Jump to content

Александар Апостоловски: Зашто се од Добрице Ерића није опростио ни Матија Бећковић

Оцени ову тему


Препоручена порука

https://stanjestvari.com/2019/04/08/se-od-dobrice-erica-nije-oprostio-ni-matija-beckovic/?fbclid=IwAR1eDRgaTgOF7KtLg69TR_16DS3TNMIKcb8AQSAAJtlRbv1a8oyDhv5F61I

https://www.nedeljnik.rs/zasto-se-od-dobrice-erica-nije-oprostio-ni-matija-beckovic/

...

Песници умиру сами ‒ ко се све није опростио од Добрице Ерића

dobrica-eric-sputnik.jpg
Добрица Ерић (22. август 1936 — 29. март 2019)

Добрица Ерић завршио је четири разреда основне школе. Више му није ни требало, јер су, много година касније, школе изучавале њега. Вратио се у лектире и антологије, на велике градске тргове и поља ливада. И било му је сасвим свеједно где ће рецитовати своју поезију. Да ли ће га слушати елитистички кругови или његови сељаци, јер су ионако знали сваки његов стих. И хтели су и морали, да би завршили школе!

Али када је отишао, Србија није стала, нити је дошла да га испрати. Председник Србије није на сахрану послао свог изасланика, нити се сетио да дође лично и последњи пут поздрави онога кога је морао да зна напамет, како он, тако и сви остали, јер забога, песници су давно отпевали своје. Није одложио све послове због јунака из читанки, а требало је. Тек неколико дана касније, Вучић је ипак послао телеграм, необично дирљив за њега. Ваљда се сетио.

Министар културе је можда узео слободан дан, а ако је неко морао да буде тамо, морао је да буде Владан Вукосављевић. Чак и по цену да добије алергију од шумадијског полена. Од Добрице Ерића се није опростио ни Бећковић Матија, ни остала етаблирана песничка братија. Дошао би Матија, да су му забранили. Али нису, па није видео разлог, односно политичку употребну вредност опроштаја са својим колегом великаном. То их је разликовало. Матија, и те како живахан и бунтован, мора да буде прокажен и државним указом проглашен за опаког песничког створа, као што је његов статус државног непријатеља у Црној Гори, како би одржао беседу. Добрица Ерић је његов поетски антипод. Ако је Матија српски Хомер у “реј бан” наочарима и “барбери” оделу, Добрица је био неприлагођени, разбарушени уметник из долине Груже, без икаквих амбиција да емигрира на Дорћол. Далеко је село Доње Црнуће, у срцу Шумадије и за Љубивоја Ршумовића!

Телевизије нису прекинуле редовне програме, нису прављене специјалне емисије, јер кога је брига за то што се Добрица Ерић придружио друштву мртвих песника. Због смрти поете не расте гледаност, а у његовом бајковитом свету није било места за ајфонке и шавије, гастозе и микије, јелене и даре, гејмере и инфлуенсере. Од политичара је дошао само дверјанин Бошко Обрадовић, али његово присуство није било нападно. Ако је за упад у РТС заслужио кеца, због Добрице је заслужио петицу.

Државни врх није заседао како би се одлучило да ли да Добрица Ерић буде сахрањен у Алеји великана или тамо где почивају заслужни грађани. Песник њиховог и нашег детињства имао је немерљив утицај на српску културу, али је, као последњи припадник тог племства поета, изабрао самоизолацију. Боље и то него да је завршио тако што би се обесио о конопац. Знао је Добрица Ерић да песници умиру сами!

Није желео гламурозни испраћај и државне фанфаре, јер шта би чинио испод земље на Новом гробљу, када је његова престоница, његово родно село Доње Црнуће, била његова инспирација и читав свет. А Шумадија, његова алеја Великана! Рекох већ, уместо да иде у школу, скитао је као пустињак поред потока, пешачио брдима носећи књиге, и тако самоук, донекле чудак, наставио лозу народних песника. Тако је учинио један од највећих преврата у српском језику и поезији. Сиромашан академским знањем, обогатио га је својим талентом и обојио својим маштаријама. Његов уметнички пуч био је толико снажан да су и његови савременици и наследници желели да буду исто што и он: доброћудан а бунтован, простодушан а утицајан, изолован и славан. Дечји песник кога су поново изучавали и читали њихови очеви! Клинци су желели да сазнају какав ће бити њима далеки и непознати свет који их ишчекује, а маторци су, читајући га поново, бежали из тмурне садашњости, где их немилосрдно сунце није огрејало онако топло и онако нежно као што су веровали. Онда, кад су били деца.

