Jump to content
АлександраВ

Отићи или остати у оваквој Србији?

Rate this topic

Recommended Posts

Imam osjecaj da danas odlazi mnogo vise ljudi nego ranije, iako je sada mnogo teze zaraditi novac preko grane...

Dosta njih je 90ih godina, kad su ovdje bile inflacije, za smijesno malo maraka  i dolara, kupovali stanove i zemlju po primorju... tada se moglo, cak i prije 10ak godina... i ti ljudi danas imaju kapital i milione u nekretninama...

Ja nikad nijesam razmisljao da idem vani... kad sam bio u Njemackoj i Austriji, vidim one ljepote od gradova, sve sredjeno i uredjeno, malo mi je srce zaigralo, mozda sam trebao drugacije da razmisljam... ali, da idem negdje dje cu cijelog zivota da budem stranac, dje nikog ne poznajem, ne znam, tesko je to, velika je zrtva...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, "Tamo daleko" рече

@Драшко svaka Ti cast za dobijanje pisma od tinejdzerke, pa to je bas uspeh! (oni tada sve znaju, svi glupi oko njih)

ne vidi se sadrzaj na pocetku pisma ali , vazno je da je blagodarnost tu prisutna, I da imas divne uspomene, a ona ide u zivot obogacena tvojim zalaganjem I ljuavlju.

 

Hvala 

Ne vidi se na ovoj slici najbolje ceo tekst, ja sam bio skroz potresen. Mnogo mi je znacilo sve sto je napisala

Njoj je rodjendan 14og juna i tada smo delili knjizice, znao sam sta cu da joj poklonim, imao sam kod kuce lepu veliku plastificiranu ikonu Sv Justina Celijskog (na njegov praznik je rodjena) poklonio sam joj tu ikonu i jos neku lepu svesku i privezak.... bilo je sve jako dirljivo i potresno!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Nikola Stojanovic рече

Hhahahaha, znate li ako suknem jos dva piva . Cu vam objasnim ko je odje i svet i ko je nesvet i zbog cega. hhahaha, odo si , nema smisla, mnogo ste mi ozbiljni i dobri ! :D:D:D

 

Објасни нам молим те.

Разиииђите се сиви облацииии 

:laugh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Драшко рече

Hvala 

Ne vidi se na ovoj slici najbolje ceo tekst, ja sam bio skroz potresen. Mnogo mi je znacilo sve sto je napisala

Njoj je rodjendan 14og juna i tada smo delili knjizice, znao sam sta cu da joj poklonim, imao sam kod kuce lepu veliku plastificiranu ikonu Sv Justina Celijskog (na njegov praznik je rodjena) poklonio sam joj tu ikonu i jos neku lepu svesku i privezak.... bilo je sve jako dirljivo i potresno!

Eto kako Gospod promislja o svemu do u sitnice :-) 

Slava Bogu! Eda bi nam se osmehnuo sveti Ava Justin Novi svojim ocinskim molitvama!

a bratu Nikoli na zdravlje jos jedno pivo! Valjda se gledas u oci dok se kucas ;-)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 25 минута, Nikola Stojanovic рече

Zasto uz svaku temu, ozbiljniju, da nije zevzecenje, ne stoji dodatak, sta si ti kao ucesnik ucinio konkretno, i najmanji napor !? Jer iako se cavrlja o negativnostima, ma kolko goleme bile, nece biti bolje , ako mi ne mrdnemo malo ? 

Да се не лажемо, појединац који оде на село или се мрдне, готово ништа неће променити или ће то бити нешто готово незнатно.

 Дакле потребна је масовна организација и буђење свести у народу. Тако да причање о проблему и јесте нешто за почетак.

 На селу не мора само пољопривреда да се ради, има ту посла и за здравство и занатство, трговину...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, feeble рече

Ja bih ukinuo pravo glasa dijaspori. Kakve oni imaju veze sa izborima u drzavi u kojoj ne zive? Neka glasaju u drzavi u koju odu a ne da meni neko odlucuje sudbinu.

