Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: De constanti et perpetua virtute Maximi episcopi

Оцени ову тему

Recommended Posts

 

Зоран Ђуровић: De constanti et perpetua virtute Maximi episcopi

 

Српски епископ у Западној Америци, Максим Васиљевић, будући да је предавао и хагиологију, и није се одвајао од подвижничке литературе, у једном одговору епископу бачком, Иринеју Буловићу, узе као мото једну реченицу из Исака Сирина: Оне који ти противрече изобличи силом својих врлина, а не својим острашћеним речима. Ред је да се сада ја, као житијеписац Максимов, осврнем на овај мото и покажем о каквој је то константној и вечно практикујућој врлини Максима епископа реч.  

 

1) Пошто су многи упознати и са мојим стваралаштвом, као и полемиком која је у току, трудићу се да у 3-4 кратка параграфа покажем врлину Владике Максима.

У антологијском тексту, Херцеговачки клан, навео сам прву ствар коју нисам схватио као врлину, али ни као научничку скрупулозност. Учествовао сам на конкурсу за сарадника за ужу научну област Патристика – предмет Патрологија 2, са пуним радним временом, у складу са Законом о високом образовању који је расписао Универзитет у Београду Православни богословски факултет, Београд, Мије Ковачевића 11б, дана 27. 01. 2010, и објављеном у листу „Данас“, додатак „Послови“. У својству председника комисије, написа Максим: „Одмах треба рећи да од ова три кандидата, два не испуњавају формално-правне услове конкурса [Ђуровић и Јованов], док их само један у потпуности испуњава. Но, ми ћемо ипак о сваком рећи најважније“. Не бих да коментаришем ову широкогрудост.

Ђуровић испуњава формално-правне услове конкурса. Наиме, у условима се вели: „студент дипломских академских студија теологије који је студије првог степена завршио са укупном просечном оценом најмање осам (8)“... Ђуровић је завршио БФ са просечном оценом 8, 57.

Дакле, Максим написа да Ђуровић не испуњава формално-правне услове конкурса, али их овај испуњава. Максим је тиме обмануо наставничко веће и онемогућио мој долазак на БФ. Како се зове ова врлина?

И све имамо црно на бело. Пошто је Максим украшен врлином истинољубивости, и накад не би изрекао лаж, ја прилажем фотке, тј. изводе, а вредни могу да читају текст.[1]

vayOsbf.jpg

Услов конкурса

X4CjSgq.jpg

Да Ђуровић не испуњава услове

flO1mDX.jpg

Потписи чланова комисије

 

2) Надам се да нико није посумњао у то да владика Максим престаје да сија врлином, па ћу изнети и други доказ не бих ли укрепио маловерне. Једна је невоља група сумњичавих, него имамо и целу плејаду оних који не разумеју шта Максим говори, па га погрешно разумеју. Тако тврди сада да је свети Сава на канонски начин добио аутокефалију, а ми смо били помислили да нам је он говорио да ју је добио неканонски! Нисмо га схватили! То су биле толико дубоке мисли па су погрешили Буловић, Мачковић, Ђуровић, Давид Перовић, Атанасије Јевтић и не знам колики!

Овај моменат је невероватно болан. Види се да Владика не пости. Уместо да призна грех, он истрајава јер не зна ону латинску: Errare humanum est, perseverare autem diabolicum. А ову реченицу треба ставити на квадрат. Јер Максим не само да греши (претерује у врлини и предозира се љубављу), него покушава да интервенише у прошлости, што и Бог не може да ради! Владика у Западној Америци замишља да може. Да демонстрирам његову врлину.

Писа Максим: „Св. Јован Златоуст је као Цариградски архиепископ потпуно „неканонски“ интервенисао ван своје јурисдикције у Малој Азији и био у своје време осуђиван због тога, али је то било пастирски благотворно и историја је показала да је његов поступак има сотириолошке димензије. Поменусмо да је 1219. године Васељенски патријарх потпуно игнорисао канонску ситуацију у областима државе Стефана Немање које су, важно је истаћи, потпадале под јурисдикцију Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана... и супротно канонима доделио „аутокефалију“ српској држави. Сви смо данас поносни и радосни због тог смелог, иначе неканонског чина“.

Протумачио бих уз напомену да је ово оригинални, а не фалсификовани текст. Нека ми Владика опрости на дрскости, јер сам ја само прости презвитер са трунком благодати, или пак никаквом, кад се пореди са Његовом. Максим вели да је Св. Јован Златоуст као Цариградски архиепископ потпуно „неканонски“ интервенисао ван своје јурисдикције у Малој Азији. Овде су знаци навода, јер се он не би усудио да каже да је Златоусти канонски свргнут, иако би вероватно у то доба био Теофилу десна рука, а са Северијаном би се клао коме би од њих двојице катедра обезглављеног Јована припала!

Максим је покушао да направи линију неканонско-канонских потеза Цариграда која се протеже вековима. Он не зна историју, што и сам Атанасије Јевтић вели. Како то да нисмо разумели Максима да је написао глупост и превазишао чак и Хоматијана? Почујмо оправдање: „У том интервјуу, пак, говорећи о грандиозном делу Светога Саве, „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља“, за Српску цркву и њен народ – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са предвиђеним условима икономисања светим канонима, са предањем Цркве, и уз прилагођавање потребама времена – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. То је могло изгледати двосмислено, али природа тог разговора уживо је била таква. Колико разумем, забуну је могао изазвати исказ да је у догађају 1219. године „игнорисана канонска ситуација“ те да је то био „неканонски“ чин. Међутим, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода. Речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног. У мом контексту, то се односило на одсуство канонске акривије будући да том приликом надлежни месни епископ, како нам говоре историјски извори, није сасвим консултован. Но, да бих отклонио сваки неспоразум, тврдим да је поступак тадашњег Васељенског патријарха у потпуности одговарао духу тадашњег канонског предања у Византији“.

Два су битна момента у овој врлинској махинацији Максимовој, а која ми говоре да он није довољно интелигентан да разуме да нема посла са пацерима, него са људима са искуством; потцењивање наше интелиценције је недопустиво. А) Знаци навода не мењају смисао реченог; Б) Фалсификовање и увођење наводника у текст је провидно, јер имамо све доказе о томе.

А) Максим каже: „Речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног. Аплицирам одмах ово правило. Када каже: „супротно канонима доделио „аутокефалију“ српској држави“, аутокефалија је, према томе, кобајаги или тобоже. Лажна аутокефалија. Да неће врлински епископ у Западној Америци да нам сада каже да је ова реч само титула? Неће бити. Још је бесмисленија његова тврдња да је та „аутокефалија“ додељена српској држави. Аутокефалија се додељује цркви, а не држави. Не постоји аутокефална држава.

Дакле, по Максиму, нама је дата псеудо аутокефалија, јер је неканонска. Зато он с правом реч аутокефалија ставља под наводнике. Јер „речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног“. Да је канонска онда не би била под наводницима. Максим је заборавио да избрише знаке наводника за аутокефалија. Можда ће их врлински избрисати после ове моје интервенције?

Да се ми нисмо напили рујнога вина, и због тога нисмо разумели Максима, сведоче и ова његова ipsissima verba: „Сви смо данас поносни и радосни због тог смелог, иначе неканонског чина“. Ако је чин канонски (како сада покушава да устврди), зашто би био смео? Зар канонско поступање не подразумева протоколарност, нормално поступање? Шта је то Патријарх надвладао својом смелошћу? Каноне, црквено право? 

Б) Да би покушао да нас преведе жедне преко воде, иако нема никаквих логичких основа, он прибегава врлини неговорења истине па вели: „реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода“. Није. Тога се досетио скоро не би ли правио маглу и бацао прашину у очи. И та махинација говори о његовој добронамерности – врлини.  Ми имамо скрининге свега тога. Једино што свесно Максим ради је да не говори истину. Јер реч неканонски није била под наводницима. Да је манипулисао текстовима имамо двоструки доказ: α) у „оригиналу“ на нету су се појавиле фалсификоване верзије које је Максим наручио; β) преводи на стране језике имају наводнике за аутокефалија, а не и за неканонски, јер су они настали на основу оригинала. Ако је немогуће да су сви преводиоци шарлатани, онда је оригинал овакав какав износимо, а Максим га је фалсификовао.

α) Инкримисани текст се под пророчким насловом „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“ ексклузивно објавио 17. јануара 2019, а прилажем и скрин, јер знам са киме имам посла.[2]

T3Rn2K1.jpg

У том тексту нема наводника. Њих је Благоје Пантелић убацио после на Максимову интервенцију, и то у време нешто пре 20 марта. На сајту нема када се последњи пут овај текст ажурирао. Ја сам са овог сајта сутрадан ископирао текст, и нема тих додатака. Скрин мог текста, а надам се да нећу повредити нечија религијска осећања мојим десктопом:

 hWIAxP3.jpg

Срећа је да нисам имао никакве модификације у овом тексту па носи датум креације. Из њега после копирах и на Поукама:

pjx54Sm.jpg

Ако би неко рекао да не верује овом чика Конану на реч, па да неко од добронамерних каже како сам ја побрисао знаке наводника у ворду, имамо ми и других скринова где нема наводника. Ево примера:[3]

 EkOBkCK.jpg

 

Затим:[4]

LvxjQd1.jpg

Чак су и борбаши за неверу пренели без наводника:[5]

ilru0WQ.jpg

 

Само су Максимови касније (SERBICA AMERICANA и Теологијанет) објавили реч са наводницима:[6]

D61Z4iE.jpg

AvME8aO.jpg

β) преводи на стране језике имају наводнике за аутокефалија, а не и за неканонски, јер су они настали на основу оригинала. На енглеском:[7]

kLYWx63.jpg

На грчком су сасвим избацили „неканонски, да би избегли Максимову паралелу, наиме да је Сава неканонски добио аутокефалију (овде је она уредно под наводницима, да би се сутра као невалидна аутокефалија и узела) као сада Украјинци! Фанариотима се не допада идеја да сада поступају неканонски, и зато ово сечење текста:[8]

nfVdcn5.jpg

Руси су пак сасвим добро разумели Максима и немају двојбе зашто он каже да је неканонски Сава добио аутокефалију:[9] „Никто не оставил свидетельств о том, что видел этот Томос, он должен быть по крайней мере в протоколе или кодексе ‒ продолжает епископ Максим. Однако ни года его выдачи, ни условий, ни даже кто именно его подписал, точно не известно. В сербской историографии есть много «творческих» объяснений этому, однако неизменным остается вопрос «Где этот Томос?». Пикантности добавляет тот факт, что в этом году сама Сербская Православная Церковь будет официально праздновать «800-летия автокефалии». В начале XIII века территория Сербии была под юрисдикцией автокефальной Охридской архиепископии. Ее тогдашний глава Димитрий Хоматиан не только не признал сербской автокефалии, но и осудил деятельность Саввы Сербского, не признав даже его архиерейской хиротонии. Поэтому епископ Максим называет это «автокефалией», а не канонической автокефалией... Это историческое событие начала XIII века интересно, но также является мощной аналогией с некоторыми последними событиями в православном мире. В 1219 г. Вселенский патриарх фактически проигнорировал юрисдикцию Охридского архиепископа над Сербией и самовольно предоставил автокефалию. И сегодня мы все радуемся и гордимся этим смелым, однако неканоническим решением“.   

