Jump to content
Ведран*

Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму

Оцени ову тему

Recommended Posts

Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму 

Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму:

Како су два интервјуа изазвала конфузију интернационалних размера

Верујем да ће за многе горњи наслов бити збуњујући. Нарочито за оне читаоце који нису пажљиво пратили ситуацију везану за јавну дискусију између Епископа бачког Иринеја и Епископа западноамеричког Максима, и шире, везано за кризу са такозваном украјинском аутокефалијом. Али уверавам вас да је наслов сасвим примерен и логичан. Стога унапред молим за стрпљење ако вам у старту није сасвим јасан. Верујем да ће до краја овог текста постати потпуно јасно зашто је наслов управо такав какав јесте.

О утицају интервјуа Владике Максима „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“

Седамнаестог јануара 2019. године сајт Теологија.нет објавио је интервју са Владиком западноамеричким Максимом.[1] Владика Максим је несумњиво интересантан саговорник. Међутим, нека његова занимљива запажања и мисли из овога интервјуа били су потпуно засењењени изјавама које су се тицале новонастале кризе у Украјини, a коју је произвела одлука Фанара да расколницима у Украјини додели такозвани Томос о аутокефалији.

20190406_184455

У једном делу интервјуа, изјаве Владике Максима се тичу и наше помесне Цркве. На готово скандалозан начин, Владика Максим, по питању добијања аутокефалије, у исту раван ставља нашу Цркву под Светим Савом, са расклоничком структуром у Украјини под расколником Денисенком! Малобројни су се осврнули на ове, слободно можемо рећи, испаде, Епископа западноамеричког. Незванично су се чули гласови, по интернет „ћошковима“, или у приватним разговорима, али нико од Архијереја се није оградио и реаговао на ове тврдње Епископа Максима. До недавно. Остао је утисак да је то било само једно усамљено мишљење једног српског Епископа, који као и сваки слободан човек има ваљда право да размишља па и да се не слаже. Изгледало је као да ће у неком приватном разговору међу браћом Епископима да се све лепо реши.  Да ли је тај утисак био оправдан, да ли је реч само о издвојеном мишљењу, о неком академском размишљању и промишљању, па макар и погрешном, о једној важној црквеној теми?

Будући да никаквих реакција није било на ове изјаве Владике Максима, о којима ће још бити речи даље у тексту, а док је српски медијски простор био уљуљкан и тих, у уверењу да се став наше Цркве јасно чује, од Украјине, преко Русије, Македоније, и Грчке, слика става наше Цркве попримала је сасвим друге обрисе од оних који су јасно изнети у званичним документима наше Цркве.[2] Створена је слика сукоба у СПЦ по питању Украјине. А ова чудна промена се темељила само и искључиво на ставу Епископа Максима изнетом у горе поменутом интервјуу који је брзо распрострањен на поменитим језицима. Другим речима, овај интервју је имао несразмеран утицај на инострано јавно мњење о ставу наше Цркве по питању украјинских расколника. И то без обзира на чињеницу да је став наше Цркве од почетка кризе у Украјини био јасан, јаван, пастирски одговоран и одмерен.

Тако, на пример, „захваљујући“ поменутом интервјуу са Епископом западноамеричким, у Википедији[3] на руском језику, на страници која се тиче расколничке такозване Православне Цркве Украјине стоји:

 …са своје стране, епископ западноамерички Максим (Васиљевић) у интервјуу порталу „Теологија“ упоредио је историју добијања аутокефалије цркве Украјине са аналогном историјом српскога народа и подржао је решење васељенског патријарха о аутокефалији ПЦУ:

Изнећу своје скромно мишљење за које знам да је „мањинско“: верујем да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве […] узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа који је […] до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве… Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве.

1

Ови ставови Владике Максима допринели су да у страним медијима фигурирају наслови као што су: „У српској Цркви конфликт због украјинске аутокефалије“[4], „Утицајни епископ српског патријархата подржао је аутокефалију Цркве Украјине“[5], „Епископ Српске Православне Цркве Максим иступио је у подршку украјинској аутокефалији“[6], „Владика Максим из српске Цркве: Вартоломеј је на рамена узео крст историјске одлуке“[7] „Епископ Максим – занесени подржавалац Вартоломеја у српској Цркви“[8]. Или пак текстови попут једнога који за српског Патријарха каже да је „превазишао свако ограничење логике и озбиљности са својим екстремним изјавама“ да је продат московитима, и слично. При томе се насупрот овој наводној продатости и ирационалности предстојатеља СПЦ, као глас разума у нашој Цркви представљају изјаве Епископа Максима из поменутог интервјуа. Потписник овог опадачког текста на нашу јерархију је један грчки архимандрит. [9]

Из приложеног јасно се види да наводи из интервјуа који је дао Епископ Максим, кроз начин на који су прихваћени и интерпретирани у јавности, нису остали само неки изоловани ставови једног Епископа, професора, мислиоца. Јасно је да те речи нису примљене као неке његове необавезне академске спекулације и размишљања. Напротив! Примљене су у јавности као нешто што има макар једнаку тежину као и званични став СПЦ. Наравно да те изјаве немају такву тежину, али створена је таква перцепција, и такви ставови су представљени као израз подељености СПЦ по украјинском питању. Ваља истаћи да не мислим да је Епископ Максим одговоран за евентуалне погрешне интерпретације његових речи. Међутим, ако је реч о било каквој погрешној интерпретацији њиховог суштинског значења, такође верујем, да би Епископ Максим до сада већ многоструко иступио са неким објашњењем. А он то није учинио, до данас, непуна три месеца након објаве поменутог интервјуа.