Живећи у раскораку са стварношћу, Добрица Ерић је схватао да су његове брдовите стазе све уже и све непроходније, те је признавао да не разуме поезију новог доба, сматрајући да је, као и уметност, она у раскораку са здравим разумом и да поприма одлике невремена. Није Добрица мислио на хладне олујне кише над Шумадијом и крошње које се повијају, стварајући нестварну полифонију његовог утопијског универзума којег није желео да се одрекне. Стари мудрац је читао и слушао неке туђе речи и гледао у нова сунца, не желећи да их ни схвати, ни прихвати. Невини и нетакнути свет природе, човечности и доброте нестајао је на наранџасто-крвавом хоризонту и песник је одлучио да остане где је и био, по цену потпуне изопштености и самоће, преурањене чак и за његове године.

За неолиберално доба, песник је постао уљез, па је његова поезија нехотице попримила идеолошке димензије. Старовременски патриотизам без мржње, одбрана ћирилице и лирско скенирање људских карактера у којима није препознавао похлепу, бездушност и егоизам, као наративе новог сунца које нас пржи, постали су непожељни, а чистота младалачких љубави и одрастања, предмет ироничних подсмеха.

Велики Перо Зубац који је пет деценија друговао са Добрицом, био је изненађен призором на сеоској сахрани. Човеку који је написао “Мостарске кише” Шумадија није била далеко. Али до сеоцета у ком је 22. августа 1936. године рођен Добрица Ерић, није дошао ни Јустин, владика жички. Међу 500 или 600 људи, био је ту сеоски парох и две монахиње из манастира Враћевшница.

Перо Зубац ми каже да се тада присетио заседања Скупштине Србије, на дан када је Тома Николић био биран за председника Скупштине, са кратким роком трајања. Тога дана, умро је велики Стеван Раичковић и нико се није сетио да каже: “Станите, данас је умро велики песник.”

Ову Србију и овакав свет, Добрица Ерић није разумео. Као што ни они нису разумели њега.

Као што ни за момка из цвећа ливада, није била девојка из града!

Наслов и опрема: Стање ствари

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Немушт је човек кад треба да се опрости са Човеком! Грло се стегне, усне се осуше, узбуркају се мисли, али Реч никако да потекне. Уместо свеће воштанице за Великог Човека, Србина-Светосавца, сељака који је волео своју Шумадију више и од живота, а дозивао је и остале српске крајеве у својим песмама, прилажем ову дивну песму Вељка Петровића, у нади да ће је добри наш Добрица Ерић понети са собом на Небо, да је, поред свих својих песама, одрецитује свим нашим сродницима који чекају Васкрсење мртвих и Живот будућега века...

 