Надам се да ме Господ драги неће сокрушити што ударих на врлинско поступање епископа Максима и подвижника љубави око њега!

 

3. Максим је тврдио да је на Криту исправљао своју титулу, јер му је Иринеј рекао да га фанариоти ословљавају са титулом у Северној Америци, а не Северноамерички. Ништа није исправљао, како сам већ показао,[10] а Максим нам није привео доказе да јесте. Тако сам привео копију последњег документа на Криту, где се он потписао без да је ишта исправио, што је немогуће да би заборавио да је претходно исправљао исте. Да обновим сећање:

L1sxeSV.jpg    

Неки су пак исправљали, али не и Максим.

U9dTMHW.jpg

Извор из СПЦ, који је држао сва те документа у рукама, каже ми да се не сећа да је Максим игде изменио титулу. Зна пак да су то радили Сергије (тада Немачки) и Андреј (Аустријски).

Бачки је у праву. Званична титула Максимова у Васељенској Патријаршији је: ερά πισκοπή ν Δυτικ μερικ. Πανιερ. πίσκοπος κ. Μάξιμος. Ταχ. Διεύθυνσις: 2541 Crestline Terrace – Alhambra, California 91803 – USA,τηλ.: +1/626/284-68-25, τηλεομ..: 284-14-84, www.westsrbdio.org, e-mail: westdiocese@earthlink.net.[11] Кад би се он усудио да промени нешто у тексту Фанара? Никад.

Надам се ускоро и копијама потписа на осталим документима, па да се врлина види у пуноћи, јер тражим на троје врата. Поручујем Преосвећеноме да не зове никога у Цариград па да тражи да додају тамо исправке, јер постоје и друге копије. Да смо у стара времена, то би му могло проћи, али данас не може. Ловачке приче како је јуначки нешто кориговао остају за кафану, а историја памти оно што је официјално. Тако имамо ова документа критички издата у: The Great Councils of the Orthodox Churches, Decisions and Synodika. Vol. IV/2:,   Ed. A. Melloni. Turnhout:  Brepols,  2017. Када пођемо на стр. 1430 видимо да је Максим у Северној Америци. Зашто му нису уважили „исправке“? А гле, испод имамо одлучног Сергија коме су уважене па стоји: Франкфуртски и у Немачкој. Ово добија на тежини јер ВП није тако титулисала његовог претходника, Константина: 21. Ἱερά Ἐπισκοπή ἐν Κεντρικῇ Εὐρώπῃ. Ὁ Πανιερ.Ἐπίσκοπος κ. Κωνσταντῖνος.[12]  Прилажем фото са прстићима драгог ми сапосленика на њиви Господњој!

K4ATMFt.jpg   

Дакле, у editio critica, нема никаквих измена. Можда нам Максим каже да ништа није могао на ово да утиче. Али могао је у издању докумената где је био у уређивачком одбору! Наиме, у Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Учешће и сведочење Српске Православне Цркве на Критском сабору о Педесетници 2016. Светигора, Цетиње – Београд 2017, је у одбору.[13]

99EKtr6.jpg

Зашто овде није унео измену? Ту га нико није могао спречити. Могао је барем неку ноту да направи, пошто се као лав борио на Криту и исправљао“ своју титулу! Па corrigenda постоје и у критичким издањима! Напротив, на стр. 77 стоји: Максим у Западној Америци.

BGx9KW1.jpg

Ово све бива упитаније јер у тому који је уређивао Максим, налазимо и текст: Епископ источно-амерички Иринеј, Свети и Велики Сабор. Становишта дијаспоре: канонско-пастирска збиља (стр. 367-369), који управо поставља питање: Звање у титули архијереја дијаспоре: „од“ или „у“?. Дакле, и поред целог текста који се бави овим питањем, Максим не налази за сходно да преправи своју титулу!

 

Завршна реч

Због мањка времена не могу да се детаљно бавим свим врлинама Преосвећеног. Неко би се могао запитати: А да није он мислио у апофатичком смислу када је говорио о својим врлинама? Могуће. Али то превазилази моје моћи. Шалим се некад на сопствени рачун па кажем: Моје врлине се не виде вероватно зато што их и нема... Остао сам пак рањен данас даром пророштва који делим са Максимом! Наиме, овде сви знају да је Ава пророк и да сам каштигао многе унапред (Артемије, Равноземљаш итд.), али то нисам знао за Максима. Он је свој интервју насловио: Ако ово буде крај, знаћу да није љубав! И, гле, у мају ћемо сазнати да је Максим заиста пророковао! Тада пак да се сети Авиних речи, да је пророковао по надахнућу и да није радио по љубави.

Владика има један непорецив дар: уме да лепо пева! Као што је и леп човек. Сада, опет да уђемо у перихорезу, пошто ја увек дам душекорисни савет мојим опонентима, па не бих и Максима да лишим тога, препоручио бих му да научи следећи тропар, који би певао три пута дневно све до краја поста. Тај тропар испеваше неки студенти са БФ, који су сигурно са пажњом следили предавања Владике Давида, и не мисле, као неки други, лоше о Ави.

Богодухна песмица: avi 016.mp3

 

[1]

 

[4] http://svetivasilije-is.org/serbica-americana%EF%BB 

[7] https://bigorski.org.mk/en/reports/world-news


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Дакле, укратко, г. Преосвећени сваки пут кад му одговара слаже, и мисли да су сви луди.

Фанарски пројекат је и пропао јер су га водили такви шарлатани.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

И кад се већ бавимо анализом, овај потпис горе на документу о Ђуровићевој основној школи сигурно није Максимов. Ем је рукопис дјечији, ем је једно слово латинично - К, ем нема никакве везе са потписом на Криту.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Дејан Мачковић рече

И кад се већ бавимо анализом, овај потпис горе на документу о Ђуровићевој основној школи сигурно није Максимов. Ем је рукопис дјечији, ем је једно слово латинично - К, ем нема никакве везе са потписом на Криту.

Да, ја сам то проанализирао (као мали сам се бавио калиграфијом) и ово није Максимов потпис. Сада треба видети да ли се то може гонити, али је застарелост, што се мене лично тиче, наступила. Мада овде не треба бити експерт у графологији, јер свако може да примети. Видео сам и један други Максов потпис на нету, и он је као критски, а не овај са БФ.  

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Дејан Мачковић рече

И кад се већ бавимо анализом, овај потпис горе на документу о Ђуровићевој основној школи сигурно није Максимов. Ем је рукопис дјечији, ем је једно слово латинично - К, ем нема никакве везе са потписом на Криту.

И Драженов такође изгледа дечије...

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Zoran Đurović рече

Још је бесмисленија његова тврдња да је та „аутокефалија“ додељена српској држави. Аутокефалија се додељује цркви, а не држави. Не постоји аутокефална држава.

Ovo nisam zapazio i sad mi nesto sinulo :idea:  i  nekako mi deluje Just_Cuz_19 da nije receno bas tek tako, jer i tamo u Ukrajini sve lici da 'autokefalija' (mislim da je jasno sta znace navodnici... :D)...  nije dodeljena samo crkvi nego i drzavi, vise deluje da je to Porosenkov politicki i drzavni plan koji je sprovero u delo, dok su raskolnici samo iskorisceni za taj posao.

I, onda se mogu napraviti paralele, kao 'nekanonska' autokefalija koja je dodeljena ne samo SPC nego vise drzavi Srbiji,.... tako i 'nekanonska' autokefalija dodeljena UPC i prvenstveno Ukrajinskoj drzavi , ... i tako dobijamo zatvoreni krug.... SPC = UPC... 

Tako je po prvim mislima e.Maksima, po ovim drugim (:D) deluje kao da je ispravka i pojasnjenje, koliko je uspesno i ubedljivo,  videcemo vreme ce pokazati. (licno, nisam nesto impresioniran pojasnjenjem....)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Та игра са додјелом аутокефалије држави није тек неки лапсус и безвезни детаљ јер је дио фанариотске препредене пропаганде. Наводно у свим Томосима након Првог свјетског рата писало је да се даје на захтјев државних власти. И у Украјинском Томосу помиње се Порошенко. Мислим да је цијела прича на ту тему, као и све фанариотске приче, наизглед досадно цјепидлачење и поповско замлаћивање, али онда се на крају покаже да је Ђаво у детаљима.

