Jump to content
  1. nebica933

    nebica933

  2. АлександраВ

    АлександраВ

  3. Bokisd

    Bokisd

  4. Адриана92

    Адриана92

  5. Милан Ракић

    Милан Ракић

  6. Vladan :::.

    Vladan :::.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 11. септембра 2020. године, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, свету архијерејску Литургију у цркви Рођења Светог Јована на Централном гробљу у Београду.        
      Саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Драган Павловић, презвитер Иван Штрбачки, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Драган Танасијевић и Саша Глишић.   Поред многобројног верног народа, празничном богослужењу молитвено су присуствовали генерални директор ЈКП Београд мр Драган Балтовски, управник Централног гробља г. Владимир Гулишија, као и чланови Црквеног одбора.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији на празник Успења Пресвете Богородице, у петак, 15/28. августа  2020. године, у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, архимандритâ Прокопија (Тајара) и Василија (Костића), свештенства и ђаконâ Епархије бачке.     Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвештени владика Иринеј је истакао да се сви догађаји из живота Пресвете Богородице посебно прослављају. „Празник Успења Пресвете Богородице је празник њеног уснућа, када она напушта овоземљаски свет и живот, и прелази у живот вечни, у заједницу и наручје свога Сина и Господа. Дан упокојења светих се слави као дан њиховог истинског рођења, јер смрт није прелазак у ништавило, небиће, непостојање, него је прелазак душе из тела у Царство Божје. То посебно важи за празник Успења Пресвете Богородице. Она је – будући истинско, најчистије, најсветије људско биће – нова Ева, нова истинска Мати Живота. Њена смрт је прелазак из смрти у живот – животворна смрт. То се истиче у црквеним песмама данашњег празника. Пресвета Богородица није остала телом у гробу, него је Бог на посебан начин њу прославио: Господ је на чудесан начин њено тело, после тродневног почивања у гробу, узео к Себи на небо. У кондаку данашњег празника се каже да тело оне која је родила Живот – Господа Исуса Христа – гроб и смрт нису могли да задрже, него је она претстављена из смрти у живот. Зато и ми, молитвено се обраћајући Пресветој Богородици, као Мајци свих нас, уверени смо да њена материнска љубав као невидљиви омофор закриљује цео свет и сву Божју творевину, и – преко ње – свака наша молитва допире до Господа”, нагласио је Епископ бачки Иринеј, уједно честитајући празник верном народу, а посебно парохијанима Светоуспенског храма у Новом Саду, који прослављају храмовну славу.   У току свете Литургије, Епископ бачки г. Иринеј је рукоположио ђакона Миладина Божиловића у чин презвитера, а Епископ мохачки г. Исихије је рукоположио катихету Милована Крстића у чин ђакона.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од JESSY,
      Данас смо чули недељно Јеванђеље о свадби, о свадбеном и несвадбеном руху. Ова прича нам одсликава ту свадбу Јагњета Божијег о коме говори Откровење (19; 9). То вече које ће доћи на крају дана када настане крај историје, када наступи последња жетва смрти после последње битке за људске душе између Бога и ђавола. И ми нисмо само посматрачи у тој бици – ми у њој учествујемо и позвани смо да уђемо у победу Господа нашег, на тај празник на који нас Он све позива.
      У тој причи говори се да се Царство Божије “уподобило човеку цару” и потом се описује историја позивања на свадбу. То значи да се у људској историји отвара Царство Божије, позивнице су као што знамо, не једном у историји већ биле послане и већ биле одбачене. На крају крајева Господ се обраћа свима – први пут после одбацивања од стране богоизабраног народа израиљског, потом после одбацивања међу вернима – како нико не би био лишен те Божанске радости.
      Како кажу Свети Оци, Христос је Младожења, а Невеста је Црква и сви верни учествују у том браку. У празнику који је припремљен ради брака, где се свакоме даје опроштај грехова и ми сазнајемо како је Господ милостив према нама. То је утеха од Самог Утешитеља, Духа Светог и испуњење свих завета. У том царском празнику љубави могу учествовати они који знају шта је љубав Божија и који су се придружили тој љубави.
      Ко је позван? Свако ко је бар једном чуо речи Јеванђеља, нека то тумачи као лични позив њему од стране Господа да дође на тај празник. Нико није искључен осим оних који сами себе искључују.
