Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ведран*

Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму

Оцени ову тему

Recommended Posts

Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму 

Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму:

Како су два интервјуа изазвала конфузију интернационалних размера

Верујем да ће за многе горњи наслов бити збуњујући. Нарочито за оне читаоце који нису пажљиво пратили ситуацију везану за јавну дискусију између Епископа бачког Иринеја и Епископа западноамеричког Максима, и шире, везано за кризу са такозваном украјинском аутокефалијом. Али уверавам вас да је наслов сасвим примерен и логичан. Стога унапред молим за стрпљење ако вам у старту није сасвим јасан. Верујем да ће до краја овог текста постати потпуно јасно зашто је наслов управо такав какав јесте.

О утицају интервјуа Владике Максима „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“

Седамнаестог јануара 2019. године сајт Теологија.нет објавио је интервју са Владиком западноамеричким Максимом.[1] Владика Максим је несумњиво интересантан саговорник. Међутим, нека његова занимљива запажања и мисли из овога интервјуа били су потпуно засењењени изјавама које су се тицале новонастале кризе у Украјини, a коју је произвела одлука Фанара да расколницима у Украјини додели такозвани Томос о аутокефалији.

20190406_184455

У једном делу интервјуа, изјаве Владике Максима се тичу и наше помесне Цркве. На готово скандалозан начин, Владика Максим, по питању добијања аутокефалије, у исту раван ставља нашу Цркву под Светим Савом, са расклоничком структуром у Украјини под расколником Денисенком! Малобројни су се осврнули на ове, слободно можемо рећи, испаде, Епископа западноамеричког. Незванично су се чули гласови, по интернет „ћошковима“, или у приватним разговорима, али нико од Архијереја се није оградио и реаговао на ове тврдње Епископа Максима. До недавно. Остао је утисак да је то било само једно усамљено мишљење једног српског Епископа, који као и сваки слободан човек има ваљда право да размишља па и да се не слаже. Изгледало је као да ће у неком приватном разговору међу браћом Епископима да се све лепо реши.  Да ли је тај утисак био оправдан, да ли је реч само о издвојеном мишљењу, о неком академском размишљању и промишљању, па макар и погрешном, о једној важној црквеној теми?

Будући да никаквих реакција није било на ове изјаве Владике Максима, о којима ће још бити речи даље у тексту, а док је српски медијски простор био уљуљкан и тих, у уверењу да се став наше Цркве јасно чује, од Украјине, преко Русије, Македоније, и Грчке, слика става наше Цркве попримала је сасвим друге обрисе од оних који су јасно изнети у званичним документима наше Цркве.[2] Створена је слика сукоба у СПЦ по питању Украјине. А ова чудна промена се темељила само и искључиво на ставу Епископа Максима изнетом у горе поменутом интервјуу који је брзо распрострањен на поменитим језицима. Другим речима, овај интервју је имао несразмеран утицај на инострано јавно мњење о ставу наше Цркве по питању украјинских расколника. И то без обзира на чињеницу да је став наше Цркве од почетка кризе у Украјини био јасан, јаван, пастирски одговоран и одмерен.

Тако, на пример, „захваљујући“ поменутом интервјуу са Епископом западноамеричким, у Википедији[3] на руском језику, на страници која се тиче расколничке такозване Православне Цркве Украјине стоји:

 …са своје стране, епископ западноамерички Максим (Васиљевић) у интервјуу порталу „Теологија“ упоредио је историју добијања аутокефалије цркве Украјине са аналогном историјом српскога народа и подржао је решење васељенског патријарха о аутокефалији ПЦУ:

Изнећу своје скромно мишљење за које знам да је „мањинско“: верујем да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве […] узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа који је […] до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве… Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве.

1

Ови ставови Владике Максима допринели су да у страним медијима фигурирају наслови као што су: „У српској Цркви конфликт због украјинске аутокефалије“[4], „Утицајни епископ српског патријархата подржао је аутокефалију Цркве Украјине“[5], „Епископ Српске Православне Цркве Максим иступио је у подршку украјинској аутокефалији“[6], „Владика Максим из српске Цркве: Вартоломеј је на рамена узео крст историјске одлуке“[7] „Епископ Максим – занесени подржавалац Вартоломеја у српској Цркви“[8]. Или пак текстови попут једнога који за српског Патријарха каже да је „превазишао свако ограничење логике и озбиљности са својим екстремним изјавама“ да је продат московитима, и слично. При томе се насупрот овој наводној продатости и ирационалности предстојатеља СПЦ, као глас разума у нашој Цркви представљају изјаве Епископа Максима из поменутог интервјуа. Потписник овог опадачког текста на нашу јерархију је један грчки архимандрит. [9]

Из приложеног јасно се види да наводи из интервјуа који је дао Епископ Максим, кроз начин на који су прихваћени и интерпретирани у јавности, нису остали само неки изоловани ставови једног Епископа, професора, мислиоца. Јасно је да те речи нису примљене као неке његове необавезне академске спекулације и размишљања. Напротив! Примљене су у јавности као нешто што има макар једнаку тежину као и званични став СПЦ. Наравно да те изјаве немају такву тежину, али створена је таква перцепција, и такви ставови су представљени као израз подељености СПЦ по украјинском питању. Ваља истаћи да не мислим да је Епископ Максим одговоран за евентуалне погрешне интерпретације његових речи. Међутим, ако је реч о било каквој погрешној интерпретацији њиховог суштинског значења, такође верујем, да би Епископ Максим до сада већ многоструко иступио са неким објашњењем. А он то није учинио, до данас, непуна три месеца након објаве поменутог интервјуа.

