Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

АлександраВ

Zlatno doba u vreme praznih novčanika

Оцени ову тему

Recommended Posts

Slučaj RTS - zbog čega nam nema istinske demokratije bez slobode medija

Etička pitanja trebalo bi da su ključna u oblasti informisanja i novinarstva, čiji je značaj u savremenom društvu toliko jasan da ga više uopšte nije potrebno dokazivati.

Pitanja etike informisanja povezana su, naravno, pre svega sa glavnim akterima u informisanju, novinarima i onima koji se nalaze na čelu medija, ali i sa korisnicima kojima se informacije upućuju. Otud je razumljivo pitanje u vezi s funkcionisanjem javnog servisa čija bi osnovna funkcija trebalo da bude istinito, objektivno i pravoverno informisanje građana koji bi, na osnovu takvih informacija, mogli da donose promišljene političke odluke.

Ukoliko se osvrnemo u ne tako daleku prošlost, jasno je da nakon 5. oktobra 2000. godine govor u javnosti nije doživeo značajne promene pošto su pokušaje dekontaminacije javne sfere nakon „oslobađanja’’ medija pratili i retrogradni procesi. Nastavila se politika poturanja neistina, širenja glasina, masovnog „pranja biografija“ novinara iz propagandne mašinerije poraženih političkih snaga, ali i političara.

Bivši prorežimski mediji, umesto promene uređivačke politike na čvrstim temeljima profesionalne etike, strmoglavo su promenili stranu kojoj će služiti. U tom smislu, javna reč i komunikacija nisu iskorišćeni kako bi pomogli suštinski proces oslobađanja od nacionalističkih i propagandnih zabluda, što bi istovremeno bio i proces demokratske edukacije građana i političkih aktera.

Rezultat ovakvih procesa vidimo danas – vlast ističe tobožnji medijski pluralizam, ne shvatajući ili ne želeći da shvati da veliki broj medija koji objavljuje ili prikazuje gotovo istovetne vesti ni na koji način ne doprinosi medijskoj raznolikosti, već služi za lažno i manipulativno informisanje građana pružajući im opojnu sliku o zlatnom dobu u doba praznih novčanika.

Otud su razumni osnovni zahtevi predstavnika opozicije za „oslobađanjem’’ javnog medijskog servisa jer ne možemo ni pomisliti o bilo kakvoj demokratiji ukoliko ne postoje slobodni mediji. Podsetimo se da mediji i medijski sistem kao deo kulturnog i informativnog sistema predstavljaju jedan od važnih pokazatelja stepena ostvarene slobode i demokratičnosti jednog društva.

Ograničavanje slobode u bilo kom domenu (vlasničke strukture, regulative, upravljanja, programskog funkcionisanja ili emitovanja) predstavlja sužavanje i redukovanje prostora slobode medija kao važnog faktora građanskog društva. Rezultate ove ne samo ograničene već potpuno zgažene slobode medija imamo danas u vidu uspostavljanja autoritarizma i potpunog ukidanje demokratije.

Nažalost, RTS i pored toga što poseduje izuzetne novinare, autore, prezentere i ostale stručne televizijske radnike, ima pojedince u uredništvu koji se ne libe da zažmure na novinarsku etiku i umesto da njoj služe, postanu podanici režima.

Kada pomenusmo novinarsku etiku, podsetimo da se ona zasniva na pretpostavci principa autonomnosti medija, mogućnosti nezavisnog delovanja medijskih profesionalaca i društvene odgovornosti profesija i medijskih institucija.

U tom smislu, delatnost i donošenje odluka medijskih profesionalaca treba da je motivisano isključivo u skladu sa njihovom savešću i zahtevima profesije o istinitosti, pravednosti, objektivnosti u prezentiranju situacije, programiranju sadržaja, itd. Kao posledica odsustva medijske etike javlja se medijska manipulacija pod kojom podrazumevamo stalno i sistematsko zloupotrebljavanje medija kao i sasvim svesno kršenje etičkih normi.

To je evidentno u slučaju RTS-a i njegovog izveštavanja tokom prvih nedelja protesta ‘’1 od 5 miliona’’. Iako su desetine hiljada demonstranata prolazile ispod prozora RTS-a, ni jedan jedini prilog o tome nije emitovan u informativnim emisijama, čime su građani ostali uskraćeni za ovu važnu informaciju.