За то време Епископ Максим није био недоступан за јавност, сматрао је за неопходно да изда једно јавно саопштење у коме прозива Епископа бачког, два јавна полемичка одговора брату Епископу Иринеју, и један веома специфичан интервју. Ни у једној од ових својих јавних комуникација Епископ Максим се није осврнуо на кључна питања о украјинској кризи, а постављана су му многа, како од стране његовог брата Епископа бачког др. Иринеја Буловића, тако и од бројних свештеника, клирика и мирјана, на друштвеним мрежама, и на форуму сајта Поуке.орг. Упркос чињеници да је, по сведочењу пар његових подржавалаца, читао те примедбе на форуму, он није сматрао да треба било шта да појасни. А свакако је знао и за то да су ови медијски написи такви какви јесу, јер уосталом то не само што је сам могао да види и провери, него је и моја маленкост о томе писала на местима која је Владика читао. Остаје утисак да су његови ставови у медијима ипак добро интерпретирани, и да он не налази ништа спорно ни вредно коментара осим једног става, који је ипак прокоментарисао (иако не и појаснио), а који ћу и ја додатно прокоментарсисати у наставку.

Најпре, да подсетим, реч је о следећим кључним ставовима Епископа Максима :

  1. Да је Српска Црква добила „аутокефалију“ (наводници Епископа Максима) супротно канонима.
  2. Да канонска Украинска Православна Црква треба да се практично помири са новом реалношћу и да „молитвено препозна прилику“ и прихвати (непокајане) расколнике у „благодатни простор исте Цркве“.
  3. Да је Патријарх Вартоломеј на себе преузео крст једне историјске одлуке и да ће ово можда бити „квасац неког дубљег јединства“ насупрот ономе како то виде Москва „и многи други“ (у том смислу ваљда и СПЦ?).

Иако се накнадно појавио читав низ спорних ставова на основу поменутог саопштења, два полемичка одговора, и интервјуа, ова три става се темеље искључивио на првом интервјуу који је објављен на порталу Теологија. нет.

Само први од ова три става Владика Максим је прокоментарисао у своме последњем интервјуу који је објављен на сајту Епископског Савета Српске Православне Цркве за северну и јужну Америку.[10]

Последњи интервју је занимљив по много чему. Исцрпна анализа овде неће бити могућа, али ћу се усредсредити на неколико детаља који су, морам признати, за мене били прилично неочекивани и изненађујући.

Интервју „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“ који објашњавајући свашта не објашњава ништа

Најпре једно опште запажање. Није ми познато на који начин је сачињен овај интервју, али његова садржина више напомиње да је реч о неком истраживачком раду преобличеном у интервју него о интервјуу који је „кроз разговор“ како стоји, дат протопрезвитеру Браниславу Кршићу. Ако је интервју пак заиста био разговор, ја сам фасциниран до неверовања количином детаља које је Владика Максим успео да изнесе у одговорима на питања протојереја Бранислава, укључујући и бројне директне цитате из историјских анализа са референцама!  У сваком случају, Владика Максим оставља утисак изузетног познаваоца теме везане за доделу аутокефалије Српској Цркви па је било за очекивати да ће све недоумице бити разрешене.

Друго моје опште запажање јесте да у одговору чак на два питања Владика Максим помиње да су његовим благословом писане две фреске „додељивања српске аутокефалности“, и да се у његовој епархији приређују многа штампана дела и организују манифестације поводом обележавања осам векова аутокефалности СПЦ. Тако да је свакоме ко прочита интервју јасна имплицитна порука Владике Максима, да он није неки противник аутокефалности СПЦ. Ако је тако, неизмерно се сви радујемо!

Најзанимљивији део интервјуа јесте ипак онај који се односи на помињање неканонског стицања аутокефалије наше Цркве из претходног интервјуа са портала Теологија.нет. Подсећања ради навешћу цео тај пасус. Дакле у томе првом интервјуу Владика Максим каже следеће:

Поменусмо да је 1219. године Васељенски патријарх потпуно игнорисао канонску ситуацију у областима државе Стефана Немање које су, важно је истаћи, потпадале под јурисдикцију Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (иначе, једног од најугледнијих каноничара позне Византије) и супротно канонима доделио „аутокефалију“ српској држави. Сви смо данас поносни и радосни због тог смелог, иначе „неканонског“ чина.

Прота Бранислав, који је водио интервју, реферирајући се на овај управо наведени део из претходног интервјуа, пита Епископа Максима следеће:

Да ли постоје нека конкретна нова историјска истраживања која би могла да подупру становиште о „неканонском“ стицању аутокефалије? Имам у виду један Ваш интервју у коме сте употребили израз „неканонски“.

И одговор Владике Максима је следећи (подвлачења су моја):

У том интервјуу, пак, говорећи о грандиозном делу Светога Саве, „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља“, за Српску цркву и њен народ – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са предвиђеним условима икономисања светим канонима, са предањем Цркве, и уз прилагођавање потребама времена – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. То је могло изгледати двосмислено, али природа тог разговора уживо је била таква. Колико разумем, забуну је могао изазвати исказ да је у догађају 1219. године „игнорисана канонска ситуација“ те да је то био „неканонски“ чин. Међутим, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода. Речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног. У мом контексту, то се односило на одсуство канонске акривије будући да том приликом надлежни месни епископ, како нам говоре историјски извори, није сасвим консултован. Но, да бих отклонио сваки неспоразум, тврдим да је поступак тадашњег Васељенског патријарха у потпуности одговарао духу тадашњег канонског предања у Византији.

И затим Владика, опет, по други пут, наставља да истиче да је Његовим благословом осликана можда једина фреска која приказује „чин додељивања аутокефалности у Никеји“. И каже: „Иконописцу Александру Живадиновићу сам указивао које елементе треба да садржи та фреска у храму Светога Саве у Лос Анђелесу.“ Затим наводи да је уредио монографију на 1000 страна, итд. На фреску ћу се још вратити, али да кренемо редом.