Inace, na izborima se nista ne moze uraditi kad ne postoji alternativa niti fer izborni uslovi. Ovaj ce vladati dozivotno.

A zašto? Izgovor da ne žive u matici nije validan. 

Imaju li dijasporci pravo da se nadaju da će se pojaviti politička opcija koja će imati bolju priču i viziju od trenutno ove ili nekih prošlih? Imaju li pravo da se nadaju da bi na nekim budućim izborima mogli biti prevaga, jer nisu ucjenjeni od lokalnih kabadahija otkazom ili sličnom ucjenom? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Justin Waters рече

A zašto? Izgovor da ne žive u matici nije validan. 

Imaju li dijasporci pravo da se nadaju da će se pojaviti politička opcija koja će imati bolju priču i viziju od trenutno ove ili nekih prošlih? Imaju li pravo da se nadaju da bi na nekim budućim izborima mogli biti prevaga, jer nisu ucjenjeni od lokalnih kabadahija otkazom ili sličnom ucjenom? 

Samo zato sto ne zive ovde, bez obzira ko je na vlasti i kada. Jednostavno mi nije fer da odlucuju o necemu za sta sami nece imati posledice a neki drugi hoce.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, feeble рече

Samo zato sto ne zive ovde, bez obzira ko je na vlasti i kada. Jednostavno mi nije fer da odlucuju o necemu za sta sami nece imati posledice a neki drugi hoce.

Kažem opet, to nije valjan razlog. To je kao kada bi htjeo ukinuti državljanstvo svakome koe nema prebivalište prijavljeno u matici. To je besmisleno, nigdje u svijetu ne postoji zabrana dijaspori da glasaju koji imaju državljanstvo te zemlje, ni u totalitarnim državama. 

Oni uglavnom i ne odlučuju na izborim, ali nije fer da im se oduzme pravo da eventualno ako se ukaže prilika na nekim izborima gdje tijesno vode dvije opcije, odluče svojim glasom za onu za koju misle da će biti bolji, i koji će ih možda ponukati ili da se vrate, ili da ulažu kapital i sl...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Wikipedia (valjda je pouzdano) kaze da ipak ima zemalja koje ne dozvoljavaju glasanje iseljenicima

Цитат

The right of expatriates to vote in elections in their country of origin varies depending on the legislation of an expatriate’s country of origin. Some countries (such as France) grant their expatriate citizens unlimited voting rights, identical to those of citizens living in their home country. Other countries allow expatriate citizens to vote only for a certain number of years after leaving the country, after which they are no longer eligible to vote (e.g. 15 years for the UK and 25 years for Germany). Other countries reserve the right vote solely to citizens living in that country, thereby stripping expatriate citizens of their voting rights once they leave their home country (such as Ireland, with extremely limited exceptions).

https://en.wikipedia.org/wiki/Right_of_expatriates_to_vote_in_their_country_of_origin

Nek dodju pa da se zajedno borimo protiv zla :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, feeble рече

Ja bih ukinuo pravo glasa dijaspori. Kakve oni imaju veze sa izborima u drzavi u kojoj ne zive? Neka glasaju u drzavi u koju odu a ne da meni neko odlucuje sudbinu.

Inace, na izborima se nista ne moze uraditi kad ne postoji alternativa niti fer izborni uslovi. Ovaj ce vladati dozivotno.

pa ako je uglavnom mlad i obrazovan svet napustio zemlju i napusta svaki dan, kako cemo nadglasati te hipnotisane penzose i ostale isprane mozgove?