Поента наглашавања везе између аутокефалије и државе има дугорочни циљ да прикаже да се аутокефалија не односи на Дијаспору, него само на територију државе. То је сад небитно, као што 450. године никоме живом није пало на памет да ће се 28. канон тумачити на данашњи начин. Фанариоти дјелују плански, за ово су се спремали деценијама на све могуће начине. Битно је да је идеја ту, а касније ће се активирати.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Tacno pre godinu dana je nastala ova slika! Рођендан јој лепо уприличисмо!:))

CHIhuDZ.jpg

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Zoran Đurović рече

Одлично је @Ведран* повадио цртице и терминолошке махинације, све у стилу текстуалног Шерлока Холмса... :)

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Дејан Мачковић рече

И кад се већ бавимо анализом, овај потпис горе на документу о Ђуровићевој основној школи сигурно није Максимов. Ем је рукопис дјечији, ем је једно слово латинично - К, ем нема никакве везе са потписом на Криту.

Да упореде: 

cDo2lQl.jpg

04G9gfH.jpg

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Ромејац,
      Радијски водитељ Зоран Модли умро је у 71. години у Београду после краће и тешке болести. Био је дугогодишњи водитељ и аутор бројних емисија на три програма "Радио Београда". Први је водио емисију из авиона, док пилотира. Аутор је "Пилотске књиге".
      Зоран Модли је био један од најпознатијих српских радио-новинара и диск-џокеја.
      Рођен је 1948. године у Земуну, где је ишао у гимназију. Завршио је Вишу ваздухопловну пилотску школу, био је пилот и пилотски инструктор.
      Почео је каријеру диск-џокеја почетком седамдесетих година 20. века у београдским дискотекама.
      Издао је плочу "Зоран Модли и летећа дискотека" и био је уредник једне рубрике у музичком магазину Џубокс.
      Модли је са Бором Ђорђевићем почетком 1975. године основао групу "Хајдук Станко и јатаци", у којој је био певач, али су имали само два сингла, "На путу за Стамбол" и "Анђелија, чувај се Турака".
      Био је веома популаран радио-водитељ током осамдесетих када је имао емисију "Вентилатор 202", у којој је кроз тада чувену "Демо топ 10 листу" на "Двестадвојци" скоро целу деценију активно промовисао младе домаће рок групе.
      "Вентилатор 202" био је уједно и прва радијска емисија посвећена рачунарима и првим комјутерским програмима.
      Модли је преко радија пуштао нешто што је личило на шуштање и крчање. То су, заправо, били нови компјутерски програми које су код својих кућа снимали на касете они слушаоци који су тада имали ране моделе првих рачунара у Србији ("Спектрум", "Комодор 64", "Галаксија").
      Оставио је неизбрисив траг својим чувеним шпицама и џингловима који су у то време били заштитни знак "Двестадвојке".
      Емисију "Модулације" Модли почиње на Радио Пингвину у мају 1993. године. Емитује "Модул топ-тен" врх листу МОД датотека, рудиментарне рачунарски створене музике.
      Ова емисија се 1995. године сели на Радио Београд 202, а 1996. године добија награду "Дискоболос" за најбољу радио и ТВ емисију о рачунарима.
      Убрзо се опет враћа на Радио Пингвин уз нови назив "Модулације – The Next Generation", а потом прелази на "МИП радио", где остаје до 1999. године, када се емисија гаси.
      Од 2000. покреће емисију "ЗАИР" (Закон акције и реакције) која је годину дана емитована на Радио Београду 202, а потом на београдској Радио Лагуни и на више независних радио-станица у Србији и региону.
      Од 2002. године прави технолошки искорак јер се емисија спрема унапред у кућним условима и на рачунару, а прослеђује се мрежи локалних радио-станица путем интернета, а може се преузети са Модлијевог сајта. 
      Модли се трудио да буде иновативан и први је водио емисију из авиона, док пилотира.
      После више од 20 година проведених у "Јату", где је управљао "боингом 727", наставио је пилотску каријеру као капетан у приватној авио-компанији "Принц авијејшн", све до 15. јула 2010. године, када је доживео удес на аеродрому Брач склизнувши са писте млазним пословним авионом. Авион је изгорео, али су посада и путници изашли неповређени.
      После тог удеса, Модли је напустио каријеру пилота. До детаља је описао свој последњи лет у првом поглављу "Пилотске књиге".
      Модли је писао и књиге намењене популаризацији пилотског позива. Објавио је седам књига о пилотској професији, летењу и авионима.
      Информација о времену и месту сахране Зорана Модлија биће накнадно објављена.
      Сарадња са "Радио Београдом"
      Модли је сарадњу са Радио Београдом започео као гимназијалац 1965. у емисији "Састанак у 9 и 5" на Другом програму.
      Радио је као сарадник у емисијама Првог програма – "Вече уз радио" и "Ново, актуелно, занимљиво", када је написао низ текстова за песме Лоле Новаковић, Драгана Антића, Дијега Варагића и друге звезде шлагерске музике.
      Најдуже је сарађивао са Радио Београдом 202. Писао је текстове за водитеље вечерњег програма, а касније је, као већ познат диск-џокеј, 1979. године покренуо авангардну емисију "Вентилатор 202".
      Био је активан на више приватних радио-станица, да би се вратио Радио Београду 202 са емисијама "Модулације" и "ЗАИР". Заслужан је и за неке од иновативних и пионирских подухвата "Двестадвојке", од којих је најчувенија емисија "из ваздуха" коју је, летећи изнад Београда, водио из авиона.
       
      Преминуо Зоран Модли
      WWW.RTS.RS Радијски водитељ Зоран Модли умро је у 71. години у Београду после краће и тешке болести. Био је дугогодишњи водитељ и аутор бројних емисија на три програма "Радио Београда". Први...  
    • Од александар живаљев,
      Danas, 5. februar 2020.

      „Patriotski naučnici“ satanizuju protivnike
      Zoran Radovanović

      Prošla su već dva meseca od kada je, poslednjeg novembarskog dana, u Kosovskoj Mitrovici održan Prvi srpski lekarski kongres o posledicama NATO bombardovanja, a u javnosti još uvek odzvanjaju poruke s tog skupa. Razlog produženog eho efekta je njihova verbalna zapaljivost. Ona je pojačana odsustvom disonantnih tonova, kao posledicom ograničenja kriterijuma pozivanja samo na istomišljenike.
      Tako je lako „utvrđeno“ i kao najcitiranija poruka Kongresa preneto da je tokom 2019, čak i pre nego što se završila, od raka u Srbiji obolelo 58.000 ljudi. S takvim odnosom prema istini, učesnici su mogli navedenom broju da dodaju još po neku nulu. Metod koji su koristili odgovarao bi računanju broja đaka u školi povlačenjem recke za svakog ko prođe hodnikom. Inače, stručnjaci okrenuti realnosti znaju da je merodavan Registar za rak, da odgovorno i savesno prikupljanje podataka dugo traje i da je tek nedavno ustanovljeno da je broj obolelih od raka u Centralnoj Srbiji i Vojvodini 2016. godine malo premašio 40.000.
      Ponovljena je ranije često navođena izmišljotina da je broj obolelih od raka krvi i krvotvornih organa naglo skočio 2006. godine, mada je iz stručnih krugova argumentovano dokumentovano da je ovih malignih tumora te godine bilo čak nešto manje nego prethodne godine. Provučena je, opet bez ikakve materijalne osnove, konstatacija kako se među decom iznenada pojavljaju tumori karakteristični za odrasle osobe, te da, navodno, svojim tokom odudaraju od svih očekivanja. Lako dokaziva istina je da dečji onkolozi odriču postojanje takvih promena, te da podaci jasno ukazuju da rak dece uzrasta 0-14 godina u Srbiji učestvuje sa 0,65 odsto u obolevanju, a sa 0,15 odsto u ukupnom umiranju od raka. Ti procenti odgovaraju stanju u drugim zemljama ili su čak niži nego drugde.
      Pošto je „utvrđena“ nepostojeća epidemija raka, prešlo se na otkrivanje njenog uzroka. U skladu sa već oprobanim scenarijem, kao glavni krivac označen je osiromašeni uranijum (OU). Po tom, čak i za radikalne političare neuobičajeno autarkičnom viđenju stvarnosti, Srbija se doživljava kao jedina merodavna sredina u kojoj se može sagledati uticaj OU na ljudsko zdravlje. Potpuno se ignorišu najautoritativnije naučne ustanove u svetu, posebno Međunarodna agencija za izučavanje raka, po kojoj uranijum, čak i ako je obogaćen, nije svrstan među preko 500 sigurnih, verovatnih, pa čak ni mogućih kancerogena. Te klasifikacije drži se, inače, ceo svet.
      Ide se još dalje, pa se do besmisla preuveličava efekat desetak tona OU palih na našu bivšu saveznu državu, od toga 90 odsto na KiM. Jedna tona OU, koliko je pogodilo Centralnu Srbiju, ugrađena je u krila samo jednog aviona tipa Boeing 747-100 radi balansiranja. Tolika količina OU nađe se u zemljištu koje uzore traktor za dan-dva, a više od toga baci se po našim njivama sa veštačkim đubrivom svake sezone.
      Otuda se naglasak stavlja na onih 10 odsto uranijumskih metaka koji su pogodili čvrste ciljeve i usled eksplozije dospeli u vazduh. U Centralnoj Srbiji se oko 100 kg OU na taj način pretvorilo u aerosol. Dovođenju u realne okvire opet će pomoći jedno poređenje: kada je 1992. avion pogodio dve 11-spratnice u amsterdamskom predgrađu, isparilo je oko 150 kg OU, ali su holandske zdravstvene vlasti ocenile da za preživele stanare ne postoji nikakav rizik od OU. Tamo su, dakle, bezbedne komšije koje su se nadisale OU iz susednih stanova odnetih u vazduh, a kod nas se, stotinama kilometara od Pčinjskog okruga i KiM, navodno masovno umire iz istog razloga!?
      Vrhunac cinizma je što učesnici skupa u Kosovskoj Mitrovici, napadno odbojni prema naučnoj stvarnosti, nastavljaju da šalju poruku kako „cela ova priča mora da bude apsolutno oslobođena politike“. Nažalost, njihove očne kapke čvrsto stiska upravo politikantska obojenost. Iz takvog svetonazora proizišla retorika, zasnovana na podozrivosti prema zapadu, proširena je i na navodnu opasnost od uvoznih vakcina.
      Razumljivo je što „patriotski naučnici“ (koji, da budemo jasni, diskredituju i patriotizam i nauku) u odsustvu argumenata pribegavaju satanizaciji protivnika. Zastupnici činjenica i naučnih saznanja bivaju proglašavani NATO agentima i farmakomafijaškim plaćenicima u najcrnjem ždanovljevskom maniru (reč je o birokrati, a ne vojskovođi Ždanovu). Na njih se još samo ne bacaju kletve.
      O rezultatima takve „naučne razmene mišljenja“ mogu da svedočim iz ličnog iskustva. Krajem prošle godine, na nasilno prekinutom zasedanju Suda časti Lekarske komore zbog antivakcinaške aktivnosti šikanirala me je, uz po neki bubotak, grupa poluuniformisanih ljudi sa bedževima na nekom istočnoslovenskom jeziku. Jednog od prethodnih dana, pred predavanje u Nišu o raku i njegovim uzrocima, obavešten sam da ne brinem, jer je u sali policajac u civilu, a ispred zgrade su uniformisana lica. Završavam ovaj tekst, u utorak po podne, pred polazak na promociju knjige „Grip“ u Kolarcu, a treba da budem srećan što o bezbednosti učesnika brine policija, kao o skupu povišenog rizika.
      Nije zato čudno što je u Srbiji malo javno deklarisanih boraca ne samo za naučnu istinu, već i za argumentovanu naučnu polemiku. Malo gde u svetu, a nigde u Evropi, ljude koji se strogo drže naučne literature ne proganjaju ostrašćeni sledbenici neke, ma kakve ideologije. Nisu krive te zavedene kavgadžije spremne na fizički obračun, već stručnjaci koji ih koriste kao džarač radi svojih interesa.
       
