле углавном у трупној ПВО у КоВ, а ја нисам био у близини њих, осим када су испаљене на мене или када сам `99-е оформио једну групу пилота које је наш друг из базе Саша Чилерџић (нека извине ако сам погрешио име) обучио за руковање, ради самоодбране на размештајној просторији.
      Иначе, у каријери се нисам бавио логистиком, материјалним пословањем или делаборацијом убојних средстава, већ струком, обуком јединица и употребом снага.
      И да јесам, било је оних на вишој функцији од мене чији би потпис на сагласност био потребан. Али они, а ја још мање са позиције четвртог у хијерархији, нисмо били, нити могли бити надлежни за тако нешто. Тако да овај излив “патриотске” жучи, слање на преки суд или Голи оток морају одложити до неке нове “издаје” са микрофоном у руци.
      Свима који познају моју каријеру, мене и моје деловање, јасно је с којим циљем крећу прљавштине и подметања, али ради оних који ме прате, а не знају како ствари стоје морао сам рећи неке ствари.
      Пре две године сам се политички ангажовао и ако је то некоме, посебно од мојих колега, проблем и мисли да сам после тога постао нешто друго, нека ме отпрати и заборави, нећу замерити. Ко ми је веровао и верује, нека не брине, неће се стидети због мене. Недајте, ни да се ја стидим због вас. Нико не може прљавштинама да брише моје или ваше постојање!
      Онима који злонамерно реагују на било шта везано за мене и свему налазе ману, остављам нека одрађују посао и живе са својим фрустрацијама, а ја ћу се већ некако снаћи са својима.
      Очекујем да се интензивирају овакве умотворине и подлости, али пси лају каравани пролазе. Зато, драги моји, премостићемо ово и нећемо се деранжирати. Нема потребе расипати енергију на перфидије и пакост појединих свезналаца!
      У сваком случају, Вама хвала на подршци! Нисам ни сумњао!
      Свако добро свима!
      ПС.
      Мада би овај караван могао платити мостарину… Иде лето, требаће кинта, видећемо?!"
      К`о што Срето рече, "пси лају..." Или пак Јеванђелиста у Мт. 7, 6. Можда се и ниси требао правдати њима. Надам се да су скапирали да су дошли до краја.
      А да не грешим(о) душу, агенција Бета је пренела ову вест.

       
      Како год, нека Господ дадне мудрости свима! За после ћемо видети...
      Милан РАКИЋ
    • Од Trifke,
      Подељене аутокефалне Цркве или уједињена браћа?
       Митрополит Николај (Хаџиниколау)
      Протеклих месеци сведоци смо веома опасне, и очигледно неоправдане, кризе која се разбуктала у нашој Цркви. Њен разлог је предстојеће додељивање аутокефалије Украјинској цркви или пре стварање аутокефалне Цркве у Украјини.
      Изгледа да постоји проблем у унутар-православним односима: док се трага за јединством са хетеродокснима, православни свакако исповедају љубав која их све уједињује, али је занемарују у својим свакодневним односима. Они објављују везу заједништва која их уједињује, али показују супротно.
      Што се тиче верника, они виде своје вође како се расправљају законским аргументима. Уместо да уједињују верне, они стварају таборе својих фанова и групе следбеника. Каква жалост! У целој овој расправи, имамо изговор и узрок.
      Изговор је потреба за аутокефалношћу Украјинске цркве. А узрок је право да се она додели. Међутим, ко има право да то учини?
      Цркве које су укључене позивају се на историјске привилегије, на право и каноне. Нажалост, оне се не позивају на Јеванђеље. Прво питање које пада на памет: да ли је аутокефалност тако неопходна? И ако јесте, зар се на њу не може чекати мало дуже?
      Постоји и друго питање: да ли су наша права толико важна да их бранимо док занемарујемо или се боримо против наше браће или, још горе, док прекидамо наше хиљадугодишње заједништво са њима?
      И треће: да ли је важније позивати се на историјска права и каноне него се ослањати на речи Јеванђеља?
      Од сада, Константинопољ назива „пријатељима“ оне који су до недавно били браћа из Русије, а ови други одбијају да признају васељенски карактер Цариградске патријаршије.