Из горе наведеног одговора Владике Максима последња реченица је свакако остала најупечатљивија. Многи су приметили да је ово помак или отклон (или појашњење, како ко воли да узме), од става изреченог у првом интервјуу, када је Владика рекао да смо неканонски добили аутокефалију. Владика каже да је поступак (не каже тачно који поступак?) тадашњег Васељенског Патријарха одговарао „духу тадашњег канонског предања“ (не каже да је одговарао канонима?).  И док су неки задовољни са овим одговором, ја морам признати да сам њиме само додатно збуњен и сасвим незадовољан. Прво, зашто Владика ни једном речју у свом одговору не помиње аутокефалију, осим у делу који се односи на фреску чије иконописање је благословио и за чије је иконписање сам указивао „елементе које треба да садржи“. Претпостављамо да је један од тих елемената и натпис на тој фрески. Па да онда је погледамо фреску.

   2

фреска на јужном зиду храма Св Саве у Лос Анђелесу рађена по инструкцијама Епископа западноамеричког Максима

За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“.  Ја не верујем да је избор речи овде случајан. У одговору на јасно питање о аутокефалији, Владика дакле нигде не помиње аутокефалију. На фресци за коју каже да је фреска о додели аутокефалије не пише да је то фреска доделе аутокефалије, а лично је Владика давао инструкције о елементима те фреске (натпис је један од најважнијих елемената иконописа).  Ако томе придодамо и да је Владика реч аутокефалија у односу на српску Цркву стављао у наводнике у претходном интервјуу имамо одређену склопљену слику, а шта та слика заиста значи, не бих знао, требало би то питати Владику Максима. Али већ знам да ми се „слика“ не допада. Оно што ја могу да кажем јесте да ме све ово неодољиво подсећа на одговор Патријарха Вартоломеја у интервјуу новинару Политике, где каже:  „Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, […] јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве“.[11] Ни цариградски патријарх није могао да изговори да ће доћи на прославу 800 година аутокефалије СПЦ, него је рекао нешто слично као и ова фреска са јужног зида цркве у Лос Анђелесу која је рађена по инструкцијама Владике Максима.

Даље, Владика Макисим каже да је „Савин избор за архиепископа[…] и његово рукоположење“ (опет не каже аутокефалија о којој је било питање) „у сагласности са предвиђеним условима икономисања“. Дакле, уважени Владика ни овде не каже да су, не само аутокефалија, него ни избор и рукоположење Св Саве, по канонима. Него да су избор и хиротонија у сагласности са икономијом (тј. снисхођењем) што ће рећи да је, по акривији (строгости), све то, и избор и хиротонија, ипак неканонско. А ако су такви избор и хиротонија онда је тим пре таква и аутокефалија. Ово не само да није промена става у осносу на први интервју, него је још јасније понављање истог става у још строжијој форми. Јер у првом интервјуу је Владика Максим рекао за аутокефалију да је „аутокефалија“ (под наводницима) и да је била неканонска, а сада каже чак и да је Савин избор и рукоположење, по акривији, неканонско, иако су по икономији ипак прихватљиви!

Да ствар буде још конфузнија, мало затим у свом одговору Владика Максим тврди да је он ипак у претходном интервјуу ставио реч неканонска у односу на српску Цркву под наводнике. И да „речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног“. Сложио бих се да је једна од улога знака навода и та, да сигнализирају не-стандардни смисао, СУПРОТАН од уобичајеног. То би онда, у преводу на директан речник, значило да када Владика каже „неканонска“ (са знацима навода) он сматра да је аутокефалија канонска (значење супротно од уобичајеног). Ако је то тачно:

  1. Питам се зашто би то написао као „неканонска“, па да морамо да учитавамо супротно значење, када је могао просто да каже канонска и да нема забуне? Или алтернативно, зашто није избегао да помиње каноничност у потпуности? Спорна реченица могла је тада да гласи „сви смо данас поносни и радосни због тог смелог чина“.
  2. Друго, ако је тако како Владика каже, зашто онда у претходној реченици стоји да је Васељенски патријарх доделио аутокефалију „супротно канонима“? Ако прихватимо објашњење да реч неканонска, када је написана под наводницима значи супротно, то јест, значи канонска, ове две реченице би у сажетој препричаној форми гласиле овако: „Васељенски Патријарх је супротно канонима доделио аутокефалију Српској Цркви, и сви смо данас поносни због тог смелог, иначе канонског чина“. Дакле, већ смо ушли у зону менталног сумрака.
  3. Треће ако прихватимо Владикино објашење да речи под знацима навода имају супортно значење како онда да објаснимо то што Владика пише да је нама додељена „аутокефалија “, са наводницима? Шта је то онда нама додељено, ако не, по њему, нешто супротно аутокефалији? Уместо да имамо ауто-кефалну (само-возглављујућу) Цркву, питам се да нисмо којим случајем добили ало-кефалну (другим-возглављујућу) Цркву? А да тога нико није био свестан од Св Саве на овамо, ево већ 800 година! И ко је тај други који треба да возглављује нашу Цркву, а да није од нас?

Владика Максим у суштини тврди да је могућа двосмисленост проистекла из неразумевања, неке забуне, вероватно код читалаца? А сасвим јасно видимо да његова објашења ништа не објашњавају. Присећам се да је сличним „аргументима“ одговарао Епископу Иринеју, да је Владика бачки, збуњен, да превиђа, да је непажљив, пежоративно видовит, то јест види оно чега нема, итд. Ја не разумем, како је и на који начин у овом последњем интервјуу Владика Максим понудио било какво објашњење о било чему. Ја признајем да јесам збуњен, али не зато што не разумем шта Владика Максим говори него управо зато што разумем шта он говори. Владика још каже да је тај разговор (интервју објављен на Теологија.нет) био „разговор уживо“, а онда нам каже да, цитат, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода, крај цитата. Како и на који начин се у живом разговору свесно (па и несвесно) уписују знаци навода на речи, ја такође не разумем?

Али оно што је довело до кулминације мога разочарења јесте следеће. Реч „неканонски“ о додели аутокефалије СПЦ у оригинално објављеном интервјуу није уопште била са знацима навода! Насупрот тврдњи Епископа Максима. Тако да је све ово изнад, рекло би се, једна испразна прича. Следе документовани докази да ова тврдња Епископа Српске Православне Цркве, др Максима западноамеричког, најблаже речено није тачна.