За то време Епископ Максим није био недоступан за јавност, сматрао је за неопходно да изда једно јавно саопштење у коме прозива Епископа бачког, два јавна полемичка одговора брату Епископу Иринеју, и један веома специфичан интервју. Ни у једној од ових својих јавних комуникација Епископ Максим се није осврнуо на кључна питања о украјинској кризи, а постављана су му многа, како од стране његовог брата Епископа бачког др. Иринеја Буловића, тако и од бројних свештеника, клирика и мирјана, на друштвеним мрежама, и на форуму сајта Поуке.орг. Упркос чињеници да је, по сведочењу пар његових подржавалаца, читао те примедбе на форуму, он није сматрао да треба било шта да појасни. А свакако је знао и за то да су ови медијски написи такви какви јесу, јер уосталом то не само што је сам могао да види и провери, него је и моја маленкост о томе писала на местима која је Владика читао. Остаје утисак да су његови ставови у медијима ипак добро интерпретирани, и да он не налази ништа спорно ни вредно коментара осим једног става, који је ипак прокоментарисао (иако не и појаснио), а који ћу и ја додатно прокоментарсисати у наставку.

Најпре, да подсетим, реч је о следећим кључним ставовима Епископа Максима :

  1. Да је Српска Црква добила „аутокефалију“ (наводници Епископа Максима) супротно канонима.
  2. Да канонска Украинска Православна Црква треба да се практично помири са новом реалношћу и да „молитвено препозна прилику“ и прихвати (непокајане) расколнике у „благодатни простор исте Цркве“.
  3. Да је Патријарх Вартоломеј на себе преузео крст једне историјске одлуке и да ће ово можда бити „квасац неког дубљег јединства“ насупрот ономе како то виде Москва „и многи други“ (у том смислу ваљда и СПЦ?).

Иако се накнадно појавио читав низ спорних ставова на основу поменутог саопштења, два полемичка одговора, и интервјуа, ова три става се темеље искључивио на првом интервјуу који је објављен на порталу Теологија. нет.

Само први од ова три става Владика Максим је прокоментарисао у своме последњем интервјуу који је објављен на сајту Епископског Савета Српске Православне Цркве за северну и јужну Америку.[10]

Последњи интервју је занимљив по много чему. Исцрпна анализа овде неће бити могућа, али ћу се усредсредити на неколико детаља који су, морам признати, за мене били прилично неочекивани и изненађујући.

Интервју „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“ који објашњавајући свашта не објашњава ништа

Најпре једно опште запажање. Није ми познато на који начин је сачињен овај интервју, али његова садржина више напомиње да је реч о неком истраживачком раду преобличеном у интервју него о интервјуу који је „кроз разговор“ како стоји, дат протопрезвитеру Браниславу Кршићу. Ако је интервју пак заиста био разговор, ја сам фасциниран до неверовања количином детаља које је Владика Максим успео да изнесе у одговорима на питања протојереја Бранислава, укључујући и бројне директне цитате из историјских анализа са референцама!  У сваком случају, Владика Максим оставља утисак изузетног познаваоца теме везане за доделу аутокефалије Српској Цркви па је било за очекивати да ће све недоумице бити разрешене.

Друго моје опште запажање јесте да у одговору чак на два питања Владика Максим помиње да су његовим благословом писане две фреске „додељивања српске аутокефалности“, и да се у његовој епархији приређују многа штампана дела и организују манифестације поводом обележавања осам векова аутокефалности СПЦ. Тако да је свакоме ко прочита интервју јасна имплицитна порука Владике Максима, да он није неки противник аутокефалности СПЦ. Ако је тако, неизмерно се сви радујемо!

Најзанимљивији део интервјуа јесте ипак онај који се односи на помињање неканонског стицања аутокефалије наше Цркве из претходног интервјуа са портала Теологија.нет. Подсећања ради навешћу цео тај пасус. Дакле у томе првом интервјуу Владика Максим каже следеће:

Поменусмо да је 1219. године Васељенски патријарх потпуно игнорисао канонску ситуацију у областима државе Стефана Немање које су, важно је истаћи, потпадале под јурисдикцију Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (иначе, једног од најугледнијих каноничара позне Византије) и супротно канонима доделио „аутокефалију“ српској држави. Сви смо данас поносни и радосни због тог смелог, иначе „неканонског“ чина.