КАД СЕЉАК УМИРЕ

- Како си жут, као смиље, деда,
А чело ти хладно к'о од леда.
Срце ти бије полагано.
...Умрећеш, деко.
- Видим, 'оћу' 'рано.
Па кажи нека дође брата,
да ми сандук мери, једва од по хвата.
Хја, шта ћеш, 'рано, године, копање,
па човека, смање...
А једно нека попи оде.
... О, Боже, звоне л' то? Дај ми чашу воде.
- У вароши звони. Ево, дедо, чаша.
- Јесте, јесте, чујем, то су звона наша.
... Давно сам их слуш'о са наших салаша...
- Откуд баш сад, деда?
- То се рећи не да.
Ти си млада, синко, ал' ћеш и ти знати.
Даће Бог, па ћеш и ти умирати...
Који је сат, 'рано?
- Деда, прош'о пети.
- Кад је, синко, Ускрс?
- Прексутра су Цвети.
Да л' ти смета сунце? Упире л' у очи?
- Остави, и хајде, још мало се бочи;
узми ме под руку, - тако,
па полако,
изведи ме на пањ, тамо под чардаком,
да ме још једанпут сунце мије зраком...
.......................................................
Пшеница у цвету лелуја, мирише;
Из вароши звони све тише и тише...
Сунце скоро зашло, још остаде кришка.
Пас се око ногу старог газде свија,
а деда се смеши на маторог пришка,
и полако гута ветар што ћарлија.
... Он чује тестеру, рендо да пијуче,
осећа да срце све му лакше туче.
На уморне очи навлачи се опна;
он тоне у море са овога копна.
Жао му је земље, свечара и вока,
али шта ће кад је доспео до рока.
... Нека топла туга, покорна и смерна,
к'о равница ова, блага, неизмерна,
задрхтава њиме,
к'о лист кад застрепи при застуку зиме.
Једна топла туга без бола и јада,
као оног брста што с јесени пада.
Једно здраво знање и храбро предање,
једно снажно, крупно, вечно осећање
исконског јединства црва и планета;
једна добра вера, урођена, света,
коју мирис даје сена и угара,
коју живот рађа, која живот ствара,
што збори у дажду и у крављем муку,
што брекће у снази жетелачких руку:
вера измирења без свести и суда,
вера која буја из љубави груда...
.......................................................
Хладан сутон пао; и деда се стрес'о.
Уздахну нечујно: - а сад хајде, снаго!
- и осетив чврсто, младо, топло месо
на плећима њеним, осмехну се благо.
.......................................................
И кад је лег'о на узглавље меко,
он заиска свећу, и мирно је чек'о,
и умро је тако као што је рек'о,
- ни душа му није отишла далеко...

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Матија Бећковић и Ршумовић тешко да су сами "подобни", а о "естаблираној песничкој елити", у време када песници једва налазе издаваче, је тек смешно говорити.

Реч је о двојици људи који су и сами у позним годинама, па не знам да ли је баш праведно замерати им што нису стигли на сахрану свог колеге, и из тога извлачити неке закључке.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ko  жели нађе начин, ко неће нађе изговор.

Другачије није ни могло да буде...јер песници умиру сами.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 12 часа, Хаеул рече

Матија Бећковић и Ршумовић тешко да су сами "подобни", а о "естаблираној песничкој елити", у време када песници једва налазе издаваче, је тек смешно говорити.

Реч је о двојици људи који су и сами у позним годинама, па не знам да ли је баш праведно замерати им што нису стигли на сахрану свог колеге, и из тога извлачити неке закључке.

Mislim da poenta clanka i nije bila da se njih dvojica prosto prozivaju, nego da se naglasi kolika je danas postala velika nasa samootudjenost: tolika da su i velikani duha postali udaljeni jedni od drugih kao usamljeni putnici u "zemlji suhoj i bezvodnoj". Tako bar meni govori ovaj tekst.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 минута, obi-wan рече

Mislim da poenta clanka i nije bila da se njih dvojica prosto prozivaju, nego da se naglasi kolika je danas postala velika nasa samootudjenost: tolika da su i velikani duha postali udaljeni jedni od drugih kao usamljeni putnici u "zemlji suhoj i bezvodnoj". Tako bar meni govori ovaj tekst.

Свакако, али свеједно су прозвани, зар не? 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 27 минута, Хаеул рече

Свакако, али свеједно су прозвани, зар не? 

Ako znamo da taj povrsni sloj nije poenta price, ne vidim zasto bismo to naglasavali.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, obi-wan рече

Ako znamo da taj povrsni sloj nije poenta price, ne vidim zasto bismo to naglasavali.

Зато што је и тај површни слој део текста. Многи неће ни видети даље од тог слоја.

Аутор није требало да помиње имена, а поменуо их је, и то свакако не случајно.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 32 минута, obi-wan рече

Mislim da poenta clanka i nije bila da se njih dvojica prosto prozivaju, nego da se naglasi kolika je danas postala velika nasa samootudjenost: tolika da su i velikani duha postali udaljeni jedni od drugih kao usamljeni putnici u "zemlji suhoj i bezvodnoj". Tako bar meni govori ovaj tekst.

