Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ведран*

Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму

Оцени ову тему

Recommended Posts

On 14.4.2019. at 22:48, Нифада рече

Према мени је био баш благонаклон,добила сам 9 из агиологије

Zene uvek dobijaju bolje ocene...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 27 минута, obi-wan рече

...bliskog kraja sveta... :smeh1:

Ne, shalim se. Slabijem polu treba u svemu shishoditi...

То је само етикета коју женама лепе,само да не буде као у овој шаљивој причи

 Једном је сасвим обична црна врана дошла у ресторан и приметила белу врану. Одмах јој је почело да смета присуство беле вране, те да би јој наудила смисли лукавство и позове конобара. " Дај свима шта једу, осим белој врани и наплати", узвикнула је црна врана. 
Конобар узме новац и свима достави жељена јела , осим белој врани , која устане, наклони се и каже хвала црној врани. Ова се још више расрди и поново повика конобара да сада свима на њен рачун услужи и пиће, осим белој врани.
Конобар узе новац и даде свима пиће, осим белој врани. Ова опет устаде, наклони се и каже хвала. Црна врана, не могући да издржи гњев, приђе шанку и пита: " шта је са овом белом враном јер је већ два пута понижавам, свима наручујући јело и пиће, док једино њој не, а она упорно говори хвала и спокојно се радује мојим провокацијама, је ли она луда"? Конобар је погледа па рече: " Не, никако, она је само власница ресторана"! 1f642.png:-)

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Homatijan je unazad priznao autokefaliju srpske Crkve, a u ono vreme pak bio je u sukobu sa vaseljenskom patrijaršiom izbegnuta u Nikeju, danas Iznik, ovo posle krstaškog osvajanja Carigrada. Povod je bio da je Ohrid pripao vizantijskoj naslednoj državi u Epiru, pod dinastiji Angelos (Anđela), dok je u Nikeju zavladao car Laskaris a posle njega dinastija Paleologa. I svi oni su polagali pravo na vizantijsku krunu. Jedno vreme su napredovali Anđeli iz epirske despotovine, osvojili su centralnu Grčku, Maćedoniju, Solun, ali najzad kao pobednici su izašli nikejski Paleolozi i obnovili su Vizantiju. Ali svakako, u ta vremena nastao je sukob vaseljenskog patrijarha i ohridskog arhiepiskopa koji je pripadao jurisdikciji vaseljenske patrijaršije ali de fakto se osamostalio. Možemo dakle, da kažemo da je srpska Crkva ostala verna vaseljenskoj patrijaršiji kojoj je ionako pripadala, jer i ohridska arhiepiskopija je pripadala vaseljenskoj patriaršiji! Ne razumem zašto uvek neki teološki đogan mora ovo da dovodi u pitanje... nek malo uzmu i istorijski udžbenik u ruke i ne jedino kanone i dogme.

A za Ukrajinu je jasno - ono tamo je ruska Crkva, kao ruska Crkva nastaje bla bla bla bla! Crkva, ovim i vaseljenski patrijarh, treba da dodaje pomirenju u toj pomesnoj Crkvi a ne podeli i odvajanju samo što je to želja gospode iz Washington'a i njezinih dvadeset miliona (alegorično, vele da ih je u realnosti samo 20.000) protestantskih denominacija.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Dragi рече

i njezinih dvadeset miliona (alegorično, vele da ih je u realnosti samo 20.000) 

Ниси морао да алегоришеш, могао си само наводнике да ставиш. Све би разумели! :))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 36 минута, Нифада рече

То је само етикета коју женама лепе, само да не буде као у овој шаљивој причи:-

Nije to nikakva etiketa, zene jesu u danasnjem svetu u skoro svemu povlascene.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, Dragi рече