Прота Бранислав, који је водио интервју, реферирајући се на овај управо наведени део из претходног интервјуа, пита Епископа Максима следеће:

Да ли постоје нека конкретна нова историјска истраживања која би могла да подупру становиште о „неканонском“ стицању аутокефалије? Имам у виду један Ваш интервју у коме сте употребили израз „неканонски“.

И одговор Владике Максима је следећи (подвлачења су моја):

У том интервјуу, пак, говорећи о грандиозном делу Светога Саве, „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља“, за Српску цркву и њен народ – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са предвиђеним условима икономисања светим канонима, са предањем Цркве, и уз прилагођавање потребама времена – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. То је могло изгледати двосмислено, али природа тог разговора уживо је била таква. Колико разумем, забуну је могао изазвати исказ да је у догађају 1219. године „игнорисана канонска ситуација“ те да је то био „неканонски“ чин. Међутим, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода. Речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног. У мом контексту, то се односило на одсуство канонске акривије будући да том приликом надлежни месни епископ, како нам говоре историјски извори, није сасвим консултован. Но, да бих отклонио сваки неспоразум, тврдим да је поступак тадашњег Васељенског патријарха у потпуности одговарао духу тадашњег канонског предања у Византији.

И затим Владика, опет, по други пут, наставља да истиче да је Његовим благословом осликана можда једина фреска која приказује „чин додељивања аутокефалности у Никеји“. И каже: „Иконописцу Александру Живадиновићу сам указивао које елементе треба да садржи та фреска у храму Светога Саве у Лос Анђелесу.“ Затим наводи да је уредио монографију на 1000 страна, итд. На фреску ћу се још вратити, али да кренемо редом.

Из горе наведеног одговора Владике Максима последња реченица је свакако остала најупечатљивија. Многи су приметили да је ово помак или отклон (или појашњење, како ко воли да узме), од става изреченог у првом интервјуу, када је Владика рекао да смо неканонски добили аутокефалију. Владика каже да је поступак (не каже тачно који поступак?) тадашњег Васељенског Патријарха одговарао „духу тадашњег канонског предања“ (не каже да је одговарао канонима?).  И док су неки задовољни са овим одговором, ја морам признати да сам њиме само додатно збуњен и сасвим незадовољан. Прво, зашто Владика ни једном речју у свом одговору не помиње аутокефалију, осим у делу који се односи на фреску чије иконописање је благословио и за чије је иконписање сам указивао „елементе које треба да садржи“. Претпостављамо да је један од тих елемената и натпис на тој фрески. Па да онда је погледамо фреску.

   2

фреска на јужном зиду храма Св Саве у Лос Анђелесу рађена по инструкцијама Епископа западноамеричког Максима

За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“.  Ја не верујем да је избор речи овде случајан. У одговору на јасно питање о аутокефалији, Владика дакле нигде не помиње аутокефалију. На фресци за коју каже да је фреска о додели аутокефалије не пише да је то фреска доделе аутокефалије, а лично је Владика давао инструкције о елементима те фреске (натпис је један од најважнијих елемената иконописа).  Ако томе придодамо и да је Владика реч аутокефалија у односу на српску Цркву стављао у наводнике у претходном интервјуу имамо одређену склопљену слику, а шта та слика заиста значи, не бих знао, требало би то питати Владику Максима. Али већ знам да ми се „слика“ не допада. Оно што ја могу да кажем јесте да ме све ово неодољиво подсећа на одговор Патријарха Вартоломеја у интервјуу новинару Политике, где каже:  „Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, […] јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве“.[11] Ни цариградски патријарх није могао да изговори да ће доћи на прославу 800 година аутокефалије СПЦ, него је рекао нешто слично као и ова фреска са јужног зида цркве у Лос Анђелесу која је рађена по инструкцијама Владике Максима.

Даље, Владика Макисим каже да је „Савин избор за архиепископа[…] и његово рукоположење“ (опет не каже аутокефалија о којој је било питање) „у сагласности са предвиђеним условима икономисања“. Дакле, уважени Владика ни овде не каже да су, не само аутокефалија, него ни избор и рукоположење Св Саве, по канонима. Него да су избор и хиротонија у сагласности са икономијом (тј. снисхођењем) што ће рећи да је, по акривији (строгости), све то, и избор и хиротонија, ипак неканонско. А ако су такви избор и хиротонија онда је тим пре таква и аутокефалија. Ово не само да није промена става у осносу на први интервју, него је још јасније понављање истог става у још строжијој форми. Јер у првом интервјуу је Владика Максим рекао за аутокефалију да је „аутокефалија“ (под наводницима) и да је била неканонска, а сада каже чак и да је Савин избор и рукоположење, по акривији, неканонско, иако су по икономији ипак прихватљиви!

