Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: De constanti et perpetua virtute Maximi episcopi

Оцени ову тему

Recommended Posts

Денисенкова еклисиологија Цариградског Патријархата

порошенко-и-патријарх-вартоломеј-640x427

 

Денисенкова еклисиологија Цариградског Патријархата

Од почетка кризе у светском православљу по питању такозване украјинске аутокефалије, кризе која се распламсала након Сабора Цариградског Патријархата у септембру ове године, и одлука које су уследиле након Сабора, званичне изјаве Цариграда су малобројне.

То не би било изненађујуће да оне изјаве које допиру до медија нису већином скандалозне, нарочито ако се узме у обзир да долазе од православних јерараха. Тако би могли да окарактеришемо и последњу изјаву архиепископа Јова (Геча), архијереја ЦП. Треба имати на уму и то да све изјаве било кога из ЦП нису случајне изјаве или приватна мишљења, него изражавају званичан став Цариградског Патријархата. Ово је зато што су приватна мишљења, која се косе са званичним ставом Цариграда, експилицитно забрањена њиховом епископату и духовенству, под претњом санкционисања изгредника.

Архиепископ Јов (Геча) дао је интервју украјинском огранку BBC-ja.[1] Издвајам неколико момената који су битни за разумевање става Цариграда, и њиховог новог поимања еклисиологије и црквено-административног устројства.

На питање новинара о томе зашто је процес доделе аутокефалности у Украјини започет сада а не давно пре, архиепископ Јов одговара следећим речима:

«Можемо рећи да је овај процес започео захтевом Вехровне Раде [украјински парламент] која [од Цариграда] тражи аутокефалију у 2016.»

Раније сам (овде[2]), са дозом сарказма, напомињао да се ова «аутокефалија» додељује држави, и председнику Порошенку, а не Цркви, јер је такав закључак произлазио из поступака ЦП. А сарказам је био покушај да се укаже на апсурд такве еклисиолошке претпоставке. Међутим, сада јасно видимо, да ово, у суштини, и јесте званични став Цариграда. Сваки сарказам сада постаје сувишан јер је очигледно да Цариград није несвесно повукао потез који би довео до закључка да додељују аутокефалију на захтев државе, а не Цркве. Они то и јесу урадили на захтев државе. Тај њихов потез је свестан и произилази из ове нове еклисиологије коју пороповеда архиепиксоп Јов, као званична уста самог Цариградског трона а коју ћемо јасније видети у наставку.

Job_Telmessos

Он даље потврђује ову чињеницу следећим речима «после тога било је разних путовања: владиних званичника, црквених званичника, био је долазак председника Порошенка у Истанбул након Васкрса ове године»

Из овога се јасно види да је аутокефалија у Украјини државни пројекат украјинских властодржаца (који су на чело државе дошли протеривањем демократски изабране власти). То је многима одавно јасно. Међутим, оно што је било непознаница јесте да Цариград стоји на позицији да је ово еклисиолошки, не само прихватљив, него и једини исправан начин поступања у додели аутокефалије!

Архиепископ Јов даље појашњава, за «неупућене» читаоце:

«Неопходно је схватити да се у православној Цркви администрација Цркве увек поклапа са државном администрацијом – то нисам ја измислио, ни патријарх Вартоломеј, већ то пише у 17. канону IV Васељенског сабора. Стога, у принципу, када се појави нова држава, то није обавеза, али може затражити аутокефалију за своју Цркву… Ако држава жели аутокефалну структуру Цркве она има право на то»

Кренимо редом. Прво, још једном видимо потврду да је, по архиепископу Јову, а самим тим и по Цариградском патријархату, држава та која је иницијатор аутокефалије «своје Цркве». Дакле, Црква (постојећа, функционална, жива, на терену) не тражи аутокефалију, него држава треба да тражи аутокефалију за «своју Цркву». У овом случају за расколничку структуру, али то је за архиепископа Јова, како се чини, споредна чињеница.

Ако држава има право да тражи аутокефалију «своје Цркве», јавља се питање зашто је онда исти тај архиепископ Јов, изјавио да се аутокефална Црква у Украјини неће звати «Украјинска Православна Црква», него «Православна Црква у Украјини»? Ако је држава Украјина, онда је за Украјину «своја Црква», «УркајинСКА Црква», а не «Црква у Украјини». Ово се тиче других проблематичних еклисиолошких аксиома које Цариград исповеда, али и дуплих аршина у њиховим ставовима, али да не ширим тему.

Архиепиксип Јов тврди да се у православној Цркви администрација Цркве поклапа са државном администрацијом и то «увек». Мени није јасно у којем свету живи, и у којој патријаршији служи архиепископ Јов, ако износи овакве ставове у јавност. У којим државним границама се налази његов Цариградски Патријархат? И како се администрација Цариградског Патријархата поклапа «са државном администрацијом»? Како се са државном администрацијом поклапа Грчка Православна Црква, када је пола територије државе Грчке под Цариградским Патријархом који је у држави Турској у Истанбулу? Турска има своју «државну админситрацију» а Грчка своју, зар не? А Сједињене Америчке Државе пак своју. Зашто Цариградски Патријархат не признаје Америчку Православну Цркву чија се територија поклапа са «државном администрацијом» САД? Или је то зато што САД није тражио „аутокефалију“ за „своју Цркву“, па зато? Заиста је тешко замислити одакле уважени архиепископ црпи ове мисаоне акробације.