Homatijan je unazad priznao autokefaliju srpske Crkve, a u ono vreme pak bio je u sukobu sa vaseljenskom patrijaršiom izbegnuta u Nikeju, danas Iznik, ovo posle krstaškog osvajanja Carigrada. Povod je bio da je Ohrid pripao vizantijskoj naslednoj državi u Epiru, pod dinastiji Angelos (Anđela), dok je u Nikeju zavladao car Laskaris a posle njega dinastija Paleologa. I svi oni su polagali pravo na vizantijsku krunu. Jedno vreme su napredovali Anđeli iz epirske despotovine, osvojili su centralnu Grčku, Maćedoniju, Solun, ali najzad kao pobednici su izašli nikejski Paleolozi i obnovili su Vizantiju. Ali svakako, u ta vremena nastao je sukob vaseljenskog patrijarha i ohridskog arhiepiskopa koji je pripadao jurisdikciji vaseljenske patrijaršije ali de fakto se osamostalio. Možemo dakle, da kažemo da je srpska Crkva ostala verna vaseljenskoj patrijaršiji kojoj je ionako pripadala, jer i ohridska arhiepiskopija je pripadala vaseljenskoj patriaršiji! Ne razumem zašto uvek neki teološki đogan mora ovo da dovodi u pitanje... nek malo uzmu i istorijski udžbenik u ruke i ne jedino kanone i dogme.

A za Ukrajinu je jasno - ono tamo je ruska Crkva, kao ruska Crkva nastaje bla bla bla bla! Crkva, ovim i vaseljenski patrijarh, treba da dodaje pomirenju u toj pomesnoj Crkvi a ne podeli i odvajanju samo što je to želja gospode iz Washington'a i njezinih dvadeset miliona (alegorično, vele da ih je u realnosti samo 20.000) protestantskih denominacija.

I verovatno zbog tih drzavno - politickih razloga je Homatijan 'kukao'( :D ) na sv.Savu kako mu je otkinuo kao 'nekanonski' (ovde navodnici znace, .. to sto znace....:D) deo crkvene teritorije i to od strane 'suparnickog' (oprezno sa navodnici' ... :D) tabora olicenog u VP i vizantijske krune i cara.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 27 минута, Ведран* рече

Зима долази!

:))

Trojanov zid, đavolov šanac (ili đavola stena)? Bili su malo važniji od onog engleskog zida koji drži samo one divljake iz Škotske, kod nas pak Skite, Germane, naravno nas Slovene, Hune, Tatare, Mongole, Avare... ali mi nismo Anglo-Ameri, mi danas nismo važni kao oni ;)

https://en.wikipedia.org/wiki/Pannonian_Limes

https://en.wikipedia.org/wiki/Limes_Moesiae

https://en.wikipedia.org/wiki/Devil%27s_Dykes

itd.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Будући да се о интервјуу Владике Максима из јануара ове године (https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/ ) овде говорило, најпре ћу на овој теми поменути једну новост.

Владика Максим је управо предао ауторизоване (мада не и потпуно веродостојне) делове поменутог интервјуа у преводу на енглески језик "сестринском сајту" теологија.нет-а у Америци, који ради под називом "Public Orthodoxy". Када кажем да нису веродостојни, мислим на његове интервенције у текст, конкретно, додатке, измене, и избацивања.

Па да видимо шта тамо пише. Морам да напоменем да постоје скриншотови текста уколико дође до накнадних интервенција на текст интервјуа. Нешто што је Владика већ радио, због чега смо сада приморани да са пажњом читамо његове текстове и документујемо њихов садржај. Владика је ваљда у складу са академским нормама (или његовим схватањем истих) и сада већ његовом традицијом интервенција на објављене текстове, прерадио свој интервју за англофону јавност без било какве напомене да је то учинио!?

Ево цитата његовог одговора на два питања:

This year we commemorate 800 years of autocephaly of the SOC. Are you going to commemorate this day in your diocese in any special way? How do you, when we separate Saint Sava from the well-known common discourse, personally experience Saint Sava, the first Archbishop of Serbia?

The feast of autocephaly is, in my humble opinion, the feast of unity and not the feast of “independence”. For the Church—and through it the entire creation—has one crux which serves as a leavening agent of history, one grace which sanctifies each and all. Historical circumstances and dénouements of the 19th century brought Saint Sava to Nicaea in 1219, and the patriarch of Constantinople at that time, cloaked in the robe of weakness (a refugee to Nicaea), granted “autocephaly” to the Serbian state.