Да ствар буде још конфузнија, мало затим у свом одговору Владика Максим тврди да је он ипак у претходном интервјуу ставио реч неканонска у односу на српску Цркву под наводнике. И да „речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног“. Сложио бих се да је једна од улога знака навода и та, да сигнализирају не-стандардни смисао, СУПРОТАН од уобичајеног. То би онда, у преводу на директан речник, значило да када Владика каже „неканонска“ (са знацима навода) он сматра да је аутокефалија канонска (значење супротно од уобичајеног). Ако је то тачно:

  1. Питам се зашто би то написао као „неканонска“, па да морамо да учитавамо супротно значење, када је могао просто да каже канонска и да нема забуне? Или алтернативно, зашто није избегао да помиње каноничност у потпуности? Спорна реченица могла је тада да гласи „сви смо данас поносни и радосни због тог смелог чина“.
  2. Друго, ако је тако како Владика каже, зашто онда у претходној реченици стоји да је Васељенски патријарх доделио аутокефалију „супротно канонима“? Ако прихватимо објашњење да реч неканонска, када је написана под наводницима значи супротно, то јест, значи канонска, ове две реченице би у сажетој препричаној форми гласиле овако: „Васељенски Патријарх је супротно канонима доделио аутокефалију Српској Цркви, и сви смо данас поносни због тог смелог, иначе канонског чина“. Дакле, већ смо ушли у зону менталног сумрака.
  3. Треће ако прихватимо Владикино објашење да речи под знацима навода имају супортно значење како онда да објаснимо то што Владика пише да је нама додељена „аутокефалија “, са наводницима? Шта је то онда нама додељено, ако не, по њему, нешто супротно аутокефалији? Уместо да имамо ауто-кефалну (само-возглављујућу) Цркву, питам се да нисмо којим случајем добили ало-кефалну (другим-возглављујућу) Цркву? А да тога нико није био свестан од Св Саве на овамо, ево већ 800 година! И ко је тај други који треба да возглављује нашу Цркву, а да није од нас?

Владика Максим у суштини тврди да је могућа двосмисленост проистекла из неразумевања, неке забуне, вероватно код читалаца? А сасвим јасно видимо да његова објашења ништа не објашњавају. Присећам се да је сличним „аргументима“ одговарао Епископу Иринеју, да је Владика бачки, збуњен, да превиђа, да је непажљив, пежоративно видовит, то јест види оно чега нема, итд. Ја не разумем, како је и на који начин у овом последњем интервјуу Владика Максим понудио било какво објашњење о било чему. Ја признајем да јесам збуњен, али не зато што не разумем шта Владика Максим говори него управо зато што разумем шта он говори. Владика још каже да је тај разговор (интервју објављен на Теологија.нет) био „разговор уживо“, а онда нам каже да, цитат, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода, крај цитата. Како и на који начин се у живом разговору свесно (па и несвесно) уписују знаци навода на речи, ја такође не разумем?

Али оно што је довело до кулминације мога разочарења јесте следеће. Реч „неканонски“ о додели аутокефалије СПЦ у оригинално објављеном интервјуу није уопште била са знацима навода! Насупрот тврдњи Епископа Максима. Тако да је све ово изнад, рекло би се, једна испразна прича. Следе документовани докази да ова тврдња Епископа Српске Православне Цркве, др Максима западноамеричког, најблаже речено није тачна.

Интервју је објављен на Теологија.нет порталу 17. јануара. Интервју су пренели многи интернет портали, превођен је на друге стране језике, о чему је већ било речи. Ни један од тих медија који су пренели или превели овај интервју нема знаке навода око речи неканонски. Једина два места која те наводнике имају, а и ту су накнадно постављени, јесу два сајта које Владика Максим може да контролише! Први је Serbica Americana[12]  а други је већ помињани Теологија.нет.[13] У апендиксу овом тексту налазе се снимци и линкови других страница на српском, руском, и грчком и енглеском језику који су сви до једнога пренели оригинални интервју без наводника око речи „неканонска“. Владика је накнадно променио већ објављени текст на два поменута портала, а онда у другом интервјуу рекао да ти наводници постоје у оригиналу, с разлогом и „свесно“, као да су одувек тамо били. А сви ми који читамо, размишљамо и питамо се, ваљда смо ипак само збуњени, брзоплети, непажљиви, и којешта још, …, па да, и видовити (!), баш као и Епископ бачки!

И на самом крају, да се вратимо на наслов „Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму“. Наводници које Владика помиње заиста су наводни јер само он тврди да они постоје, при чему га цео интернет демантује. Због тога су наводници наводни. Ако бисмо веровали Владики Максиму да оно што он пише под наводницима има супортно значење од регуларног значења написане речи онда је „наводна“ аутокефалија, из наслова практично моја исправка његових речи  о аутокефалији. Јер „наводна“ под наводницима значи права, а аутокефалија без наводника (за разлику од онога како је Владика Максим пише) значи то што и пише, тј. аутокефалија.