Интервју је објављен на Теологија.нет порталу 17. јануара. Интервју су пренели многи интернет портали, превођен је на друге стране језике, о чему је већ било речи. Ни један од тих медија који су пренели или превели овај интервју нема знаке навода око речи неканонски. Једина два места која те наводнике имају, а и ту су накнадно постављени, јесу два сајта које Владика Максим може да контролише! Први је Serbica Americana[12]  а други је већ помињани Теологија.нет.[13] У апендиксу овом тексту налазе се снимци и линкови других страница на српском, руском, и грчком и енглеском језику који су сви до једнога пренели оригинални интервју без наводника око речи „неканонска“. Владика је накнадно променио већ објављени текст на два поменута портала, а онда у другом интервјуу рекао да ти наводници постоје у оригиналу, с разлогом и „свесно“, као да су одувек тамо били. А сви ми који читамо, размишљамо и питамо се, ваљда смо ипак само збуњени, брзоплети, непажљиви, и којешта још, …, па да, и видовити (!), баш као и Епископ бачки!

И на самом крају, да се вратимо на наслов „Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму“. Наводници које Владика помиње заиста су наводни јер само он тврди да они постоје, при чему га цео интернет демантује. Због тога су наводници наводни. Ако бисмо веровали Владики Максиму да оно што он пише под наводницима има супортно значење од регуларног значења написане речи онда је „наводна“ аутокефалија, из наслова практично моја исправка његових речи  о аутокефалији. Јер „наводна“ под наводницима значи права, а аутокефалија без наводника (за разлику од онога како је Владика Максим пише) значи то што и пише, тј. аутокефалија.

Остаје отворено питање како ће Владика Максим ово да објасни на предстојећем мајском Светом Архијерејском Сабору, уколико, како се чини, то питање буде разматрано? Судећи по разговорима на интернет форумима (виртуелним пијацама), Владика кроз своје скорашње објаве није успео ништа да објасни, нити је успео некога да убеди. А како видимо премного је питања, и многи су гласови који постављају питања. Осим пар његових апологета који без успеха покушавају да одбране неодбрањиво, подршка за овакве ескападе Владике Максима је непостојећа. Надам се ипак да ће да се прекину ове конфузне поруке које од њега долазе, и да ће дисхармонија коју оне стварају бити прекраћена. Како и на који начин, на Епископу Максиму и Архијерејима је да одлуче.

Једна ствар се мора признати Владики Максиму. Он се огласио поводом питања Украјине, макар и, по мом убеђењу, сасвим промашено. Размишљао је о Украјини, признајем му то, иако се не слажем са њим. Жалим због штете коју је, лично сматрам, нанео, како ставу и угледу наше Цркве, тако и своме угледу као Епископу наше Цркве.

Али жалим и због чињенице да овде малтене похваљујем и једну сасвим промашену реч о овом проблему, наспрам ћутања без речи, које тако гласно вапије до неба. Зар нас не боле сузе украјинске браће? Зар нам не изазива дубоку рану цркворушитељско понашање? Зар не знамо да украјински народ, Црква, канонска, наша, уцвељена, рањена, прогоњена, у сузама гледа у нас као у своју Православну браћу, и да је свака наша реч њима значајнија од свих блага земаљских. Где су Пастири, где су теолози, да кажу ту реч? Реч утехе, реч подршке, реч вере, реч љубави и саосећања, реч истине и исповедања. Имају ли пастири и теолози нека важнија посла од тога да кажу реч Истине? Или камење треба да проговори? Ћутање заглушује већ седам месеци. Част неколицини изузетака, али онима који озбиљно и одговорно говоре о овоме, у нашем веку небивалом, проблему. Нека нас све Бог помилује и спасе, а нарочито нашу страдалну браћу у Украјини, истинске исповеднике нашег времена.

В.Г.

12.04.19.

pecat mali

 

Appendix

14

Screen clipping taken: 12/04/2019 10:32 PM

 

 

3

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:22 PM

http://branislavilic.blogspot.com/2019/01/blog-post_445.html

4.png

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:20 PM

 

5

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:19 PM

http://www.carsa.rs/ванредна-вест-скандал-у-београдској-п/

6

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:18 PM

http://borbazaveru.info/content/view/11320/37/

7.png

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:12 PM

http://svetivasilije-is.org/serbica-americana-ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/

8.png

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:11 PM

http://www.pogledi.rs/forum/Thread-vladika-maksim-vasiljevic-podrzao-patrijarha-vartolomeja

9

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:09 PM

https://pouke.org/forum/index.php?/topic/57650-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B8-%D0%B1%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%B4%D1%80-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%

 

10

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:07 PM

https://censor.net.ua/news/3107961/episkop_serbskoyi_pravoslavnoyi_tserkvi_maksim_vystupil_v_podderjku_ukrainskoyi_avtokefalii

11

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:06 PM

https://cerkvarium.org/ru/novosti/pomestnye-tserkvi/v-serbskoj-tserkvi-konflikt-iz-za-ukrainskoj-avtokefalii.html

12

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:01 PM

https://www.exapsalmos.gr/2019/03/22/episkopos-maximos-ap-tin-serviki-ekklisia-o-vartholomaios-pire-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikis-apofasis/

13.png

Screen clipping taken: 7/04/2019 4:53 PM

https://bigorski.org.mk/en/reports/world-news/bishop-maxim-of-soc-bartholomew-took-upon-himself-the-cross-of-a-historical-decision/

 

[1] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/

[2]http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij

http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini

[3] https://ru.wikipedia.org/wiki/Православная_церковь_Украины

[4] https://cerkvarium.org/ru/novosti/pomestnye-tserkvi/v-serbskoj-tserkvi-konflikt-iz-za-ukrainskoj-avtokefalii.html?fbclid=IwAR30uVT1V3VDbcUXHoaLDgpd87MkaB3SakR1f1fmeYL02CJvJU6cycePDOQ