Contrary to our modern manners, Sava did not confront the East and the West, but aspired towards their synthesis. As Saint Nikolaj of Žiča said, “In him the East and the West have met in full harmony. He was prone to deep meditation as an Easterner and energetic in action as a Westerner.” That is the model for both that time and the modern day. Through careful reading of his biography one can see that Sava personally pacified the Hungaro-Latin alliance directed against Serbia, traveled through the Latin Kingdom as if through his own land, and sent his emissary to the Pope in Rome. It is for a reason that his biographer Domentijan mentions that the Sultan of Cairo respected Sava and called him “the true man of God”.

A more profound incorporation of the tradition of the Great Church of Constantinople and of Jerusalem, the Church of Zion, elevated Sava to a new level of spiritual and cultural understanding. Architecture, iconography, music, poetry, and prose from Sava’s time all lead the Serbian people towards spiritual maturity and impressive creations.

While celebrating the jubilee of the autocephaly, unless we include everything in it, the East, the West, the North, and the South, we will not be up to the task given to us by Sava Nemanjić.

We have more recent “waves” at the pan-Orthodox level…

The one who follows history “from within” knows that one should wait when it comes to pronouncing judgments and should avoid judging especially. The history of the Church teaches us that Providence is revealed through upsetting and paradoxical events. Church councils have accepted schismatics back into communion at the slightest sign of repentance. Let’s hope that the current turmoil in the Orthodox world is a temporary problem. If the Church is divided over a canonical turbulence, it would mean it is not so great, but small, and lost even before the split. My hopes are that the final goal should be the elevation into the liturgical life of a huge majority of the people who—for various, justified or unjustified reasons—have so far remained outside the reach of the Eucharist of the true Church…

We should believe that the Church will overcome these temptations and that everyone will be grateful these exact temptations appeared. The Church of Christ historically wins when it appears to be losing. Seen in the long run, perhaps this is a leavening agent of a much more profound unity which will come after our generation.

А сада мало детаљније да погледамо.

Каже Владика: "Historical circumstances and dénouements of the 19th century brought Saint Sava to Nicaea in 1219, and the patriarch of Constantinople at that time, cloaked in the robe of weakness (a refugee to Nicaea), granted “autocephaly” to the Serbian state."

Најпре, Владика се, изгледа, забројио са вековима па пише о светом Сави у 19 веку! Није чудо да му се поткрала ова грешка, лапсус, будући да је вршио веће интервенције, што ћемо ускоро видети, али полако.

Ако занемаримо овај лапсус, ова цитирана реченица у духу енглеског језика (за оне који не знају) препричана значи да је патријарх Цариградски зато што је био понижен доделио аутокефалију српској држави! То је суштина. Закључак се намеће, да којим случајем ситуација није била таква, то јест, да се цариградски патријарх 1219.г. није налазио у тешкој ситуацији, он никада не би нама доделио аутокефалију. Какву поруку овим шаље Владика Максим англофоној јавности као српски православни Епископ?

Други моменат је то што опет и опет Владика Максим понавља да је додељена аутокефалија српској држави, а не српској Цркви! На више места у овоме интервјуу владика врши интервенције и преправља своје речи. Другим речима интервју није веродостојан превод интервјуа датог на српском језику. Али када је реч о додели аутокефалије ДРЖАВИ, ту Владика ништа није сматрао вредним исправке. Напротив. Ово је уосталом сасвим у скаладу са тезом цариградске патријаршије да се аутокефалије додељују државама. Нешто што је сам Владика Максим у најмање три наврата до сада јавно поновио (и ово сада је четврти пут). О овоме сам писао у тексту "Запажања о томосу, аутокефалији, Фанару и нама" овде:   https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/запажања-о-томосу-аутокефалији-фанар/ о којем се такође дискутовало овде:

 

Да погледамо сада како стоји овај део интервјуа упоредо у српском оригиналу и у енглеском "препеву". Обележени делови означавју места на којима је вршена интервенција.