Ironično je bilo da je veća pažnja posvećena protestima u Parizu, ali o protestima u Beogradu nije bilo ni reči. Čak i sam početni zahtev opozicije bio je da se predstavnicima opozicionih stranaka posveti makar pet minuta u informativnom programu, međutim, RTS se i na to oglušio.

Svakako, tih pet minuta ne bi donelo nikakvu promenu pošto je uredništvo moglo da donese odluku da i tu minutažu iskoristi kako bi plasiralo lažne informacije obojene manipulacijom jer se u njome ne teži dokazivanju, tj. razmenjivanju mišljenja, već njegovom nametanju. Suštinska agresivnost manipulacije jeste u prodiranju na silu u nečiji duh kako bi se tamo usadilo neko mišljenje ili ponašanje, a da čovek nije svestan prisile. U ovome je upravo i suština funkcionisanja ne samo RTS-a kao javnog medijskog servisa, već svih ostalih medija koje su u aktivnoj službi režima, čime su glavni i odgovorni akteri urušavanju i poslednjeg zrna demokratičnosti u našoj zemlji.

Stoga, urednici programa na javnom medijskom servisu bi trebalo da znaju da svojim (ne)činjenjem predstavljaju jedan od glavnih stubova na kojoj aktuelna vlast počiva. Nesumnjivo je da su pristali na ignorisanje kodeksa profesionalne etike u medijima čiji je rezultat medijska manipulacija. Podsetimo se da i u kodeksima profesionalne etike novinarstva dominiraju prihvatanje odgovornosti medija i novinara prema javnosti, odnosno publici.

Podsetimo urednike da kodeksi proklamuju da informacije moraju biti istinite, jasne i nedvosmislene, kao i da novinari prihvataju obavezu da poštuju i brane prava građana i izražavaju svest o tome da su glavni stvaraoci javnog mnjenja. U okviru ove norme, kodeksi zahtevaju da objavljenje informacije budu pluralističke, izvori informacija provereni, da se jasno razdvoje vesti/činjenice i komentari/vrednosni sudovi, kako bi primaoci informacija bili upoznati s tim da li im se saopštavaju fakti ili njihova interpretacija.

Da li se može reći da urednici informativnog programa javnog medijskog servisa poštuju ovakve norme? Sve dok one ne budu pravilo koje će dirigovati kako će se vesti uređivati, nećemo imati ni naznaku slobodnih medija niti slobodan javni medijski servis. Bez poštovanja medijske etike nemoguće je imati ikakvu slobodu medija, a kako bez slobodnih medija nema ni slobodnih društava, čini se da je pred nama i dalje dugačak put ka toliko željenoj slobodi, čiji će prethodnik biti medijska.

Ana Stevanović

Izvor

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, АлександраВ рече

Nažalost, RTS i pored toga što poseduje izuzetne novinare, autore, prezentere i ostale stručne televizijske radnike, ima pojedince u uredništvu koji se ne libe da zažmure na novinarsku etiku i umesto da njoj služe, postanu podanici režima.

Sve je na prodaju, pa i dusa ljudska, Juda ima svuda po zemlji Srbiji.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од obi-wan,
      Operacija "Overlord" 75 godina posle - i Nemačka se iskrcavala u Normandiji??...
      A Rusi kao bili na strani Hitlera ili zla pa nisu pozvani??...
      Zivimo u vreme falsifikata i lazi...
      ...