      Како Христос брине о свакој души! Када позвани оклева да дође, он шаље своје слуге да зове друге који желе. Двери Небеског Празника остају увек отворене, чак и онда када је свадба почела. Још се може доћи и све је за нас припремљено. Небо је спремно да нас прихвати. Ми смо само дужни да за то будемо спремни. Како узвикује преподобни Силуан Атонски и сви свети: “Господе, зар је све то за нас?” Како каже света праведна Јелисавета: “Откуда то да Сама Мајка Господа мојега дође код мене!” Сама Мајка Божија позива лично сваког од нас да буде учесник Божанске свадбе Његовог Сина.
      И тако, у причи нам је показано како људи дочекују такав позив. Позвани нису хтели да дођу. Узрок због кога они не прилазе Христу није у томе да они не могу доћи, него у томе што неће. Штавише, идући за својим послом они су презрели позив. Они презриво сматрају да не треба да иду на Божански празник: “Ми сами можемо организовати свој сопствени празник. Ми можемо имати свој сопствени земаљски празник и не треба да идемо тамо, то не завређује нашу пажњу”.
      Велики број људи умире због таквог немара. Они нису непријатељски расположени према христу и Цркви, они су апсолутно равнодушни према ономе што се тиче спасења њихове душе. Земаљске бриге – поље или трговина како је речено у Јеванђељу и због тога они одбијају позив.
      Заиста, земно захтева марљивост и труд и Господ то благосиља – човек мора да се труди на земљи у зноју лица свога. Но, тешко нама када то земаљско испуњава не само наше руке, него и цео наш ум, и наше срце, па постаје непремостива препрека између нас и Христа!
      И не треба да нас чуди то како су поступили са посланицима Цара – ухватили их и унизили и убили. Јер ми знамо да су увек, у свој људској историји, тако поступали са пророцима Божијим. Тако су убили и Претечу – највећег рођеног од жене. Тако су убијали и Христове апостоле. Тако се јавио венац старих и нових мученика на челу са царским страстотрепцима. И сви ми које Господ свакодневно позива на празник, треба да будемо за то спремни.
      Даље ми видимо како праведни гњев Божији стиже злочинце. Цар се разгњевио јер је грех убиства слугу Божијих прешао све границе и уистину вапије ка Небу. У Јеванђељу је речено да је цар послао војску, истребио убице и спржио њихов град. Убиство слугу Божијих и прогон Цркве, брже од свега осталог препуњава чашу трпљења Господњег и испуњава меру кривице народне који попушта да се све то догоди.
      Господ, како је речено у причи, посећује тај народ великим катастрофама. Тако је било у Израиљу, тако је било, тако је и данас са Русијом. Ми смо на крају ипак прославили царске страстотрепце и читав венац нових руских мученика и исповедника. То нам даје наду да ће сва Црква и сав народ наш постати свестан шта се са нама догађа и да ће се заиста суд Божији променити у милост. Но, то не сме бити само спољашње прослављање – сва Црква и сав народ треба да се прикључе томе.
      Одбацивање Бога увек у себи скрива погибију. Сам Бог шаље посебне невоље таквом народу. У Јеванђељу је речено да је цар послао Своју војску против убица. И римска војска која је седамдесете године разрушила Јерусалим – буквално неколико година пошто је Спаситељ у причи предсказао тај догађај – била је војска Божија. И како каже свети Јован Златоусти, сва војска, све армије света које постоје, припадају Богу. Оне су у власти Божијој ма како страшно та војска изгледала. Па тако и немачко-фашистичка војска и војска унутрашња која је војевала и може да војује против сопственог народа, и војска НАТО која уништава Србију, и чеченски бандити. И оне војске које стоје на источним границама наше Отаџбине и само чекају тренутак када ће их Господ послати да испуне своје назначење. Нема двовлашћа на земљи, сам ђаво чини само оно што му Бог попусти да учини и Бог то попушта ради добра, у сврху Својих циљева.
      То не значи да Бог фаворизује непријатеље изабраног народа Божијег, према непријатељима народа који чува истину православља, истинску веру. Али само зарад очувања те истинске вере захваљујући којој људи могу ући у Царство Божије, шаљу се туге и невоље. И Господ користи тај Свој бич како би уразумио верне и како би зли могли избљувати своју нечастивост. Они такође неће избећи своју казну, ти нечастивци, него је само погоршавају. Но, њима Господ и даје слободу да пројаве себе када се ми одричемо истинске слободе од тог позива на свадбу вечне радости коју нам нуди Господ.
