Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

Pravi muškarci ne idu na psihoterapiju

Recommended Posts

Već šest godina idem na psihoterapiju. Malo-malo pa mi glava proključa u naletima prevelikih obaveza, glomazne taštine ili duboke praznine, pa mi je potrebno, s vremena na vreme, da me neko treći, racionalniji i stručniji pridrži za ruku i da mi kaže kako je zapravo sve u redu, da sam malčice više razmišljao, da sam sve to samo uvrteo i da će sve to nekako na kraju proći.

I uglavnom sve to tako bude.

Svaki živac se vrati u svoje ležište. Svaki anksiozni impuls se primiri. Svaka depresivna epizoda pobegne u svoju pećinu. Na kraju se sve nedaće, muke i problemi prebrode, reše i prebace preko glave, pa se nastavi dalje.

Ali, sve je to tako bajkovito i impresivno kada se iz ove pozicije piše i čitucka.

Međutim, ponavljam, pre šest godina sam shvatio da mi je bila potrebna pomoć. U totalnom crnilu i rasulu, mlađani autor je posmatrao ovaj svet kroz oči klinca kome su svi drugi bili krivi i odgovorni što mu je život takav kakav je.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ipak, uz povuci-potegni, malo na o-ruk, pronašao sam duboko u sebi zakopan razlog koji je bio dovoljno jak da me pridigne, da mi fljusne šamarčinu i da mi kaže da moram da pošaljem bocu sa papirićem na kojem piše “Upomoć!”.

I tako, ukoliko pitate mog terapeuta, otkriće vam da sam došao u pravom trenutku, možda čak i u poslednjem, kada sam bio spreman da skočim u mračnu provaliju bezdušnosti iz koje ko zna da li bih se ikada povratio.

Nije bilo to odmah sve rešeno, da se razumemo; nekada je život išao up, a vremenom i down; ponekada je bilo sve normalno, a ponekada je bila katastrofa; ponekada sam lebdeo na sedmom nebu, a nekada sam goreo u sedmom krugu pakla – uglavnom, tekao je poput EKG linije, što je zapravo i normalno.

Ipak, trenutak kada se setiš da živiš u Srbiji, u zemlji gde je sve upside down, i kada saopštiš ljudima oko sebe da ideš kod terapeuta, kreće lavina čaršijskog blebetanja, dušebrižničke zapanjenosti i šarlatanskog prosipanja pameti, pa ti se smuči što si uopšte to i spominjao.

Uglavnom krećeš da slušaš rečenice: “Joj, pa šta je bilo?”, “Što nisi rekao?”, “Iju, otkud to?”, “Pa zbog čega? Je l’ sve u redu? Jesi li bolestan?”…

Share this post


Link to post
Share on other sites

Svi pomisle da si skrenuo s pameti, da si neka vrsta šizofreničara, psihopate, Hanibala Lektora, Teda Bandija, čoveka sa teškim duševnim poremećajem; odmah im se se pogledi prema tebi promene, krenu da te povezuju sa Lazom Lazarevićem, ali to i nekako prođe; a onda dođeš do trenutka kada sediš u kafani, i jedan od buzdovana ti kaže da “pravi muškarci ne idu kod psihoterapeuta”.

“Danas je svima odjednom potrebna pomoć. Nekada su muškarci znali šta rade, a danas bi samo da pričaju o svojim osećanjima. Ćutiš i trpiš, zato si muško”, laprdao je, dok je meni slušajući ga flešnulo kroz glavu svi oni koji decenijama maltretiraju sve oko sebe, jer ne žele sebi da priznaju da ne mogu sami da se iščupaju iz problema. Svi oni koji godinama ćute, nagomilavaju u sebi svu tugu, bol i čemer, da bi na kraju sve to u njima implodiralo, pa na kraju okončaju svoj život uz pomoć konopca, kaiša ili žileta. Svi oni koji su do juče bili “mirni i tihi”, pa su samo odjednom uzeli pištolj, izašli iz kuće i ubili prvog koga su videli. Svi oni koji su “uvek bili nasmejani, vedri i veseli”, a danas lunjaju po ulicama grada sa pogubljenim zenicama, ispušenom cigarom i konzervom piva u ruci. Svi su oni ćutali.

Zato, ako je biti muškarac tako što ćeš da ne pričaš o svojim osećanjima, da trpiš gnev, da gutaš očaj, da zbog svega toga budeš konstantno nervozan, da urlaš, da budeš grub i okrutan, da ti se lice zamrači, da ti ništa ne valja, da odjebeš sve ljude oko sebe, i da se iz svega toga izrodi čudovišno biće koje sebe naziva muškarcem, onda se moja malenkost odriče takve muškosti.

Zauvek.