Архиепископ нам поручује, да ово око поклапања са «државном администрацијом» није измислио он ни патријарх Вартоломеј него да то пише у 17. канону IV Васељенског сабора! Па да погледамо шта заиста пише у 17. канону:

«Парохије које су без проблема припадале некој епархији, треба и даље да остану у саставу ње. Ако је нека парохија проблематична, спор о њој нека се води пред епархијалним сабором, али пре истека тридесет година.

Онај ко се спори са својим митрополитом, нека се суди пред обласним егзархом или Константинопољским престолом.

Када цар оснује нови град, тада црквена подела треба да следи политичку.»

Можда архиепископ Јов није измислио ово о поклапању са административним границама државе, али неко други је то очигледно измислио па је њему рекао, јер то у 17. канону, на који се архиепископ позива, сигурно није прочитао.

Претпостављам да се последња реченица 17. канона односи на то што архиепископ жели да истакне. Пише да када «цар оснује нови град, тада црквена подела треба да следи политичку». Не улазећи у историјске оклоности и непримереност повлачења паралела између секуларних власти и православног цара и њиховог односа према Цркви, ако погледамо буквални смисао реченог јасно је да се ово не односи на аутокефалију ни у којем смислу. Цар када «оснује нови град» он не оснива ново царство (нову државу) у којој је потребна нова аутокефалија. Ово се односи на оснивање епархија (митрополија) у новим (!) градовима, чак не ни у постојећим градовима. Дакле, на новим територијама, на којима, следствено логици, није било пастве, па самим тиме ни Цркве.

Јасно је, такође, да се овај канон односи на неповредивост граница епархија. Правило утврђује да се спорови имају решавати пред сабором, или уколико је спор са митрополитом, онда се може обратити цариградском престолу. Међутим, ова могућност обраћања цариградском престолу, је искључиво због тога што су све ове митрополије, епископије (парохије), на које се односи ово правило, у склопу Цариградског патријархата. Дакле овде није реч о обраћању Цариградском престолу од стране епархија и епископа друге аутокефалне Цркве.

Али да ствар буде још апсурднија архиепископ Јов нам приводи као пример управо ово правило које, по духу, потпуно разобличава скорашње поступке Цариграда по питању украјинске аутокефалије. Наиме, правило налаже да ствари остају како су и биле, уколико не постоји проблем. А ако се јави проблем и настане спор да се он решава на предложени начин «али пре истека тридесет година». Овим правилом је установљена граница древности од само тридесет година! Другим речима, чак и ако је дошло до неке повреде граница епархије, и постоји спор по питању тога под чију јуридсикцију потпада одређена парохија (епархија), тај спор се не може покретати, и ствари преиначавати, уколико је протекло тридесет година, или више.

Ми данас имамо случај да је протекло, не тридесет, него скоро 330 година, и Цариград се сетио да покреће спор око своје наводне јурисдикције над Кијевом И још нам наводи 17. правило IV Васељенског сабора у подршку својих ставова!

Као додатну потпору за своју тврдњу о неопходности следовању државним границама у додели аутокефалије, архиепископ Јов наводи и пример Александријске патријаршије. Па нам каже следеће:

„У Александријској Патријаршији свака митрополија, односно свака епархија, организује се у оквиру сваке независне државе.“

Архијепископ Јов је необавештен, јер ово просто није истина. О томе више од овога није потребно говорити.

Цариградски Патријархат јасно и недвосмислено следи елисиологију рашчињеног и анатемисаног Денисенка, самозваног патријарха Кијевског. Још од свога одласка у раскол, пре више од 25 година, он говори управо ово што сада слушамо од званичних представника Цариграда, да „независна држава треба да има независну Цркву“. Он то понавља и данас исто као што је понављао у протеклих 25. година. Свако ко је упознат са ситуацијом у Украјини, или ко је икада имао прилику да прочита, слуша, гледа, неки интервју са Денисенком, знаће да у сваком јавном наступу Денисенко изговара и ову фамозну реченицу „независна држава треба да има независну Цркву“.

1510001688

Оно што је забрињавајуће јесте чињеница да данас и Цариград понавља исту Денисенкову мантру. Реални фактор, постојања Цркве у Украјини (УПЦ митрополита Онуфрија), за Цариград не представља значајну чињеницу. Да ствар буде и гора, од архиепископа Јова слушамо и запрепашћујуће изјаве да је одлуком Цариграда од 11. октобра УПЦ Московског Патријархата „укинута“.[3]Као и то да је Цариграду могуће да самовласно укине аутокефалију било које помесне Цркве која није потврђена Васељенским сабором (укључујући и СПЦ), уз директну претњу да је то могуће да задеси Москву уколико се „не дозове памети“![4] На могућност оваквих претњи из Цариграда указивао сам још у септембру,  на почетку ове кризе, када ништа овакво није могло да се чује, а многима је било и незамисливо. Данас ове претње гледамо и слушамо јасно изнете у лицу званичног представника Цариградског престола.