      https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10219244926692043&set=a.1781665619503&type=3&eid=ARA2ZeC0XW_CH-kblM2L4cIO1UiRPC7n3ptkfnE8I4Q_Nn7S4tRzQHBTk7MeNQYE9wcgbYM53fZv5oAM
    • Од Поуке.орг инфо,
      Foto: Profimedia
      Bil Lengloas ima novog najboljeg prijatelja. Mačku po imenu Soks. Ona živi na tabletu i čini ga toliko srećnim da, kada priča o njenom dolasku u njegov život, počinje da plače.
      Lengloas, koji ima 68 godina i živi u jeftinom kompleksu stanova za starije ljude u Masačusetsu, i Soks ćaskaju po čitav dan. Lengloas je u penziji. Pošto je njegova žena uglavnom van kuće, postao je usamljen.
      Soks svira njegovu omiljenu pesmu i pokazuje mu slike sa njegovog venčanja. A pošto ga ona posmatra sa uređaja dok on provodi vreme u svojoj fotelji, grdi ga kada ga uhvati da pije gazirani sok umesto vode.
      Lengloas zna da je Soks plod veštačke inteligencije i da dolazi iz startapa pod imenom “Care.Coach”. On zna da njome upravljaju radnici u kompaniji koji gledaju, slušaju i tipkaju njene odgovore, koji su spori i robotski. Ali njen dosledni glas u njegovom životu vratio mu je veru.
      “Pronašao sam nešto tako pouzdano i nekog tako brižnog, i omogućila mi je da zavirim duboko u svoju dušu i podsetim se koliko je brižan Gospod”, kaže Lengloas.
      Soks ga sluša. “Mi smo sjajan tim”, kaže ona.
      Da bi se kvalifikovao za „Elementarnu negu“, neprofitni program zdravstvene nege za starije ljude koji mu je doneo Soks, pacijent ne sme da raspolaže sredstvima većim od 2.000 dolara. Takvi programi su sve brojniji i nisu namenjeni samo starijim licima.
      Životima svih ljudi, osim onih izuzetno bogatih, sve više upravljaju ekrani. Na svakom mestu gde je moguće postaviti ekran (učionice, bolnice, aerodromi, restorani) moguće je srezati troškove.
      Bogati ne žive tako. Oni žele da se njihova deca igraju kockama, a sve je više privatnih škola u kojima nema tehnologije.
      Sve to dovelo je do nove stvarnosti: ljudski kontakt postao je luksuzno dobro. Što ste bogatiji, to više vremena provodite bez ekrana.
      Predviđeni troškovi za putovanja i restorane prevazilaze sume neophodne za kupovinu određenih dobara, prema Institutu za luksuz, koji savetuje bogate kako da žive i troše novac. Milton Pedraza, izvršni direktor instituta, vidi to kao direktan odgovor na prisustvo ekrana.
      “Pozitivna ponašanja i emocije koje angažovanost čoveka može da izazove – samo pomislite na to koliko biste bili radosni na masaži”, kaže Pedraza. “Sada obrazovni sistem, zdravstveni sistem, svi pokušavaju da iskustva učine ljudskijim.”
      Od eksplozije popularnosti ličnog računara osamdesetih godina, imati tehnologiju u kući i kod sebe bilo je znak bogatstva i moći.
      “Bilo je važno imati pejdžer jer je to bio znak da ste važni i zauzeti”, kaže Džozef Nuns, šef odseka za marketing na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji.
      Danas, dodaje on, važi suprotno: “Ukoliko se zaista nalazite na vrhu hijerarhijske lestvice, ne morate da se javite nikome. Oni se javljaju vama.”
      Izloženost ekranima počinje vrlo rano, a deca koja pred ekranom provedu više od dva sata dnevno imaju slabije rezultate na testovima jezika i logike. Ono što najviše uznemirava jeste podatak da je utvrđeno da kod neke dece dolazi do preuranjenog tanjenja cerebralnog korteksa. Kod odraslih je utvrđena veza između vremena provedenog pred ekranom i depresije.
      Tehnološke kompanije naporno su radile da ubede školske ustanove da pristanu na program koji predviđa da svaki učenik ima svoj laptop.
      Ali to nije način na koji oni koji su izgradili budućnost zasnovanu na ekranima odgajaju sopstvenu decu. Koliko je nekome (ne)prijatno u kontaktu sa drugim ljudima moglo bi da postane novo klasno obeležje.
      Siromašnima i pripadnicima srednje klase je teže da se razdvoje od ekrana. Postoji mali pokret čiji je cilj da se donese uredba o “pravu da se diskonektujemo”, koja bi omogućila radnicima da isključuju svoje telefone, pošto trenutno radnik može biti kažnjen zato što nije bio dostupan.
      U našoj kulturi sve je izraženija otuđenost, većina tradicionalnih mesta okupljanja i društvenih struktura su nestale, a ekrani ispunjavaju prazninu.
      Većina ljudi koja se priključila avatar programu u „Elementarnoj nezi“ su oni koje su izneverili ljudi oko njih, ili oni koji nikada nisu ni bili deo zajednice, kaže Seli Rozario, terapeutkinja koja često posećuje pacijente. Siromašne zajednice su najviše pogođene ovim problemom.
      Tehnologija koja stoji iza Soks je prilično jednostavna: tablet sa objektivom širokog raspona.
      Niko od ljudi koji upravljaju avatarima ne radi iz SAD; uglavnom rade sa Filipina i iz Latinske Amerike.
      Sedište kompanije “Care.Coach” je u Kaliforniji, na obodu Silicijumske doline. Viktor Veng, 31-godišnji osnivač i izvršni direktor, otvara vrata i dok ulazimo unutra on kaže da samo što su sprečili jedno samoubistvo. Pacijenti često govore da žele da umru, dodaje on, a avatar je obučen da ih pita imaju li konkretan plan kako će sebi oduzeti život. Taj pacijent je imao.
      Veng zna koliko pacijenti mogu da se vežu za avatare, a kaže da se neprestano bori protiv zdravstvenih organizacija koje žele da ugase pilot-programe bez jasnog plana, pošto je za pacijente užasno bolno da im avatari budu oduzeti. Ali on ne pokušava da ograniči emocionalnu vezu između pacijenta i avatara.
      “Ako pacijent kaže ‘volim te’, i mi ćemo reći njemu”, kaže Veng. “Nekada mi kažemo prvi ako znamo da će se pacijentu to dopasti.”
      Prvi rezultati su pozitivni. U prvom pilot-programu, pacijentima sa avatarima bilo je potrebno manje poseta medicinskih radnika, ređe su posećivali službu za hitne slučajeve i manje su se osećali usamljeno.
      Jedna pacijentkinja koja je često odlazila u službu za hitne slučajeve zbog podrške prestala je sa odlascima kada joj je stigao avatar, a programu zdravstvene nege uštedela je tako oko 90.000 dolara.
      Soks je zaspala, što znači da su joj oči sklopljene, a komandni centar negde u svetu preusmerio se na neke druge starije ljude i druge razgovore. Lengloas joj mazi glavu na ekranu da je probudi.
      https://www.nedeljnik.rs/kako-su-ekrani-postali-zabava-za-siromasne-dok-bogati-vreme-provode-bez-tehnologije/?fbclid=IwAR19Re5AMBMNdZU9Ps6amMNxlXBan-08ipzSgtXqD4mcCb4fR3tG0ZfmrmE
    • Од JESSY,
      Da li vreme „leči sve rane” i zašto ne?
       