Остаје отворено питање како ће Владика Максим ово да објасни на предстојећем мајском Светом Архијерејском Сабору, уколико, како се чини, то питање буде разматрано? Судећи по разговорима на интернет форумима (виртуелним пијацама), Владика кроз своје скорашње објаве није успео ништа да објасни, нити је успео некога да убеди. А како видимо премного је питања, и многи су гласови који постављају питања. Осим пар његових апологета који без успеха покушавају да одбране неодбрањиво, подршка за овакве ескападе Владике Максима је непостојећа. Надам се ипак да ће да се прекину ове конфузне поруке које од њега долазе, и да ће дисхармонија коју оне стварају бити прекраћена. Како и на који начин, на Епископу Максиму и Архијерејима је да одлуче.

Једна ствар се мора признати Владики Максиму. Он се огласио поводом питања Украјине, макар и, по мом убеђењу, сасвим промашено. Размишљао је о Украјини, признајем му то, иако се не слажем са њим. Жалим због штете коју је, лично сматрам, нанео, како ставу и угледу наше Цркве, тако и своме угледу као Епископу наше Цркве.

Али жалим и због чињенице да овде малтене похваљујем и једну сасвим промашену реч о овом проблему, наспрам ћутања без речи, које тако гласно вапије до неба. Зар нас не боле сузе украјинске браће? Зар нам не изазива дубоку рану цркворушитељско понашање? Зар не знамо да украјински народ, Црква, канонска, наша, уцвељена, рањена, прогоњена, у сузама гледа у нас као у своју Православну браћу, и да је свака наша реч њима значајнија од свих блага земаљских. Где су Пастири, где су теолози, да кажу ту реч? Реч утехе, реч подршке, реч вере, реч љубави и саосећања, реч истине и исповедања. Имају ли пастири и теолози нека важнија посла од тога да кажу реч Истине? Или камење треба да проговори? Ћутање заглушује већ седам месеци. Част неколицини изузетака, али онима који озбиљно и одговорно говоре о овоме, у нашем веку небивалом, проблему. Нека нас све Бог помилује и спасе, а нарочито нашу страдалну браћу у Украјини, истинске исповеднике нашег времена.

В.Г.

12.04.19.

pecat mali

 

Appendix

14

Screen clipping taken: 12/04/2019 10:32 PM

 

 

3

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:22 PM

http://branislavilic.blogspot.com/2019/01/blog-post_445.html

4.png

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:20 PM

 

5

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:19 PM

http://www.carsa.rs/ванредна-вест-скандал-у-београдској-п/

6

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:18 PM

http://borbazaveru.info/content/view/11320/37/

7.png

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:12 PM

http://svetivasilije-is.org/serbica-americana-ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/

8.png

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:11 PM

http://www.pogledi.rs/forum/Thread-vladika-maksim-vasiljevic-podrzao-patrijarha-vartolomeja

9

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:09 PM

https://pouke.org/forum/index.php?/topic/57650-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B8-%D0%B1%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%B4%D1%80-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%

 

10

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:07 PM

https://censor.net.ua/news/3107961/episkop_serbskoyi_pravoslavnoyi_tserkvi_maksim_vystupil_v_podderjku_ukrainskoyi_avtokefalii

11

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:06 PM

https://cerkvarium.org/ru/novosti/pomestnye-tserkvi/v-serbskoj-tserkvi-konflikt-iz-za-ukrainskoj-avtokefalii.html

12

Screen clipping taken: 7/04/2019 5:01 PM

https://www.exapsalmos.gr/2019/03/22/episkopos-maximos-ap-tin-serviki-ekklisia-o-vartholomaios-pire-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikis-apofasis/

13.png

Screen clipping taken: 7/04/2019 4:53 PM

https://bigorski.org.mk/en/reports/world-news/bishop-maxim-of-soc-bartholomew-took-upon-himself-the-cross-of-a-historical-decision/

 

[1] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/

[2]http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij

http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini

[3] https://ru.wikipedia.org/wiki/Православная_церковь_Украины

[4] https://cerkvarium.org/ru/novosti/pomestnye-tserkvi/v-serbskoj-tserkvi-konflikt-iz-za-ukrainskoj-avtokefalii.html?fbclid=IwAR30uVT1V3VDbcUXHoaLDgpd87MkaB3SakR1f1fmeYL02CJvJU6cycePDOQ

[5] https://credo.press/222415/

[6]https://censor.net.ua/news/3107961/episkop_serbskoyi_pravoslavnoyi_tserkvi_maksim_vystupil_v_podderjku_ukrainskoyi_avtokefalii