Украјинска Црквена криза, упркос непрестаном истицању уплива политике, суштински није политички проузрокована криза. Кроз историју Цркве политика и овосветске силе, непрестано су покушавале да изврше утицај на Цркву. То им је полазило за руком само када појединци у Цркви напусте своје призвање да буду Христови ученици. И тада је неизоставно настајао хаос и пометња. Ми данас имамо хаос и пометњу. Али тај хаос не би био могућ да није дошло до дијаметрално супротних ставова између Цариграда и Москве, за сада, ја бих се усудио рећи између Цариграда и остатка православног света. Ставови које у последњих неколико месеци износи Цариград по питању првенства, аутокефалије, еклисиолгоије, су проблематични са теолошког, еклисиолошког и канонског становишта. И то је оно што је срж проблема и узрок ове кризе. И ту политички притисци само наилазе на плодно тло и доносе горке плодове, а бојим се да, ако се ово не заустави, донеће и крваве плодове. Овакви ставови Цариграда изражавају једну реалност са којом смо суочени, а то је да Цариград другачије учи о ономе о чему смо до „јуче“ били сагласни.

Овај неспоразум, јесте, дакле, богословски изазов за православну Цркву нашег времена, али не и изазов са каквим се Црква није суочавала кроз историју. Зато треба одбацити сваку малодушност и страх. Верујем да неспоразум ових размера може да реши само Сабор и молитвено се надам да ће се га решавати брзо, уз једнаку наду да нећемо имати трагично понављање историје од пре скоро хиљаду година.

  1. новембар 2018.

https://sozercanje.wordpress.com/2018/11/03/денисенкова-еклисиологија-цариградс/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, milos50 рече

Са наводницима, без наводницама, свети Сава је поступио како је поступио. То што није уопште питао Охридског архиепископа (а српске територије су тада биле део Охридске архиепископије) је сасвим канонски, зато што то не сме да буде неканонски. Тада је цариградски патријарх из Никеје све канонски поступио, данас кад исто то ради у Украјини, то опет не сме да буде канонски. Закључак: „канонски“ је само онда кад то мени иде у прилог.    

A, sta da ga pita i kako da ga pita ?

Evo, jednostavan primer, MPC je dobila autonomiju od SPC i kasnije je resila da poseduje i autokefaliju i zbog toga bi trebalo da od odgovarajuce instance zatrazi dobijanje svoje kanonske autokefalije,... i, na primer, hoce da se obrati SPC ,.... i sta sad, treba da ide preko nekog mitropolita ili nekog treceg iz SPC, naravno da ne, nego se obracaju direktno SPC i njenom Patrijarhu.

Jer je sve to vrlo slicno, Ohridska arhiepiskopija je bila autonomna crkvena oblast u okviru VP, kao sto je i danas jos uvek MPC autonomna oblast u okviru SPC (to je jedino sto kanonski MPC trenutno poseduje kanonsku  autonomiju ....dok za autokefaliju tek treba da se nadje resenje) i u zavisnosti su obe crkvene oblasti od svojih patrijaraha i oni su najvisa crkvena instanca koja vrsi kanonsku vlast na tim teritorijama.

I, tako je i sv.Sava koji je tolike godine proveo na Svetoj Gori i Solunu gde je sastavio svoje Zakonopravilo za SPC na kraju i odlucio da ide direktno da trazi autokefaliju kod cara i Vaselj. patr. kao onima koji jedini imaju kanonsku i predanjsku vlast da dodele samostalnost jer je to i crkvena oblast VP, ,..... kao sto bi i svako drugi da je njegovom mestu tako slicno postupio, ne trebaju nam sad tu bilo kakvi navodnici i slicno. :D (da ne ulazimo u kako se danas kaze, ... geopoliticke i crkvene prilike 0703_read toga doba i kako je sve to uticalo na formiranje SPC i Srpske drzave...)

Tako isto i sada, geopoliticke i crkvene prilike su uticale na pitanje 'nove' (ovde navodnici znace bas to sto i treba da znace... :D) UPC, samo sto je sada situacije razlicita od vremema sv.Save i SPC, vec su formirane mnoge nove autokefalne crkve, PC je postala saborna zajednica koja pociva na kanonskim osnovama, Diptisi su uglavcnom utvrdjeni, vlast i prava su regulisani i  sustini neki veliki problemi i sporovi u PC ne bi trebalo da budu. Nazalost, to  crkveno stanje koje je gradjeno vekovima sada se dosta narusilo delovanjem VP. Svi se nadamo da ce se vratiti u neku normalu.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, александар живаљев рече

Као што је једна икономија Божија – Син Оваплоћени, која искључује посебну ”икономију Духа”,

На шта овде циља?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Жика рече

Не разумем ово што је написао.