 

http://editor.rs/pravi-muskarci-ne-idu-na-psihoterapiju/?fbclid=IwAR2hComL_gQjj02evQg7yHdUbkYu0qhQT6wS62mWj0FHXbhM4ai5Tnw9Rsc

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од vetrometina,
      Ko bude imao živaca da pročita ovo do kraja, pa ako se nađe u tekstu ili mu je materija jasna, udeli bratu neki savet, biću zahvalan.
      Slušam neki dan nekog Isusovca, kaže "pustinja" u duševnom smislu je kod čoveka velika nagrada, jer to znači da onda čovek tu pustinju oseća i pokušava da ju otkloni i pronađe smisao i veru.
      A unutrašnja previranja me uništiše. Odrastao sam u porodici 'neverujućih'. Ono, poslednjih 20 godina slava, pre toga čak ni to, ćale bio zakleti titoista. Nikada veronauka, jer je u mom kraju (na "Zapadu") nije bilo, uvek to neko srastanje folklora i pravoslavlja, kako to kanda ide kod naših ljudi. Što će reći - polazna tačka mi je sve pre nego idealna.
      Odrastao i školovao sam se u sekularnim ustanovama, nauka, humanistika, studirao takođe humanističke smerove, ceo moj etos i svetonazor je formiran kroz taj svet.
      Pa kao što rekoh, zbog “uslova odrastanja” razvih anksiozni poremećaj, u mladosti i depresiju, lečio se od nje, zlo, ne ponovilo se.
      Posao, porodica, ide.
      Duša nikad punija zbog klinca (ima vas Bogu hvala koji razumete tu radost), a meni se mota po glavi pitanje, a šta posle? Lako je biti sada formalista, lako je brinuti samo o tehničkoj strani života od jutra do večeri, gledajući da dete ima sve što treba, kako mogućnost sopstvenog razvoja, kako normalan odgoj. Ali, šta posle? Dete ode jednog dana. Tad ćemo, Bože zdravlje, polako zalaziti u jesen života. Šta onda? U čemu ćemo pronaći smisao, kada nas već ionako brz život počne preticati i sa leve i sa desne. Kada bagavi više nećemo moći da ispratimo miris mladosti. Kada, ostvareni, nemamo više da težimo nikakvom napretku, boljitku? 
      Gospođa je neverujuća, neće da se venča u crkvi odnosno ne dopušta veliku mogućnost da se to desi, jer u tome smisla ne vidi (iako je, nominalno, “naša”). Ako bude, biće da udovolji meni, kaže. Nije antiteista, samo bi joj se činilo licemerno to činiti. Dopušta mogućnost da se dete krsti, više da udovolji roditeljima, koji, opet, ne veruju, ali kako da dete bude nekršteno, pobogu! Nedeljom se tradicionalno porodično doručkuje, ne ide u crkvu. A kakv sam to pravoslavac bez liturgije? Praznici nisu problem, oni su noću. A nedeljom ima štošta “pametnije” da se odradi.
      I na sve to nemam zamerke, prosto, to nije dugi niz godina bio deo moje rutine. Sad kad smo zajednica, uzurpiram ju stvarima koje u mladosti nisam činio.
      Onda sam život. Odgajan sam na prirodnjačko-humanističkim školama. I čitam diskusije ovde već mesecima. U kakve dubine se zalazi za evolucijom, sa osnovnim postulatima nauke … meni je ponekad naporno, jer se ne osećam na ‘pravoj’ strani. A znate kako je sa dokazima, primamljivi su… 
      Pa onda kao neki izlaz čitam knjige, teološke, a onda bum - u istoj piše neki Grk, profesor pravoslavne teologije u Gracu - nema teoretisanja bato, ili živiš sve postulate vere u sekularnom društvu i time ga menjaš i živiš veru, ili jednostavno nisi to što treba da budeš. I onda jednostavno nisam to što trebam da budem.
      Pa mi onda bude teret, jer nisam onakav kako mi izgleda da bi trebalo da budem. Ustanem ujutru, pomolim se za zdravlje bližnjih, sredim se za posao, sredim dete, vodim u vrtić, pokupim kad završim s poslom, idemo na igralište, okupam ga, gospođa nahrani, uspavam, posle toga još sat vremena posredimo po kući stvari, nabrzaka jedna serija ili malo knjige, legam u krevet, prekrstim se i zaspim. Kratka molitva ujutru, prekrstim se pred spavanje, i to je to od moje vere. Tanko. 
      Super mi isto da pustim malo vatopedsku bratiju na slušalice, ali ne mogu to po kući da puštam kao muziku za razonodu, jer ona to nije. Tad ide neki džez, amerikana, kantri. Volim kvalitetnu literaturu, pa makar ista bila otvoreno bezbožna. Pa tehnologija, pa brz život, pa teško sve to postići i ovako, a kamoli da verujem kako dolikuje. 
      A ne želim da robujem ovom trubokapitalizmu i orgijanju u hedonističkoj trci. U svemu treba uživati i praviti rituale. Gledaj kako kuvaš čaj, pazi temperaturu, uzmi ovu kremu, ona previše suši kožu, brijanje je hobi - kupi 5 brijača, ne taj afteršejv, ali ova govedina stvarno ne valja, kupi Kobe, H&M, DM, DSANČĆŠĐ, iz svega, iz svake jebene biološke potrebe treba napraviti užitak i ritual. Rezultat: novčanik prazan a da nisam kupio ništa infrastrukturno. Katastrofa.
      Sekularni, t.j. “realan” život istiskuje potrebu za Bogom, polako, ali sigurno. To je rat u kojem planira pobediti. A time traži bogoslovlje svoje mesto pod suncem, jer mi se čini da su ljudi svoje odabrali. I živa crkva nestaje. A mi čitamo debate o tome kako je tehnički Bog stvorio svet.
      Ne znam kako se okrenuti i kako ostati principijelan. Jer mi se sve više čini da u hrišćanskom životu doslednost znači i perfekciju. A grize me jer ne mogu da je ispratim jer mi je karakter, svetonazor i vrednostni kompleks urođen od malena “neplodno tlo”, ili  drugačije - pošto nisam odrastao u okolini gde je pravoslavlje deo predanja, teško ga primenim i “primim prirodno”. Jedino mi ostaje da okrenem koju stranicu jevanđelja i Šmemana i vičem slava Bogu ko pomahnitao. A postajem sve više i više ljuštura čoveka. Nekada mi je tu prazninu punila umetnost, ista me retko dodirne u poslednje vreme na način kao nekad.
      I onda mislim, ma, biće kako bude. Nastavim život bez Boga. I deklarativno zatvrdim da mi ne treba Bog. A onda vidim milinu atonskih manastira, božanstvenu ikonu, mediteransko šipražje i osećam se potpunijim. 