    • Од Zoran Đurović,
      Јављење светаца у есхатолошким телима
       
       
      Уводна реч
       
      По појављивању мог текста, Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај?[1],  отац архимандрит, Сава Јањић, написао је један дужи коментар[2] који се може сматрати и самосталним краћим текстом. Никада се не може довољно нагласити његова господственост у дијалогу, јер је то врлина која се код нас готово изгубила, али ни похвалити проницљивост. Генерална напомена је да међу нашим теологијама нема неке суштинске разлике и да ја моје решење проблема, које је слично оном од, недавно упокојеног у Господу, о. Томаса Хопка, видим у екстравагантнијем предлогу одговора који сам понудио, и да ако се наше интенције схвате на прави начин никако не може да се размишља о њима у кључу ортодоксности или хетеродосије. Ниједно од два решења не укида култ светаца или заупокојене службе или пак пориче телесно васкрсење из мртвих које се има збити на крају времена. Овај пак текст ваља читати у светлу једног покушаја мислити са Оцима.
       
          
       
      Општа разматрања
       
      Жао ми је што мог доктората на српском још увек нема, јер сам на неких педесетак страна расправљао о Августиновом концепту времена и вечности, о протологији и есхатологији, а да сам натукнице за ово решење добио управо од њега, иако је он био заступник најприхваћеније тезе у хришћанском свету, да душа, било добра ило лоша преживљава после смрти тела. Дакле, моје решење се као такво не може наћи у Хипончевом опусу, али модели које сам разрадио су итекако присутни. Теологија није папагајско понављање једном пренетих ствари него креативан приступ њима. Још је код Оригена то било не само допуштено него препоручивано: да се духови позваних за теолошку спекулацију баве питањима која нам на јасан начин нису пренета Писмом и црквеним предањем. У рефлексијама о времену, Аг (за Августин) је превазишао целу античку мисао, како вели Бертран Расел. Само са Аг хришћанство ће рећи да је време твар. После ће то постати аксиом, али ће се заборавити ко је његов отац.
      Зато Аг спекулација не може да се објасни кроз хеленску мисао. Буквално ће он вриснути: Circuitus illi jam explosi sunt (De Civitate Dei, 12, 20, 4)! Аг говори о линеарном времену и то о. Сава преноси. Но, проблем види у другом: „У том контексту догађај Парусије игра кључну улогу и мислим да тешко можемо говорити о сапостојању времена после Парусије и овог историјског времена у коме живимо... Када ово питање посматрамо из ограничене перспективе времена овога света… наравно да је немогуће повезати став о. Томаса Хопка да нам се светитељи могу јавити већ у прослављеном телу пре свеопштег Васкрсења. Морали бисмо у том случају да прихватимо чињеницу да сапостоје две димензије времена овог нашег и времена након Парусије. У томе је суштина проблема... Кључно полазиште за размишљањена ову тему јесте да све што је створено остаје у димензијама времена и не може да изађе из њега па чак и када само време буде преображено у Парусији и постане ὁ αἰών ὁ ἐρχόμενος (долазећи век Лк. 18, 30)“.
      Ако ја добро разумем о. Саву, он тврди да ми сада живимо у затвореном систему који је описан временско-просторним координатама. Такав систем би био одсечен од свега што би евентуално и постојало ван њега. То наглашава и тврдњом да се не може изаћи из димензије времена, чак и када оно буде преображено у Парусији. Дакле, Јањић вели да је историјска димензија сама за себе, да је не прожима никаква друга, а да есхатолошко, парусијско време је ствар која је резервисана за други систем, онај који ће тек настати и, према томе, сада не постоји.
      Промишљање бих започео са Исповедником, да не бих гушио са Аг, и још у старту одбио благочестиве источне душе. У Quaestiones et dubia 121, CCSG 10, p. 89, Максим примећује: „Шта значи стих из Псалма 104 (Пс 104, 25): уклони своје срце од мржње према свом народу? Бог не само да зна ствари пре свих векова, јер су оне у њему у пуној истини, чак иако све саме ствари, како оне које јесу тако и они које ће бити, нису ушле у сопствено постојање у истом моменту када их је он познао, него је свака ушла у своје време (наиме, није могуће, да бесконачно и коначне ствари буду заједно). Стога Бог зна и крај сваке ствари у складу са њеним кретањем. У ствари, нема времена ни вечност, које би се ставило између Бога и пресекло то знање; у Богу не постоји ништа ново, већ су све будуће ствари у њему, утолико што су присутне у њему. Напротив времена и векови показују, не Богу, него нама, ствари које су у Богу, а када видимо да Бог даје постојање нечему, не смемо мислити да је онда почео да га познаје“.  Логоси монадички препостоје у Богу (Одговори Таласију 60, 625А). Стога се у контемплацији може видити Логос у логосима; ми, са друге стране, вечно присуство Логоса у логосима можемо опазити у овом просторно-временском свету у христолошком смислу; само на крају то опажање може да се егзистенцијално реализује, јер су „логоси продрли дефинитивно у Богу у својој суштини“.
      У Богу су, како бих ја читао Максима, све димензије временског преклопљене. Он је носилац „збира свих историја“. Другим речима, за Бога је све актуелно. За нас није; али то наше актуелно не би могло да постоји да му Бог не даје биће. Дакле, димензија вечног, енергија Бога држи овај свет у постојању без да ми морамо из те чињенице да исповедамо пантеизам.
       
       
       
      То је опасност коју Јањић слути: „Усудио бих се рећи да то значи да време неће нестати након другог доласка Господњег, али се неће претворити ни у ону надвремену вечност у којој постоји само Бог, јер би у том случају творевина сама постала Бог по природи. Наше спасење и живот вечни јесте у томе да учествујемо у божанској природи у Христу (тј. да постанемо причасници Божанске природе κοινωνονοί Θείας φύσεως 2 Пет 1.4) тј. богови по благодати, а не да се растворимо као творевина у заједници са Богом и постанемо богови по природи. После Парусије време постоји на други начин али мора да постоји јер постоји и даље твар. Оно је само другачијег карактера и зовемо га условно вечност“. Међутим, ја не видим ову опасност ако размишљамо са Максимом. Постоје два реда стварности, али који су прожети међусобно и овај нижи, наш, историјски, овиси о оном другом. Тај божански је динамис овог нашег. Истина ствари је у Богу, а она се идентификује са актуелношћу. Једнако су присутна промишљања, одржавање у бићу и оствареност тог бића у Богу. Бог нема историје. Ми имамо историју јер се крећемо кроз време и то брзином која је мерљива. Бог стоји јер се бесконачно брзо креће. Због тога је свудаприсутан, „све испуњаваш“...
      Сигурно о. Сави не пада на памет да подржава некакву деистичку причу. Но, очигледно је да наша димензија бива насилована од оне друге, вишње. Вечност улази у време. Вечни је усвојио времено, умро у њему јер је времено подложно смрти да би нас увео у вечно.
      Есхатолошко Царство небеско „сада“ постоји. Наравно да „сада“ постоји за Бога. Али оно постоји и у сваком нашем „сада“, преклапа се са њим, јер је Бог с нама. Није Исус посла васкрсења рекао да је Бог Бог живих, а не мртвих. Праоци су били живи за њега, и то сигурно не као душе, јер борављење у Ш'олу није живот. Бог који држи овај свет није неки бог који треба тек да се оствари, да његово славно Тело тек треба да обухвати све од века свете људе и анђеле. Он је пре Аврама. Али и са Аврамом и свима који учествују у мистичкој гозби. Ми о овим проблемима не можемо да размишљамо као да есхатолошког Христа нема. Оваплоћење и Вазнесење су алфа и омега. Мислим да не можемо никако да објаснимо наше реално учествовање у смрти и васкрсењу Исусовом ако то не видимо као есхатолошки (а-темпорални) догађај.
      Но, пре тога, око опасности на коју указује о. Сава. Овде се срећемо са проблемом месалијанства о коме сам у контексту паламизма писао на другом месту.  Расправљао сам о једном одломку из Симеона Солунског, његовог Дијалога.[3]
       