      И ми слушамо каква је туга код Домаћина свадбе за оне који Га одбацују. Брачно весеље је готово, а позвани нису били достојни. Они су игнорисали предност што су први позвани. И сви они који гину, гину само по својој кривици – не зато што Бог тако жели, него зато што су они дали предност своме, у односу на оно што Бог нуди.
      Ужасне су спољашње туге и невоље и неће их избећи нико ко одбацује Господа. Али како се испоставља, није то најстрашније. Најстрашније је доћи на свадбу и бити са ње истеран. Најстрашније је лишавање те радости коју је Господ приготовио нама.
      Како се испоставило, није у брачном руху тај човек – један од злих којим се попунило сабрање (свадбени скуп се напунио добрим и злим, свима онима који су пожелели да дођу). Обратите пажњу како је откривен човек који није обукао свадбено рухо. Он је откривен када је цар изашао да осмотри госте на банкету. Сваки спољашњи изглед пред очима цара нестаје, све постаје обнажено. Нико није могао приметити лицемера да није обучен у свадбено рухо, док није дошао сам цар и осмотрио све госте. Само Бог може знати ко од нас испуњава своје истинско служење, а ко не испуњава. Ми можемо да се заваравамо у односу према људима, а Господ никада. И пре Васкршњег празника Он показује Цркви Своје светитеље обучене у беле одежде и саветује нама да их својим трудом и покајањем такође купимо док није касно.
      Како се испоставило, неко од нас је обучен у свадбену одежду, а неко није. Ако се тако деси да свештеник изненада дође у храм без расе или без свештеничке одежде уђе у олтар, он говори саслужитељима: “Опростите, нисам у свадбеном руху”. Чак и спољашња одежда свештеника на одређен начин симболизује свадбену одежду којом је Дух Свети обукао своје служитеље. Но, Господ говори о већем.
      Преподобни Силуан прича како му је једном у Великом посту Господ омогућио да види јеросимонаха старца духовника у лику Христовом, како стоји са епитрахиљем и исповеда: “Када је на исповест стигао овај монах (преподобни Силуан говори о себи), он је увидео да је младо лице као у дечака тог духовника, седог старца, који је сав сијао и личио на Христа. Тада је тај монах схватио да тај духовник врши службу у Духу Светом и Духом Светим се праштају греси онима који се кају”. И преподобни Силуан додаје: “Кад би људи видели у каквој слави служи свештеник, они би пали од тог виђења. И кад би сам свештеник видео себе у каквој небеској слави он стоји вршећи своју службу, он би постао велики подвижник како ничим не би увредио благодат Светог Духа која живи у њему”.
      Ја сам вам већ приводио причу једног епископа о свештенику који је живео лењо и немарно. И када је умро, стао је пред Господа. Видећи да не може рећи ништа у своје оправдање, да он не предстојава у свадбеној одежди пред Господом, он је рекао: “Господе, ја сам 40 година стајао пред Престолом!” и Господ му је одговорио: “Ја тебе тамо ни једном нисам видео”.
      То значи да наше спољашње служење не може бити никакво оправдање за нас. Преподобни Силуан говори о слави у којој предстојава сваки свештеник. А Свети Оци говоре да је сваки човек обучен у ту славу – славу подобија Божијег. Посебно крштен човек. Сви ми који смо се у Христу крстили, у Христа смо се обукли. Ако би ми видели ту своју славу, ми би схватили какав дар духовни од Господа издајемо.
      Нико се не може сакрити од Господа – ето о чему говори данашња прича. Само што је ушао цар, одмах је његов поглед пао на човека који није био у свадбеној одежди. Нека се нико не нада да ће се прикрити у великом мноштву људи ма колико их било, у гужви или у храму где је мноштво људи као за Васкрс. И када сав народ Божији, цео род људски буде сабран за васкрсење из мртвих – такав човек ће увек бити видљив. Зашто је увек видљив такав човек? Зато што он присуствује на Царској небеској свадби а његово срце није тамо. А Господ срцевидац види да нема тог човека у Божанској радости.