зато што си непросвећен 12:smeha:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Жика рече

Борбаши за веру су на свом сајту највише нападали људе који су устали против потеза патријарха Вартоломеја: митрополита Илариона Алфејева, патријарха Иринеја, епископа бачког Иринеја итд.

Зато што су они "изворни" тра ла ла православци, па се више држе извора православља, Фанара, како Фанар тврди за себе, да је извор и светлост. 

Алфејева не воле јер пише концерте. Патријарха Иринеја не воле јер је патријарх. А бачког Иринеја не воле јер их је криво погледао. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Хаеул рече

Вероватно не разуме ни он сам, јер у тој љуспи нема садржаја. 

И ти си значи непросвећен. 

12:smeha:12:smeha:12:smeha:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Zoran Đurović рече

Људи моји, не знам што поче да ми се јавља овај Артемије, а има дуго откако му нисам сочинио неки православни мотивациони постер!...

2pVtWKJ.jpg

Зло и наопако, мислим Артемију, кад се теби јавља.

Да није болестан што? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Дејан Мачковић рече

Naravno da ima, ali sta ces ti, kad Sabor kaze. Prihvaceno je objasnjenje episkopa zapadnoamerickog o nekim nejasnocama koje su pogresno protumacene u javnosti. Sabor potvrdjuje svoju odluku od prosle godine o neprihvatanju nekanonske parasinagoge u Ukrajini. Odluka je donesena jednoglasno.

12:smeha:

Тебе Мачковићу да запосле у инфо службу СПЦ под хитно. Не ваља да таленти пропадају. :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Дејан Мачковић рече

I sam Maksim ti je priznao da su srpske zemlje bile dio Carigradske Patrijarsije, jednako kao I Ohridska Arhiepiskopija, koja nije bila autokefalna, za razliku od Ruske crkve. Ako si vec zloban, budi barem posten.

Извини. Али ја сам баш злобан и непоштен. 

„Василије II је озаконио ново стање: одредио је обим Охридске архиепископије, утврдио њен однос према Царству и према суседним митрополијама. Иако аутокефална, она је непосредно зависила од цара.

Јованка Калић, „Ниш у Средњем веку“, Историјски часопис 31 (1984) 6.

 

„Охридска аутокефалност требало je да сачува бугарску цркву од патријарховог уплитања. Њен je архиепископ био на високом месту y хијерархији византијске цркве и током неколико векова задржао je водеће место на средњем и северном Балкану.“

Димитри Оболенски, Византијски комонвелт, Београд 1996.

 

„Средином XII века титула је поново оживела у грчком облику код аутокефалних oхридских архиепископа“.

Р. Љубинковић, Традиција Приме Јустинијане у титулатури охридских архиепископа,

Старинар, Н. с. 17 (1966) 61.

 

„Дакле, Охридска архиепископија је била аутокефална у односу на Цариградску патријаршију, патријаршија се није мешала у унутрашња питања архиепископије, те тиме њена аутокефалност није била нарушена. Умешаност цара у црквене послове не значи и нарушавање аутокефалности одређене црквене области, пошто аутокефалност представља само независност једне црквене области од друге“.

Ивана П. Равић, Црква и држава у српским земљама од xi до xiii века, Београд 2013, 70.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да поздравим Владику! Лепо се забави у читању текста и коментара. А послушај овог другара ти, Милош50 и на сабору узми да тврдиш како је Сава неканонски добио аутокефалију!:)) Па ће те лепо изикономисати... :smeh1:

ZAJwCes.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, milos50 рече

Извини. Али ја сам баш злобан и непоштен. 

Когда в 1215 г. войска Феодора Эпирского заняли эти территории, встал вопрос о возвращении изгнанных греч. архиереев. Д. Х. предложил удалить болг. епископат как незаконно занимающий чужие кафедры, но рукоположенных им священников и диаконов оставить на местах их служения с наложением на них епитимии. В 1219 г. с согласия пребывавшего в Никее патриарха Мануила I Сарантина и его синода Сербская Церковь получила автокефального архиепископа, независимого от Охрида. Д. Х. не признал каноничность этого решения и в письме к св. Савве Сербскому (1220) писал, что самопровозглашенная власть в Никее нелегитимна и не имеет канонического права изменять границы епархий. При поддержке Феодора Ангела Д. Х. проводил политику достижения полной самостоятельности Охридской кафедры, ссылаясь на отсутствие общепризнанного патриарха и императора после захвата К-поля крестоносцами (1204) и указывая на привилегии существовавшей в VI в. архиепископии Первой Юстинианы.

