Jump to content

Александар Апостоловски: Зашто се од Добрице Ерића није опростио ни Матија Бећковић

Оцени ову тему


Препоручена порука

https://stanjestvari.com/2019/04/08/se-od-dobrice-erica-nije-oprostio-ni-matija-beckovic/?fbclid=IwAR1eDRgaTgOF7KtLg69TR_16DS3TNMIKcb8AQSAAJtlRbv1a8oyDhv5F61I

https://www.nedeljnik.rs/zasto-se-od-dobrice-erica-nije-oprostio-ni-matija-beckovic/

...

Песници умиру сами ‒ ко се све није опростио од Добрице Ерића

dobrica-eric-sputnik.jpg
Добрица Ерић (22. август 1936 — 29. март 2019)

Добрица Ерић завршио је четири разреда основне школе. Више му није ни требало, јер су, много година касније, школе изучавале њега. Вратио се у лектире и антологије, на велике градске тргове и поља ливада. И било му је сасвим свеједно где ће рецитовати своју поезију. Да ли ће га слушати елитистички кругови или његови сељаци, јер су ионако знали сваки његов стих. И хтели су и морали, да би завршили школе!

Али када је отишао, Србија није стала, нити је дошла да га испрати. Председник Србије није на сахрану послао свог изасланика, нити се сетио да дође лично и последњи пут поздрави онога кога је морао да зна напамет, како он, тако и сви остали, јер забога, песници су давно отпевали своје. Није одложио све послове због јунака из читанки, а требало је. Тек неколико дана касније, Вучић је ипак послао телеграм, необично дирљив за њега. Ваљда се сетио.

Министар културе је можда узео слободан дан, а ако је неко морао да буде тамо, морао је да буде Владан Вукосављевић. Чак и по цену да добије алергију од шумадијског полена. Од Добрице Ерића се није опростио ни Бећковић Матија, ни остала етаблирана песничка братија. Дошао би Матија, да су му забранили. Али нису, па није видео разлог, односно политичку употребну вредност опроштаја са својим колегом великаном. То их је разликовало. Матија, и те како живахан и бунтован, мора да буде прокажен и државним указом проглашен за опаког песничког створа, као што је његов статус државног непријатеља у Црној Гори, како би одржао беседу. Добрица Ерић је његов поетски антипод. Ако је Матија српски Хомер у “реј бан” наочарима и “барбери” оделу, Добрица је био неприлагођени, разбарушени уметник из долине Груже, без икаквих амбиција да емигрира на Дорћол. Далеко је село Доње Црнуће, у срцу Шумадије и за Љубивоја Ршумовића!

Телевизије нису прекинуле редовне програме, нису прављене специјалне емисије, јер кога је брига за то што се Добрица Ерић придружио друштву мртвих песника. Због смрти поете не расте гледаност, а у његовом бајковитом свету није било места за ајфонке и шавије, гастозе и микије, јелене и даре, гејмере и инфлуенсере. Од политичара је дошао само дверјанин Бошко Обрадовић, али његово присуство није било нападно. Ако је за упад у РТС заслужио кеца, због Добрице је заслужио петицу.

Државни врх није заседао како би се одлучило да ли да Добрица Ерић буде сахрањен у Алеји великана или тамо где почивају заслужни грађани. Песник њиховог и нашег детињства имао је немерљив утицај на српску културу, али је, као последњи припадник тог племства поета, изабрао самоизолацију. Боље и то него да је завршио тако што би се обесио о конопац. Знао је Добрица Ерић да песници умиру сами!

Није желео гламурозни испраћај и државне фанфаре, јер шта би чинио испод земље на Новом гробљу, када је његова престоница, његово родно село Доње Црнуће, била његова инспирација и читав свет. А Шумадија, његова алеја Великана! Рекох већ, уместо да иде у школу, скитао је као пустињак поред потока, пешачио брдима носећи књиге, и тако самоук, донекле чудак, наставио лозу народних песника. Тако је учинио један од највећих преврата у српском језику и поезији. Сиромашан академским знањем, обогатио га је својим талентом и обојио својим маштаријама. Његов уметнички пуч био је толико снажан да су и његови савременици и наследници желели да буду исто што и он: доброћудан а бунтован, простодушан а утицајан, изолован и славан. Дечји песник кога су поново изучавали и читали њихови очеви! Клинци су желели да сазнају какав ће бити њима далеки и непознати свет који их ишчекује, а маторци су, читајући га поново, бежали из тмурне садашњости, где их немилосрдно сунце није огрејало онако топло и онако нежно као што су веровали. Онда, кад су били деца.