dobro, neka bar glasaju oni koji otisli zbog Vucica sad u ovom poslednjem talasu..otkudznam. ni to nije zanemarljivo. daleko smo mi od Turaka ali video si procente u Istambulu. svaki glas je vredeo. ja cu mom ocu sakriti licnu kartu taj dan, to definitivno. ne dam bre vise nikom. zaglavicu ulazna vrata ovim babama po soliteru, skandal cu da napravim. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Доносимо видео запис предавања презвитера др Оливера Суботића не тему: Православље и / или јога. Отац Оливер је ово предавање одржао у Митрополији аустралијско-новозеландској, а на позив тамошњег епископа и свештенства.   
    • By Логос
      Нека космичка завера постоји против наше планете, јер се нигде у васиони не умире осим на земљи. Острво смрти, једино острво на коме се умире, ето то је суморна звезда наша. А изнад ње, око ње, и испод ње круже милијарде звезда, на којима нема смрти, на којима се не умире. Са свих страна бездан смрти опкољава планету нашу. Који је то пут који полази са земље а не сурвава се у бездан смрти? Које је то биће које може избећи смрт на земљи? Сви умиру, све умире на овом језовитом острву смрти. Нема тужније судбе од земљине, нема очајније трагедије од човекове. Зашто се даје живот човеку, када је одасвуд опкољен смрћу?      Реците, зар смрт није последња стварност и моја и ваша? Сви смо ми заражени смрћу сви без изузетка; бакцили смрти пројели су сва ткива бића нашег; сваки од нас носи у себи хиљаде смрти. Нашу планету стално пустоши хронична епидемија смрти; нема медицине која нас може спасти ове епидемије; нема карантина где би се људи могли очистити од микроба смрти. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимање од смрти, борба са смрћу, и најзад – пораз од смрти? Јер ми у медицини, у науци, у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и слабости. И то их побеђујемо делимично и привремено. Шта су триумфи науке, философије, технике пред страшилним фактом свеопште смртности свега људског? Ништа друго до граја збуњене и преплашене деце. Ако има трагике у световима, онда је централа њена човек. Трагично је бити човек, о! несравњено трагичније него бити тигар или овца, змија или птица, пуж или комарац.    Господо, треба бити искрен: ако је смрт неопходност, онда је овај живот – најподругљивији дар, најодвратнији потсмех, и главно: ужас, неиздржљиви ужас… Неопходност смрти је за науку неуклонљива и непобедива; то значи: наука не може ни пронаћи ни дати смисао животу. Пред проблемом смрти издише и сама наука. Многи говоре: наука је сила, наука је моћ. Ho реците: зар је сила, која је безсилна пред смрћу, у самој ствари сила? зар је моћ, која је немоћна пред смрћу, у самој ствари моћ? Нема силе мимо ону која побеђује смрт. Веле: наука је човекољубива. Но какво ми је то човекољубље, кад она оставља човека у смрти? када је немоћна да га одбрани од смрти? Човекољубље је: победити смрт. И нема другог.   Несрећном и исмејаном бићу што се човек зове немогуће је, апсолутно немогуће, победити смрт. Шта онда? Има ли излаза? – Да, има. Оно што је немогуће човеку, показало се могуће само једном бићу у свим световима. Коме? – Богочовеку Христу.   Богочовек Христос је победио смрт. Чиме? – Својим васкрсењем. И том победом решио проклети проблем смрти; решио га не теориски, не апстрактно, не априористички, већ догађајем, доживљајем, фактом, историским фактом васкрсења свог из мртвих.   Но, без васкрсења Христовог се не би могло објаснити не само апостолство Апостола већ ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, нити икоји хришћански подвиг. Да вера хришћанска није вера васкрслог, и стога вечно живог и животворног Богочовека Христа, ко би кроз толике векове милионе и милионе људи одушевљавао на веру у Христа, на љубав према Њему, на живот у Њему, и водио их кроз свете еванђелске врлине и подвиге? Једном речју: да није васкрсења Христовог, хришћанства не би било; Христос би био први и последњи хришћанин који је издахнуо и умро на крсту, a са Њим и Његово учење и Његово дело. Тада би била истинита реч несрећног Ничеа: Први и последњи хришћанин распет је на Голготи.   