Лепо си то приметио, брате! Аутор текста често уме да ”соли памет”, нарочито када пише о црквеним (горућим) темама, па ми није намера да га пуно браним. Суштина је да људи попут Добрице Ерића читав свој живот проживе тихо, скромно и спокојно, некако скрајнути и ненавикнути на гламур, па им и смрт и сахрана буду тихе, скромне и спокојне, што је за њих, у ствари, највећа награда. Присуствовати једној таквој сахрани, скромној, спокојној и тихој, велики је поклон за оне који се ту задесе, случајно или намерно. Очигледно је да је то најбоље схватио Перо Зубац, када је из Војводине - и сам добрано стар - запуцао до питоме Шумадије, да се поклони сени свог великог пријатеља, и још већег Човека. Све остало је небитно.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Хаеул рече

Зато што је и тај површни слој део текста. Многи неће ни видети даље од тог слоја.

Аутор није требало да помиње имена.

Moguce. Medjutim, u datom momentu meni to nije zasmetalo.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Талични Том рече

Очигледно је да је то најбоље схватио Перо Зубац, када је из Војводине - и сам добрано стар - запуцао до питоме Шумадије, да се поклони сени свог великог пријатеља, и још већег Човека. Све остало је небитно.

Upravo tako.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки др Иринеј: „Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину.”