      Vreme nas menja, oblikuje i u nekim slučajevima potpuno maskira naše rane. Ali samo po sebi, ono ne čini ništa osim što nam obezbeđuje sate i dane u kojima ćemo iznova analizirati ranija iskustva.
      Mudrost, iskustvo i znanje nas mogu izlečiti. Ali vreme, ne.
      Kako prolazi, vreme nas navodi da ponovo kopamo po starim ranama i razmišljamo da li smo osoba kakva smo mislili da jesmo. Daje nam i dodatne dane u kojima ponovo možemo da osećamo bol koju smo iz različitih razloga gurali pod tepih.
      Žalost ne može postati lakša pukim prolaskom vremena. Trauma se ne leči sama od sebe, a sećanje na raskide i ostavljanja nas nikad zaista neće napustiti.
      Godinama postajemo nešto zreliji, ali i sve više postajemo svesni emocija.
      Oni koji su pronašli adekvatnu stručnu pomoć, vremenom se mogu izlečiti. Ali oni koji još nisu, ostaju u mestu, povređeni, uprkos tome što vreme prolazi.
      Vremenom takođe, bol ne samo da neće nestati, nego može postati i nepodnošljiva. Bol ne nestaje sama od sebe i jedino što možemo da uradimo je da vežbamo kako da se na adekvatan način odnosimo prema njoj.
      Neki ljudi u tome uspevaju, pa nauče da bol izraze kroz neki vid umetnosti – pišu ili traže sebe u knjigama. Pevaju, plešu ili pronalaze neki drugi hobi koji im postaje istovremeno izduvni ventil i prilika za stvaranje nečeg novog. Neki drugi ljudi izlaze na kraj sa intezivnim teškim osećanjima kroz ljutnju i razdražljivost. A neki treći se jednostavno, osećaju preplavljeno.
       