[7] https://bigorski.org.mk/el/idiseon/kosmou/episkopos-maximos-ap-ten-servike-ekklesia-o-vartholomaios-pere-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikes-apophases/

https://bigorski.org.mk/vesti/svet/episkop-maksim-od-spc-vartolomej-ponese-krst-na-edna-istoriska-odluka/

https://www.exapsalmos.gr/2019/03/22/episkopos-maximos-ap-tin-serviki-ekklisia-o-vartholomaios-pire-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikis-apofasis/

[8]http://ruskline.ru/news_rl/2019/04/08/episkop_maksim_vostorzhennyj_storonnik_varfolomeya_v_serbskoj_cerkvi/

[9] https://romalewfronimati.blogspot.com/2019/02/blog-post_2.html

[10] https://serborth.org/04052019.html

[11] http://www.politika.rs/scc/clanak/423274/Nisam-istocni-papa

[12] https://www.eserbia.org/sa-culture/views/1264-ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav

[13] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/

 

https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/наводни-наводници-о-наводној-ауто/

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Bokisd рече

(...nisam jos sve procito',... ali posle svega sav se stresiram brrr....  kada pomislim na...."navodnike" ....  :D :smeh1:)

замисли Боки неки контекст и биће ти одмах боље :) 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Vladan :::. рече

замисли Боки неки контекст и биће ти одмах боље :) 

 

Најбоље ерминевтички контекст да контемплира. :))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 часа, Ведран* рече

   2

фреска на јужном зиду храма Св Саве у Лос Анђелесу рађена по инструкцијама Епископа западноамеричког Максима

За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“.  

Једна ствар коју нисам поменуо је та да Владика Максим титулу светог Саве пише као "архиепископ српских и ПОМОРСКИХ" земаља.

Ја не знам које су то поморске земље? Знате ли ви?

Знам за наше приморске земље, тј. земље на обали мора, у приобаљу, при мору, отуда приморске. Знам такође да постоје прекоморске земље, земље које су са друге стране неког мора. Али не знам за поморске земље. То би теоретски биле неке земље по мору, што једно друго искључује, јер или је море, или је земља, то јест копно. Знам још за поморске карте, које користе морнари, знам за поморски туризам, крузере и слично, знам за поморце, који ипак нису посебан народ, итд., али не знам за поморске земље. 

Иначе занимљиво је да је тај израз "поморске земље" ушао и у предлог новог Устава СПЦ. Како се и зашто ту нашао у тој форми није сасвим јасно. Надам се да ће бити исправљен у новој верзији. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Zoran Đurović рече

Само да поздравим Ведрана враголана! Владика ће се и за њега молити!:))

Нека се моли. Тако и ваља господи Хришћанској чинити. Молим се и ја за њега. :)

Само нека му неко прихвати жезал и стане подаље, ако ме икад буде благосиљао. :))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Ведран* рече

Нека се моли. Тако и ваља господи Хришћанској чинити. Молим се и ја за њега. :)

Само нека му неко прихвати жезал и стане подаље, ако ме икад буде благосиљао. :))

Зна он како су се александринци жезлијари! - Ја сам умро од смеха кад сам гледао пре неку годину египатску полицију како са дугачким штаповима бије народ! Традиција, брате!:))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Zoran Đurović рече

Зна он како су се александринци жезлијари! 

Ја немам жезал тако да од жезлијања ништа. Зато велим, да му прихвати неко његов и држи га подаље кад благосиља. :D

Што је сигурно, сигурно је. :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Ведран* рече

Ја немам жезал тако да од жезлијања ништа. Зато велим, да му прихвати неко његов и држи га подаље кад благосиља. :D

Што је сигурно, сигурно је. :D

Сад ће Владика да ти се јави, јер је он професор, а ти докторант па да одговори на твоје писаније... Он је човек дијалога, персоналиста, врлински како показах...:))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ништа чудно не видим у томе што владика Максим не помиње аутокефалију, будући да цариградска еклисиологија, чији је он апологета, уопште не признаје каноничност исте.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Бездомник рече

Ништа чудно не видим у томе што владика Максим не помиње аутокефалију, будући да цариградска еклисиологија, чији је он апологета, уопште не признаје каноничност исте.

Мени је "чудно" (са наводницима) што је цела прича као о аутокефалији без да се она помене, а отворено је и не негира. 

Дакле...:scratch_head:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мени је најбизарније то како се додељивањем (даривањем) “аутокефалије” расколницима, она садржински из темеља ревидира према потребама Цариграда, и тиме практично укида у свом досадашњем виду. А бизарност и ироничност је у томе да је расколницима у Украјини и Македонији управо аутокефалија вазда била главни мотив за супротстављање Цркви, да би овим што се десило са “томосом” о Украјини та њихова страст била на такав начин изобличена и искориштена од стране Цариграда, који је користећи се њиховим безумљем покушао да “реформише” саму догматску структуисаност Цркве, дајући им практично титуларну, њему потчињену, аутокефалност под знацима навода.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Бездомник рече