       
      Св. Симеон Солунски
       
      Он почињање од Духа и одредио га је као централну Личност због тога што се божанске енергије приопштавају створењу преко њега. Но, иако све преко Духа бива екстериоризовано, благодати су заједничке Тројици (тиме се не нарушава монотеизам, како би хтели антипаламити), и оне се дају твари, и зато су атеисти „они који не прослављају енергије Тројице, или изјављују да се ове требају називати створеним енергијама; а ако је у нама створено, шта имамо више од тога?“. Паламитски аргумент следи стару атанасијевско-василијевску логику: Дух је божанствен јер нас приводи Богу; ако би био нешто створено, најпре би он требало да се обожи па да друге сједини са Богом. Сједињење са Богом преко тварног увек би било посредно, односно не би било „право“. Ове идеје су се артикулисале у полемици између Паламе и Варлаама. Најпре је Варлаам усмено оптужио исихасте да практикују месалијанизам, односно да тврде да виде самог Бога и да се сједињују са њиме, а онда је у другој Тријади Палама отворено поменуо његово име и критиковао га, да би Варлаам одговорио са Κατὰ μασσαλιανῶν, а Палама са трећом Тријадом. У игру је ушао појам природе а оптужбе за месалијанизам су постале реципрочне. Наиме, механизам етикетирања је увек био плодоносан. Сада, да бисмо разумели Симеона, морамо видети Паламин текст који овај само разрађује. Палама упозорава да ако неко поистовећује са месалијанцима и двобошцима оне који благодат Божију називају нествореном и личном, постаје богоборац: „Ко каже да се може доћи до савршеног сједињења са Богом преко имитације и природне предиспозиције, без обожујуће благодати Духа... и ко тврди да је обожујућа Божија благодат стање рационалне природе изазвано само имитацијом... нека зна да је несвесно пао у грешку месалијанаца. У ствари, обожени ће нужно бити бог по природи, ако се обожење догоди по природној сили и ако се по својој природи налази у границама природе“ (Hagioriticus Tomus, PG 150, 1229AD). Ми, захваљујући лепом обичају паљења књига, не знамо да ли је ово Варлаам и стварно тврдио, али је за веровати да је Палама и консеквентно развио оно што је имплицитно било у противниковој глави, али само једну страну његовог мишљења. Наиме, Варлаам је као и Палама тврдио да је божанска суштина, усија, природа, недоступна створеном. Онда је тешко замислити да је он могао подржавати бесмислену тезу како је човек божанствен по природи. То је аргумент који паламити приписују својим противницима: ако се остаје стално у релацији тварно-тварно, онда човек никада неће моћи ући у божанску сферу, а како то антипаламити не допуштају, него тврде да је есхатолошки човек у реалној заједници са Богом, онда прикривено заступају став да је он по природи бог. То сада Симеон приписује антипаламитима, јер ако имамо божанску природу, бићемо божанске ипостаси и ми и „други богољуди као Христос“. Ако је пак благодат створена, наставља Симеон, како ћемо имати Бога у и са нама (PG 155, 160C); захваљујући тој благодати сада назиремо Бога а у будућем дану ћемо га видети лицем у лице, као што је и Стефан видео светлост (= благодат, 161А-D); једна је тројична божанственост која нам се преко енергије Духа саопштава и преко које ми постајемо богови (164C), као што се и анђели који учествују у светлости називају друга светлост (164D-165А). Наиме „ми примамо дар и благодат Свете Тројице, а не природу, нити ипостаси, нити једну од три ипостаси (168B)”. Да не дужим, реченица: Због тога верујемо да ћемо учествовати у дару и благодати Божијој која из њега проистиче, а не у суштини (оὐ τῆς oὐσίας), како сматрају безбожни месалијанци и богомили, се природно уклапа у овај полемички контекст. Месалијанци, које су свагда ови противници призивали на сцену, су били ти који су наследили гностичко-манихејски дуализам, односно учење о природама, тако да по овој линији је сасвим недискутабилно тврдити како месалијанци сматрају да у човеку постоји божанска искра (божанствена по природи). То је моменат који ни Палама ни Варлаам не доводе у питање, само што Варлаам тврди да је Палама месалијанац јер говори о виђењу Бога какав јесте и о сједињењу са божанском природом (енергијама), док Палама вели да је Варлаам месалијанац јер говори о учествовању у божанској природи, а не са оним што би било „око“ ње, тј. енергијама. Симеон бира и реч суштина (οὐσία) што ни најмање није случајно, јер други термин, природа (φύσις) је већ био традиционалан и потиче из Писма, где се у Другој Посланици ап. Петра (1, 4) говори како ће људи бити причасници божанске природе (ἵνα διὰ τούτων γένησθε θείας κοινωνοὶ φύσεως) [Први „који су увели природе“ у хришћанском свету били су гностици (ОРИГЕН, Commentarii in evangelium Joannis, 20, 8). Они су разликовали духовне људе, они који су у поседу духовног семена, и душевне, оне који немају ову божанску искру]; требало би да је сасвим јасно да Петрова φύσις није исто што и Отачка οὐσία, али Симеон сматра упутним избећи додатна појашњавања, и да каже како је Петров термин употребљен да означи реално учествовање у божанском животу, а отачка спекулација је појмовно прецизирање, другачије формулисање тог става. Цео проблем је био у, ако могу да кажем, објашњењу како човек/твар учествује у божанству: да ли га, једанпут поставши учесник божанства, и поседује као што га поседују божанска Лица или не. Месалијанство је схваћено од стране православних као тврдња да тварно постаје alla pari са божанским, док доктрина о нествореним енергијама жели да изрази реалност учествовања у Богу.
       
       
       
      Дакле, бојазни, о којој говори о. Сава, нема места. Мора се учествовати у вечном и непроменљивом Богу који поседује све историје наших бића у енергетском слоју, тј. као своја слободна хтења, али увек, иако створена, актуелна и реализована. Ми реално не можемо да учествујемо у Богу који ће „тек бити“. Зато је нужно ово преклапање безвременог са временим. Аг ће говорити, да би разрешио проблем уласка вечног у време, о стварању света ван времена и то наједном свих бића. Хтео је да каже да није одједном Богу пала идеја напамет да створи свет. Ту имамо паралелу са Максимом, о логосима који су Логосом створени, садржани. Аг налази у Писму подршку, Ecclesiasticus 18, 1: Qui vivit in aeternum, creavit omnia simul. Ни о чему другом у односу на Максима Аг не говори када спомиње рационалне разлоге или семена из којих се развио свет. Истовремено и надвремено стварање је било у Логосу најпре, а онда је почело да се све у времену развија. Бића су створена ван времена, али нису вечна. То је једна од најспекулативнијих Аг идеја. Не можемо од њега да очекујемо паламитски језик, јер их дели скоро 10 векова, али је базична идеја иста.
      Јањић је свесан овог проблема, и не бих желео да му учитам нешто што не каже: „Божански ниво вечности Божије наравно сапостоји нашем времену, јер је Бог и био и јесте и биће (тј. изван је и изнад времена) и не подлеже по својој природи категоријама времена и простора. Све створено подлеже, па самим тим и светитељи“. Оно пак што о. Сава превиђа је да је тај Бог о коме говори садржатељ ових светаца у актуелности. Нема: „биће колектор свих светих“, сада је такав, или ћемо увести променљивост у Богу.
      Наставља: „Наше питање у овом случају јесте да ли светитељи који се јављају и чудотворе могу да се јављају из тог будућег века, односно, да ли будуће време Царства које долази на известан начин сапостоји нашем историјском времену па светитељи не морају да путују кроз време, већ се из будуће славе у историјском времену већ јављају из пуноће Царства небеског“.
      Одговорио бих помоћу два разлога: 1) То Аг допушта као принцип. Наиме, он не жели да говори о подложности анђела времену, јер су они, иако створени, већ у оном Небеском Јерусалиму, мада се искупитељски део жртве на њих не односи (није било шта да им се опрости). Аг је увео тезу о несавршеном стварању, тј. да људи и анђели нису били савршено блажени, иако су се радовали у Господу. Људи су морали кроз време да преобразе своја тела у духовна, оно што се десило у васкрсењу Христовом. Анђели свети пак, пошто се не облаче у нова тела, јесу у есхатону и чине то мистичко тело Христово, учествују у Цркви. Због тога их Аг „вади“ из времена. Наиме, у De Genesi ad litteram, Августин тврди да анђели покрећу свет у времену и простору али свагда созерцавају Бога (8, 25, 47; 1, 9, 17); знају за Оваплоћеног Логоса и Цркву  (5, 18, 36; 19, 39), односно познају створења у непроменљивој истини Логоса (4, 24, 41; 4, 22, 39); Бог им је од почетка времена открио тајну Небеског царства (5, 19, 38), а када делују у свету настављају да гледају Бога (8, 24, 45). Дакле, анђели су на 2 места „истовремено“. Дакле, принцип као такав постоји.
       
       
       
       
      2) Не знам да ли свеци из будућности могу да интервенишу, али знам засигурно да „сада“, као остварени, постоје у телу Христово, тј. Цркви. Дакле, две димензије сигурно сапостоје. Ево неколико интересантних опсервација Св. Нектарија Егинског: „Наш Господ Исус Христос је, будући Цар, саздао Царство небеско на земљи убрзо након свог Вазнесења... Његово Царство на земљи јесте Његова Црква... Будући да је Цар, Господ наш Исус Христос је увек истоветан Самоме Себи и у све векове спасава оне који верују у Њега... У том циљу Он је и саздао Своју вечну Цркву. Она обухвата све верујуће, од првих до последњих. Он се појављује као њена Глава одржава је као живу и дејствујућу и укрепљује у све векове. Глава Цркве у Едену, Исус Христос, био је средиште Цркве патријараха и Мојсејевог Закона, који је праобразима и символима предизображавао Цркву... Црква... је од самог стварања света предодређена за људско спасење и установљена за вечно постојање. У свом писму Панариосу свети Епифаније расуђује о Цркви и крају каже: 'Црква је била саздана још од Адамовог времена... Јавио ју је Христос и она сапостоји са Њим, а ми је сада прослављамо.' ...Кирил Јерусалимски запажа да Црква укључује у себе све оне, који су веровали у Христа пре Његовог доласка... На тај начин је Црква Царство Божије основано на земљи, због чега свети Златоуст каже да је она 'место на којем обитавају архангели, Царство Божије и само Небо.' Црква Спаситељева је уистину Царство небеско на земљи... Црква се уистину обновила, пресаздала човека, и учинила га образом Божијим. Свети престо Цркве - то је истинска трпеза која људе храни за живот вечни. Са те трпезе верујућима се раздаје Хлеб небески, Тело небеско, и они који га окусе никада неће умрети. Свети престо, установљен у средишту Цркве Христове, јесте Трпеза Небеска. Он добија земне ствари и узноси их на небо, он добија небеске ствари и расподељује их на земљи. Свети престо Цркве додирује земљу и, истовремено, Вишњи Трон. Тај престо је страшан и за саме ангеле, који лете под сводом небеским... Епифаније Кипарски каже: Црква... је Закон прогласио блаженом и она седи са десне стране Цара'“.
       