Господо, васкрсење Богочовека Христа је преврат, први радикални преврат и прва истинска револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела; у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом почиње да влада девиза: бесмртност је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница људске историје: до њега – истински прогрес је био немогућ, од њега – он постаје могућ. Из факта васкрсења Христовог родила се философија васкрсења, која непобитно показује и доказује да је неопходност: не – смрт, већ бесмртност; не – победа смрти, већ победа над смрћу. У том, једино у том факту, и животу изграђеном на том факту васкрсења Христовог, могућ је прави, истински прогрес.   Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, нашта нам прогрес и усавршавање, нашта философија и култура, нашта нам добро и зло, нашта здравље и мир, нашта Бог и свет? Осетити се бесмртним још за живота у телу, јесте блаженство које се само Богочовеком Христом може пронаћи и осигурати. Развијање осећања бесмртности и његово претварање у сазнање бесмртности, посао је Христовог човека у овом животу.    Преподобни Јустин Ћелијски   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      За црквену свест апостолског и постапостолског доба уопште се чак није ни постављало питање  могу ли чланови неке Цркве да узимају учешћа у евхаристијском сабрању. Бити члан Цркве значило је учествовати у евхаристијском сабрању. Ступање у Цркву било је крунисано учешћем у евхаристијском сабрању, и зато се пријем у Цркву обављао пре Литургије у којој би „новопросвећени“ први пут узели учешћа. Таквима су биле упућене свечане речи: „Јелици во Христа… (Сви који се у Христа крстисте…).“ Тада су ове речи чувале свој потпуни смисао. Неофити су се крстили у Христа, обукли у Христа, и зато су достојни да узму учешћа у евхаристијском сабрању. Они који нису могли да учествују у евхаристијском сабрању нису сматрани члановима Цркве или су макар привремено губили тај статус.     Апостол Павле није говорио о достојности или недостојности чланова Цркве као услову за учествовање у евхаристијском сабрању, већ само о недостојном примању евхаристијских Дарова: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој“ (1. Кор. 11, 27). Како показују речи Апостола Павла у 29. стиху исте посланице  „не разликујући Тијела Господњега“  реч је о онима који на трпезама нису разликовали обичан хлеб од евхаристијских Дарова. Апостол Павле у првом реду има у виду недостојно кушање на трпезама и недостојан однос према евхаристијском хлебу, што је, природно, повлачило за собом личну недостојност и осуду.   За древну хришћанску свест није могло да буде ни говора о обавези или хришћанској дужности причешћивања, о чему се говори данас. Ово није била ни дужност, ни обавеза, већ жива потреба као израз стремљења према животу вечном и истинитом, без кога наступа смрт.   Верни су улазили у Цркву и крштавали се „у једно Тело“, како би били заједничари Тела Христова и како би, најављујући Други долазак Господњи у слави, учествовали у Његовој Трпези. Ускраћивање овога представљало је највећу трагедију за верне. Довољно је сетити се „палих“ у време прогона, оних који због малодушности људске природе нису имали снаге и храбрости да посведоче своју веру у Господа Исуса. Такви су све чинили, само да се опет приближе евхаристијском општењу (заједничењу) које им је било ускраћено. Нама данас није сасвим јасно зашто су „пали“ у доба Светог Кипријана Картагинског изазвали црквени конфликт, не желећи да чекају неколико месеци док се саборно не реши њихова судбина. Данас се, пак, многи добровољно одричу евхаристијског општења у далеко дужем трајању.       Свештеник Николај Афанасјев,  Трпеза Господња     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      Недостојно се причешћује пре свега онај који немарно и неискрено прима Тело и Крв Господњу . Говорећи, пак, о достојности и недостојности веома често можемо да западнемо у морализам, а живот у Христу је пре свега питање онтологије тј. саме суштине нашег бића.    Као хришћани ми смо позвани да своје постојање у потпуности саберемо у Христу и тежимо речима Апостола који каже „Ја више не живим, него живи у мени Христос“. Онај који своје биће заснива на биологији, на страстима и злоупотреби слободе недостојан је Тела и Крви Христове осим ако одлучи да промени свој начин живота.   Грехови који су препрека за редовни евхаристијски живот тј. причешћивање јесу пре свега непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује Св. Тајнама. Како може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим и повређује их. Грех је увек у односу на другога и суштински онеспособљава човека за заједницу и вуче га у индивидуализам и вечну самоћу.   