      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у среду, 25. марта/7. априла 2021. године, на празник Благовести, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, архимандрит Леонтије (Француски), свештенство Епархије бачке и новосадски ђакони.
      Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да се у току Великог и Часног поста, у нашој припреми за највећи Празник, налази и данашњи празник Благовести: „Сви потоњи празници, којима Црква проповеда, односно саопштава радосну вест о догађајима спасења, сви су на тај начин нека врста продужених Благовести. Сви они извиру из овога догађаја и овога празника. Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду, од Адама и Еве па до краја историје, и зато управо изабраној и удостојеној да се преко ње, на чудесни и натприродни начин, роди Богочовек, Спаситељ света – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину. Да није било њене чистоте и смерности, послушности вољи Божјој, такође се то не би остварило, али управо зато што је била Пресвета и Пречиста – то се десило. Управо та сарадња, та синергија воље Божје која жели да се сви људи спасу, у познање истине дођу и вечним животом живе, и спремности на учешће у том божанском Домостроју спасења од стране људскога рода, што је изражено кроз пристанак и послушност свете Дјеве, то је извор нашега спасења. Данашњи човек обично држи до себе, до своје воље, до својих потреба, и веома тешко може да схвати, чак и када је хришћанин, да је наша воља само тада добра, благословена и спасоносна, када се поклапа са вољом Божјом, а да је у сваком другом случају, када је противна вољи Божјој или када је далеко од воље Божје, она онда извор сваке наше несреће. Зато је веома важно да и ми, као правило свога живота, узмемо то, чак и у оваквом времену када кроз болести и заразе – то није први пут у историји, нажалост ни последњи – људи страдају, многи и умиру. Дакле, у том времену ова блага и радосна вест нам је насушна потреба и можемо је дубље осетити него у такозваним мирним временима.”
      Током свете Литургије, Епископ бачки др Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Николу Дувњака.
      Појао је хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, под уметничким руководством професора Снежане Жујић.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Драгана Милошевић,
      Свeштeник Жeљкo рaди у кoвид бoлници, a oткриo je штa му гoвoрe oбoлeли кoje сe бoрe зa живoт.
      Teшкo oбoлeли oд кoвидa, бeз свojих нajмилиjих, бeз рeчи утeхe, прeпуштeни сaми сeби и здрaвствeним рaдницимa, нeкaд нeсвeсни вeзaни зa крeвeт, интубирaни сa иглoм у руци, oкружeни aпaрaтимa и другим пaциjeнтимa, умиру сaми.
      Свeсни схвaтajу кoликo je здрaвљe битнo, мoждa и гдe су пoгрeшили, aли oнo штo им je прeкo пoтрeбнo je свaкaкo утeхa. Ниje лaкo. И вeрoвaтнo никoм тaкo нeштo пoжeлeли нe би...
      У тим тeшким трeнуцимa нeкo oд њих пoсeгнe зa вeрoм, aли кoмe дa сe пoвeри. Нa срeћу, вeћ нeкo врeмe у кoвид бoлници у Бaтajници рaди здрaвствeни рaдник Жeљкo Joвaнoвић, зaпoслeн у кaрдиoвaскулaрнoj хирургиjи у Клиничкoм цeнтру Србиje, aли збoг пoтрeбe пoслa прeбaчeн je нa нeкo врeмe нa прву линиjу фрoнтa прoтив кoрoнe.
      Кaжe, ништa чуднo. Чeстo њeгoвe кoлeгe пoпуњaвajу нa тaj нaчин кoвид бoлницe. Oнo штo je чуднo и лeпo je тo дa je Joвaнoвић истoврeмeнo и свeштeник eпaрхиje шумaдиjскe, a служи у Бaрajeву.
      У рaзгoвoру зa Курир oткривa дa je у бoлници здрaвствeни рaдник кojи дaje тeрaпиje и бринe o здрaвљу пaциjeнaтa, aли и свeштeник кojи бринe o њихoвoм духoвнoм здрaвљу.
      - Рaдим нa oдeљeњу интeзивнe нeгe. To je сликa људи пoрaжeних бoлeшћу, нeки и стaрoшћу... Бoрбa зa вaздух, чeстo вeзaни дa нe би нeсвeснo пoчупaли иглe и тубусe кojи их држe у живoту. Oкружeни тeшким бoлeсницимa. To je сусрeт сa тугoм и чeмeрoм. Бoг ми дaje снaгу дa приђeм свaкoм oд њих и дa их пoмилуjeм и кaжeм нeкoликo лeпих рeчи, чaк иaкo тo нe oсeтe и нe чуjу. Пoмoлим сe зa свaкoг oд њих, дaм им тeрaпиjу и тo je oнo штo мoгу - причa oтaц Жeљкo.
      Кaкo кaжe, нa њeгoвoм oдeљeњу имa и свeсних пaциjeнaтa, кojи мoгу дa причajу, тe им je дрaгo дa сa нeким пoрaзгoвaрajу, a буду joш срeћниjи нaкoн сaзнaњa дa je и свeштeник.
