Jump to content
  1. arhangeli

    arhangeli

  2. nikolay

    nikolay

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Justin Waters,
      Зашто је Косово важно за НАТО
        Као и хабсбуршки циљеви у БиХ са почетка Велике источне кризе, и амерички циљеви на Косову имају шири контекст који се тиче истискивања Русије са Балкана Док су августа 1875. устаници ослобађали Невесиње и опсађивали Требиње, у кабинету Адолфа Ауершперга неки остадоше затечени реакцијом Турака који нису способни савладати „ово“ (diese!). Милорад Екмечић пише како се тек касније видело да је устанак имао далекосежне последице. Невесињска пушка одјекивала је континентом, договори из 1878. године донекле су узроковани дешавањима у Херцеговини. Али, у првом тренутку, све је изгледало једноставније. Ништа озбиљно, већ „ово“ чиме руководи неки Перо Тунгуз са гатачког Сливља, тешко и за изговорити, немогуће и на детаљним картама пронаћи.
      У канцеларијама Хофбурга и здања на Балхаусплацу „ово“ је било важно јер је потврђивало још раније разрађену тезу о „аспирацијама Србије“ и указивало на слабост „болесника са Босфора“. Лек за обе „болести“ је окупација БиХ, касније ће уследити и анексија. На кратак рок, то ће спречити западно ширење Србије и Црне Горе, а на дуги рок БиХ постаје „одскочиште“ за јачање утицаја на целом Балкану, евентуално контролисање јадранско-јонског ареала. Отомански Балкан је прошлост, хабсбуршки – будућност. Начин да се, после пораза у Италији и уједињења Немачке, сачува статус велике силе. Ратни циљеви из 1914. године само ће потврдити ову тезу.
      ЗАШТО НАТО ЖУРИ
      Америчким дипломатама данас (као и њиховим колегама почетком деведесетих) текуће „балканске околности“ изгледају слично. У Бриселу бејаху и нож и погача, а балканске државице сиромашне, народи гладни, са елитама које су понављале мантру о „безалтернативности“. И поред тога – резултат је мршав. БиХ и даље „подељена“, као и Северна Македонија, Црна Гора усталасана, а Косово…
      Логичан закључак: бриселски Балкан је прошлост, амерички – будућност. У том контексту, треба пожурити са ширењем НАТО. „Српске аспирације“, око статуса Косова, очувања Српске, одбране црквене имовине у Црној Гори или неке будуће регионалне пројекције – тиме се у потпуности анулирају. А дугорочно, „комплетирани Балкан“ постаје одскочиште за интервенисање на истоку (против Русије) донекле и против остатка ЕУ, ако затреба.
      Споменик НАТО-у у Призрену (Фото: monumentbeta.files.wordpress.com) Американци су затечени реакцијом ЕУ која није способна савладати ни „ово“ (this!). А „ово“ се своди на статус Косова. На том питању све почиње и све се завршава! Када се „Косово реши“ остало долази, само по себи. Отуда и размишљање о разграничењу код Ричарда Гренела. Жозеп Борељ је то наговестио, Џејмс Хупер потврдио. Данашња административна линија се помера јужно, обухвата општину Лепосавић и пола општине Зубин Поток, али би суштински била проглашена међудржавном. Србија, вероватно, не би морала успостављати билатералне односе са Приштином, али би се сагласила са пријемом „Косова“ у УН.
      КАКО АНЕСТЕЗИРАТИ ЈАВНОСТ
      Обећања о заштити цркава, економском развоју и слично, послужиће за покушај анестезирања српске јавности. За анестезирање албанске, ту је пар прешевских села. За анестезирање Вучића и Тачија, већ виђено о Нобеловој награди… Као у Скопљу децембра 2018, када је Уидед Бушамауи (из Тунижанске четворке, лауреати за 2015. годину) обећала да ће за ово признање предложити Ципраса и Заева. Довољно да обојица поверују.
      У међувремену, Ципрас је изгубио две изборне трке (за Европски парламент, па националну у јулу 2019), стрмоглавивши се на северу земље (због Преспанског споразума), а влада Заева је неславно пала (јануар 2020), остављена на цедилу. За изборе који следе, веће се шансе дају ВМРО (рејтинг од 42,6 одсто у истраживању пре пандемије). Истовремено, застава Северне Македоније подигнута је испред седишта НАТО 30. марта 2020. Само је то битно. Кога у Вашингтону интересују судбине Ципраса и Заева!?