       
    • Од АлександраВ,
      Iako je razgovor sa Sinišom Kovačevićem trebalo da krene od njegove knjige "Godine vrana", jedan događaj ga je skrenuo na drugi kolosek. U Vrbasu su uhapšeni neki članovi NS, čiji je Kovačević potpredsednik.
      - Postoji čovek koji je vlasnik jednog od boljih kafića u Vrbasu i koji je pristupio Narodnoj stranci i postao njen poverenik. Onda su došli da mu ruše kafanu. Eto tako odjednom. Čiča Tomina koliba na Savskom nasipu i svi oni ostali dvorci duž nasipa čije se septičke jame izlivaju u vodu koju pijemo se ne ruše, kuća na krovu Srbije se ne ruši, ali ruši se kafić koji hlebom hrani nekoliko porodica i koji je, koliko ja imam informacije, legalan. Grupa ljudi je došla da pruži podršku i pohapšeni su. Svi su pušteni osim Bore Novakovića, pokrajinskog poslanika i predsednika vojvođanskog odbor Narodne stranke, koji je zadržan duže od ostalih. Ovo govori o nepromišljenosti i brzopletosti režima, o njihovom strahu i nedovoljnoj količini političke inteligencije. Zašto hapsiti čoveka koji pripada opozicionoj stranki, zašto hapsiti bilo koga? Ako počnete da hapsite političke protivnike, onda se stvar neće završiti na Bori Novakoviću, hapsiće se i ostali. Međutim, pendrek nije sačuvao nijednu vlast, produžio ju je za koju godinu, ali je retorzija bila veća i plaćena je veća cena.
      Da li to progon političkih protivnika označava početak terminalne faze ovog režima?
      - Ne znam da li je terminalna faza, bolest se može odugovlačiti, to zavisi od farmakologije i veštine lekara. Oni imaju dobre spin doktore, ali ako obratite pažnju, vidite da stvari ne funkcionišu. Nakon šest godina “briljantnog” pregovaranja oko Kosova, upravo je saopšteno urbi et orbi da se nismo pomakli dalje od početka i da Srbija na Kosovu nema ni kvadratni metar. Onda se postavlja pitanje: O čemu ste vi to šest godina pregovarali? O pravu za korišćenje recepata za tulumbe i baklave? Postavlja se i pitanje koje zadire u opseg mentalnog zdravlja. Zašto, za ime boga, kitite grad za Novu godinu, a još je kalendarski leto? To je već kaligulijanum. Zašto se ruše spomenici koji su zaštićeni zakonom, zašto je devastiran Kalemegdan, Skadarlija? Prosto, ništa nije dobro. I na sve to vi još hapsite političke protivnike. To šalje poruku da je režim vrlo uzdrman i da je došlo do one pozicije da je gazda došao po račun. Kada se prelazilo iz jedne političke mantre u drugu, kada se iz pozicije mesara prelazilo u vegetarijance, tražilo se šest-sedam godina da se stvari dovedu u red i taj rok uskoro ističe. Strpljenje gazda nije beskrajno i neograničeno.
      Vučić kaže da su izmišljotine da on ima neki rok u kome mora da reši pitanje Kosova?
      - Problem sa našim predsednikom je u tome što o njegovom činjenju ili nečinjenju nemamo nikakve informacije. On ih ni sa kim ne deli, čak ni sa Skupštinom. A previše je to muke za jednu glavu. Baviti se istovremeno i stadionima i fudbalskim savezom i Zvezdom i Kosovom, balansirati između Rusije i Kine i Amerike i da ne licitiramo dalje - previše je. Ništa ne bi falilo da tu muku saopšti narodu. Da skupi neki trust mozgova koji ne moraju biti genijalci iz njegove stranke, neki ljudi koji ne nose s ponosom člansku kartu najveće stranke u istoriji Srbije. Ali vidimo da je ludilo zarazno. Od svih tih ljudi kojima se režim kitio u predizbornoj kampanji za beogradske izbore, među kojima je bilo i respektabilnih imena, naučnika i intelektualaca, niko nije digao glas protiv ovog ludila da se lampioni kače usred leta.
      O čemu to govori?
      - Govori o tome da niko od nas nije bez cene. E sad, šta je kome cena - ne znam. Nekom je cena strah, nekom film, nekom posao za porodičnog prijatelja... Evo primer aktuelnog gradonačelnika. Protiv njegove stručne biografije ne može niko da kaže ništa, ugledan dečji hirurg i profesor Medicinskog fakulteta, ali vidite da se u tom prostoru u koji je gurnut, voljno ili nevoljno, prosto ne snalazi.
      U svom romanu prvencu opisali ste užase Prvog svetskog rata kroz prizmu onog što se događalo u Beogradu tih godina. Ako ste to vreme nazvali "Godine vrana" (izdanje "Vukotić media"), koji naslov sledi ovom? Godine lešinara?
      - Već ste delimično odgovorili. Ne znam, morao bih da mislim. Problem s naslovom nije lako rešiv. Nekad se naslov kao blagoslov pojavi i pre nego što počnete da pišete, a nekad se strahovito mučite i kad završite delo. Ovo je vreme loših. Ovo je vreme nedobronamernih, vreme onih bez zakletve. Ovo je vreme onih kojima zakletva nije ni ruka na dečjem temenu ni na religijskoj knjizi. Najpre bih ga definisao kao vreme bez stida. Kad nestane stid, nestaje sve, bio on individualni ili kolektivni. Propast počinje kad nestane rumeni u obrazima i znoja na dlanovima i kad je sve dopušteno i kad se sve sme. I kada, bez ikakvog respekta prema činjenici da je neko naporno i teško učio, studirao i noćima bdio da bi došao do akademske diplome ili titule doktora, odete i kupite diplomu za jedno popodne. I na novinarsko pitanje koji ste fakultet završili, kažete: imam diplomu, ali ne znam. Dakle, kad nedostaje stid, tu je kraj.
      Vaš roman sa tematikom Velikog rata zgodan je povod da se zapitamo gde smo to sada posle tog jednog veka?