В 1227 г. в Фессалонике, незадолго до этого отвоеванной у латинян, Д. Х. венчал Феодора Эпирского на царство. Никейский имп. Иоанн III Дука Ватац и патриарх Герман II срочно созвали Собор из 40 архиереев в военном лагере императора в Вифинии, потребовав от Феодора отказаться от ношения имп. инсигний. Однако требования не были выполнены, что послужило поводом к окончательному разрыву политических отношений между Эпиром и Никеей и привело к церковному расколу между К-польским Патриархатом в Никее и Охридской архиепископией (1227-1233). Большинство епархий на территории Эпирского царства вышли из подчинения патриарху и перешли под главенство Охридского архиепископа. Лишь после поражения Феодора Ангела от болг. царя Иоанна Асеня II в битве при Клокотнице (1230) церковное единство стало возможным. При серб. кор. Стефане Радославе (1228-1233) нормализовались отношения Д. Х. с серб. двором.

Share this post


Link to post
Share on other sites

За Милош 50

Осим што си злобан и непоштен, већи ти је проблем што немаш појма о томе шта пишеш.

Сама суштина аутокефалије јесте не само самосталност у односу на друге, него и да једна област сама себи бира поглавара. Одатле долази име аутокефалија. Како оно би, номен ест омен? То је основна разлика између аутономије и аутокефалије. То пише чак и у катехизисима за основну школу,  и у књигама које уче дјечаци са 15 година у богословији. Уважене госпође историчари које си цитирао се не баве темом да ли је Охридска архиепископија била аутокефална или не, са канонске тачке гледишта, као ти и Максим, него офрље описују своју личну импресију у оквиру неког ширег рада о некој другој теми.

Ако је првих неколико  Охридских архиепископа, скоро све до тог Хоматијана, бирао и постављао византијски цар и то једног од попова из цариградске Свете Софије, о каквој аутокефалији се може причати? Максим је у свом последњем интервјуу поприлично солидно открио топлу воду да ОА није била аутокефална.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Дејан Мачковић рече

За Милош 50

Осим што си злобан и непоштен, већи ти је проблем што немаш појма о томе шта пишеш.

Сама суштина аутокефалије јесте не само самосталност у односу на друге, него и да једна област сама себи бира поглавара. Одатле долази име аутокефалија. Како оно би, номен ест омен? То је основна разлика између аутономије и аутокефалије. То пише чак и у катехизисима за основну школу,  и у књигама које уче дјечаци са 15 година у богословији. Уважене госпође историчари које си цитирао се не баве темом да ли је Охридска архиепископија била аутокефална или не, са канонске тачке гледишта, као ти и Максим, него офрље описују своју личну импресију у оквиру неког ширег рада о некој другој теми.

Амен! Управо сам Хоматијан у једном писму цариградском Патријарху се правда како њему припада власт да сам вари миро, а не да га узима од Патријарха. До тада су сви охридски примали миро, а Хоматијан покушава да ту аутономију - служећи се добрим политичким условима - узурпаторски претвори у ово што ми називамо аутокефалијом. 

Превиђа се и чињеница да је Сава био мој колега: цариградски клирик!:sunce: Зато никакво право над њим није имао охридски. Зато је канонски рукоположен у (архи)епископа, а са Царем и патријархом су установили границе архиепископије и добио је право да самостално се у Србији рукополажу кефала.:coolio:

Да хвали Господа Петар Божовић што морам да завршим неке иконе и корекције једног превода... Да ми не тугује до тада, утешиће га Ава!:mazenje: Чекам пак нове максимијаде... :tv:   

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије
       
      Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.
      Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.
      Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.
      Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.
      Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.
      Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).
      Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.
      Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.
      Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.
      Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.
      Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.
      А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.
      Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.

      View full Странице
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Када се удруже млади и стари лавови: владике Максим и Амфилохије
       