      Суштински темељи јединства Цркве су на тај начин уништетни: братство, чега је свеправославно заједништво израз, и васељенскост, чега је Цариград гарант према канонима и историјском предању.
      1. Заправо, аутокефалија Украјине је мање ствар неопходности колико је то ургентно право и тврдоглав политички захтев. Насупрот томе, јединство Цркава јесте неопходност која се не доводи у питање и представља јеванђелску заповест. Шта је претежније: аутокефалност локалне цркве или неотуђиво јединство свих „у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“?
      Ко су они који траже аутокефалност? Да ли је могуће да један председник упитне духовности и самопрокламовани „патријарх“ проблематичног црквеног осећања, који је све до сада био изопштен као расколник, буду одговарајући људи да изразе ову неопходност у Украјини, у Духу Светом, вољу Божју и настројење Цркве?
      А уколико не желимо да чујемо гласове оних који се противе аутокефалији, како можемо подржати наше наде за јединством, пред лицем оних који су већ изазвали раскол пре много година и који већ дуго времена прихватају присталице старокалендараца у Грчкој и на другим местима?
      Да је Филарет био изабран за московског патријарха 1990. године, ствар коју је тако силно желео али која му је промакла, да ли би он данас тражио да постане митрополит аутокефалне Цркве у Украјини? И када би било тако, кога би питао? Синод Московске патријаршије, којим би сâм началствовао, или, Цариград, за који се претвара да га данас поштује и коме се наводно поклања?
      2. На основу хришћанске логике, ко год узима у разматрање само своја права – није у праву. У праву је свако ко ихштити чувајући равнотежу љубави, мира, трпљења, опраштања и помирења, јер се једино на овај начин чувају Божја „права“. Осим тога, не почива ли наше спасење на огромној неправедности? „Проклетство праведне осуде је укинуто неправедном осудом Праведног. Срећом, Господ се није позивао на Закон и Своја права!“
      У тренутној фази, питању аутокефалије у Украјини приступа се упућивањем на права оних који је дају, то јест на Фанар и Москву, на историјску или политичко-економску моћ, а не на Јеванђеље, или макар на црквене потребе у Украјини. Поврх свега, моћни политички планови, наређења и притисци назиру се на хоризонту. Што се тиче светог Јеванђеља, њиме се само прикрива све ово.
      3. Заиста, како се све ово може повезати са логиком распетог Бога, етиком Блаженстава и Беседе на гори, са платном Тајне вечере, са служењем које нам је Христос заповедио, са узвишеношћу Есхатона, Господњом првосвештеничком молитвом „да сви буду једно“, са божанственим учењем и умом апостола Павла, беседама које чујемо сваке недеље и посланицама упућеним током главних литургијских празника? Може ли примена канона укинути Јеванђеље?
      Ко може разумети да се током толиких столећа сестринске Цркве у Христу сада радују откривању пропуста и грешака оне друге? Да ли тензија кроз коју данас пролазимо значи да се нисмо довољно волели у прошлости? Како можемо оправдати то да наше црквене вође жестоко подржавају међурелигијски дијалог, а пак одбијају да заједничаре једни са другима? Зашто нису у стању да прихвате чињеницу да благодат Божја просијава другу страну нешто другачије? Да ли је могуће да са нама буде све просветљење а да ниједан зрачак не обасја оне који су све до сада били наша браћа? Напослетку, које је значење појма „заједничарење“ ако оно не укључује међусобно разумевање?
      Или да ли је могуће да они не увиђају катастрофалне последице претећег раскола? Каква би онда била кривица обичних верника који су лишени благодати места ходочашћа оних других православних? Зашто би руски верници били ускраћени за Свету Гору, а верници који говоре грчки лишени св. Серафима Саровског, Кијевопечерске лавре, Валаама и благодати руских новомученика? Није ли благодат Божја свеопшта и не треба ли сви да је делимо? Када смо уједињени заједничком вером и догмом, како можемо оправдати поделу засновану на административном неспоразуму?
      И коначно, ради кога и зашто је написано Јеванђеље љубави, опраштања и јединства? Није ли оно применљиво и на нас и изазове нашег времена?