       
       
      И у овим одломцима се осећа тензија између људског и Божијег времена. Црква је „већ“ и „долази“, треба да дође. Тако се примећују и различита разумевања литургије, која је у антиохијској оптици више наративног типа, комеморативног, али свакако не лишена и мистеријског момента.[4] Методи тумачења текста бивају примењени и на литургијски: 1. Алегоријска раван, на којој се Стари завет интерпретира као да се односи на Христа и на Цркву. То је догматска раван. 2. Тополошка раван, која примењује алегоријско значење на наш хришћански живот. То је морална раван. 3. Анагошка раван, која нас обраћа ка коначном испуњењу свега у Царству Божијем и ка нашем садашњем очекивању будуће небеске реалности. То је есхатолошка раван.
      Антиохијски аутори, у целини, наглашавали су више буквални и историјски аспект, усредсређујући се на историју спасења и очовечење Христа. У складу са тим они су и Литургију тумачили често као видљиву представу Христове земаљске службе. Александријски аутори, наследници оригенистичког „спиритуализаторског“ правца, истицали су анагошку раван, која представља тајне Литургије као откривење више тајне, тј. Бога. Теодор Мопсуестијски акценат ставља на Христову земаљску службу, на историјске догађаје из његовог живота, који се понављају и представљају у обредима, а такође и на његово Првосвештенство, у које је он сада обучен на небесима: „Уколико епископ представља симболички небеске истине, утолико треба да их и жртвоприношење пројављује, а то што он свршава јесте на неки начин небеска Литургија“ (Les Homélies Catéchétiques de Théodore de Mopsueste, 15, 15). „Ми пребивамо у вери, док не узиђемо на небо ка Господу нашем, где ћемо га видети не у мутном огледалу, но лицем к лицу. Ми очекујмо да достигнемо то стање истине у васкрсењу у време које је Бог одредио. Засад ми пак приступамо ка првим плодовима тог блаженства, ка Христу Богу нашем, Првосвештенику нашег наследства. Зато смо научени да представљамо у овом свету долазећа блаженства у знацима и симболима, и кроз Литургију, улазећи у посед небеских блага, ми можемо имати нелажну наду за то што тражимо...  (15, 18) Зато сваки пут када се врши Литургија тог страшног жртвоприношења, која се појављује као јасни лик небеских истина, ми треба да замишљамо себе на небу. Када напомињемо себи да се посредством тих симбола приноси опет на жртву тај сами Христос који је на небесима, који је умро за нас, устао и вазнео се на небеса - вера нам помаже да у нашим умовима представљамо небеске истине. Према томе, кад вера дозвољава нашим очима да сада виде спомен који се врши, даје нам се да поново видимо његову смрт, васкрсење и вазнесење, које се пре свршило ради нас“ (15, 20).
      Даље се та тема развија у опису евхаристијских молитви, које достижу највиши врхунац у молитви епиклезе или призива Светог Духа: „То је моменат, који је назначен Господу нашем Христу да би устао од смрти и излио благодат своју на све нас. То се може свршити само по силаску благодати Светог Духа, дејством којим је некада Дух Свети подигао Христа из смрти...“ (16, II). Та тема продужава се даље све до краја Литургије: „У сликама које су биле представљене, Он је устао из смрти, устао је са престола као из гроба. Јавља нам се и приближава, и када га примамо у причешћу, он нам објављује своје васкрсење“. (16, 26)
      За св. Максима општа историја спасења остварује се у Литургији кроз засебну или мистичку историју. Свака душа изражава божанствени план спасења. На тај начин, евхаристијски обреди представљају мистичко уздизање душе ка Богу, и кроз то - сједињење са Њим. 
      У Византији је до св. Германа био устаљен углавном александријски приступ литургији, који је следио ток тумачења Псеудо-Дионисија и св. Максима Исповедника. Преовлађивала је представа о земаљском богослужењу као изображењу небеског богослужења, о чему јасно сведочи и сам Литургијски текст. Литургија се поимала као узилажење ка Небеском царству и као изображење обраћења људске душе и њено успињање ка сједињењу са Богом, чега је оваплоћење било образац.  За св. Максима Исповедника Литургија је такође изображавала цео Домострој спасења све до Другог доласка и последњег испунења, тако што се чак и у том, мало више историјском приступу, Литургији нагласак стављао на њен есхатолошки садржај. За Германа: „Црква је земаљско небо, у коме наднебесни Бог обитава и ходи. Она представља распеће и гроб и васкрсење Христово“. (гл. 1) Мајендорф ће констатовати: „Као резултат иконоборачких спорова византијски евхаристијски реализам, који је очигледно произилазио из Дионисијеве терминологије, претрпео је измене у христолошким и сотириолошким питањима. У Евхаристији човек постаје учесник прослављеног Христовог човештва, које је не Божанска суштина, него човештво, саприродно му и доступно му у храни и пићу“.[5]
       
       
       
       
      * * *
       
      Сада бих питао: са киме се причешћујемо? Есхатолошким Христом који је реалан и потпун, сачињен од свих светих, или неким делом њега или само симболички? Треба да разумемо, по свој прилици, како је Царство небеско ту, а истовремено тек треба да дође. Да разумемо шта је то предокус. Мени се чини да тај предокус није ништа друго до есхатолошки Исус. Да није још значи да наше време се још није реализовало, али он јесте ту и са њиме се причешћујемо. Ништа друго нећемо имати при Славном доласку, када времена више бити неће (Откр. 10, 6), нити ће у том Град бити сунца или месеца да му светле, јер је светлост његова Јагње (Откр. 21, 23), до ли тог истог славног Тела!
      Верујем да ниједном православцу, после осуде пелагијанизма, не би пало на памет да каже да се не причешћујемо реално Христом, односно да је оно што је он урадио за нас само један морални пример, нешто спољашње што ваља следити. Тако је Јулијан Еклански дошао до савршене пелагијанске формуле, да је човек независан од Бога (a deo homo emancipatus est). Ако бисмо порицали да у причешћу имамо есхатолошког Христа, упали бисмо управо у ову грешку, а мноштво есенцијалних питања остала би без неког традиционалног одговора. Бесмислено би било када Кавасила говори да живи са Христом и у Христу, да нас учи да смо у мистичкој унији са Њиме, да смо са-телесници са њим, саживимо са њим, да је веза наша са њим јача од везаности сопствене душе за тело јер се ова прва не може разрешити. Наша веза са њим је физичка, материјална (наравно и духовна, али желим да нагласим реалност), тако да ће Палама импресивно рећи како нашу крв мешамо са његовом (беседа 56).
      Новозаветна благовест говори о реалном учествовању у смрти и васкрсењу Исусовом. Како разумети ову мистеријску поуку? Чак и они који су били тамо код крста нису умрли са Исусом. Његова смрт је остала његова. Приватна ствар. Као општа се може разумети у пелагијанском кључу, али мислим да Писмо указује на нешто много више. О мистичком, стварном учествовању у тим догађајима. Учествовање, ван икакве разумне сумње мора да буде ванвремено, неисторијско. Нема причешћа ако је Исус у времену. Како може истовремено да буде на 10.000 места? Ако је Тело једно и недељиво, откуд на 10.000 места? Отуда што тих 10.000 места учествују у једном месту које није одређено временом. Да, причешћујемо се у времену, али у надвременској димензији; Исуса је васкрсао Отац Духом Светим у првој половини првог века, али су тада са њим сви васкрсли. Десило се у историји, али ван времена. Други долазак ће се збити у историји, али он ће бити управо ово васкрсење. Есхатон је ушао на Велики четвртак, ушао на Преображење, улази на свакој нашој литургији.
      Историјски, ја нисам био присутан за време васкрсења. Како могу да учествујем у њему реално, не психолошки, путем убеђивања самог себе и созерцања? Само тако што моје историјско васкрсење је у том Исусовом које није ограничено временом. Наиме, када је васкрсао он је васкрсао и оне који су тада умрли, и оне који ће умрети и оне који су већ умрли. Ванвременско се пружа унапред као и уназад једнако. Као и наш простор у коме не можемо да говоримо шта је горе а шта доле. Због тога он може, понављам да каже пре васкрсења како је Бог Бог живих, Аврама и осталих патријараха. Тај проблем се у предању разрешавао ако што су Оци говорили да су старозаветници вером у долазак Месије учествовали у њему. Но, то је психолошки моменат. Онтолошки је овај о васкрсењу кроз то надвремено васкрсење. Покушано је у предању да се одговори и кроз ону детињасту причу о силаску у Ад и проповеди: нешто слично као што је овде Исус проповедао. Но, тамо је имао тек неколико сати, ако бисмо размишљали у историјској категорији, у којој се и душа налази после смрти тела, како сматрају заступници ове тезе. Мноштво аргумената се могу изрећи на рачун немогућности те представе; тек неки: језичка баријера - тада би муслимани били у праву пошто тврде да је само за Јевреје послан; како би их скупио? - и дан-данас, када имамо телевизију не гледају је сви... Све што жели ова апокрифна слика да изрази је да се Васкрсење протеже и уназад, тако да обухвата све оне који су били до Христа. Можемо да имамо теолошку идеју, и имамо је, али имамо и ове фолклорне мотиве.
      Писао сам претходно да душе светаца тешко да би могле чути молитву. Мора се увести Дух Свети преко кога би она стизала до њихових ушију. Такође, опет би морала да се уведе једна димензија безвремености ако желимо да свеци чују сваког од нас. Ја кад се молим св. Николи, очекујем да мене чује у том моменту. Али у том моменту, нпр., у 10 цркава у Србији и Црној Гори му секу славски колач. Када би био у нашем времену, у историји, онда би могао да да један колективни благослов. Али моја молитва је била приватна. Ако је у ванвременској димензији, онда може чути сваког понаособ. Видимо, дакле, да многе ствари примамо здраво за готово тако да и молитва души свеца је била нешто непроблематично. Но, када неко узме да пропитује, тада се ствари искомпликују, поготово ако је испитивач без Божијег страха, попут менеJ)).
      Оци су од Оригена преузели и разрадили идеју о епиноја Логоса, о његовој мултиформности. Ту се ради о томе да се Логос саображава сваком рационалном бићу у складу са њим. Има приватни, лични однос. Стога Ориген На Матеја и тумачи како се Логос преобразио пред ученицима кат' идион, пред сваким понаособ, односно да је сваком од њих био другачији. Не треба разумети да су они различито видели једну појаву, него да је са сваким Логос општио посебно, у складу са његовим капацитетима.
       