[5] https://credo.press/222415/

[6]https://censor.net.ua/news/3107961/episkop_serbskoyi_pravoslavnoyi_tserkvi_maksim_vystupil_v_podderjku_ukrainskoyi_avtokefalii

[7] https://bigorski.org.mk/el/idiseon/kosmou/episkopos-maximos-ap-ten-servike-ekklesia-o-vartholomaios-pere-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikes-apophases/

https://bigorski.org.mk/vesti/svet/episkop-maksim-od-spc-vartolomej-ponese-krst-na-edna-istoriska-odluka/

https://www.exapsalmos.gr/2019/03/22/episkopos-maximos-ap-tin-serviki-ekklisia-o-vartholomaios-pire-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikis-apofasis/

[8]http://ruskline.ru/news_rl/2019/04/08/episkop_maksim_vostorzhennyj_storonnik_varfolomeya_v_serbskoj_cerkvi/

[9] https://romalewfronimati.blogspot.com/2019/02/blog-post_2.html

[10] https://serborth.org/04052019.html

[11] http://www.politika.rs/scc/clanak/423274/Nisam-istocni-papa

[12] https://www.eserbia.org/sa-culture/views/1264-ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav

[13] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/

 

https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/наводни-наводници-о-наводној-ауто/

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Bokisd рече

(...nisam jos sve procito',... ali posle svega sav se stresiram brrr....  kada pomislim na...."navodnike" ....  :D :smeh1:)

замисли Боки неки контекст и биће ти одмах боље :) 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Vladan :::. рече

замисли Боки неки контекст и биће ти одмах боље :) 

 

Најбоље ерминевтички контекст да контемплира. :))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 часа, Ведран* рече

   2

фреска на јужном зиду храма Св Саве у Лос Анђелесу рађена по инструкцијама Епископа западноамеричког Максима

За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“.  

Једна ствар коју нисам поменуо је та да Владика Максим титулу светог Саве пише као "архиепископ српских и ПОМОРСКИХ" земаља.

Ја не знам које су то поморске земље? Знате ли ви?

Знам за наше приморске земље, тј. земље на обали мора, у приобаљу, при мору, отуда приморске. Знам такође да постоје прекоморске земље, земље које су са друге стране неког мора. Али не знам за поморске земље. То би теоретски биле неке земље по мору, што једно друго искључује, јер или је море, или је земља, то јест копно. Знам још за поморске карте, које користе морнари, знам за поморски туризам, крузере и слично, знам за поморце, који ипак нису посебан народ, итд., али не знам за поморске земље. 

Иначе занимљиво је да је тај израз "поморске земље" ушао и у предлог новог Устава СПЦ. Како се и зашто ту нашао у тој форми није сасвим јасно. Надам се да ће бити исправљен у новој верзији. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Zoran Đurović рече

Само да поздравим Ведрана враголана! Владика ће се и за њега молити!:))

Нека се моли. Тако и ваља господи Хришћанској чинити. Молим се и ја за њега. :)

Само нека му неко прихвати жезал и стане подаље, ако ме икад буде благосиљао. :))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Ведран* рече

Нека се моли. Тако и ваља господи Хришћанској чинити. Молим се и ја за њега. :)

Само нека му неко прихвати жезал и стане подаље, ако ме икад буде благосиљао. :))

Зна он како су се александринци жезлијари! - Ја сам умро од смеха кад сам гледао пре неку годину египатску полицију како са дугачким штаповима бије народ! Традиција, брате!:))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Zoran Đurović рече

Зна он како су се александринци жезлијари! 

Ја немам жезал тако да од жезлијања ништа. Зато велим, да му прихвати неко његов и држи га подаље кад благосиља. :D

Што је сигурно, сигурно је. :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Ведран* рече

Ја немам жезал тако да од жезлијања ништа. Зато велим, да му прихвати неко његов и држи га подаље кад благосиља. :D

Што је сигурно, сигурно је. :D

Сад ће Владика да ти се јави, јер је он професор, а ти докторант па да одговори на твоје писаније... Он је човек дијалога, персоналиста, врлински како показах...:))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ништа чудно не видим у томе што владика Максим не помиње аутокефалију, будући да цариградска еклисиологија, чији је он апологета, уопште не признаје каноничност исте.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Бездомник рече

Ништа чудно не видим у томе што владика Максим не помиње аутокефалију, будући да цариградска еклисиологија, чији је он апологета, уопште не признаје каноничност исте.

Мени је "чудно" (са наводницима) што је цела прича као о аутокефалији без да се она помене, а отворено је и не негира. 

Дакле...:scratch_head:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мени је најбизарније то како се додељивањем (даривањем) “аутокефалије” расколницима, она садржински из темеља ревидира према потребама Цариграда, и тиме практично укида у свом досадашњем виду. А бизарност и ироничност је у томе да је расколницима у Украјини и Македонији управо аутокефалија вазда била главни мотив за супротстављање Цркви, да би овим што се десило са “томосом” о Украјини та њихова страст била на такав начин изобличена и искориштена од стране Цариграда, који је користећи се њиховим безумљем покушао да “реформише” саму догматску структуисаност Цркве, дајући им практично титуларну, њему потчињену, аутокефалност под знацима навода.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Бездомник рече

користећи се њиховим безумљем покушао да “реформише” саму догматску структуисаност Цркве, дајући им практично титуларну, њему потчињену, аутокефалност под знацима навода

Нисам пророк, али о овоме сам писао и пре него што се десило, на скоро два месеца пре него што је био познат садржај "томоса". 