" Празник аутокефалности је, по мом скромном мишљењу, празник јединства а не празник „независности“. Јер Црква – а кроз њу сва  творевина – има једно средиште које служи као квасац историје, једну благодат која освећује све и сваког. Историјске околности и расплети 1219. године доводе Саву у Никеју и шта се збива: тадашњи Васељенски Патријарх, огрнут одеждом немоћи (склоњен у Никеју), потпуно игнорише канонског епископа српских области, а то је био охридски архиепископ Димитрија Хоматијан, и додељује „аутокефалију“ српској држави. Овај историјски момент са почетка 13. века јесте занимљива али и снажна аналогија са неким новијим дешавањима у православном свету. "

" The feast of autocephaly is, in my humble opinion, the feast of unity and not the feast of “independence”. For the Church—and through it the entire creation—has one crux which serves as a leavening agent of history, one grace which sanctifies each and all. Historical circumstances and dénouements of the 19th century brought Saint Sava to Nicaea in 1219, and the patriarch of Constantinople at that time, cloaked in the robe of weakness (a refugee to Nicaea), granted “autocephaly” to the Serbian state. "

Шта овде видимо? Видимо да је Владика Максим у енглеском преводу изоставио подебљани део из српског текста.

Али, наравно у већ традиционалном маниру, занимљивости са Валадикиним интервенцијама се не завршавају на овоме. Када се текст интервјуа првобитно појавио на сајту publicorthodoxy.org овај подебљани део се тамо налазио! Што значи да је Владика Максим и на томе сајту вршио интервенцију и обрисао овај део интервјуа. 

Као што добро знамо Епископ Максим је сличне ствари радио и на сајту теологија.нет да би после Епископу бачком Иринеју тврдио да су тамо стајали наводници око речи неканонска, што није било истина. Тек након његове интервенције на томе сајту дописани су наводници без икакве напомене да је дошло до измене. Урађено је то тајно "испод жита". Наравно у интернетском простору када би неко прочитавши одговор Епископа Максима и његову замерку Епископу Иринеју, отишао затим на сајт теологија.нет ипак нашао би наводнике око речи неканонски. Ако таква особа није пратила ствар од почетка, није са пажњом сачувала оригинални текст, морала би да поверује да Епископ Иринеј измишља, а да Епископ Максим говори истину. А то што је Епископ Максим пре него је објавио одговор Епископу бачком додао наводнике којих првобитно није било у тексту остала би недоказива подвала. 

Али вратимо се на садашњи превод интервјуа. Ево како је стајало. Подебљани део је Владика Максим накнадно избрисао.

"The feast of autocephaly is, in my humble opinion, the feast of unity and not the feast of “independence”. For the Church—and through it the entire creation—has one crux which serves as a leavening agent of history, one grace which sanctifies each and all. Historical circumstances and dénouements of the 19th century brought Saint Sava to Nicaea in 1219, and then what happened: the patriarch of Constantinople at that time, cloaked in the robe of weakness (a refugee to Nicaea), ignored the canonical bishop of the Serbian lands, and granted “autocephaly” to the Serbian state. This historical moment from the beginning of the 13th century is an interesting but also powerful analogy for some recent developments in the Orthodox world.

Владика се очигледно предомислио о понављању своје тезе да је патријарх Цариградски неканонски поступио и игнорисао, како Владика Максим тврди, канонског епископа српских земаља (мислећи на Димитрија Хоматијана) и дао Сави аутокефалију. Питам се да ли се Владика предомислио да то изнесе због Срба или због Грка? Јер тврдња да је дошло до ингорисања канонског епископа од стране Цариграда се једнако не допада ни Србима ни Грцима, чак и ако занемаримо чињеницу да је та тврдња потпуно историјсии и чињенично неутемељена и бесмислена сама по себи.  Али се да закључити да ову идеју Владика Максим ипак не сматра бесмисленом, будући да је најпре превео и укључио у свој превод на енглески, а тек затим обрисао из неке, рекло би се другачије побуде.

У одговору на друго питање о таласањима на све-православном нивоу Владика такође накнадном интервенцијом на текст објављен на publicorthodoxy, брише и следеће делове који су најпре били у објављеном "преводу".