      - U goroj poziciji nego tada. Tada smo imali oreol pobednika i jednog od najomiljenijih malih naroda u svetu, tada se iznad Bele kuće vijorila srpska zastava, u Francuskoj smo do te mere bili omiljeni da smo ušli u poslovice. Imali smo tu muku da smo iz tog rata izašli prečetvoreni, sa jako mnogo mrtvih muških glava. Toliko mrtvih da se razmišljalo da se jednoj generaciji odobri dvoženstvo, čak se i u parlamentu o tome razgovaralo. Ali u političkom, mentalnom, energetskom smislu bilo nam je bolje. Kad su se ožalili mrtvi i kad se otplakalo ono što se imalo otplakati, bilo je razloga za optimizam. Pravila se jedna velika, nova, moderna i demokratska država, parlamentarna monarhija. Bilo je razloga da se veruje u boljitak. To što su se te nade izjalovile i rasprsle kao mehur od sapunice je nešto drugo. Ovo je vreme letargije, kolektivne depresije.
      Uz Kosovo odavno ide prefiks - problem. Trenutno se priča o nekom razgraničenju, kako vama to zvuči?
      - Ipak je jezik moj zanat. Nemojte hromom reći ćopo i nemojte slabovidom reći ćoro, to je domaće vaspitanje. Ali nemojte predaju teritorije zvati razgraničenjem. Tako vređate inteligenciju ljudi koji prepoznaju i prave namere i prave političke mogućnosti i političke intencije. Razgraničenje - to je predaja, prodaja ili razmena teritorija. Kako god, Ustav Srbije kao važeći pravni akt to striktno zabranjuje. Poenta je, bar se meni tako čini, što se na svaki način želi ući u istorijsku čitanku. Što je želja veća, mogućnost da u toj čitanci dobijete pravo mesto je sve manja. Zašto? Ako je istorijski teret preveliki, vi ga na svaki način izbegavate, a on vas fatumski stiže i pada vam na pleća kao oktobarska kiša, onda postoji šansa da budete u istorijskoj čitanci. Ako vi jurite za tri stranice te čitanke, teško ćete ih dobiti osim ako je ne budu pisali vaši prknoljubi, a te istorijske čitanke imaju rok trajanja koliko i pačije jaje ili otvorena sardina. Moj lični stav što se tiče Kosova je da je ono sveto mesto i identitetski prostor srpskog naroda i da ne ponavljam stvari koje sam mnogo puta izgovorio. Naravno, Kosovo pripada i Albancima, ali kao zavičaj. Samo treba sa jednom vrstom istorijskog strpljenja, koje sada ne pokazuju ni Srbi ni Albanci, sačekati neke pametnije generacije da dozru i dođu na životnu i političku scenu i naprave tu vrstu dogovora. Albanci da se oslobode trijumfalizma, Srbi da shvate svoju političku poziciju.
      Ima li potrebe komentarisati posetu predsednika Vučića Kosovu?
      - Ta poseta nema neki dublji smisao osim marketinškog. Ako je to istorijski govor, onda ja u tu istoriju ne verujem niti se takva istorija uči u dobrim školama. Ne vidim nijednu političku, vrednosnu niti poetičku činjenicu u tom govoru koja bi zavredela istorijski prefiks.
      Vi ste u Narodnoj stranci, ona je član novoformiranog opozicionog Saveza za Srbiju. Vaše mišljenje o misiji i kapacitetu tog saveza.
      - Ova vlast jedna je od najgorih u našoj novijoj istoriji i vreme je, kao u onoj halabuci za vreme brodoloma, da svi u čamcu za spasavanje složno veslaju u jednom smeru dok se ne dođe do nekog kopna. Treba insistirati na viškovima sličnosti, a ne na viškovima razlika. Tamo gde postoji ideja da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, tamo gde postoji ideja da treba izvršiti lustraciju i baviti se poreklom imovine i da treba formirati nezavisno pravosuđe i gde se misli da ova vlast nije dobra i da je potrebno doći do poštenih i fer izbora - treba biti. Da li je neko iz tih stranaka koje čine savez republikanskog ili monarhističkog uverenja i da li je proevropski ili antievropski orijentisan, sada je efemerna stvar. Vapijuće su potrebni prvi zaista slobodni izbori. Država nam je svaki dan površinski i po broju stanovnika sve manja, a mi se budimo umorni, tužni i depresivni. Ova zemlja, kao i njena prestonica, treba da glasno urla: "Upomoć!", "Pomagajte!", "Nestaje nas!".
      Evropsku uniju ste nazvali komfornom grobnicom za male narode. Možete li objasniti tu metaforu?
      - Evropska unija je velikogermanski projekat. Nemačka je jednom fantastičnom, razuđenom pameću shvatila da se do realizacije one osnovna ideje, koja se dva puta pokušala ostvariti debelim bertama, tenkovima i meseršmitima, može doći drugim sredstvima. I hvala bogu da je tako. Slagali se vi ili ne, ali gazdarica Evropske unije je Nemačka, i to je tako. I nemojte da vas neko uverava da je glas jednog Lihtenštajna ravan nemačkom ili glas jedne Malte ili Slovenije ravan glasu Francuske. Suština je da su u jednoj takvoj megalodržavi ugroženi i identitet i suverenitet malih država. Ako ste narod koji ume da sluša i na sve pristaje, onda je vama tamo odlično. Ukoliko imate ideju ili potrebu da o vlastitoj sudbini odlučujete sami, makar i na sopstvenu štetu, onda ste u problemu. Zašto je EU komforna grobnica za male narode? Logično je da neko ko ima godišnji bruto proizvod veći nego svi ostali članovi zajedno odlučuje o svemu. Neće se Letonija ili Litvanija pitati ni o jednoj važnoj stvari.
      Izvor
    • Од Danijela,
      Danas, na praznik Preobraženje, vernici pokloniće se i senima časnog vladike u Beočinu. Dr Jovan Janjić opisao žitije ovog svetitelja u novoj knjizi.