      Свети оци говоре да је свадбено рухо у ствари настројење срца где је сав наш живот у сагласности са Христовим Јеванђељем. Погледајте, тај човек на свадби није био наг и није био у ритама. Он је био обучен, можда и сасвим пристојно. Али он није имао свадбено рухо. Само они који се тако обуку у Христа, за које је сијање Духа Светог постало њихова одећа, спремни су за свадбу. Само они за које је Христос све – могу присуствовати празнику Господњем у свадбеном руху. Ето какво треба да буде наше покајање.
      Христос се обраћа човеку који није био у брачном руху: “Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?” Какво ненадано питање за онога који је гордо седео на свадби, како му се чинило на месту које му је поуздано припадало. Долази такав човек у храм и зна да је он ту, ево стоји поред те иконе, и чини му се да нико више не може претендовати на то место. Он се већ осећа као код куће, још мало и он ће прећи у Царство Небеско. “Пријатељу – говори му Господ и та реч удара право у срце. “Ти се само претвараш да се држиш завета својих, како си ти овамо доспео? Како си се усудио доћи овамо и помешати се са мноштвом људи када си знао да је твоје срце потпуно криво пред Богом? Колико си пута у животу занемарио позив Господњи! – рећи ће нам Господ на свом последњем брачном празнику. – Колико пута си ти пропустио недељну службу, празнична богослужења! Колико пута си приступио тајинствима без расуђивања о Телу и Крви Господњој! Како си ти доспео овамо на Господњу трпезу, у таквом време, без смирења Христовог, без освећења Бога – не кроз двери, него неким другим путем, као лопов и разбојник?”
      Запитајмо сами себе сви ми који стојимо у храму: “Како сам ја доспео овамо? Да ли код мене има брачног руха? Да ли сам јуче приликом читања правила за свето причешће, обратио пажњу на речи у молитвама о томе да ли на мени има тог свадебног руха, а ја сам се дрзнуо да уђем у небеске одаје? Када би ми судили себи, не би нам било суђено.
      Он је, говоримо о том човеку, ћутао. Човек је стајао нем, разобличен сопственом савешћу. Зато што нема ничег тако тешко опростивог, нема већег греха, него стајати без покајања усред Божије благодати. Стајати тамо где је Божанска светлост и Божанска љубав – без љубави, без упознавања са њеном светлошћу.
      Сетимо се каква је пресуда била изречена том човеку. “Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба”. Али само опасним криминалцима се везују ноге и руке! Свети оци говоре да ми ако не творимо дела која су нам заповеђена, ако не будемо ишли путем Господњим, онда ће нам бити свезане и руке и ноге. Ми смо већ свезани и немогуће нам је противити се казни Божијој. Нико не може побећи од вечне казне.
      Тај човек се истерује са блиставог свадбеног весеља у таму. Пакао, то је спољна тама. То је оно што је изван Небеса – тамо где нема ни зрачка светлости, где нема никакве наде на светлост. И много је званих на свадбену свечаност, говори Господ, но мало је изабраних. Бог одбацује све који желе ући у царство Његово, без испуњења воље Његове. Он их низвргава у таму најдубљу – тамо где бораве спољни, они који су одбацили Бога, тамо где је пакао.
      Ми данас живимо у таквом свету где спољњи свет постаје све већи пакао. Где је грех већ норма, и као да му више не треба покајање. И у том паклу, када се у потпуности разоткрије његов садржај, показаће се и они међу нама који су само споља припадали Цркви Христовој.
      Како велика и како страшна може бити казна Божија! Каквим катастрофама може задесити Господ сваког човека који је у вери лицемеран, и сву Цркву и сав народ. Но, бесконачно је страшно бити лишен радости да се са Господом присуствује свадбеном весељу Његовом. Сједињење хиљаду геена, говорио је свети Јован Златоусти – то није ништа у поређењу са тим да човек може бити одбачен од лица Божијег. Нема веће казне него бити лишен те радости. Зато што нема већег блаженства него бити са Богом у свему што он има.