Најпре је стајало " The current turmoil in the Ukraine is a temporary problem and I believe it does not have the geopolitical dimensions that are ascribed to it. " што је Владика променио у  "Let’s hope that the current turmoil in the Orthodox world is a temporary problem."

Првобитно објављени део који гласи: " I will express my humble opinion, which I know is “in the minority”: I believe that the final goal of the Church of Constantinople is not the acquisition of a certain  geographical area, but the elevation into the liturgical life of a huge majority of the Ukrainian people who ..." Владика мења у: " My hopes are that the final goal should be the elevation into the liturgical life of a huge majority of the people who ..."

И потпуно избацује следећи део иако га је првобитно превео и објавио: "That part of the Church in that territory which is already in the fullness of Church life should not protest, but prayerfully recognize an opportunity for their country mates to enter the grace of the same Church in a different manner.". Другим речима канонска Црква у Украјини треба да призна расколнике.

Из наведеног се види да Владика Максим наставља заступање фанарске тезе. И то ради само неколико дана пре Сабора, на коме ће се засигурно наћи и његово деловање као тема. Владика судећи по наведеном мења реторику зависно од тога коме су упућене његове речи, али не мења мишљење о томе да се аутокефалија додељује држави (четири пута је то већ јавно поновио), што је теза нове фанарске еклисиологије која за циљ има неограничене интервенције на канонске територије помесних Црква (на првом месту руске и српске), и целокупне дијаспоре. Владика не мења своје мишљење да је инервенција Цариграда у Украјини "уздизање у евхаристијско јединство". Владика не мења свој став да канонска Црква треба да "молитвено препозна" и уђе у литургијско заједништво. Не престаје да сматра да је одлука цариграда квасац новог јединства, итд. и томе слично. Ово су све ствари које Сабор наше Цркве треба и мора да расправи.

Међутим, оно што је навише поражавајуће, готово до неверовања, јесте то што Владика у промовисању својих ставова не преза ни од тога да врши измене текста на један врло обскуран и неприличан начин. И то након што је доказано и показано његово слично деловање на другом месту. Чудно је његово избегавање одговора на сва релевантна питања која му је Епископ бачки Иринеј поставио, а истовремено инсистирање на својим чудним ставовима. И застрашујуће је његово јавно прозивање оних који његово деловање уочавају, и на њега не ћуте и не подржавају га. Прозивање таквих људи безличнима, и сравњивање места на којима се о овоме говори са паклом. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Ведран* рече