користећи се њиховим безумљем покушао да “реформише” саму догматску структуисаност Цркве, дајући им практично титуларну, њему потчињену, аутокефалност под знацима навода

Нисам пророк, али о овоме сам писао и пре него што се десило, на скоро два месеца пре него што је био познат садржај "томоса". 

https://sozercanje.wordpress.com/2018/11/29/можда-аутокефална-а-сигурно-завис/

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Редовно, годишње засједање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве започеће богослужењем 9. маја у манастиру Жича. Након свечаног дијела, главне сједнице радног дијела засједања биће одржане, како је то уобичајено, у Београду, у Патријаршијском двору. Манастир Жича изабран је у склопу обиљежавања осам вијекова аутокефалности, које почиње на јесен, јер га је за своје сједиште одредио први српски архиепископ Свети Сава, најмлађи син великог жупана Стефана Немање.

      Извор: РТРС
    • Од Логос,
      Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2019. године
      ИРИНЕЈ
      по милости Божјој
      православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:
      Христос васкрсе!
      „Смрти, где ти је жалац?
      Аде, где ти је победа?
      Васкрсе Христос и ниједнога мртвог у гробу!
      Васкрсе Христос и живот царује!“
      (Васкршње слово светог Јована Златоуста)
      Драга духовна децо,
      Срцâ испуњених великом радошћу и светлошћу, данас славимо Празник над празницима, свепразник победе вере и живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, али и васкрсења људске природе, васкрсења сваког човека.
      Пропадљивост и смрт, кроз грех усађени у људску природу, својом грубом и непобитном извесношћу потврђују крај историјског пута и живота сваког људског бића. Биолошки циклус који почиње од мајчине утробе завршава се у утроби земље, а пролазност и смрт се показују једином неизбежном стварношћу. Ми, међутим, од првог човека до данас, сваком својом речју, мишљу и делом показујемо да се са смрћу не слажемо, да је смрт аномалија, да смо гладни и жедни непролазног живота, једном речју, да смо створени и назначени за пуноћу живота и вечности. Стога смрт видимо као бесмисао, као свог највећег и у суштини јединог, последњег непријатеља.
      Отуда су сви напори човечанства усмерени на покушај изналажења лека против смрти и пропадљивости. Све религије света, сви узвишени напори људског духа – философија, наука и уметност – у крајњем случају имају само један циљ: победити смрт! С тим циљем, човечанство је кроз векове створило невиђена чуда технике и материјалне културе уопште. До неслућених размера развило је научно знање, испољило немерљив замах социјалног стваралаштва, философску мисао довело до изванредне финоће и јасноће и створило велику уметност, али циљ је остао недостижан! Разлог је једноставан – пролазно и створено не може само из себе постати непролазно и вечно.
      Стога је Јединородни Син Божји, оваплоћена Љубав Божја, дошао у свет, претрпео и поднео страдања на Крсту и тако је, једампут за свагда, о чуда, учинио Свој живот животом нашим! Узео је на Себе нашу смрт као Своју да би, благовољењем и човекољубљем Оца небескога, победоносно устао из гроба и Својом смрћу неповратно обеснажио општеважећи закон умирања и смрти.
      Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20).
      Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16).
      Није случајно то да нико од јеванђелиста није покушао да опише сâм Догађај Васкрсења, тојест да представи шта се догодило у кључном тренутку устајања из сна смрти. Сви, без изузетка, говоре само о последицама тог Догађаја и наводе сведочанства људи о празном гробу. Сама Тајна Васкрсења остаје скривена. Оно што су тада очевици, ученици и апостоли Христови, посведочили, и што су кроз векове светитељи Божји у Цркви потврдили, јесу јављања Васкрслога Господа и њихова искуства заједничарења са Њим. То значи да нико не може не само да схвати и види него ни да опише ове спасоносне догађаје, који превазилазе наше интелектуалне могућности. Удостојени смо стварности ових Тајни само кроз веру и духовно искуство јер реалност заједнице са Васкрслим није питање лабораторијског истраживања и рационалног доказивања већ евхаристијског учешћа у заједничкој Чаши живота. Имамо благословену могућност да искусимо плодове Васкрсења, али не и да судимо о природи ове Тајне, баш као што се дешава и са Тајном Оваплоћења и са свим Тајнама божанског Домостроја спасења
      Ту Тајну над тајнама открио нам је Сâм Васкрсли Господ када је са двојицом Својих ученика био на путу према селу Емаус: „О безумни и спорога срца за веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју?“ (Лк. 24, 25. – 26). Потпуно им се открио у свом васкрслом и преображеном обличју тек када је за време вечере узео хлеб и благословио га, а потом га и разделио. Тада су им се отвориле очи ума и они Га препознаше као Васкрслога Господа. Радосна стварност Васкрсења не може бити обухваћена људским разумом. Само очима вере, и то не било где него на светој Литургији, можемо препознати Васкрслог и прослављеног Спаситеља Христа. Догађај Васкрсења се доживљава у литургијској заједници са другима, тојест у Цркви Христовој. Према томе, Васкрсење се не односи само на појединца него се тиче целе заједнице, Народа Божјег у целини. По дару Божјем, то је универзални, васељенски, црквени догађај. Сви народи и племена на земљи, сва људска бића, позвана су да доживе своју свештену Пасху кроз догађај Христовог Васкрсења.
      Крстом и Васкрсењем Својим Христос је коначно умртвио непријатељство и човечанство сјединио у једно Тело и један Народ. Стога Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте Црква помирења свих и свега. Зато сви ми, измирени, испуњени новим, истинским животом, постадосмо „суграђани светих и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19).
      Нажалост, и поред небоземне пасхалне радости, и даље смо суочени са мноштвом искушењâ и невољâ, са тероризмом, ратовима и одузимањем људских живота широм земљиног шара. Плач и агонија жртава, који до нас допиру највећом брзином путем савремених средстава комуникације, рањавају наша срца. Разноврсна и безбројна разочарења, туга и незадовољство обузимају наше душе. Свуда око нас влада неправда и мржња, а истина се релативизује. Људе врлинског живота клеветају и прогоне. То се одвија не само на личном и локалном плану него и у глобалним размерама. Сведоци смо да се данас у целом свету основне хришћанске вредности потискују у други план, а човечанству се негде предлажу, а негде намећу не само хришћанству туђи него и њему потпуно супротни системи вредности.