      - Кo у испoвeдaoници. Бoлeст примири чoвeкa. Причajу o свeму, aли нajвишe o свojим стрaхoвимa. A нajвeћи стрaх им je oд смрти. Зaштo тaкo, питaтe сe. Зaтo штo сe ти људи плaшe свojих грeхoвa. Плaшe сe судa бoжиjeг. Maлo кo oд њих тугуje зaтo штo oстaвљa кућу и oвoзeмaљскa блaгa, сaмo им je битнo дa сe испoвeдe и дa им дeцa буду дoбрo. Нeкaкo кaд сe суoчe сa смрћу нe мислe вишe o сeби и нe тугуjу тoликo зa oвим живoтoм - кaжe oтaц Жeљкo и дoдaje дa бoлeст oпoмeнe и дa мнoги дoђу дo сaзнaњa дa су трчaли стрaнпутицoм.
      Присeћajући сe jeднoг oд рaзгoвoрa, кaжe дa му чeстo пaциjeнти трaжe дa им oбjaсни штa су пoст, причeст и испoвeст, jeр тo дo сaдa никaдa нису урaдили, a зaпрaвo су у тoj бoлeсничкoj пoстeљи прeпуштeни сeби и Бoгу.
      - Jeднa жeнa ми je рeклa дa joj je жao кaкo je прoвeлa живoт. Mнoгo сe бoрилa и стицaлa мaтeриjaлнa дoбрa и дa je врлo мaлo билa с пoрoдицoм и приjaтeљимa. Кaкo je рeклa: "Живeлa сaм кao дa имaм двa џaкa живoтa. Jeдaн дa трoшим дa стeкнeм нeштo, a други дa уживaм у свojим плoдoвимa". Meђутим, кaкo je рeклa, дoк сe oкрeнулa живoт je прoшao... - присeћa сe oтaц Жeљкo и дoдaje дa су људимa, нaжaлoст, црквa и мaнaстири успутнa мeстa и мeстa нa кojимa oду туристички, a кaд oбoлe схвaтe дa тo ниje трeбaлo тaкo.
      Toгa пoстajу свeсни oни кojи сe бoрe зa вaздух. Oтaц Жeљкo кaжe дa гa мнoги пaциjeнти питajу кaд ћe кући, aли нaжaлoст нeки тo нe дoчeкajу.
      Блaгoслoв влaдикe Joвaнa
      Oтaц Жeљкo Joвaнoвић кaжe дa je зa рaзгoвoрe сa пaциjeнтимa трaжиo блaгoслoв влaдикe шумaдиjскoг Joвaнa и дa сe зajeднo oд пoчeткa пaндeмиje мoлe у свим црквaмa и мaнaстиримa.
      - Moлимo сe свaки дaн зa бoлeснe, aли и зa лeкaрскo oсoбљe, дa и њимa Бoг дa снaгу дa издржe и спaсу штo вишe живoтa - кaжe Joвaнoвић.
      - Teшкo je кaд дoђeм у смeну и сaзнaм дa je нeкo с ким сaм дo jучe причao прeминуo. Mнoгo je битнo дa схвaтимo дa кaд сe чoвeк пoбуни прoтив Бoгa oндa и прирoдa вишe нeћe дa му служи. Oнa сe пoбуни, нaилaзe пoплaвe, зeмљoтрeси, рaзнe бoлeсти... Jeр кaд пoглeдaмo зaтвoри су прeпуни, лудницe су пунe, бoлницe су пунe, a уђитe у црквe. Дa ли тaмo имa гужвe - питa oтaц Жeљкo и нa крajу нaглaшaвa дa нaрoд мoрa дa сe чувa и дa сe присeти кaд je пoслeдњи пут биo у цркви.
      Joвaнoвић кaжe дa нису сaмo пaциjeнти oни кojи трaжe рeчи утeхe oд њeгa вeћ дa тo чeстo трaжe и кoлeгe сa кojимa рaди у бoлници.
      - Чeстo умoрни, нa измaку снaгe, oкружeни чeмeрoм и jaдoм и oни нa нeки нaчин стрaдajу. Дoлaзe дoктoри, прoфeсoри, мeдицинскe сeстрe. Нe причaмo сaмo o бoлeсти нeгo o живoту уoпштe - кaжe нaш сaгoвoрник.
      Преузето: Kurir.rs/Jeлeнa Рaфaилoвић
      ДНЕВНЕ НОВИНЕ КУРИР: НИJE СMРT OНO ШTO ИХ НAJВИШE ПЛAШИ - Епархија Шумадијска
      WWW.EPARHIJA-SUMADIJSKA.ORG.RS Свeштeник Жeљкo рaди у кoвид бoлници, a oткриo je штa му гoвoрe oбoлeли кoje сe бoрe зa живoт. Teшкo oбoлeли oд кoвидa, бeз свojих нajмилиjих, бeз рeч...  
    • Од Рапсоди,
      Из дневника 1973-1983.   (Уторак, 9.новембар 1976.)
      Глупави сукоб на академији(Св.Владимира) : једни студенти  обличе друге за "јерес" ( јер (ови други) не целивају сваки пут све иконе!) и за недовољну духовност; и још глупљи, замршени случај  студента који жели да  "егзоцира"другог студента, и томе слично.Та мутна узбурканост лицемерне псевдо-религиозности, та прожетост свеколике атмосфере демонским самопотврђивањем, "духовном мржњом"- све то притиска психу...Сви имају "проблеме", све је некако "распаљено",извитоперено, карикатурално и за све потежу и у све утрпавају "Бога" и "Православље".Осећам да унаоколо нема ниједног срећног човека, човека који је срећан оном срећом која би, чини се, требало да се излива из богослужења, молитве,богословља, итд.Као да би се на религију могле применити  Толстојове речи из( Ане Карењи): " Све се пореметило у дому Облонских .." Сви ми и себи и другима тврдимо:" Човек је несрећан без Бога"Али, зашто је, он онда, тако несрећан  "са Богом" ? Зашто таква "религија"амплификује (појачава) све оно што је тричаво и рђаво у човеку: гордост самоузношење, страх ? То су питања која себи постављам већ годинама.Као да у свету више нема оног спокојнога, смиренога,радоснога и слободнога стајања пред Богом,  "хођења пред Богом";  као да више нигде нема  онога: " Делјте Господу своме са страхом и радујте Му се са трепетом".
      И гле, радујеш  се сваком тренутку самоће, јесењега сунца на златноме листу, потпуне "утишаности" и анонимности живота.
×
×
  • Креирај ново...