Из наведеног се види да Владика Максим наставља

Ти Ведране ниси у току. Ниси знао да је све у реду и да, суштински, нема проблема? :) 
 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У Недјељу Свих светих, прве седмице по Духовима, 23. јуна, крипта Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици прославила је своју славу Тим поводом у крипти која је посвећена Свима светима служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Драган Митровић, уз саслужење : протојереја – ставрофора Далибора Милаковића, као и протојерејâ: Миладина Кнежевића, Мирчете Пљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      На Литургији су пјевали и одговарали чланови мјешовите пјевнице при Саборном храму, као и чланови црквеног хора овог храма „Свети Апостол и Јеванђелист Марко“ под вођством дирингетице мр Људмиле Радовић.
      Током Литургије благосиљан је славски колач и кољиво принети у славу и част Свих светих.  Након тога свештеник Мирчета Шљиванчанин је испред братства Саборног храма пожелио сабранима срећан и благословен празник и срећну славу и обратио се својим празничним пастирским словом објашњавајући да данас славимо Све свете зато што су светитељи управо плодови живота у Духу Светоме.
      „Славимо их зато што су светитељи испунили ону Божију заповјест да треба изнад свега вољети Бога и вољети своје ближње. А то вољети Бога и ближње није ништа друго до живот у Духу Светоме. То је живот у труду и борби да задобијемо Духа Светога, како је то говорио Свети старац Серафим Саровски – а то је циљ и смисао хришћанског живота“,  подсјетио је отац Мирчета.
      Нагласио је да је зато и Црква Божија – као заједница Духа Светога, и све што у Цркви бива и што чинимо и совршавамо, совршавамо благодаћу Светога Духа.
      Отац Мирчета је истакао да светим крштењем улазимо у небоземну заједницу Цркве Божије, али и да треба да трудом постанемо и потврдимо то наше призвање на ту заједницу:
      ,,Овај нас празник поучава да и ми светим крштењем улазимо у ту заједницу, у небоземну заједницу светих у заједницу Цркве Божије. Али, да би били истински чланови те Цркве и да би били у друштву тих светитеља Божијих, треба да се трудимо да ту и останемо и да се свакога дана трудимо да будемо истински људи Божији.“
      Истакао је да свако од нас може и треба да постане свети Божији човјек:
      „У црквеном календару видимо да славимо разне светитеље, свакога дана. Имамо светитеље, имамо преподобне, па имамо мученике и свештеномученике, па преподобномученике и јуродиве, па свету дјецу и свете мајке – свете жене. А шта нам то свједочи? То нам свједочи да сваки од нас ма гдје био и гдје се налазио, у којем год животном добу био, којим год дјелатношчу се бавио, може да постане и треба да постане свети Божији човјек.
      Зато нас овај празник охрабрује и оснажује да и ми можемо да идемо Божијим путем и да су врата Царства Божијега отворена за све оне који желе у њега да уђу, само ако се потруде. А први и основни наш труд су наша жеља и наша воља – дакле да желимо да будемо Божији људи и да знамо да је то најважнија ствар у животу“, истакао је отац Мирчета.
      Он се такође осврнуо и на дјелове из прочитане јеванђелске приче која нас подучава да прије свега треба вољети Бога, те да из те љубави исходи и љубав према свима:
      ,,Не смијемо и не можемо да волимо ништа друго више него Бога, а када волимо Бога и када се трудимо да живимо по Богу, онда волимо све. Онда стичемо и имамо праву и истинску љубав према свима. И према оцу и мајци, и према жени и према детету, и према сваком човјеку који ходи овом земљом, зато што је Божија љубав којом нас воли и дарује, права љубав, истинска љубав.“
      Идимо Божијим путем, сви смо позвани, сви људи овога свијета, а и сви људи овога града када је у питању наш Храм. Врата овога храма су отворена свима који желе да живе по Богу, који воле Бога и који воле ближње“, закључио је своје пастирско обраћање отац Мирчета.
      Овогодишњи домаћин и кум славе крипте Саборног храма, професор др Радомир Зејак са својом породицом, припремио је пригодно послужење за сав присутни народ, а овом приликом је кумство за следећу годину примио протођакон Владимир Јарамаз испред Хора Светог апостола и Јеванђелиста Марка, чији је он предсједник.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Страдање је одредило нашу историјску судбу, жртвом смо себи и другима показали, и још увијек показујемо, да је „земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека“. Патња се дубоко укоријенила у нашу националну душу. 