https://sozercanje.wordpress.com/2018/11/29/можда-аутокефална-а-сигурно-завис/

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Кијевски и свеукрајински митрополит Епифаније изразио је пре неколико минута најтоплију захвалност Цркви Грчке и њеном предстојатељу Јерониму на признању Аутокефалне цркве у Украјини.     Писмо можете прочитати у наставку:   „Захвалан сам брату у Христу, Његовом Блаженству Јерониму, архиепископу атинском и све Грчке, председнику Светога Синода Цркве Грчке, и сабраћи архијерејима Архијерејског Сабора, који су данас одлучили да подрже и следе канонске и историјске одлуке Васељенске Патријаршије, чиме се ствара могућност пуног општења наших двеју помесних аутокефалних Цркава у свим областима.   Историја наших двеју древних народа, Грчке и Украјине, садржи много заједничких страница пријатељства и сарадње. Успостављање пуног евхаристијског јединства и званичних односа између Цркава Грчке и Украјине нова је страница која ће заувек остати у нашој историји и у нашим срцима.   Надам се да ћу у блиској будућности имати задовољство да посетим Атину, коју гајим у своме срцу, и да лично изразим своја осећања љубави и поштовања према Његовом Блаженству архиепископу Јерониму, сабраћи архијерејима и свој Грчкој Цркви.“     Извор: Orthodox Times (Ромфеа)
    • Од Логос,
      Иринеј по милости Божјој Епископ источноамерички Српске Правослвне Цркве   Повезана вест:   Председник Трaмп честитао Епархији источноамеричкој 800 година самосталности Српске Православне Цркве (easterndiocese.org)   Најљубљеније Нам Свештенство и Монаштво, Синови и Кћери, верна чада Источноамеричке епархије наше најсветије Цркве! Са изобилном радошћу, која произилази из нашег очинског срца Вас поздрављамо, овим најсветлијим и најподеснијим поводом у нашој свеопштој историји, светој и световној 800. годишњици аутокефалије Српске Православне Цркве 1219-2019.   Од Бога дарована, од народа љубљена   Најљубљенији, небо и земља торжествују са нама у данима ове јубиларне године наше Аутокефалије!   Јер сунце Истока целивало је тло Запада, и снажна вера Светог Саве, одиста, наша вера православна и хришћанска, оваплоћена у нашим српским земљама и сачувана кроз нашу јединствену културу и традицију, чврсто је засађена овде, у овим, Сједињеним Државама Америчким. Вера древна, процветала је у земљи новој, испунивши тако пророчке речи Спаситеља нашег: "Ево, све стварам ново!" (Откровење,21:5).   У ишчекивању те новине живота, наш млади принц Растко, или Растислав (дословце, онај који „повећава славу“), напушта дворе оца свога, великог жупана Стефана Немање, и бежи у потрагу за монаштвом и просветљењем на Свету Гору Атон. Испуњење тог његовог боравка на Светој Гори, разоткрило се у преображеној личности нашег славног Просветитеља и Учитеља Светога Саве, Првог Архиепископа Српских Земаља и Приморја.   Била је то 1219. година. Пре осам стотина година, архимандрит Сава, заједно са групом учених и угледних монаха запловио је за Никеју, тадашње седиштe Византијске Империје  и Цариградске Патријаршије. Кренувши из манастира Хиландара (у преводу, "лађар"), Сава је пошао у потрагу за црквеном аутокефалијом за Православну цркву која се чврсто укоренила у нашим српским земљама, како би управо на тај начин, у потпуности обезбедио националност новоформираног Српског Краљевства.     Доментијан, један од Савиних биографа, наглашава као стожерну тачку то, да се наша Аутокефалија одиста збила по промислу (пророчки). Јер управо по божанском промислу откривено је византијском цару Теодору Првом Ласкарису, још пре него што је принчевски монах Сава стигао у Никеју, да он треба бити посвећен, а не један од других у његовој пратњи, као што је то Сава желео. Управо из тог разлога, цар, мимо уобичајених оквира царског протокола, напушта своју палату и одлази испред градских капија како би дочекао Саву, и  лично га увео у Град Првог и Седмог Васељенског Сабора.   Доментијан се заузима за још један упечатљив детаљ у Савиној биографији као Првог  Српског Архиепископа, посвећеног на велики празник Успења Пресвете Богородице 1219. године. Као посебну част Сави за време његове хиротоније, цариградски патријарх Манојло Први, одлучио је да новог Архиепископа одене његовим личним, патријарашким одеждама, које су се видно разликовале од одежди других епископа, што је јасно указивало на чин и ауторитет којима је од тог тренутка био одевен Сава од Србије.   Савинa ревност за добробит своје Цркве уочена је одмах након његове хиротоније. Према Теодосију, другом Савином биографу, Сава уместо да похита да преузме престо и успостави себи седиште, одлучи да оде и посети свог блиског пријатеља, митрополита солунског Михаила, с обзиром да је митрополит поседовао богату библиотеку духовних и правних књига. Сава је провео месеце преводећи их, пре него што се упутио ка својој катедри у манастиру Жича. И тако, спремљен за духовно просвећивање својих верних и за успостављање црквеног реда и поретка, Сава је себе посадио на путу који води у живот, као плодовито дрво маслиново. Пуноћа пута Светога Саве – Светосавље, није ни изолована ни беживотна, већ је она наше заједничко и живо, православно хришћанско наслеђе.   