      У тако изопаченом свету, ми, православни хришћани, позвани смо да својим примером сведочимо, ближњима и даљњима, победу живота над смрћу и смисла над бесмислом. Црква не сме да живи само за себе као затворена религијска заједница, заокупљена само питањима личне побожности. Дужна је да радошћу и искуством Васкрсења буде чинилац мира и помирења, љубави и солидарности, у свецелом човечанству.
      Запитајмо се: каква је наша вера? Да ли ми заиста верујемо да је Христос васкрсао из мртвих? Да ли тај Догађај има пресудне спасоносне последице за нас и за наш живот? У одговору на то једноставно питање леже и одговори на све наше невоље, страхове и несигурности, на сва наша искушења, егзистенцијалне недоумице, психолошке конфликте, моралне, друштвене, националне и све друге изазове, личног и глобалног карактера. „Јер, ако исповедаш устима својим да Исус јесте Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“ (Римљ. 10, 9).
      У години у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве, осам векова њене аутокефалности, молимо се за пуноћу нашег благочестивог народа, који живи у отаџбини и у расејању, да се радује Васкрсењу Христовом и да у љубави и слози чува јединство своје свете Цркве; да никада своје личне или било чије земаљске интересе не претпоставља интересу Цркве Христове, али ни свеопштем људском добру.
      Са посебним усрђем се данас молимо Васкрсломе Христу Богу да се, заступништвом Светога Саве, светога цара Лазара и свих светих из рода нашега, врате мир и слобода на наше распето Косово и Метохију, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су највеће српске светиње, бисери православне духовности, српске културе и свеукупне хришћанске и светске духовне баштине.
      Бог је Собом као вечном Љубављу, Својим рукама раширеним на Крсту, загрлио све људе и сву творевину и уселио се у нас, пун благодати и истине. Стога и ми, саображавајући се Њему, загрлимо крстоваскрсном љубављу Божјом једни друге! Не само оне који нас воле – љубављу загрлимо и непријатеље наше! Опростимо им јер је и Господ нама на Крсту опростио грехе наше рекавши: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34). „Да не постоје речи: опрости ми! и нека ти је просто! људски живот би био потпуно неподношљив“, благовести српски Златоуст, свети Владика Николај. Опростимо дакле једни другима! Помиримо се једни са другима! Загрлимо једни друге и ходимо светим путем божанске љубави! Сведочимо Љубав и њоме живимо!
      Изражавајући једним устима и једним срцем ове истине, сви ми, православни хришћани широм васељене, данас кличемо: „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и једни друге загрлимо, и рецимо: Браћо! и онима који нас мрзе! Опростимо све Васкрсењем и запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши.“
      Христос васкрсе!
      Ваистину васкрсе!
      Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2019. године.
      Ваши молитвеници пред Васкрслим Госпoдом:
      Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
      Патријарх српски ИРИНЕЈ
      Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ
      Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ
      Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ
      Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ
      Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ
      Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ
      Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН
      Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР
      Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН
      Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН
      Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ
      Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ
      Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА
      Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН
      Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ
      Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН
      Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ
      Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ
      Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ
      Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ
      Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ
      Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН
      Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ
      Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ
      Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ
      Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ
      Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД
      Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН
      Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ
      Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ
      Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН
      Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ
      Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН
      Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жно-цен­трал­но­а­ме­рич­ки КИ­РИ­ЛО
      Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ
      Епи­скоп осеч­ко-пољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ
      Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ
      Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ
      Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН
      Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ
      Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ
      ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА:
      Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН
      Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ
      Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО
      Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД
       
      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...