      Циљ „историјског разграничења“ је идентичан. Увлачење у НАТО Србије, за њом и БиХ. Јер, како би у датој ситуацији, када се „Република Косово“ као чланица УН, без икаквих проблема и ограничења експресно придружује НАТО, Србија могла осигурати сопствени „јужни коридор“. Другог избора нема. За Србију и Србе отварају се тада бројна питања, од саглашавања са историјском сликом о „оправданом бомбардовању“ једног „геноцидног народа“, до енергетске безбедности и Турског тока. Ширење НАТО усмерено је на дугорочно истискивање сваког озбиљног утицаја Русије са Балкана. Као и хабсбуршки циљеви у БиХ са почетка Велике источне кризе, и текући амерички циљеви на Косову имају значајно шири контекст.
      НЕОДРЖИВО РЕШЕЊЕ
      Пословично америчко багателисање постојећих правних и политичких оквира приметно је и када говоре о разграничењу. То је за њих „ово“, ништа што се не може превазићи притисцима и разним интервенцијама. Иако је, из ове перспективе посматрано, немогуће да разграничење може бити „правно упаковано“ а да остане у сагласности са Резолуцијом 1244, Уставом Србије, Ахтисаријевим планом (послужио као основа за „Устав Косова“) и низом других одлука (рецимо, став Контакт групе о „три не“, међу којима је и „нема промене граница Косова“, а што је полазна основа за Ахтисарија).
      Отуда и велики опрез европских званичника. Рушење конструкције коју су једва изградили уз многа „креативна тумачења“ може узроковати свашта. Исто тако, из ове перспективе посматрано, није разумљиво зашто би се Русија сагласила са таквим планом. Последњи говор амбасадора Василија Небензје током априлске сесије СБ УН о Косову врло је директан и недвосмислен. Логично, у интересу НАТО је да се Русија „заобиђе“, али како то извести све док је на снази 1244, остаје нејасно (или није разрађено).
      Брљотине САД на Косову, гажење свих норми и принципа, бахатост и посматрање тог питања као „ово“ што ће се пре или касније „решити“ милом или силом, не може бити поправљено новим притисцима, нити једностраним потезима. Учињено је већ оставило далекосежне последице. Једини начин да те последице не оптерете будућност јесте враћање дијалога у правне и политичке оквире око којих постоји сагласност „великих играча“. Пре свега у УН. Можда се Гренелу то чини смешним. Он гледа из другачијег угла.
      Специјални изасланик председника САД за Косово и Метохију Ричард Гренел (Фото: Visar Kryeziu/Associated Press) Исто се чинило и цислајтајнијским дипломатама. Чак и у тренутку када је Перо Тунгуз пробијао Солунски фронт. Разграничење, овако како је замишљено, није одрживо. Тако се утире пут даљим нестабилностима.
      НОВИ СТАНДАРД
    • Од Ромејац,
      ПОЧЕТАК НАПАДА
      Команда Друге армијске области ЈНА којој је било сједиште на Бистрику у Сарајеву је нападнута минобацачима и снајперима 22. априла 1992. из правца пиваре.
      Дана 2. маја 1992. године у 12 часова извршен је напад на Дом ЈНА у Сарајеву од стране ткз. Зелених беретки. Том приликом је било опкољено десет припадника ЈНА који су у тим тренуцима пружали отпор. Напад у којем је учествовало око 200 припадника муслиманских паравојних снага и  предводили су предратни криминалци Јусуф Јука Празина и Емин Швракић уз Зорана Чегара и дио Специјалне полицијске јединице БиХ уз Керима Лучаревића Доктора — команданта Војне полиције ткз. Армије Босне и Херцеговине. Лучаревић је тада распоредио двије чете људи на Скендерији: од зграде Електропривреде до Народне банке и од Народне банке до Старог града. Командири чета били су Исмет Бајрамовић — Ћело, начелник ВП и Џевад Топић — Топа, командант батаљона Војне полиције.