      Српска књижевност саткана је од бола, туге, патње и прогона, али и жеље да се надживи свака од пошасти која нам је одредила земаљски пут. Зато знамо да смо живи док страдамо, да смо Христови док нас распињу, да смо Господњи док нас прогоне. Сваки нам је дан борба за голи опстанак, да јесмо и да нас буде, да баштинимо баштину својих предака, да вјерујемо исто онако као и они чија крв тече нашим венама. Зато нам је важно Косово, да нас буди и разбуђује из дубоког сна данашњег конформизма, гдје је важније имати него бити, гдје је важније уживати него живјети, гдје је прихватљивије трошити него стварати… 
      Постали смо ендемична врста, коју не прихвата логика данашњег Новог Вавилона. Због тога нас мрзе они који за то разлога немају, због тога нас прогоне они које смо задужили… Због тога смо, поред Распетог Косова, добили Ново Косово – Црну Гору, некад земљу славних Петровића, земљу Светаца и јунака, а данас државу која би да нас из темеља раскући, да нам поништи трајање, да нас искоријени са тла из којег смо поникли. 
      Због тога молитвено вапијемо Светом Петру Цетињском, Василију Острошком, Арсенију Сремцу, Стефану Пиперском, Јовану Владимиру, те многим другим, знаним и незнаним угодницима Божијим, да пробуде нашу заспалу браћу из кошмарног сна у којег су их увели лажни душебрижници; да се пробуде и врате себи, својим коријенима, и њиховој и нашој Црној Гори, којом смо се, све до скора, с правом поносили, називајући је Српском Спартом. 
      Сви ми, којима је Црна Гора у срцу, сви ми који уснама и срцем свакодневно призивамо молитвену помоћ Острошког Чудотворца – Светог Василија, патимо и страхујемо, молећи Свемилосног Господа, да се не пролије ниједна кап братске крви, да не завлада омраза међу истима, да се поврати љубав међу потомке оних истих предака, који су ту исту Црну Гору бранили од Турака, чувајући своје светиње, храмове и гробља, па чак и онда када се битка чинила унапријед изгубљеном. 
      Прошлост Црне Горе је наша историјска читанка, наш понос и путоказ, док је данашња Црна Гора једна од најтамнијих страница наше слободорске, светосавске и страдалне историје. Не дозволимо да та страница затамни вијекове поноса и славе, вијекове вјере и жртве, а свако од нас, у љубави Божијој, дужан је да помогне да наша заблудјела браћа схвате да гонећи Српску Цркву заправо прогоне сами себе, да суде својим прецима и да своје потомке лишавају прошлости којом треба да се, с правом, поносе. По ријечима Светог Петра Цетињског: „Ко учини колико је кадар, учинио је колико је дужан!“ 
      Дужни смо Светом Василију, и никада му се нећемо моћи одужити, јер сам Светитељ, исцјељујући све и свакога, вјерујем, плаче због нас. Његових суза нисмо достојни, његову милост нисмо заслужили, јер смо, вољом трећих, покидали ланце братске љубави. 
      Тројичиндански сабор један је од вапаја наше Цркве и народа, нашег митрополита и наших епископа, али и свештенства, монаштва и вјерног народа, да се злу истином стане у крај, да се љубављу заустави лавина мржње. Зато ниједан Србин у Црној Гори, ма колико му данас тешко било, не смије се осјећати сам и усамљен, јадан и понижен, јер је васколико српство, иако фрагментирано вјештачким границама, заједно је у истој жељи – да се очува мир, да се сачувају светиње које су чувале нас, ма гдје се налазили. Јер, све док пати макар један Србин на Косову и Метохији, или данас у Црној Гори, ниједан други Србин, гдје год се налазио, нема право да се осјећа срећним, јер као што каже Свети Апостол Павле: „И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ“ (1. Кор. 12, 26-27). 
      Нека би дао Господ да опет и изнова васкрсне братска љубав у Српској Спарти – Црној Гори, да се разбраћена браћа опет врате себи и својим коријенима, а ми их дочекајмо братском љубављу, оним истим жаром као што је Отац дочекао Блудног сина. У супротном, оствариће се она народна изрека: „Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара!“

      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Милан Ракић,
      У оквиру мултинационаллне војне вежбе „Платинасти вук 19“, на којој је учествовало више од 500 припадника из 10 партнерских земаља и која је одржана од 3. до 17. јуна у бази "Југ" код Бујановца, Војска Србије се и овога пута показала као добар домаћин.

      На шестој вежби „Платинасти вук“, осим домаћина  - Војске Србије учествовали су  и припадници оружаних снага Босне и Херцеговине, Бугарске, Италије, Мађарске, Румуније, Северне Македоније, Сједињених Америчких Држава, Словеније и Уједињеног Краљевства

      Пошто је међу свим тим војницима и доста верника, Верска служба Војске Србије је у сарадњи са америчким колегама уприличила у теренским условима богослужења за православне, римокатолике и војнике исламске веросиповести, за које ВС има војне свештенике, односно војног имама, док су припадници ОС САД, пастор и рабин, вршили богослужење за протестанте и Јевреје.
      Православни (војни свештеник Војске Србије и НГ Охаја)
       


      Римокатолици (војни капелан Војске Србије)



      Протестанти (војни пастор ОС САД)

       
      Исламска вероисповест (војни имам Војске Србије)


      Јеврејска заједница (војни рабин ОС САД)


      Саша МИЛУТИНОВИЋ, ФБ
×
×
  • Create New...