       
       
       
      О јављању светаца у телу
       
      О. Сава нам је изнео лепо размишљање св. Григорија из Нисе, где се види да овај Отац, који је по многим елементима близак платонизму, ипак на једном месту, када треба да продуби аргумент о васкрсењу, сматра (пише Јањић) да „душа не прекида везу са елементима тела који ће поново бити васпостављени у васкрсењу. Она као да представља својеврсан холограм, да се савремено изразим, човековог тела по коме ће оно бити преображено и обновљено... У закључку овог размишљања сматрам да је најважније да бесмртност не треба тражити независно од заједнице у Христу. Они који умиру живеће не зато што имају бестелесну душу која је сама по себи бесмртна (а што је хришћанским платоничарима, а поготово српским квази-зилотима један од главних стубова вере), већ зато што су крштењем умрли старом човеку и родили се у Христу; зато што су биолошки начин постојања заменили еклисијалним, односно евхаристијским. Светитељи када се јављају и чудотворе не чине то самостално, као фантоми, већ у контексту заједнице Тела Христовог, кроз самог Христа у коме и они једино имају живот“. Ово су све увиди које бих и ја потписао, поготово опаска о лажним зелотима, које ја називам талибанима, и приближава се Хопковим и мојим рефлексијама када вели да свеци оперишу у заједници са Христом. Сада бих додао новог материјала за Савино промишљање, а изнео сам неке већ у коментарима на форуму.
      Григоријева интуиција ће послужити за каснију разраду Марку Ефеском. Наиме, Марко (у беседи О Васкрсењу)[6] покушава да одговори на ова питања која и нас муче, уводи тезу да је души природно дато да има везу са телом и да њему тежи, и не слаже се са онима који веле да је њој много лепше кад тело умре. Но, она наставља да постоји без њега и да жељно ишчекује васкрс, тј. задобијање и сједињење са духовним телом. И он прибегава идеји да души треба тело као украс, да би се улепшала слика Божијег стварања. Наравно да и Марко нам не решава проблеме о којима промишљамо (не компликује ништа дискурсом о односу време-вечност), али и он уводи следеће: Постојећа по себи душа ће у одређено време саздати себи ново тело. И веза међу њима је натприродна, јер их ми видимо као одељене: душа је негде тамо, а тело се распада. „Но, да је душа... свезана са телом на неки начин, и да се наново враћа својој обитељи, сведоче душе светих, које се после смрти јављају у својим телима и, делајући у њима, силно задивљују удостојене“.
      Дакле, јављања светаца су „материјална“, и Марко вели да у историји, актуелности имају ова тела, мада је недоречен како их преузимају и да ли у њима остају. Хтео би да их резервише као права тела за Други долазак, о коме говори, и због тога је неодређен. Да ли их имају стално или их узимају привремено да би се јављали? Као да их имају стално, јер Марко говори о тој силној тежњи душе да има тело, али види проблем да се уствари тек са есхатоном имају права и преображена тела, која више неће бити терет души. У томе је његова апорија.
      Треба такође запазити како Марко, као сваки добар софиста, избегава да помене платонизам. Приписује Грцима само хомерску представу о смртној души, као и материјалистичко и епикурејско учење о разлагању душе после смрти, њеном повратку у небиће, а вели да су и Јевреји (Стари Завет) имали сличне представе, тј. да нису имали учење о бесмртности душе. Код Марка је оно спона за Васкрсење.
       
       
       
       
      Близак Григорију је и Аг., али много мање у односу на њега платоничар, јер у телу по себи не види препреку за душино блаженство, и говори о природном нагону душе покојника ка телу која због тога не одлеће ка врховном небу (Genesi ad litteram, 12, 36, 68). Ипак, Аг не говори ни о каквом етеричном телу које би душа имала. Са Гр De anima et resurrectione, је Аг близак, али не са његовим другим спекулацијама у којима ће овај апсолутно одвојити (ово помињем куриозитета ради) душу од умрлог и послати је на небо где се радује са највишим анђелима и пошто је само интелект и дух, не може да каже ништа онима који у заблуди плачу за њом, а остали су заробљеници својих тела (De mortuis, 7). Нисенац неће отићи ипак толико далеко као Григорије Богослов, који ће се терминолошки поистоветити са јеретицима гностицима и манихејцима и рећи како је наша душа једна божанска искра, тј. божанске природе. Срећом, тај део његове доктрине је прекривен велом заборава због обиља и задивљујућих узлета његове мисли који су постали баштина православља.
      Но, ми смо успели да заборавимо и нашег скорог свеца, владику Николаја, који је написао текст Рехабилитација тела, где вели: „Кад би се онима, који славе св. Ђорђа, показало иструлело тело овога хришћанскога јунака, и кад би се они на неки начин могли несумњиво убедити, да од њиховога патрона у овој пространој васиони нигде ништа није остало, до неколико иструлелих костију, тада би се мучно нашао од хиљаде један који би продужио да слави овога свеца. Зашто слави толики свет св. Ђорђа? Да ли зато, што је он убио аждају и - што после своје смрти исто толико постоји, колико и пре свога рођења? Никада. Пре ће бити, да га свет слави зато, што је убио аждају и што због тога и сад живи и бди над онима, који му приносе жртве и молитве; и то живи не слабијим животом од живота земаљскога, но интензивнијим, моћнијим, светлијим, срећнијим, и не без тела но у телу, у телу глорификованом, тј. бољем и лепшем од нашег тела земаљског... Кад би се пак онима, који славе св. Ђорђа, рекло, да је сем иструлелих костију још нешто преостало од њиховог свеца, наиме дух, који је без и ван сваког тела, без и ван сваке форме, сумњиво је, да ли би се која четвртина свечевих поштовалаца решила, да продужи своје свечарство. Јер мисао о једном бесформном духу њима је са свим страна: у телу замишљају они свога свеца, у телу га мисле, у телу сликају и изрезују“.
       
       
       
      Према томе, код Николаја читамо нешто веома слично ономе из Мк Еф, а наћи ћемо такве идеје, како је то урадио вредни Ињац и код Тарабића (кога, наравно, не можемо држати на истом нивоу ауторитета као ове). Ињац преноси: „Сваки се људски иксан роди да умре“, казивао ми је Митар. „Има некијех људи који само у привиду живе лијепо и некијех који се цијелога живота пате и злопате... Дуго ће мој куме Зарија, људи тако живјети и мријети, а да не будну знали да каде им дође вакат да мру то неће бити њиов крај... 'Видиш, мој куме Зарија', казиво је он, 'чоек нема само једно своје обличје, него има два. Једно му ко одијело сашију људи каде се роди, а друго му даје сам Бог каде мре да би и посље живота овога јопет живијо. То друго обличје ти, куме, не видиш, а ја га неки пут видим, по прилици ко каде сам видијо мртвога Милоша. То ти је, куме, нако ко, каде лисната гора у свако прољеће јопет зазелени. Тако чоек јопет живне и када умре. Ондакар Бог њему дадне то друго обличје вјечно и лијепо. Kаде се сваки људски створ у то ново своје обличје заодене, он оде право у вјечност! Чоек и јесте род земље и воде, те исто ко и оне што зими замиру и леде се у прољеће јопет гргоље и протичу и цвјетају новијем цвијећем и травама“.
       
       
      Очигледно је да у предању постоје разна решења, али која само кроз неко стрпљивије и ингениозно размишљање могу да се осмисле у неком систему који би био мање-више кохерентан. То је посао теологије. Од првог дана када се Писмо закључило, говорило се да се преноси само оно што је предато. Међутим, све нове теологије, које се праве од тог дана су легитимне као покушај мишљења и надградње онога што је нејасно дато у нашим изворима. И ове наше „ексклузивистичке“ приче на први поглед, имају потпору у предању. Догма и црквена мисао су динамичке и еволутивне по природи. Да немамо Јована и Павла, тешко бисмо на основу синоптичатра говорили о Богочовеку. Иконопоштовање имамо само зато што су Оци хтели да употребљавају разум упркос, на први поглед, децидираној забрани из СЗ. Учење о Тројици се стабилише тек с краја четвртог века. Христолошко питање немамо као дефинитивно решено, јер су делови Империје пали у ропство, а онда и сама Империја. Исправно је приметио о. Сава да су ово питања о којима требамо и морамо размишљати. То ја видим као позив на одговорност, на бригу за Цркву. Увек вино ново у мехове нове, али је то вино вечно младо!
       