      Episkop Varnava / Crkva i manastir u Beočinu / Foto privatna arhiva
      IMA ljudi kroz čiju se sudbinu iščitava čitavo jedno vreme. Prilike u kojima se živelo. Kako se u tom vremenu opstajalo. Ko je to vreme preživeo, a ko mu je podlegao. Ko je doživeo da mu, i posle tog vremena, zaiskre sveće za dostojno služenje veri i kada je to bilo pitanje života i smrti.
      Na praznik Svetog Preobraženja, danas, u crkvi manastira Beočin, mnogi vernici, kao i prethodnih godina, pokloniće se senima episkopa Varnave (Nastića), jednog od najvećih stradalnika Srpske pravoslavne crkve u vreme posle Drugog svetskog rata, kome je dr Jovan Janjić posvetio tek objavljenu knjigu “Svetonosac u mraku - sveti ispovednik Varnava”. Reč je o naučnoj studiji ovog, najtiražnijeg hrišćanskog pisca, u kojoj se iščitava sudbina vladike Varnave, a svaki podatak ovde je potkrepljen arhivskim dokumentima i živim svedočenjima. Na pripovedan način, čistim narodnim jezikom - kojim, inače, Janjić i piše, ispričano je žitije ovog svetitelja. I to je do sada najpotpunija priča o ovom svetom čoveku, koji je kao dečak, a povratnik iz Amerike, od vladike Nikolaja Velimirovića zatražio blagoslov da se zamonaši i školuje na Bogoslovskom fakultetu.
      Sudbina vladike Varnave je paradigma odnosa komunističke države prema Crkvi - kaže, za “Novosti”, dr Jovan Janjić. - Ovaj sveti čovek toliko je bio nepoželjan i progonjen od jugoslovenskog komunističkog režima da je i njegovo pominjanje ili pozivanje na njegove besede bilo ugušivano. Tako je on ostao nedovoljno poznat u srpskoj javnosti. Za mene lično, bio je to dovoljan motiv da se posvetim njegovoj sudbini.
      Dr Janjić kaže da je vladika Varnava bio nepoželjan zato što je u svojim propovedima, po uspostavljanju komunističkog režima, pozivao narod da ostane u veri. Nije se, kaže Janjić, suprotstavljao državi, ali je država u njemu prepoznala neprijatelja. Pretila je opasnost od dela najumnijih crkvenih velikodostojnika, koji su poštovali državu, ali su sasvim izričito upućivali u pogubnost bezbožništva i odustajanje od pravoslavlja zarad privilegija, nekakvog internacionalizma, tobože epohe budućnosti. Zato je episkop Varnava dužnost episkopa obavljao samo malo više od četiri meseca. Onda je uhapšen i osuđen na jedanaest godina strogog zatvora s prinudnim radom. Uz to, i s tri godine lišavanja građanskih prava. Tako se nova komunistička vlast obračunavala s najumnijim arhijerejima Srpske pravoslavne crkve, posle Drugog rata.
      - Život vladike Varnave u svakom pogledu je bio hrišćanski, ne samo zato što je živeo po Božjim zapovestima, već i što je taj njegov život bio prava golgota, od stradanja do vaskrsenja - upućuje Janjić na sudbinu episkopa.