      4. Додатно, какво је наше православно исповедање у дијаспори или у земљама у којима треба мисионарити? Каквог ћемо то Христа проповедати и исповедати? Христа који је „све позвао на јединство“, али чије речи поричемо својим понашањем? Или Христа који није чак успео ни да уједини оне који верују у Њега две хиљаде година? Задовољство због постизања аутокефалије је краткотрајно и тиче се малог броја. Но, саблазан којој се изложу верници и свет јесте немерљива и нашироко распрострањена. Водити ка греху раскола јесте неизлечиво и неопростиво.
      5. Но, да ли је такође могуће да Москва казни своје свештенике и верне који се причесте на Светој Гори или на острву Патмос, или вероватно касније у Јерусалиму и Грчкој? Може ли божанско причешће постати полуга политичког притиска или уцене? Након што смо имали хиљадугодишње искуство тајне, да ли је ово оно што смо разумели? Можемо прихватити тренутно прекидање помињања на нивоу патријаршија као знак жестоког протеста, али ни на који начин не можемо прихватити прекид општења међу верницима. Сама Црква, уместо да води народ Божји на места освећења, не може их лишавати благодети. Уместо да слабе веру народа, није ли боље јачати је у нади да ће она уразумити и њихове вође?
      Надамо се да ће наш патријарх раширити своје руке тако да у васељенском загрљају своје место могу пронаћи и Руси. Што се тиче Украјинаца, они се неће ујединити на црквеном нивоу ако не науче да опросте Русима у Цркви и уједине се са њима. Црква је Црква онда када поражава своје непријатеље. Речи св. Амфилохија Млађег Патмоског, кога је недавно канонизовао васељенски патријарх, јесу више него икад релевантне: „Да ли желите да се осветите онима који су вас ставили на искушење? Најбоља освета јесте љубав: она преображава чак и љуте звери.“
      Такође, очекујемо од наших светих отаца у Русији, којима се народ моли на крају сваке службе, да уједине Цркву делујући са смирењем а не у освајачком духу. На тај начин освојиће срца свих православних благодаћу Божјом. Нема разлога да постану „трећи Рим“ према духу овог света, већ „прва и света Москва“ на духовном плану и да у нашим срцима буде преузвишена.
      Са укусом њиховог искуства недавног и суровог прогона и благодаћу њихових новомученика, ми такође очекујемо да понуде нашој Цркви миомирисно сведочење јединства. Колико год да је лоша гордост малих и слабих, толико је добра скромна мудростмоћних и великих. Ово је оно што нам је свима потребно, јер оно што се коначно рачуна није ко је имао снагу или право на својој страни већ ко је деловао у Духу Светом и преносио Његову благодат.
      Можда нам богонадахнута забрана апостола Павла „ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите“ (Гал 5,15) свима показује пут који треба да следимо. У црквеним сукобима међу браћом нема победника. Али када се измиримо, нико није изгубљен. Сви су благословени.
      Северна Кореја се споразумела са Јужном Корејом, па зар ми који се сваког дана молимо са „Оче наш“ у нашим срцима и на нашим уснама не можемо да се сложимо једни са другима?
      Молимо се усрдно да нам Господ подари „избављење од искушења“ и да нас „води“ брзо ка покајању (metanoia) и „опроштају“. Амин.
       
      Извор: „Divided autocephalous Churches or united brothers?“, Orthodoxie.com, 26.10.2018.
      Превод: Андријана Младеновић; редактор превода: Ана Новаковић
      http://teologija.net/podeljene-autokefalne-crkve-ili-ujedinjena-braca/?fbclid=IwAR32oMmOOV-rY1djiSwCpH6VfQLl6dz1SNC6zCfq_oEQX0-_A-MnQFESQ_w
    • Од Логос,
      Протеклих месеци сведоци смо веома опасне, и очигледно неоправдане, кризе која се разбуктала у нашој Цркви. Њен разлог је предстојеће додељивање аутокефалије Украјинској цркви или пре стварање аутокефалне Цркве у Украјини.
       
      Изгледа да постоји проблем у унутар-православним односима: док се трага за јединством са хетеродокснима, православни свакако исповедају љубав која их све уједињује, али је занемарују у својим свакодневним односима. Они објављују везу заједништва која их уједињује, али показују супротно.