Живећи у раскораку са стварношћу, Добрица Ерић је схватао да су његове брдовите стазе све уже и све непроходније, те је признавао да не разуме поезију новог доба, сматрајући да је, као и уметност, она у раскораку са здравим разумом и да поприма одлике невремена. Није Добрица мислио на хладне олујне кише над Шумадијом и крошње које се повијају, стварајући нестварну полифонију његовог утопијског универзума којег није желео да се одрекне. Стари мудрац је читао и слушао неке туђе речи и гледао у нова сунца, не желећи да их ни схвати, ни прихвати. Невини и нетакнути свет природе, човечности и доброте нестајао је на наранџасто-крвавом хоризонту и песник је одлучио да остане где је и био, по цену потпуне изопштености и самоће, преурањене чак и за његове године.

За неолиберално доба, песник је постао уљез, па је његова поезија нехотице попримила идеолошке димензије. Старовременски патриотизам без мржње, одбрана ћирилице и лирско скенирање људских карактера у којима није препознавао похлепу, бездушност и егоизам, као наративе новог сунца које нас пржи, постали су непожељни, а чистота младалачких љубави и одрастања, предмет ироничних подсмеха.

Велики Перо Зубац који је пет деценија друговао са Добрицом, био је изненађен призором на сеоској сахрани. Човеку који је написао “Мостарске кише” Шумадија није била далеко. Али до сеоцета у ком је 22. августа 1936. године рођен Добрица Ерић, није дошао ни Јустин, владика жички. Међу 500 или 600 људи, био је ту сеоски парох и две монахиње из манастира Враћевшница.

Перо Зубац ми каже да се тада присетио заседања Скупштине Србије, на дан када је Тома Николић био биран за председника Скупштине, са кратким роком трајања. Тога дана, умро је велики Стеван Раичковић и нико се није сетио да каже: “Станите, данас је умро велики песник.”

Ову Србију и овакав свет, Добрица Ерић није разумео. Као што ни они нису разумели њега.

Као што ни за момка из цвећа ливада, није била девојка из града!

Наслов и опрема: Стање ствари

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Немушт је човек кад треба да се опрости са Човеком! Грло се стегне, усне се осуше, узбуркају се мисли, али Реч никако да потекне. Уместо свеће воштанице за Великог Човека, Србина-Светосавца, сељака који је волео своју Шумадију више и од живота, а дозивао је и остале српске крајеве у својим песмама, прилажем ову дивну песму Вељка Петровића, у нади да ће је добри наш Добрица Ерић понети са собом на Небо, да је, поред свих својих песама, одрецитује свим нашим сродницима који чекају Васкрсење мртвих и Живот будућега века...

 

КАД СЕЉАК УМИРЕ

- Како си жут, као смиље, деда,
А чело ти хладно к'о од леда.
Срце ти бије полагано.
...Умрећеш, деко.
- Видим, 'оћу' 'рано.
Па кажи нека дође брата,
да ми сандук мери, једва од по хвата.
Хја, шта ћеш, 'рано, године, копање,
па човека, смање...
А једно нека попи оде.
... О, Боже, звоне л' то? Дај ми чашу воде.
- У вароши звони. Ево, дедо, чаша.
- Јесте, јесте, чујем, то су звона наша.
... Давно сам их слуш'о са наших салаша...
- Откуд баш сад, деда?
- То се рећи не да.
Ти си млада, синко, ал' ћеш и ти знати.
Даће Бог, па ћеш и ти умирати...
Који је сат, 'рано?
- Деда, прош'о пети.
- Кад је, синко, Ускрс?
- Прексутра су Цвети.
Да л' ти смета сунце? Упире л' у очи?
- Остави, и хајде, још мало се бочи;
узми ме под руку, - тако,
па полако,
изведи ме на пањ, тамо под чардаком,
да ме још једанпут сунце мије зраком...
.......................................................
Пшеница у цвету лелуја, мирише;
Из вароши звони све тише и тише...
Сунце скоро зашло, још остаде кришка.
Пас се око ногу старог газде свија,
а деда се смеши на маторог пришка,
и полако гута ветар што ћарлија.
... Он чује тестеру, рендо да пијуче,
осећа да срце све му лакше туче.
На уморне очи навлачи се опна;
он тоне у море са овога копна.
Жао му је земље, свечара и вока,
али шта ће кад је доспео до рока.
... Нека топла туга, покорна и смерна,
к'о равница ова, блага, неизмерна,
задрхтава њиме,
к'о лист кад застрепи при застуку зиме.
Једна топла туга без бола и јада,
као оног брста што с јесени пада.
Једно здраво знање и храбро предање,
једно снажно, крупно, вечно осећање
исконског јединства црва и планета;
једна добра вера, урођена, света,
коју мирис даје сена и угара,
коју живот рађа, која живот ствара,
што збори у дажду и у крављем муку,
што брекће у снази жетелачких руку:
вера измирења без свести и суда,
вера која буја из љубави груда...
.......................................................
Хладан сутон пао; и деда се стрес'о.
Уздахну нечујно: - а сад хајде, снаго!
- и осетив чврсто, младо, топло месо
на плећима њеним, осмехну се благо.
.......................................................
И кад је лег'о на узглавље меко,
он заиска свећу, и мирно је чек'о,
и умро је тако као што је рек'о,
- ни душа му није отишла далеко...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Матија Бећковић и Ршумовић тешко да су сами "подобни", а о "естаблираној песничкој елити", у време када песници једва налазе издаваче, је тек смешно говорити.