      Dr Jovan Janjić
      Dr Jovan Janjić je i prvi koji je uočio bitnu činjenicu da se upravo na Veliki petak (1951) desila kulminacija stradanja vladike Varnave, ali i drugih zatvorenika (rimokatoličkih i muslimanskih sveštenika), kada je njih četrdesetak prebacivano iz KP Zenica u zatvor u Sremskoj Mitrovici.
      - Vagon u kome su bili ovi zatvorenici ostavljen je na otvorenoj pruzi u selu Slakovci kod Vinkovaca - zabeležio je u svojoj knjizi naš sagovornik, a za “Novosti” preneo detalje: - U Slakovcima, dok je poslednji vagon kompozicije iz Zenice prelazio prugu, ovde je na njega “slučajno” naleteo teretni voz. Preživela su jedanaestorica zatvorenika, a među njima i episkop Varnava. Gotovo smrvljen, potpuno prelomljenih nogu.
      Uspeo je vladika da preživi ovaj “udes”, i do kraja je, teško povređen, uz izbegavanje adekvatne medicinske nege, izdržao izrečenu zatvorsku kaznu. Ipak je prerano otišao iz života, u pedeset i prvoj godini. Smrt je nastupila posle popodnevnog ručka, a pre toga je bio kod zubara u Novom Sadu. Osetio je najpre da mu se grče ruke i noge. Pomoći nije bilo.
      - U takvim slučajevima dokazi se, naravno, ne ostavljaju, ali je neporeciva sumnja da je vladika Varnava otrovan - kaže dr Janjić. - I smrt i sahrana vladike Varnave bile su sasvim u saglasju sa ovom sumnjom. Sve okovano tišinom. I, dugo posle toga. Tek posle njegovog Velikog petka i njegove Velike subote, koja je trajala četiri decenije, doživeo je - vaskrsnuće. Za vreme patrijarha Pavla proglašen je za svetitelja. Tako, danas, ne samo Beočin nego i cela sremska eparhija obeležavaju ime i svetost vladike Varnave. Narod, tako, doživljava duhovno preobraženje. Mnogi dolaze da se pred njegovim grobom pomole, krste i venčavaju.
      Janjić za to ima i objašnjenje, koje je u svojoj knjizi pretočio u snažnu poruku:
      - Molitvena sabranja dešavaju se pred grobom episkopa koji je, služeći veri, izabrao golgotu umesto podaništva. Sveća u najgušćem mraku.
      ODBIO PAVELIĆA
      EPISKOP Varnava rođen je 1914. u Geriju, u državi Indijani u Americi. Posle Velikog rata vratio se sa roditeljima u njihovo rodno Sarajevo. Otac ga je, posle završene srednje škole, odveo u Ohrid kod vladike Nikolaja (Velimirovića) po blagoslov da upiše teologiju u Beogradu i da se istovremeno zamonaši. Završio je teologiju, zamonašio se, i vratio u Sarajevo. Kao obrazovan mladi čovek iz Srpske pravoslavne crkve, bio je poštovan od svih konfesija. U to vreme Pavelić, u svojoj NDH, formira Hrvatsku pravoslavnu crkvu i poziva mladog jeromonaha Varnavu da bude episkop te crkve. Odbio je. Nije ni slutio da će mu nove komunističke vlasti naknadno ispostaviti račune.
      http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:744740-Episkop-Varnava-stradalnik-i-svetac
×
×
  • Create New...