      Не знам која би ме Муза могла надахнути да достојно захвалим на јавној похвали епископа у Западној Америци Максима, и приватној од митрополита черногорско-приморског Амфилохија! Најнедостојнији какав јесам, ипак бих хтео да заблагодарим.
      Да почнем са Максимом. Човек ме похвали за нови ваздух који донесох у иконографији и у свештеничкој служби. Написа: „Зашто су данас у нашим црквеним срединама 'друго', 'другачије' и 'ново' на тапету као некаква претња? Зашто су 'просечност' и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник... често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност“. Хвала, владико! Наиме, управо сам ја тај који уноси нови дух у сликарству и теологији и служим као бесребреник у својству свештеника. Ништа што и ти радиш.
      Што је најлуђе, Максим овде мисли на себе! Самообмана је достигла галактичке размере па замишља да је неки уметник. Лепо пева али то није уметност. У теологији нема никакве оригиналности, осим ако се свако мало лупање не узме за оригиналност, а онда мора да за те исте пише покајничка писма сабору.
      Млади лавови, Максим и Григорије немачки, а из потаје старији Теодосије рашко-призренски, праве препознатљиви стајлинг: они су људи модерног доба, способни, вредни, иновативни, док су ови други матори, затуцани и неспособни. Максим ће отворено рећи да се матори повуку. Зато је Григорије био предлаган за патријарха. Егзекутор те идеје је био Богољуб Шијаковић, а здушну подршку су имали од ДС, тј. Бориса Тадића, а данас од Јеремића. То је била крајње бизарна идеја, јер постављање младе особе, која би се показала недораслом (упоредите у уму на моменат папу Бенедикта или Франциска са Григоријем), довела би до катастрофе. 3-4 деценије његове владавине би биле непоправљиве за СПЦ. Дакле, приче о модерности, па дарвинизам и сл. су само маска иза које се ови људи крију и користе то пропаганде сврхе, а не да и заиста нешто знају о савременим научним теоријама, и да су им оне на срцу, него их користе за своје себичне сврхе. Никада нисмо видели неки научни рад од Максима или Григорија. Ти људи су само пародија на Ханса Кинга, а онда потежу питања из биоетичке области, без да ишта и о томе знају, и тиме бацају прашину у очи наивнима.
      Но, иако отворено презиру „маторе“ лавове, млади им се додворавају и бивају чувани од њих. На последњем сабору Амфилохије је заштитио Максима и са смешним разлозима: Добар је човек, није педер! Све је урадио супротно мојим препорукама, а то је било да се Максим пензионише и тиме јасно стави до знања Фанару да не могу да се мешају у наша посла, а истовремено се показује Москви да смо уз њих не на речима него и на делу. Целокупна гласачка машинерија је урадила оно што је Амфилохије хтео: да Максим само напише једно (љигаво) „покајничко“ писмо, и да се на томе заврши ствар. За то је пилотирао Јустина.
      Гле, чуда, Атанасије Јевтић, који је произвео Максима и Григорија, издржао је јавне прозивке за ћутологију, био затрпаван разним увредама због тога, узе тек да се после сабора огради од политике Фанара, јер би Максим био свргнут на сабору да је овај текст раније изашао. Но, Таса (како се популарно зове Атанасије), као и Амфилохије (неко га зове и Лохи, по Локију из нордијске митологије) су јасно подржали промотере фанарске политике у српским земљама (не знам како да се изразим).
      Амфилохије је потегао један пуч против Синода, тако што су направили представку око званичног саопштења са мајског сабора. Алтернативно саопштење су потписале све владике из Америке. Чак и неми као риба, Митрофан. Американци су у проблему због разноразних финансијских рупа и малверзација, ујединили су се око Амфилохија и као неки „синод“ би се потчинили добровољно Фанару. Тиме Амфилохије прети СПЦ. Јер сменити 4-5 владика није лако. У сваком случају би се направио неки раскол, односно двострука хијерархија.
      Митрополит Амфилохије је био стипендиста Блажа Јовановића. За оне који не знају, то је био бог у Црној Гори. Приче да је непријатељ Мила Ђукановића су за унутрашњу употребу. Мило је његов интимус. Тако је Митрополит помогао и поздравио отцепљење ЦГ, као што је хвалио Мила када су признали независност Косова и када је ЦГ ушла у Нато. Сада је имао, како ми кажу извори, сусрете на броду са Милом (да не би могли бити прислушкивани, али нису били заштићени) и договорио се око даљег поступка око одвајања ЦПЦ.
      Нехумано у целој причи је то што Амфилохије ложи људе да као бране нешто, старе српске светиње у ЦГ, и ту ће неки изгубити главу узалуд, а цела прича је направљена да би се спасио образ Амфилохију за то отцепљење. Сасвим је јасно да одузимање светиња од легитимних власника је немогуће у модерном свету, и на сваком суду би силеџије биле поражене, и платили слане казне, али је то тактика која се против нас и из Приштине спроводи, па као 100% пореза ћемо скинути кад нас признате, а овде ће се дати имовина СПЦ Амфилохију.
      Митрополит черногорски је случајно сишао из авиона у Истамбул и посетио патријарха Вартоломеја, јер је путовао за Молдавију. Синод је о томе сазнао из медија. Био је само са једном особом од поверења. Нико га није делегирао. Можемо само да наслутимо о чему се причало. Не какав је дан.
      Независност ЦПЦ је готово немогуће дати Мирашу, јер је њега Фанар рашчинио, мада се тамо не пита много о доследности, а Лав Лајовић није баш у винклу, тако да без обзира на његово обучавање у Украјини не иде баш. Фанар има сада проблем и са Филаретом који се попишманио и само се моле да овај умре, али не виде да тиме проблем неће бити решен јер би смрт Филаретову држава могла одмах да изазове. Тамо то бар није проблем. Ствари нису како би желели. Зато се Амфилохију нуди широкогруда помоћ за аутокефалност, коју ће он представити СПЦ као неопходност, као најбољу могућу опцију. Мило је ту да прискочи.
      А попови и Јанићије ђе ће? Њима ће бити речено да је то једина опција. Мираш и компанија ће бити пуштени низ воду, јер свештенство има СПЦ у ЦГ, а ови су шака јада, вештачки направљени не би ли тиме узнемиравали СПЦ. Тако ће сутра Јанићије певати и тропар и кондак Милу! Као и сви попови у ЦГ. Лохи је то све мајсторски одиграо. Он је наш Филарет, који није постао патријарх, али је сневајући белу пану, сам је себи ставио.
      Јанићије је добар човек, али хипнотисан Амфилохијем. Зато ће платити скупу цену. У СПЦ су били наивни и неспособни, тако да су их сада Амфилохије, Максим, Григорије довели до свршеног чина.
    • Од Логос,
      Реаговање на чланак у ”Политици” од петка 7.6.2019.
      ”Подељена мишљења правника о еутаназији.Смрт од туђе руке је убиство, смрт од своје руке је самоубиство, а смрт од државне руке је извршење смртне казне”
       