Досељавајући се у Сједињене Америчке Државе, наш српски народ је са собом донео и изоштрену свест о својој православној вери и свом наслеђу. Заједно са слободом вероисповести, са којом се тада сусрео, хитао је и да подигне цркве, и положи темеље своме новом, заједничком дому и животу. Прва српска православна црква у Америци саграђена је 1894. године у граду Џексону, у савезној држави Калифорнији, под покровитељством преподобног архимандрита Себастијана (Дабовића), првог православног свештеника из исељеничке породице, рођеног у Америци. Цркву су подигле руке српских рудара са Западне обале, који су свој нови храм посветили Светом Сави.   Ослањајући се на његову постојану заштиту, српски имигранти су се молили очекујући непрестани раст својих нових заједница у Сједињеним Државама. Након тога, подигнута је и црква у граду Галвестону, у савезној држави Тексас, а до 1919. године, подигнуто је још 30 цркава у државама: Пенсилванији, Аљасци, Илиноју, Индијани, Мичигену, Канзасу, Монтани и Охају, као и у Канади. Пре успостављања Српске Православне Епархије у Америци и Канади 1921. године, наше парохије биле су под привременом јурисдикцијом Руске Православне Митрополије, по угледу младог Растка, који је примљен и пострижен у руском Атонском манастиру Светог Пантелејмона.   Владика Николај (Велимировић) постављен је за администратора новоформиране Српске Епархије у Северној Америци, чије оснивање је заговарао 1921. године. Њега је наследио свети Мардарије (Ускоковић), човек ненадмашне жртве и визије, који је 1923. године постао први епископ Епархије америчко-канадске, Српске Православне Цркве. Он ће касније подићи први српски православни манастир у Сједињеним Америчким Државама, у градићу Либертивилу, у савезној држави Илиној. Овај манастир, посвећен Светом Сави, у почетку је служио као сиротиште, а убрзо затим је постао духовни епицентар целе наше Цркве на овом континенту.   Следећи исти пример, појединци попут Николе Тесле и Михајла Идворског Пупина, и многе друге значајне личности америчког друштва, у великој мери су осигурали темеље српско-америчке заједнице. Михајло Пупин, коме је личност Светог Саве послужила као инспирација у његовом научном раду, истакао се као велики добротвор манастира Светог Саве у Либертивилу. У Њујорку, свети владика Николај, основао је Српски библијски институт. Као плодоносан аутор, је 1951. године објавио дело Живот Светог Саве на енглеском језику, које је, по речима професора Веселина Кесића, „дело о чудесном свецу, које је написао чудесни епископ“.   На основу казивања епископа по имену Иринеј, једног од Савиних савременика, историја приписује Сави следеће речи: „Запад нас сматра Истоком, а Исток Западом, а ми не припадамо ни Истоку ни Западу, већ Јерусалиму Небеском“. Ово је наш, јединствени српски, и заједнички православни етос, наша креативна моћ интеракције са светом и наш засебан допринос савременом друштву, који више није само Исток или само Запад. Исто мора постати сједињено: „склад уздигнутих емоција, интелекта и снаге воље“, како је говорио свети владика Николај. Oписујући Америку, одлично је запазио следеће:   „Светлост Истока и светлост Запада, почива у њиховим подневима на континенту, који лежи између Истока и Запада..."   У том истом светлу, Господе, удостоји нас да угледамо Твоју Светлост, па да испунимо молитвени савет светог Николаја америчким црквеним лидерима 1921. године, да "изграде планове велике као читав свет, и учине напоре апостолске"; „Да се припремимо за жртву која је света и васцела као Твоја“. Јер у овим тешким временима, само узвишена дела, која произилазе из јаке вере, моћи ће да одрже оне који се плаше, држећи се увек савета патријарха васељенског Манојла Првог, записаног у Грамати издатој новохиротонисаном Архиепископу Сави:   Слушајте га сви ви, који сте у Христу правоверни хришћани!   Дано у Њујорку, о Началу Црквене Нове Године Ваш смерни молитвеник пред Престолом Светога Саве Иринеј Епископ источноамерички Српске Правослвне Цркве     Извор: Епархија источноамеричка
    • Од Логос,
      Поводом осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве 10. октобра 2019. године у Парохијском дому храма Светог Саве на Врачару отворена је изложба фотографија под називом Православље.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Изложба фотографија Православље која промовише и афирмише православну веру у многоструким видовима и облицима, уприличена је поводом прославе осам векова од стицања аутокефалности наше свете Цркве. Фотографија је у много чему заменила писану реч. Информација коју она носи говори са више прецизности и на аутентичан начин о људима, местима, догађајима, ауторским преокупацијама.   У Организационом одбору за јединствену изложбу уметничких фотографија коју додајемо као још један бисер Православља и обележавања јубилеја наше Цркве су господа Бранислав Бркић, Мирослав Предојевић и Влада Милинковић. Покровитељ изложбе и организатор је Фото савез Србије.   На конкурсу је учествовало 89 аутора који су послали укупно 771 фотографију. За излагање је одабрано 118 радова од 51 аутора. Према правилнику Фото савеза Србије изложба има Први ранг. Жири у саставу: ђакон Хаџи Драган С. Танасијевић, Жељко Ђурић и Хаџи Миодраг Миладиновић, једногласно је донео одлуку о нарађеним и похваљеним ауторима.   Ђакон Драган С. Танасијевић, (МФФСС и Истакнути уметник УЛУПУДС), званични светлописац Информативне службе Српске Православне Цркве и председник жирија, отворио је изложбу.   „Пажљиво жирирана, изложба има једну широку лепезу фотографија које задиру у скоро све сегменте православног деловања, како архирејеја, јереја и монаха, тако и верног народа који активно учествује у животу своје Цркве. Пред посматрачем се нижу догађаји који, забележени фото камером постају вредни и непролазни документи. Купола неке цркве, поклоници, прослава Богојављења и пливање за часни крст – омиљена тема фотографа. Затим крсне славе – ломљење славских колача, прославе највећих хришћанских празника као што су Васкрс и Божић, литије како оне по Светој Гори – омиљеном месту за фото-тражитеље, тако и оне које се врше широм православних земаља. Ту су и чувене руске куполе, руска зима и слично. Опет и опет чудесни ликови стараца са Свете Горе, антологијски портрети патријарха Павла из трамваја и његових шетњи по Београду, и опет монаси и монахиње и тако у недоглед, слике су које се памте а које краси ова јединствена и непроцењива изложба,“ пише у каталогу протојереј Жељко Р. Ђурић (МФФСС, ЕФИАП).   Првонаграђени аутори за колекцију фотографија   Прва награда   Алекса Трбовић МФ Самостални аутор Црвена купола, Храм Светог Саве, Београд, 2007. Одсјај православља, Храм Светог Саве, Београд, 2006. Ходочашће, Храм Светог Саве, Београд, 2007. Богојављење, Ада Циганлија, 2004. Примљена Данилова слава, црква Светог Саве, Бостон, САД, 2017.   Друга награда за колекцију   Момчило В. Вуковић - Самостални аутор, Ноћ пред Ускрс 2, Хиландар, 2002. Одраз у води 1, Хиландар, 2002. Одраз у води 2, Хиландар, 2002. Одраз у води 4, Хиландар, 2002.   Трећа награда за колекцију :   Аутор Зоран Пургер МФ ФKK Параћин, Монах Јоанис, Kолитсу, Света Гора, 1995. Монах Данило, Kаруља, Света Гора, 2006. Литија 1, Ивирон, Света Гора, 2004. Литија 2, Света Гора, 2004. Сахрана, Света Гора, 1974.   Похвале  за колекцију фотографија   Имре Сабо МФ самостални аутор -  На прелазу, Београд, 1998. У трамвају, Београд, 1998.; Мост, Београд, 1998.; Салутирање, Београд, 2014.   Иштван Вираг KМФ ФKВK ,,Рада Kрстић”, Сомбор: Kрстови, Манастир Пустиња, 2013 Православна црква Boteau 03, Румунија 2018.   Милорад Милићевић ФА1 ФK “Лесковац”, Лесковац Руски манастир, Света Гора, 2009.  Монаси, Света Гора, 2006.; Литургија, Kаково, 2009.   Првонаграђени аутори за фотографију   Прва награда   Саша Kнежић - УФKK Бањалука, За крст часни, Бањалука, 2013.  - за фотографију Манастир Гомионица, Kмећани, 2016.   Друга награда   Лазар Лековић KМФ Самостални аутор Ноћна служба, Румунија, 2008.  - за фотографију Дрводеља, Рогљево, 2009. Отац Давид, Београд, 2009. Отац Јустин, Румунија, 2008. Примљена Отац Симон, Црна Гора, 2008.   Зоран Петровић - Самостални аутор Молитва, Kрагујевац 2002.  -  за фотографију Маково поље, Kрагујевац, 2013.  Труд, Kрагујевац,   Трећа награда   Јан Вало ФА1 Фотографски клуб “Војводина”, Н. Сад Животни круг, Гружа, Манастир Kаменац, 2018. - за фотографију Ритам, Нови Сад, 2014. Три крста, Бајина Башта, Манастир Жича, 2017.   Милан Марковић МФ ФKK “Ваљево”, Ваљево Три паора, Сефкерин, 2014. - за фотографију На празничној служби, Сефкерин, 2012    Александар Јовановић ФА1 ФK “Ваљево”, Ваљево Богојављење, Градац, Ваљево, 2017. III награда за фотографију Богојављење 7664, Ваљево, 2017.   Похвале за фотографију   Мирослав Јеремић МФ ФKK “Ваљево”; Ваљево, Мирослав Предојевић МФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Горан Бендеља ФА1 Фото група “Ф5,6”, Београд; Бранислав Бркић МФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Александар Буђевац ФА1 ФK “Kрагујевац”,; Бранка Вучићевић Вучковић ФА2 ФKK “Чачак”; Пјер Грујичић - ФK “Београд“; Јован Ђикић - ФKВK “Рада Kрстић”, Сомбор; Роман Ђурић KМФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Аница Жупунски ФА1 Фото кино и видео савез Војводине; Едо Иглич KМФ ФK “Београд”; Пантелија Илић ФА1 Шабачка фотографска задруга; Мирјана Јовановић ФА1 ФK “Ваљево“; Снежана Лерх - Фотографски клуб “Војводина”, Н. Сад;  Весна Мамула ФА1 ФKK “Ваљево”; из Београда: Јелица Милентијевић - ФK “Београд”,  Виолета Милутиновић ФА1 ФK “Београд” и  Павловић KМФ ФР Арт Натура Арт; из Чачка: Бојан Пајић ФА1 ФГ “Формат“, Слободан М. Пајић KМФ ФГ “Формат” и  Миленко Савовић МФ ФГ “Формат” Сретен Пантелић - ФKK “Ваљево”; из Параћина: Слободан Симић KМФ ФKK и Маја Стошић KМФ ФKK Параћин,; Иван Стојановић ФА1 ФK “Kрагујевац” и Владимир Тадић - УФKK Бањалука, Бањалука.   Похваљени су самостални аутори излагачи: Марија Гајић, Милош Kараклић, Драган Лапчевић KМФ; Ивана Лукић ; Војислав Луковић, Владимир Мијаиловић,  Слађана Пантелић, Бранимир Радовановић, Миленко Радослављевић, Вера Радошевић, Миленко Савовић, Роберт Семниц KМФ, Оља Симовић и Гордана Хајиновић.   Изложба се сели у Хелсинки    Изложба је замишљена тако што ће њено појављивање бити најпре у Београду а затим и у другим већим градовима у Србији, после чега се изложба сели у Хелсинки у Финску, као и у многе друге земље у иностранству.    Преко 70 година традиције, сврстава Фото савез Србије међу најстарије савезе на овим просторима. Давне 1946. године основан је Републички одбор за фото-аматере у оквиру Комисије „Техника и спорт“, али своје суштинске корене фото аматеризам вуче од самог почетка XX века, тачно пре 114. година (1901.) када је у Београду одржана прва изложба уметничке фотографије. За изложбу Православље слободно се може рећи да је то изложба над изложбама у Србији ове године зато што је ту реч о представљању 118 изабраних фотографија из ове области од 51 аутора.   Отварању изложбе присуствовали су Преосвећена господа Епископи источноамерички Иринеј и ремезијански Стефан, викар Патријарха српског, свештенство, чланови Фото савеза Србије, многобројни сарадници и пријатељи, представници медија.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...