Реч је о двојици људи који су и сами у позним годинама, па не знам да ли је баш праведно замерати им што нису стигли на сахрану свог колеге, и из тога извлачити неке закључке.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ko  жели нађе начин, ко неће нађе изговор.

Другачије није ни могло да буде...јер песници умиру сами.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 часа, Хаеул рече

Матија Бећковић и Ршумовић тешко да су сами "подобни", а о "естаблираној песничкој елити", у време када песници једва налазе издаваче, је тек смешно говорити.

Реч је о двојици људи који су и сами у позним годинама, па не знам да ли је баш праведно замерати им што нису стигли на сахрану свог колеге, и из тога извлачити неке закључке.

Mislim da poenta clanka i nije bila da se njih dvojica prosto prozivaju, nego da se naglasi kolika je danas postala velika nasa samootudjenost: tolika da su i velikani duha postali udaljeni jedni od drugih kao usamljeni putnici u "zemlji suhoj i bezvodnoj". Tako bar meni govori ovaj tekst.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 13 минута, obi-wan рече

Mislim da poenta clanka i nije bila da se njih dvojica prosto prozivaju, nego da se naglasi kolika je danas postala velika nasa samootudjenost: tolika da su i velikani duha postali udaljeni jedni od drugih kao usamljeni putnici u "zemlji suhoj i bezvodnoj". Tako bar meni govori ovaj tekst.

Свакако, али свеједно су прозвани, зар не? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, obi-wan рече

Ako znamo da taj povrsni sloj nije poenta price, ne vidim zasto bismo to naglasavali.

Зато што је и тај површни слој део текста. Многи неће ни видети даље од тог слоја.

Аутор није требало да помиње имена, а поменуо их је, и то свакако не случајно.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 32 минута, obi-wan рече

Mislim da poenta clanka i nije bila da se njih dvojica prosto prozivaju, nego da se naglasi kolika je danas postala velika nasa samootudjenost: tolika da su i velikani duha postali udaljeni jedni od drugih kao usamljeni putnici u "zemlji suhoj i bezvodnoj". Tako bar meni govori ovaj tekst.

Лепо си то приметио, брате! Аутор текста често уме да ”соли памет”, нарочито када пише о црквеним (горућим) темама, па ми није намера да га пуно браним. Суштина је да људи попут Добрице Ерића читав свој живот проживе тихо, скромно и спокојно, некако скрајнути и ненавикнути на гламур, па им и смрт и сахрана буду тихе, скромне и спокојне, што је за њих, у ствари, највећа награда. Присуствовати једној таквој сахрани, скромној, спокојној и тихој, велики је поклон за оне који се ту задесе, случајно или намерно. Очигледно је да је то најбоље схватио Перо Зубац, када је из Војводине - и сам добрано стар - запуцао до питоме Шумадије, да се поклони сени свог великог пријатеља, и још већег Човека. Све остало је небитно.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Хаеул рече

Зато што је и тај површни слој део текста. Многи неће ни видети даље од тог слоја.

Аутор није требало да помиње имена.

Moguce. Medjutim, u datom momentu meni to nije zasmetalo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Талични Том рече

Очигледно је да је то најбоље схватио Перо Зубац, када је из Војводине - и сам добрано стар - запуцао до питоме Шумадије, да се поклони сени свог великог пријатеља, и још већег Човека. Све остало је небитно.

Upravo tako.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...