      Разантни развој сазнања у области медицине и нових медицинских могућности да се продужи људски живот фундаментално су изменили однос људи према смрти.
      У савременом друштву измењених епистемолошких парадигми које се у Немачкој зове Wissensgesellschaft («друштво знања”, по аналогији са појмом „knowledgeable societies“, насталом у англосаксонској социологији), уочавају се све бројнији примери стремљења људи ка ”самоодређењу часа сопствене смрти”. Овај феномен је, можда више но у другим земљама Европе, водио ка сучељењу политичких дискурса. У мешовитом хору опонената посебно место имају велике Цркве у Немачкој које се интензивно и гласно укључују у јавне контроверзне дебате. Њихове биополитичке примедбе и интервенције су легитимисане еклисиолошким начелима у форми ауторитативног гласа о ”друштвеном”,  односно ”моралном надзору” Цркве.
      Овакав етички мандат Цркава почива на темељима хришћанске антропологије, односно хришћанске слике о човеку. О томе да ли је преимплантативна дијагностика етички одговоран чин или не, или о питањима еутаназије, односно асистенције при самоубиству (суициду), расправљало се у стотинама интервјуа и проповеди како евангелистичких бискупа и пастора, тако и њихових римокатоличких колега, са циљем да се утиче на формирање или коректуру мишљења чланова немачког Парламента (Бундестаг). То је кардинал из Келна  Велки (Woelki) у једној својој омилији пред Немачком бискупском конференцијом назвао ”лобијем за живот”. У овом јавном дискурсу учествују и друге друштвене организације, као што су ”Савезна комора лекара у Немачкој”, ”Немачки етички савет”, ”Удружење за палијативну медицину”, представници удружења за помоћ на самрти ”Дигнитас Немачка”, као и ”Каритас”, ”Колпингверк”, Дијаконија”, као и друге личности политичког и јавног живота Немачке. У овој поворци учесника дебате учествују и различити протагонисти философских, теолошких и медицинских факултета, као и оних који се баве биоетиком и медицинском етиком.
      Клерикалне позиције и аргументи
      Ставови водећих представника Цркава су сложеније од ставова других учесника у овој комплексној дискусији и широком спектру сукобљених мишљења. Они морају да своје аргументе заснују и развију на аутентичним хришћанским погледима и да их теолошки легитимизују. Но у Старом и Новом Завету нема одвећ спојних тачака за модерне био-етичке конфликте о почетку и концу живота. Аргументативни мост је најчешће постулат из преамбуле устава Немачке о ”неповредивости људског достојанства”. За теологе је овај постулат само правна конкретизација јудео-хришћанског учења о човеку као слици Божјој (Imago-Dei-учење).
      Иако има разлога за скепсу када је реч о анкетама и статистикама о јавном мнењу, ипак је алармантна чињеница да, сходно Emnid-анкети (институт за испитивање јавног мњења), три четвртине грађана Немачке жели аутономно одређење часа смрти. У Швајцарској је тај квоцијент можда још виши, будући да су Швајцарци у више референдума позитивно гласали за асистенцију при самоубиству, те је она конформна са законима, односно легитимна.
      Теолошка борба за доминацију у тумачењу
      Једно време се веровало да је над питањима живота и смрти међу Црквама на снази екуменски консенс, али се то уверење убрзо показало као илузија. Пету заповест Декалога - ”не убиј” - веле критичари из крила секуларних циника – Црква је небројено пута прекршила апологијама ”праведног рата” (bellum iustum). Међу протестантима има многих заступника ”новог протестантизма” и њеног ”апостола” Ернста Трелча (Ernst Troeltsch), који је у учењу  о ”Imago-Dei” видео индивидуално право човека да
      одреди своју смрт. Овоме је у директној и апсолутној супротности католичко учење о самоубиству као тешком греху, будући да је живот per definitionem ”Божји дар”. Нека буде препуштено историчарима идеја да се споре око тога у којој је мери из античке Стое пренесени, а потом и од стране ренесансног мислиоца Пико дела Мирандоле (Pico della Mirandola) реформулисани појам ”људског достојанства” утицао на теолошке нијансе Imago Dei доктрине. Међу критичарима има и оних који веле да је код човека, за разлику од животиња, на делу расудна моћ интелекта (рефлексивна моћ ума), чиме је човек предодређен за слободу. Дакле, веле они, човек није само примио ”дар живота”, већ и рефлексивну снагу саморазликовања своје пререфлексивне природне датости. Из тога би консеквентно следило да се ”живот сме вратити у Божје руке”. У томе је, позивају се они на Хегела, хришћанство ”религија слободе”. Узети себи живот и вратити га у Божје наручје је за ове опречне аргументативне ста вове ”акт највишег поверења у Бога”.