      На страни ЈНА, генерал Милутин Кукањац упутио је пуковника Милана Шупута из 65. заштитни моторизовани пук са два БОВ-а и три "пуха" уз 40 војника у помоћ ка Дому ЈНА. Упадали су у засједу и остали блокирани у Улици Ђуре Ђаковића до наредног јутра када су се предали уз 6 погинулих.
      Мајор ЈНА Марко Лабудовић са санитетским возилом из Војне болнице кренули су у помоћ ка групи пуковника Шупута и били су дочекани и уништени код трамвајске станице на Скендерији уз 14 погинулих.
      Истога дана, око 13 часова, извршен је напад на возило које је транспортовало храну за команду Друге војне области. У возилу су били капетан Петровић и возач. Капетан је погинуо на лицу места, а возач, тешко рањен, успео је да стигне до команде где је издахнуо. У 17 часова убијен је војник ЈНА Пелемиш у команди. Напад је престао око 20 часова.

      Мапа злочина у Сарајеву 2. и 3. маја 1992. које су извршили припадници
      муслиманске такозване Армије Босне и Херцеговине
      РАТНИ ЗЛОЧИНИ

      Дана 3. маја 1992. око осам часова одлучено је да генерал Милутин Кукањац напусти команду, међутим, војска и официри не дозвољавају. После одустајања од те одлуке вратило се поверење војске и официра.
      Око 13 часова у разговору између канадског генерала Мекензија (први командант УНПРОФОР-а у БиХ) и генерала Кукањца договорена је размена, тада ухапшеног Алије Изетбеговића, за извлачење војске и официра из команде ка Лукавици. Размена је договорена за 15 часова.
      Међутим, у команду долази лично Алија Изетбеговић са ћерком и пратњом у којој су били Златко Лагумџија, Јусуф Пушина и још неки из Изетбеговићевог врха. Како каже Маринко Милидраг уз лажни благослов и лажна обећања Алије Изетбеговића да ће конвој бити безбедан војска је напустила касарну. Покрет је почео у 18 часова.
      На челу колоне која је бројила око 40 возила са око 300 људи, били су канадски генерал Мекензи, генерал Кукањац и Јусуф Пушина. Доласком колоне у Добровољачку улицу у близини Миљацке отворена је ватра на колону. Ватра је отворена из стрељачког наоружања, а кориштене су и тромблонске мине. Пуцано је и на обележено санитетско возило у којем је погинуо примаријус др. пуковник Радуловић. Убијен је и пуковник Михајловић, официр безбедности, који је у пензију отишао дан раније. Официре су извлачили из возила и хладнокрвно убијали.

      - "Могао сам да видим како војници територијалне одбране протурају цеви кроз прозоре цивилних аутомобила, који су били део конвоја, и пуцају. Видео сам како се крв слива низ ветробране кола.... Био је то дефинитивно најгори дан у мом животу."          
      - генерал Луис Макензи, из књиге „Чувар мира - пут у Сарајево“
         
      Према подацима МУП-а Републике Српске у нападима који су се одиграли 2. и 3. маја 1992. било је 42 погинула војника и цивила од чега пет официра, 73 рањених, а 215 је заробљено или отето.

      ЖРТВЕ

      У масакру у Добровољачкој улици у Сарајеву 2. и 3. маја 1992. године током напада на колону ЈНА су убијена 42, а рањена 73 војника, официра и цивила различитих националности међу којима је највише Срба. Међу убијеним војницима бивше ЈНА у Добровољачкој улици смртно је страдало и шест Хрвата, два муслимана, и два Албанца.
      У нападу на колону ЈНА у Сарајеву 2. и 3. маја 1992. заробљено је 207 лица (војници, официри и грађанска лица у ЈНА), који су задржани неколико дана и том приликом мучени од својих дојучерашњих колега, који су пребегли на муслиманску страну. Пушени су услед притиска представника ОУН у Босни и Херцеговини на муслиманско руководство у Сарајеву.
      Убијени војници  ЈНА у Сарајеву:
      1. Зоран Гајић, војник
      2. Александар Глуховић
      3. Миломир Јањић
      4. Небојша Јовановић, војник
      5. Роберт Кочишин, војник
      6. НН Весна, грађанско лице у ЈНА
      7. НН Чедо, резервни војни полицајац
      8. Витомир Петровић, војник
      9. Властимир Петровић, војник
      10. Стево Ритан, војник
      11. Козафер Ротић, војник
      12. Предраг Нинков, војник
      13. Саша Урошевић, војник