      Што се тиче верника, они виде своје вође како се расправљају законским аргументима. Уместо да уједињују верне, они стварају таборе својих фанова и групе следбеника. Каква жалост! У целој овој расправи, имамо изговор и узрок.
      Изговор је потреба за аутокефалношћу Украјинске цркве. А узрок је право да се она додели. Међутим, ко има право да то учини?
      Цркве које су укључене позивају се на историјске привилегије, на право и каноне. Нажалост, оне се не позивају на Јеванђеље. Прво питање које пада на памет: да ли је аутокефалност тако неопходна? И ако јесте, зар се на њу не може чекати мало дуже?
      Постоји и друго питање: да ли су наша права толико важна да их бранимо док занемарујемо или се боримо против наше браће или, још горе, док прекидамо наше хиљадугодишње заједништво са њима?
      И треће: да ли је важније позивати се на историјска права и каноне него се ослањати на речи Јеванђеља?
      Од сада, Константинопољ назива „пријатељима“ оне који су до недавно били браћа из Русије, а ови други одбијају да признају васељенски карактер Цариградске патријаршије.
      Суштински темељи јединства Цркве су на тај начин уништетни: братство, чега је свеправославно заједништво израз, и васељенскост, чега је Цариград гарант према канонима и историјском предању.
      1. Заправо, аутокефалија Украјине је мање ствар неопходности колико је то ургентно право и тврдоглав политички захтев. Насупрот томе, јединство Цркава јесте неопходност која се не доводи у питање и представља јеванђелску заповест. Шта је претежније: аутокефалност локалне цркве или неотуђиво јединство свих „у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“?
      Ко су они који траже аутокефалност? Да ли је могуће да један председник упитне духовности и самопрокламовани „патријарх“ проблематичног црквеног осећања, који је све до сада био изопштен као расколник, буду одговарајући људи да изразе ову неопходност у Украјини, у Духу Светом, вољу Божју и настројење Цркве?
      А уколико не желимо да чујемо гласове оних који се противе аутокефалији, како можемо подржати наше наде за јединством, пред лицем оних који су већ изазвали раскол пре много година и који већ дуго времена прихватају присталице старокалендараца у Грчкој и на другим местима?
      Да је Филарет био изабран за московског патријарха 1990. године, ствар коју је тако силно желео али која му је промакла, да ли би он данас тражио да постане митрополит аутокефалне Цркве у Украјини? И када би било тако, кога би питао? Синод Московске патријаршије, којим би сâм началствовао, или, Цариград, за који се претвара да га данас поштује и коме се наводно поклања?
      2. На основу хришћанске логике, ко год узима у разматрање само своја права – није у праву. У праву је свако ко ихштити чувајући равнотежу љубави, мира, трпљења, опраштања и помирења, јер се једино на овај начин чувају Божја „права“. Осим тога, не почива ли наше спасење на огромној неправедности? „Проклетство праведне осуде је укинуто неправедном осудом Праведног. Срећом, Господ се није позивао на Закон и Своја права!“
      У тренутној фази, питању аутокефалије у Украјини приступа се упућивањем на права оних који је дају, то јест на Фанар и Москву, на историјску или политичко-економску моћ, а не на Јеванђеље, или макар на црквене потребе у Украјини. Поврх свега, моћни политички планови, наређења и притисци назиру се на хоризонту. Што се тиче светог Јеванђеља, њиме се само прикрива све ово.
      3. Заиста, како се све ово може повезати са логиком распетог Бога, етиком Блаженстава и Беседе на гори, са платном Тајне вечере, са служењем које нам је Христос заповедио, са узвишеношћу Есхатона, Господњом првосвештеничком молитвом „да сви буду једно“, са божанственим учењем и умом апостола Павла, беседама које чујемо сваке недеље и посланицама упућеним током главних литургијских празника? Може ли примена канона укинути Јеванђеље?
      Ко може разумети да се током толиких столећа сестринске Цркве у Христу сада радују откривању пропуста и грешака оне друге? Да ли тензија кроз коју данас пролазимо значи да се нисмо довољно волели у прошлости? Како можемо оправдати то да наше црквене вође жестоко подржавају међурелигијски дијалог, а пак одбијају да заједничаре једни са другима? Зашто нису у стању да прихвате чињеницу да благодат Божја просијава другу страну нешто другачије? Да ли је могуће да са нама буде све просветљење а да ниједан зрачак не обасја оне који су све до сада били наша браћа? Напослетку, које је значење појма „заједничарење“ ако оно не укључује међусобно разумевање?