      Опречна гледишта: Ханс Кинг и Хајнрих Бедфорд-Штром
      У савременој дискусији су можда - pars pro toto - репрезентативна мишљења двојице угледних теолога, проминентног католичког теолога Ханс Кинга, емеритуса из Тибингена,  и савременог и утицајног Хајнриха Бедфорда-Штрома, евангелистичког бискупа Баварске и председавајућег Евангелистиче цркве Немачке (EKD).
      Питањем «ars moriendi», „умећа умирања“, бави се Ханс Кинг још од педестих година прошлог века. Тада је његов старији брат Георг дуго боловао од тумора на мозгу, свршивши самоугушењем у агонији. Недавно је Кинг доживео и тешку смрт свог колеге, професора реторике у Тибингену, Валтера Јенса који је умро вегетирајући под дугом и тешком деменцијом (Алцхајмерова болест). Кинг, који и сам болује од Паркинсонове болести, одлучио је да не жели да му се живот на овај или онај начин продужи, већ ће се, будући швајцарског порекла, подвргнути услузи једне швајцарске организације за асистенцију на самрти. О томе је Ханс Кинг прошле године  објавио књигу, зацело дијалог са популарном немачком talkmaster Ане Вил, насловљену ”Срећно умрети” - Hans Küng: «Glücklich sterben.» Mitautorin: Anne Will, Piper, 2014. Шта значи за Кинга ”срећно умрети?” Лапидарно речено, без горчине и опроштајних болова, већ са  унутарњим миром, као и  ”при потпуној (само)свести да сам човек”, а не у дементној помрчини, сведен на вегетативну егзистенцију. Кингов есенцијални аргумент гласи: ”Из поверења у Бога самовољна смрт је могућа”.
      Евангелистички бискуп Бедфорд-Штром, иначе професор систематског богословља на универзитету у Бамбергу, у својој најновијој књизи Heinrich Bedford-Strohm: "Leben dürfen - Leben müssen. Argumente gegen die Sterbehilfe", Kösel Verlag, противи се прокламовању активне помоћи на самрти, односно асистенције на самрти, већ пледира за консеквентну и достојанствену негу до свршетка живота, дакле за палијативну асистенцију, не суицидалну, чије границе и могућности још нису исцрпљене.
      Сазерцавање или правно-јуридички и морало-етички аспекти
      Старогрчки неологизам εὐθανασία, „лепа смрт“, сусреће се први пут у хеленистичкој литератури у смислу ”felice vel honesta morte mori“ (=умрети срећном и достојанственом смрћу). Овај појам ће добити медицинску семантику, односно постати технички термин тек у 19. веку, у смислу смрти олакшане посредством лекара. У ”Трећем Рајху” је тај појам постао синоним масовног уништења ментално обелеле деце и одраслих.
      Лекар је per definitionem неко ко влада умећем побољшања квалитета људског живота, односно вештином продужења живота. Отуда је идеја асистенције/припомоћи на самрти, читај: суициду, зацело сушта супротност природном циљу тог позива, оличеног у Хипократовој заклетви, односно његова директна логичка и морална контрадикција. Самоубиство (суицид) у нашем правном систему није легитиман чин, односно није дозвољен. Но онај ко се одлучио на суицид, тај се самим тим разлучује одговорности, односно држава нема ту шта да одобри или забрани. Уколико самоубица пак тим чином нанесе трошкове, онда је у обавези да их поравна. Самоубиство је у најужем јуридичком смислу приватна ствар. Што се моралног аспекта тиче, тај чин се морално најоштрије осуђује. Морална осуда самоубиства се може сусрести код Сократа и Платона, као и у хришћанском учењу. Такође га осуђују и Кант и Витгенштајн. Овај пише: ”Ако је суицид допуштен, онда је све допуштено”. Лекарски етос је развио кроз праксу својеврсну казуистику, често без рефлектујућег философског фундамента. Данас се двоји између активне и пасивне асистенције у суициду. Активну асистенцију можемо мирне душе назвати убиством, а пасивну допуштењем да неко умре или се убије. Немачки философ Ернст Тугендхат вели да је свако неиспуњење помоћи да се продужи живот зацело убиство. Суицидом се човек искључује из правне сфере. Но то не важи за онога ко помаже, асистира у суициду друге личности. То је чин у коме су две личности на асиметричан начин укључене. Помоћник припада правној сфери, односно правној одговорности. Он, дакле, не може да каже: ”тебе не мора да буде”. Ко тако каже и дела, тај негира и изопштава самога себе из универзалне заједнице људи. Самоубиство није чин ослобођења. Самоубиство не може бити слобода, када је субјект могуће слободе уништен, као што погрешно учи Жан-Пол Сатр. Нама се чини да сва настојања заступника принципа еутаназије у јавном дискурсу Европе воде фаталној легализацији и тиме полагању фундамената танатологије или цивилазације смрти.

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...