Неки деле грехове по тежини, али мора да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех јер она она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем) представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно.   Покајање је процес свеобухватне промене у човековој души када почињемо да схватамо да морамо да променимо наш живот и однос према другима јер у противном идемо у вечну смрт. Зато нас покајање чини поново способним да у потпуности учествујемо у црквеној заједници и самим тим то потврдимо причешћем Светим Тајнама.   Сви смо ми грешни, али не само ако конкретно чинимо овај или онај грех, већ због тога што носимо огреховљену природу. У духовном животу постепено узрастамо у познању пале човекове природе коју носе сви људи и духовно познајемо да сви саучествујемо у њој без обзира да ли ћемо одређене греховне прохтеве конкретно удовољавати или не. Зато су светитељи увек говорили да су грешни, али то није из неког обичаја или зато што су живели у греху, већ зато што су грех сваког човека и пад људске природе дубоко проживљавали у својој сопственој личности. Човек је чудно биће, иако смо појединачне личности једно смо у Адаму и заједничарећи у Христу постајемо једно у Христу, у Адаму сви сагрешисмо, а у Христу сви бивамо оправдани. Својим умом и срцем стално су проживљавали пад људске природе, а истовремено удостојили су се дарова које су видели као незаслужену благодат коју Бог даје човеку. Нису се гордили јер су знали да и када чуда чине то нису њихова чуда већ пројава бескрајне Божије љубави.   Зато је важно да стално созерцавамо ту палу људску природу коју сви носимо и у којој сви учествујемо. Све што човек више духовно напредује у том созерцању све мање ће да осуђује друге, све ће више бити блажи према другима, а строжији према себи. Код гордих и лицемерних све је обрнуто. Они су строги према другима, а угађају својим тајним страстима и сл.   Уколико живимо редовним хришћанским животом, у труду покајања, клонимо се грехова који нарушавају нашу заједницу са Богом и другима, држимо заповести и црквене постове, треба да редовно приступамо Светим Тајнама и није нам потребна посебна припрема у виду додатног поста, и сл. Није добро да одемо на једну Литургију и причестимо се, а онда за пар дана одемо опет на службу и кажемо нећу се причестити јер сам се скоро причестио. Што то треба да значи? Причешће није питање квантитета или личног избора на основу нашег расположења, већ је свака Литургија сусрет са живим Господом па зашто онда у једном случају седамо за трпезу Господњу, а у другом то сопственим избором нећемо да учинимо. Треба имати страха Божијег, али страх Божији није питање емоција и колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама.   Нека норма редовног евхаристијског живота јесте да учествујемо у недељним и празничним Литургијама и да се на њима причешћујемо, а у Великом посту ако редовно постимо и трудимо се треба да се причешћујемо када смо год у могућности и на Пређеосвећеним Литургијама, јер оне су зато и уведене у црквену праксу како би се интензивирао литургијски живот у време Четрдесетнице.   Архимандрит Сава Јањић Игуман Манастира Високи Дечани     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Ćiriličar
      Имао сам ту несрећу да сам у неколико наврата на западу радио за неке српске, назови, послодавце - то су најгора искуства у мом животу по питању рада. Срећа што су то били само кратки периоди, у неким екстремним ситуацијама. Углавном колико сам ту видио нељудскости, да се према људима односи горе него што је српски домаћин имао однос ка своме волу негда.
      Знам од родбине и рођака у Србији и РСрској како се понашају према радницима нове газде. Људи раде по 200 и више сати, раде празницима и ноћу без додатних надокнада, део плате им се даје "на руке" а део преко рачуна. Мојој сестри и зету свакога месеца краду бар по 100 евра због тога што се плата не исплаћује преко рачуна и не измирују обавезе, а то значи да ће им пензија бити дупло мања када се пензионишу.
      Па СНС-овци и други извол'те. Србија је претворена у моердно робовласничко друшптво, ако ниси на буџетским средствима и евентуално код неког нормалног послодавца којих је можда један о 1000. Ствара се медијска илузија како смо просперитетни а цена рада је од 1,5 евра по сату уз најгоре законе о раду који су постојали задњих 75 година. Избори ће...

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...