      Или да ли је могуће да они не увиђају катастрофалне последице претећег раскола? Каква би онда била кривица обичних верника који су лишени благодати места ходочашћа оних других православних? Зашто би руски верници били ускраћени за Свету Гору, а верници који говоре грчки лишени св. Серафима Саровског, Кијевопечерске лавре, Валаама и благодати руских новомученика? Није ли благодат Божја свеопшта и не треба ли сви да је делимо? Када смо уједињени заједничком вером и догмом, како можемо оправдати поделу засновану на административном неспоразуму?
      И коначно, ради кога и зашто је написано Јеванђеље љубави, опраштања и јединства? Није ли оно применљиво и на нас и изазове нашег времена?
      4. Додатно, какво је наше православно исповедање у дијаспори или у земљама у којима треба мисионарити? Каквог ћемо то Христа проповедати и исповедати? Христа који је „све позвао на јединство“, али чије речи поричемо својим понашањем? Или Христа који није чак успео ни да уједини оне који верују у Њега две хиљаде година? Задовољство због постизања аутокефалије је краткотрајно и тиче се малог броја. Но, саблазан којој се изложу верници и свет јесте немерљива и нашироко распрострањена. Водити ка греху раскола јесте неизлечиво и неопростиво.
      5. Но, да ли је такође могуће да Москва казни своје свештенике и верне који се причесте на Светој Гори или на острву Патмос, или вероватно касније у Јерусалиму и Грчкој? Може ли божанско причешће постати полуга политичког притиска или уцене? Након што смо имали хиљадугодишње искуство тајне, да ли је ово оно што смо разумели? Можемо прихватити тренутно прекидање помињања на нивоу патријаршија као знак жестоког протеста, али ни на који начин не можемо прихватити прекид општења међу верницима. Сама Црква, уместо да води народ Божји на места освећења, не може их лишавати благодети. Уместо да слабе веру народа, није ли боље јачати је у нади да ће она уразумити и њихове вође?
      Надамо се да ће наш патријарх раширити своје руке тако да у васељенском загрљају своје место могу пронаћи и Руси. Што се тиче Украјинаца, они се неће ујединити на црквеном нивоу ако не науче да опросте Русима у Цркви и уједине се са њима. Црква је Црква онда када поражава своје непријатеље. Речи св. Амфилохија Млађег Патмоског, кога је недавно канонизовао васељенски патријарх, јесу више него икад релевантне: „Да ли желите да се осветите онима који су вас ставили на искушење? Најбоља освета јесте љубав: она преображава чак и љуте звери.“
      Такође, очекујемо од наших светих отаца у Русији, којима се народ моли на крају сваке службе, да уједине Цркву делујући са смирењем а не у освајачком духу. На тај начин освојиће срца свих православних благодаћу Божјом. Нема разлога да постану „трећи Рим“ према духу овог света, већ „прва и света Москва“ на духовном плану и да у нашим срцима буде преузвишена.
      Са укусом њиховог искуства недавног и суровог прогона и благодаћу њихових новомученика, ми такође очекујемо да понуде нашој Цркви миомирисно сведочење јединства. Колико год да је лоша гордост малих и слабих, толико је добра скромна мудростмоћних и великих. Ово је оно што нам је свима потребно, јер оно што се коначно рачуна није ко је имао снагу или право на својој страни већ ко је деловао у Духу Светом и преносио Његову благодат.
      Можда нам богонадахнута забрана апостола Павла „ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите“ (Гал 5,15) свима показује пут који треба да следимо. У црквеним сукобима међу браћом нема победника. Али када се измиримо, нико није изгубљен. Сви су благословени.
      Северна Кореја се споразумела са Јужном Корејом, па зар ми који се сваког дана молимо са „Оче наш“ у нашим срцима и на нашим уснама не можемо да се сложимо једни са другима?
      Молимо се усрдно да нам Господ подари „избављење од искушења“ и да нас „води“ брзо ка покајању (metanoia) и „опроштају“. Амин.
       
      Извор: Теологија.нет
×
×
  • Create New...