      https://facebookreporter.org/2015/09/26/протојереј-александар-шаргунов-нико/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Интервју Владике Антонија, доктора теологије, викарног Епископа моравичког и старешине Подворја српске патријаршије у Москви за часопис "Вести" у Ваљеву - штампано издање за 06. август 2020. године.   1. У години када обележавате 50. рођендан и 14-годишњицу архијерејске хиротоније, Патријарх Московски целе Русије Вас је одликовао орденом Светитеља Алексија Митрополита Московског (III степена), Митрополит волоколамски Иларион Вам је уручио највише одликовање Одељења спољних црквених послова Московске патријаршије, председник Руске Федерације Владимир Путин потписао је указ којим сте удостојени ордена Пријатељства „за велики допринос у развоју духовних и културних веза, као и за активну просветитељску делатност“. Шта за Ваш досадашњи рад на овом пољу значе ова признања?   - Пре свега, хвала вашим новинама за исказано интересовање да кажемо нешто више о животу и раду представништва наше Цркве – Српског Подворја у Москви. Као што сте већ поменули, ова 2020. година – иако обележена великом епидемијом корона вируса, за мене лично је ипак имала и посебан значај. Бог је тако удесио да сам у истом дану обележио два догађаја: најпре мој 50. рођендан, а затим – што је за мене итекако важније – 14. годишњицу хиротоније за епископа Српске православне цркве.   Неких десет дана раније, на празник Светих апостола Петра и Павла – Петровдан, у чију част је и подигнут наш храм у Москви, служена је Света Литургија којом је началствовао Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Том приликом, Његово Високопреосвештенство ми је уручио медаљу Светог Марка Ефеског – највише одликовање Оделења спољних послова Московске Патријаршије, којим председава управо Митрополит Иларион.   Сваке године, на празник Обретења иконе Пресвете Богородице „Казанске“ (21. јула) – што је уједно и велики дан за град Москву јер је захваљујући заступништву Пресвете Богородице, а посредством њеног чудотворног образа, дошло до ослобођења Москве од пољско-литванских окупатора 1612. године – руски председник потписује посебан акт којим се награђују одређена лица из свих сфера руског друштва. Орден Пријатељства – који су од Срба добили бивши председник Томислав Николић, затим министри: Ивица Дачић и Ненад Поповић, као и наш прослављени уметник Емир Кустурица, и поред све скромности, ипак морам рећи да је за мене било велико и пријатно изненађење.   Напосе, на велики црквено-државни празник Крштења Русије (28. јула), Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирило ми је уручио одликовање Руске православне цркве – орден Светог Алексија Митрополита Кијевског и Московског. Истога дана, мој велики пријатељ још из студентских дана у Московској духовној академији – Архиепископ верејски Амвросије, намесник извесног Сретењског манастира у Москви, наградио ме је Медаљом ове древне московске обитељи.   Налазећи се, ево већ пуних осамнаест година на челу обновљеног Подворја Српске православне цркве у Москви, све горе поменуте награде су сведочанство да се много тога урадило – прво на обнови нашег храма у Москви, а затим и на унапређењу односа између наша два братска словенска народа и наше две сестринске православне Цркве. Уједно, ово ми је подстрек да и даље наставим у истом духу, а све у славу наше Свете Цркве и нашег отачаства.   2. Како, након непуне две деценије, откако сте старешина Подворја Српске православне цркве у Москви и својеврсни амбасадор Српске православне цркве у Москви, оцењујете тренутну сарадњу Руске и Српске православне цркве и руско-српске односе?   - Верујем да ћете се сложити са мном да не постоје, не само два словенска, већ два народа било где на свету која негују тако присна и искрена осећања, као што су то наш српски и братски руски народ. Наши језици, култура и историја су толико испреплетани да је понекад тешко рећи да ли је нешто изворно српско или руско. Почевши од Светог Саве, па све до данас, једни друге смо помагали и штитили, на световном, економском, културном и духовном нивоу. И поред свих искушења, пре свега оних у годинама комунистичке власти у тадашњој Југославији и Совјетском Савезу, успели смо очувати, али и унапредити наше односе. Најсветлији пример који бих издвојио јесте спомен-храм Светог Саве на Врачару који се данас благоукрашава предивним мозаицима, управо захваљујући новчаној помоћи из Русије.   3. Ви сте и духовник Србима који живе и раде у Русији. Какав је статус српске дијаспоре у Русији и духовни живот Срба у Русији? Колико Срба долази на богослужења?   - Ако поредимо број Срба који су деведесетих година живели и радили у Русији, са оним колико их је данас овде у Москви, приметићемо да је он знатно мањи. Разлога има више и сви они се тичу економске ситуације или боље речено кризе, која влада свуда у свету. Многе српске фирме су затворене или су пребачене у друге европске земље. Срби су се у Русији углавном бавили грађевином, тако да слободно можемо рећи да су и српске грађевинске фирме учествовале у формирању данашњег изгледа Москве, Санкт Петербурга, Сочија...   Наши Срби долазе на богослужења у нашем храму, и то углавном на веће празнике и породичне славе како би освештали жито и преломили славски колач. Такође, постоји и одређени број мешовитих бракова, тако да сви они породично посећују наш храм. Будући да је храм Светих апостола Петра и Павла један од ретких који се никада није затварао, па чак ни у годинама совјетске власти, велики број Руса је генерацијски везан за светиње у нашем храму. Тако се многобројне чудотворне иконе и честице моштију светих Божијих угодника вековима чувају под сводовима Петропавловског храма.   4. Колико је подворје и Храм Петра и Павла значајан за Србе и Русе с'обзиром да је Вашим доласком у Моску 2002. године обновљено Подворје СПЦ у Москви?   - Као што сам већ поменуо, Петропавловски храм је један од ретких у којем се молитва никада није прекидала. На тај начин, многи Руси су – будући ускраћени за велики број храмова и манастира, у тајности посећивали богослужења и вршили требе у овом храму. Светиње из околних порушених храмова, међу којима је и чудотворна икона Пресвете Богородице Богољубске, биле су пренете у храм Светих апостола и заувек ту остале. Иста трагична судбина је задесила и првобитно Подворје Српске Цркве, које се до избијања револуције 1918. године налазило у оближњем Киро-Јовановском храму, порушеном 1933. године.   Иако је било више покушаја да се обнови рад Подворја, оно је отворено 2002. године, када сам и постављен за старешину од стране Сабора Српске православне цркве и Синода Руске православне цркве. Од тада, па до данас, Подворје су у више наврата посетили, како блаженопочивши Патријарх Павле, тако и Његова Светост Патријарх српски Иринеј. Велики број пројеката и донаторских вечери, издавачка делатност и поклоништво, најбољи су сведок успешног рада свих запослених при нашем Подворју.   5. У Русији сте завршили Духовну академију, затим магистарске и докторске студије. Први сте Србин којем је припала част да обавља функцију декана на Руском православном факултету а годинама сте и предавач. Какво је интересовање студената за ваш факултет и каква су им интересовања за историју Српске цркве?   - На моје велико изненађење, интересовање руских студената за нашу националну и историју Српске Цркве, али и за развој литургијског богословља, филозофије и других наука код Срба је за сваку похвалу. О томе сведочи и велики број дипломских радова студената Руског православног универзитета, а које имају директну везу са нашом Српском православном црквом. Већ сам помињао да су историјске везе наша два народа толико повезане, због чега и свако озбиљније историјско истраживање на тему историје Русије и Руске Цркве, подразумева и директно бављење историјом Срба. У ту сврху се на руси језик преводе и многи наши домаћи аутори, како би њихова дела постала доступна и руској читалачкој публици. Са друге стране, и дела савремених руских теолога се преводе и објављују у Србији.   6. Како успевате да ускладите обавезе на факултету и подворју Српске православне цркве?   - Представништво наше Цркве у Москви има један широк опус послова који се свакодневно обављају, а који укључују и званичну коресподенцију између Руске и Српске православне цркве. Поред тога, ту су и парохијске обавезе јер се у склопу Подворја налази и храм Светих апостола Петра и Павла, који редовно посећује велики број парохијана. Затим, ту је и издавачка делатност као и поклоничка агенција чије услуге подједнако користе и српски и руски верници. И пре избора на место декана Филозофско-богословског факултета, обављао сам дужност професора и шефа катедре за литургијско богословље. Иако се због новонастале ситуације са пандемијом корона вируса настава одвија путем интернета, послови око администрације су заправо увећани.   Протекло време изолације и појачаних мера од стране државе и градских власти сам искористио да довршим започете послове око писања и превођења, тако да је у припреми неколико књига у издању нашег Подворја. Издвојио бих ауторско дело, књигу „Православна Москва – водич кроз православне светиње руске престонице“, као и преводе: „Запитајмо се о будућности човечанства“ Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, и „Тајна предивних ствари“, већ поменутог Архиепископа верејског Амвросија (Јермакова).   7. Како оцењујете тренутно стање у православљу с'обзиром на дешавања у Украјини, али и догађаје у Црној Гори?   - Пре две године, у ово време, присуствовао сам централној прослави Крштења Русије у Кијеву у Украјини, као званични представник Српске православне цркве. Оно што сам тада видео и сазнао од Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, јесте да су православни верници, као и свештенство и Црква у Украјини, подвргнути страшном прогону од стране државне власти. Инциденти се бележе на дневном нивоу широм Украјине, а тичу се отимања црквене имовине и хапшења свештеника и верника, што је противно свим конвенцијама и људским правима.   Исти сценарио се протеклих месеци – ако не и година, примењује и у Црној Гори. Тежња државних власти у Црној Гори да по сваку цену избришу епитет „српски“ је јача него било када у новијој историји. Са друге стране, наше владике, свештенство, монаштво и верници отворено бране своје светиње, организујући литије и молебне у скоро сваком граду у Црној Гори. Као што је и током протеклих две хиљаде година Црква изашла као победник, верујем да ће и сада изнаћи право решење и очувати опстанак наше Српске православне цркве и њених светиња на тлу Црне Горе.   8. Који је по Вама пут изласка из кризе?   - Недавно сам приликом интервјуа за франфуртске “Вести“, а поводом ситуације са корона вирусом и ставова одређених „теолога“ о (не)причешћивању верника, поменуо да су изјаве Синода – како наше, тако и других православних Цркава, увек јасне, а самим тим и обавезни за све вернике. Ставови Руске православне цркве по питању ситуације у Украјини, као и ставови наше Српске православне цркве о догађајима у Црног Гори – а о чему смо могли читати из многобројних извештаја на званичном сајту Српске Цркве, подразумевају позив државним властима на поштовање вековног реда и поретка, а у складу са законима о верским слободама. Црква не може нити сме да се користи за неке личне политичке потезе и рекламе, а свако ко би то покушао – како нас историја учи, завршио би на неславан начин. Због тога чврсто верујем да ће Бог заштитити Своју Цркву, те да ће време које је пред нама то и показати. По речима Светог писма, „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт 10, 22)“.   9. Рођени сте у селу Причевић код Ваљева. Какве Вас успомене вежу за родни крај и Епархију ваљевску?   - Ја сам итекако поносан што потичем из места, које је – иако мало, ипак дало преко тридесет свештеника, монаха и монахиња. Будући да је моја породица богомољачка, она је изнедрила велики број свештеника, монаха и монахиња Српске Цркве.   Нагласио бих и то да сам ја одавно отишао из свог родног краја. Од момента када сам 1985. године уписао Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка у Далмацији, и када сам три године касније примио монашки чин од блаженопочившег Епископа жичког Стефана (Боце), слободно могу рећи да сам заувек напустио своје родно место. Па ипак, будући да ми мајка живи у нашој породичној кући у Причевићу, користим сваку слободну прилику да је посетим и обиђем. Као дечак и касније млад богослов, често сам обилазио многобројне светиње и манастире у околини Ваљева. У мом селу се налази и древни храм посвећен Преносу моштију Светог Николаја Чудотворца, под чијим сводовима сам примио Свету тајну крштења. Служити у овом храму за мене је увек једно ново искуство јер ме враћа у прошла времена...   Када ме неко пита где сам рођен и када чују да је то ваљевски крај, углавном ме питају за многа славна имена која су потекла, или су свој живот и рад посветили граду Ваљеву. У Русији су итекако цењени Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, а скоро сва њихова дела су преведена на руски језик. Међутим, у Русији знају и за друге личности из ваљевског краја, као што је рецимо наша прослављена песникиња Десанка Максимовић.   10. Преводите пуно књига руских теолога. Које поруке они шаљу и како на њих реагује српска читалачка публика?   - До сада је објављено неколико мојих превода са руског језика. Од књиге о владарској породици Романових, преко дела „Померање граница срца“ Архиепископа верејског Амвросија (Јермакова), па све до чувеног катихизиса Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) „У шта верују православни хришћани“ – све оне су биле одлично прихваћене од стране српске читалачке публике. Превод књиге „У шта верују православни хришћани“ је у крипти Храма Светог Саве промовисао лично Митрополит Иларион, а многобројна публика која је присуствовала том догађају, најбоље нам сведочи о важности самог превода. Будући да су њихови аутори Руси, сам начин и стил писања је прихватљив за наше људе у Србији.   Верујем да ће и књиге које су у припреми, а међу којима је – као што сам то поменуо, и дело Свјатјејшег Патријарха Кирила, наићи на добар пријем код наших читалаца.   Разговор водио, Дејан Давидовић новинар   Извор: Подворје СПЦ у Москви
×
×
  • Креирај ново...