      Закључак
       
      Спринт на 100 метара смо претрчали у рекордном времену. Било је неких зачепљења, могло их је бити више, али сам нашао за сходно да само најнужније приведем. Жалим што нема исцрпних нота, али, како су већ сви могли да се на овом форуму увере, увек их наведем када их траже. Форумска партија је брзопотезна. Зато ова форма. Жива и драгоцена. Нису само досадне књиге паметне и битне. Кроз овакве дијалоге се најбоље види шта мислимо. Неко се плаши да изнесе своје мишљење, јер би то могло да угрози његову каријеру, ја сам пак тог баласта ослобођен. Због тога уживам да говорим о теологији. Морамо да отворимо прозоре да уђе мало свежег ветра. Ови текстови су имали невероватан број прегледа. То је успех. Још већи би био када би Авва убедио српчиће да читају књиге и воде рачуна о свом духу, да се подвизавају.
      Које су биле главне црте ове расправе? Компликован проблем односа Бога који има све моменте историје у себи као актуелне и нашег „сада“. Само преко Бога могуће је да говоримо о присуству светаца у овом нашем свету. Једно решење је готово опште прихваћено, да они постоје у царству духова које је везано за ову нашу историју. Заједно постоје и заједно иду напред. Праволинијски. Они постоје у истом времену, али су просторно одређени са „доле“ и „горе“.
      Мојој смирености ова поставка изгледа слаба. Налазим уверљивијом идеју да се после смрти тела, свако од нас буди у есхатону са новим телом. Тиме се објашњава нужност васкрсења, јер душа не може да живи без тела. Платонистичке идеје бесмртности душе само слабашно ову могу да вежу за тело, а на нужност васкрсења  тешко могу да дају убедљиве разлоге.
      Физичко јединство са Логосом и са другим светима може да се објасни само ако се верује у њихову оствареност у безвременом Христу који се оприсутњује на литургији. Ванвременост пак његовог васкрсења може да објасни наше реално учествовање у том васкрсењу. Кроз то васкрсење, где је оваплоћени Бог умро преко онога што је могло да умре, долази до потпуног сједињења и идентификације њега и нас, створених и смртних. Само тада можемо да кажемо да је Бог умро, само тада можемо да кажемо за нас да смо богови.
      Рекао бих стога да се димензије створеног и нествореног преклапају, а где ова друга има превагу. У њој је све in actu. Као што Бог може да присуствује у историји, тако по овом принципу а-темпоралности може да допусти да и створени и ограничени који су у тој димензији могу да буду билоцирани, тј. да буду у вечности и да „у исто време“ интервенишу у историји. Аг је то допуштао анђелима. Нема разлога да се не допусти и свецима.
      Већински део традиције држи да је Богородица у телу на небу. Као што су Илија и Исус. Верујем да данас само неки од секташа може замишљати да је то небо физичко, тј. у овом простору. Када чини чуда, Марија их вероватно чини у телу. Могу и визије да се допусте, али оне не значе да та особа чију визију имаш нема тело. Мк Еф и Николај говоре о неком телу у којима ови интервенишу. Ни један ни други нам не објашњавају какво је то тело. Није дух, у томе се слажу. То би било оно васкрсло Исусово, које се појављује и нестаје, преображава, једе, пролази кроз зидове. Али је „физичко“. Због тога ја сматрам да њихова мисао може бити доследна само ако се има у виду ово будуће тело. Нико од Отаца, наиме, није учио о неком међу телу. Ефешанину и Охридском нису се постављали ови проблеми. Веома је могуће да би они данас потписали овај Аввин скромни допринос.[7]
       
      Зоран Ђуровић
       
      Рим, 20.08.2015
                       

      [1] https://www.pouke.org/forum/topic/40069-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%B2-%D1%98%D0%B5%D1%84%D1%80%D0%B5%D0%BC-%D1%81%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD-%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0-%D0%B8%D0%B4%D0%B5-%D1%83-%D1%80%D0%B0/
      [2] https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-88#entry1327194
      [3] О тези М. Петровића да су богомили из српско-византијских средњoвековних извора Латини, in Теолошки погледи, XLVII (2/2014), 349-404.
      [4] Овде углавном следим мој превод: СВ. ГЕРМАН КОНСТАНТИНОПОЉСКИ, Излагање о цркви и мистичко сагледање, у Саборност 3-4 (2000), 67-138 [PAUL MEYENDORFF, St. Germanus of Constantinople, On the Divine Liturgy].
      [5] Meyendorff J., Byzantine Theology... p. 203.
      [6] Руски перевод: http://orthodox.ru/lsn/0227.php
      [7] Можда ништа друго нисам ни коментарисао до ли овај одломак из Кавасилиног тумачења литургије, 39, 2: „Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње. Из тог разлога апостол Павле пише: 'Ви сте Тело Христово, и удови понаособ'. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему - као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима - него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело“.
       


      Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
    • Од Zoran Đurović,
      Случај папе јеретика, Хонорија I


       
      Одредницу о овом проблему имамо у Question d’Onorius у Dictionnaire de Théologie Catholique (vol. VII, coll. 96-132), и јасно је да се бестрасно треба бавити овим врућим кромпиром, јер је овај случај изношен против догме о незаблудивости папе.

      Хонорије је владао од 625 до 638, у периоду монотелитске кризе у којој је император Ираклије тражио од Константинопољског патријарха Сергија да нађе компромисну формулу између монофизита (једна природа и личност у Ис Хс) и дифизита (2 природе у једној личности). Компромис рађа нову јерес монотелита и моноенергита где се потврђују 2 природе у Хр, али једна воља и једна енергија. Ову јеретичку формулу одбацује јерусалимски пт. Софроније. Сергије пише Хонорију „да убудуће нико ме не буде допуштено да тврди 2 операције у Христу нашем Богу“. Хонорије га подржава и пише му: „воља нашег Господа Исуса Христа је била само једна (unam voluntatem fatemur), због тога што је наша људска природа усвојена од божанства“, али је позвао Сергија да не шири то учење. Преписку имамо у актима VI васионског сабора, Трулског (Mansi, Sacrorum conciliorum nova et amplissima Collectio, vol. XI, coll. 529-554) и прештампана је на лат., гр. и фр. Arthur Loth, La cause d’Honorius. Documents originaux avec traduction, notes et conclusion, Victor Palmé, Paris 1870; нет: https://books.google.it/books?id=EWlQAQAAMAAJ&hl=it&source=gbs_book_other_versions).
       

      Ираклије 638 издаје монотелистички Ектесис (Изложење) за целу империју. Опозицију има у новом папи Мартину који у Латерану сазива сабор на коме је мозак био Максим Исповедник. Император их прогони обојицу, а они се данас славе као свеци.

      Трулски сабор 680 у присуству папских легата враћа православну веру. Међу анатемисаним монотелитима је и Хонорије. На XIII сесији од 28 марта 681, пошто су анатемисали јересијархе, веле: „Са њима одбацујемо из свете Цркве Божије и анатемишемо и Хонорија, папу старог Рима, јер смо нашли његово писмо Сергију чије је мишљење овај у свему следио и ратификовао његова безбожна учења“ (Mansi, XI, col. 556). 

      9 августа 681, на крају XVI сесије поново се анатемишу ови јеретици и Хонорије са њима:: „Sergio haeretico anathema, Cyro haeretico anathema, Honorio haeretico anathema, Pyrro, haeretico anathema“ (Mansi, XI, col. 622). Анатемише се и у догматском декрету са XVIII сесије одржане 16 септембра (Mansi, XI, coll. 636-637).

      Трулска акта ратификује св. папа Лав II (682-683). Папа вели да је Хонорије издао апостолско предање (Mansi, XI, col. 733). И друге папе су поновиле осуду, као и васионски сабори из  787 и 869-870.



      Amann сматра неприхватљивом позицију великог кардинала Баронија који је тврдио да су акта на том месту фалсификована (Бароније као наш вл. Атанасије). Амана такође не убеђују покушаји као онај св. Roberto Bellarmino, где се негирају очигледне грешке у Хоноријевим писмима (пуке вратоломије), и с правом примећује да онда ови узимају да кажу како васионски сабор може да греши! Јер, ако Хонорије није исповедао јерес, онда су трулски оци пали у заблуду, као и папе које су га анатемисале. Признаје се да је васионски сабор незаблудив, али да се заблуде могу јавити у редовном понтификалном Магистерију Цркве. Стога је још и I Ватикански сабор инсистирао на свечаном проглашењу једне догме која би била обавезна за све вернике (Mansi, LII, coll. 1204-1232).

      Хоноријева писма не задовољавају овај услов; ван свакое сумње су Учитељске, али у том редовном научавању могу да папе падну у заблуду. Дакле, папе могу да падну у јереси, али се сматра да их не може изрећи ex cathedra. Тако бенедиктинац Dom John Chapman, држи да Хоноријева изјава није била ex cathedra: „Хонорије је био заблудив, био је у криву, био је јеретик, управо зато што није са ауторитетом прокламовао, како је морао учинити, петровску традицију Римске цркве“ (The Condemnation of Pope Honorius (1907), Reprint Forgotten Books, London 2013, p. 110). У тим писмима нема анатема које су нужне за једну догму типа ex cathedra.

      Верујем да је овај приступ реинтерпретирања догме о незаблудивости разуман, јер се тако може укључити и саборска свест цркве, која се, изгледа, формулацијом ex sese искључила. То је посао сада католичких теолога, али је велики искорак што се већ искристалисало мишљење да је папа итекако погрешив и у питањима вере, ако она изражавају његово приватно мишљење и немају никакву „машинерију“ иза себе и предискусију. На делу је такав нови приступ благословио папа Франциско. Надајмо се да ће успети за његовог понтификата да се реши овај проблем, јер ако дође на Петрову катедру неки незаблудиви талибан, одоше па-па наше екуменске наде.


       
      Приредио Зоран Ђуровић

      Рим, 12.10.2016

×
×
  • Креирај ново...