       
      Vernik sam bez posta, bez pričešća, bez liturgije. I osećam licemerje. A nemam uslova da to promenim a da ne zagorčam život i sebi i svojoj porodici. 
    • Од grigorije22,
      Sta su za vas niski muskarci? Da li vas privlace? Koja je idealna visina za muskarca?
    • Од JESSY,
      BEOGRAD - Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd ima veliki problem sa nedostatkom vozača i pitanje je hoće li 3. septembra uopšte moći da vozi po redovnom redu vožnje.
       
      "U doglednoj budućnosti može da se desi da Srbija ostane bez vozača", rekao je za TV Prva predsednik samostalnog sindikata GSP Beograd Zoran Antić. "Imamo potpisano saopštenje sa Skupštinom grada Beograda da će od oktobra kroz kolektivni ugovor posebno za vozače GSP biti značajnih povećanja primanja, jer smo na dnu lestvice po platama", istakao je on.
      Kako je rekao, cilj je da se zadrže postojeći vozači da ne odu, jer imaju "čvrst dogovor sa Skupštinom da će se osetiti značajno poboljšanje".

      GSP trenutno ima između 2.800 i 3.000 vozača, a Milan Božović iz Komiteta za bezbednost saobraćaja tvrdi da celoj Srbiji nedostaje vozača, oko 5.000.

      "Postojao je čitav niz aktivnosti da se zadrže i poveća broj vozača. Razmišljalo se da se pomeri starosna granica, da se vozi od 20. i 21. godine, kao što su uradile Hrvatska i Slovenija, tj. sve zemlje koje imaju problem sa vozačima, a sada tamo odlaze i naši zbog novca", rekao je Božović.
    • Од JESSY,
      FOTO: SHUTTERSTOCK Iako se svojski trude da razumeju lepšu polovinu, muškarci ponekad krivo shvate izjave svoje žene ili devojke.
      Od davnina se govorilo o komplikovanosti komunikacije između muškaraca i žena. Dok žena od partnera očekuje da je uvek razume, želi da razgovara, muškarci radije idu prostim principom - dok sam uz tebe, to znači da te volim i želim, te nema potrebe za “dosadnim razgovorima”. Dobitna kombinacija, prema mišljenju stručnjaka, leži u prilagođavanju. Ona mora da razume kako on razmišlja i obratno. Bez prilagođavanja i razumevanja nema ni uspešne komunikacije, koja je, opet, preduslov za normalan odnos.
    • Од Danijela,
      Foto: Public domain / Wikipedia Američki Vrhovni sud stao je na stranu pekara iz Kolorada, Džeka Filipsa, koji je - iz svojih verskih razloga - odbio da napravi svadbenu tortu paru homoseksualaca.
      Sudsko veće je saopštilo da je Komisija za građanska prava Kolorada prekršila odredbu Ustava o zaštiti verskih sloboda time što je optužila Filipsa, prenosi Rojters.
      Komisija je prethodno saopštila da je Filips, odbijanjem porudžbine gej para Dejvida Malinsa i Čarlija Krega 2012. godine, prekršio zakon Kolorada o borbi protiv diskriminacije, koji zabranjuje preduzećima da odbiju uslugu na osnovu verske pripadnosti, seksualne orijentacije ili bračnog statusa.
      Prilikom glasanja o odluci sudskog veća u korist Filipsa, sedam članova je bilo za, dok su dva bila protiv, napominje britanska agencija.
       
      https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/verska-uverenja-vrhovni-sud-sad-stao-na-stranu-pekara-koji-je-odbio-da-pravi-tortu/w61l02b

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...