      Убијени војници ЈНА у заседи на Скендерији
      1. Мирко Лабудовић, капетан ЈНА
      2. Обрад Гвозденовић, поручник ЈНА
      3. Ивица Цветковић, поручник ЈНА
      4. Нихад Кастрати, поручник ЈНА
      5. Бранко Поповић, војник ЈНА
      6 Круно Бешлић, војник ЈНА
      7. Младен Николић, војник ЈНА
      8. Радош Пајовић, војник ЈНА
      9. Александар Благојевић, војник ЈНА
      10. Срђан Николић, војник ЈНА
      11. Небојша Бојанић, војник ЈНА
      12. Драган Витковић, војник ЈНА
      13. Горан Дивовић – Дивац, војник ЈНА
      14. Миломир Мојсиловић, војник ЈНА
      15. Перица Новић, војник ЈНА
      16. Жељко Ракић, војник ЈНА
       
      Убијени војници ЈНА у Добровољачкој улици
      1. Здравко Томовић, војник ЈНА
      2. НН Гвозденовић,
      3. Мирко Сокић, пуковник ЈНА
      4. др Будимир Радуловић, пуковник ЈНА
      5. Нормела Шуко, грађанско лице у ЈНА
      6. Миодраг Ђукић, војник ЈНА
      7. Бошко Јовановић, потпуковник ЈНА
      8. Бошко Михајловић, пуковник ЈНА
      9. Градимир Петровић, пуковник ЈНА
      10. Ивица Симић, десетар ЈНА
      Рањени војници ЈНА у Сарајеву:
      Дмитар Арбутина, војник Гојко Гобелић, војник Милован Гусак, војник Александар Дошло, војник Радомир Дубљевић Младен Јелисавац, војник Радивоје Кандић Милчо Костић, потпуковник Славиша Крављача, војник Боро Крсмановић Михајло Лалић, војник Александар Малевић, војник Небојша Марковић, војник Симо Марковић, војник Бранко Матовић, војник Предраг Милијић, војник Владица Нинковић, војник Младен Николић, војник Гавро Нинковић, војник Ненад Поповић, војник Теодор Рускић, војник Здравко Савановић, војник Раде Станојловић, војник Добривоје Стојановић, војник Љубинко Сушић, војник Симеун Тадић, војник Срђан Тешановић, војник Војин Тушевљак Добривоје Стојановић, водник  
      Рањени војници ЈНА у Добровољачкој:
      Звездан Арсић, војник ЈНА Зоран Аџић, војник ЈНА Слободан Бојанић, војник ЈНА Слободан Васић, пуковник ЈНА Комнен Жарковић, пуковник ЈНА Зоран Зрнић Јосип Ивановић, пуковник ЈНА Јовановић, пуковник ЈНА Драган Ковачевић, војник ЈНА Душан Ковачевић, пуковник ЈНА Љубинко Лукић, пуковник ЈНА НН војни полицајац НН водник ЈНА Драгољуб Павловић, пуковник ЈНА Горан Пантић, војник ЈНА Фрањо Патачко, потпуковник ЈНА Славка Петровић, грађ. лице у ЈНА Ласло Правда, капетан ЈНА Глигор Стравњак, потпуковник ЈНА Марко Стаменковић, грађ. лице у ЈНА Симеунка Стаменић, грађ. лице у ЈНА Иванка Станков, грађ. лице у ЈНА Драгослав Станковић, капетан ЈНА Енес Тасо, пуковник ЈНА Ратко Каталина, пуковник ЈНА   Убијени војници у Дому ЈНА:
      Џевад Биџо, портир  
      Рањени војници у Дому ЈНА:
      Богоје Божиновиски, потпуковник ЈНА Војислав Дуцан, војник ЈНА Петар Станишић, домар  
      Погинули војници РУ "Ђуро Ђаковић":
      Срећко Јовановић, официр ЈНА Слободан Јелић, возач БОВ Предраг Церовић, војник погинуо у БОВ  
      Рањени војници РУ "Ђуро Ђаковић":
      Верољуб Марковић, рањен у БОВ Раденко Магазин, водник ЈНА Бојан Јовановић, водник ЈНА  
      Убијени у згради Команде II Војне области:
      Перица Новић, војни полицајац ЈНА Горан Дивовић, војник  
      Рањени у згради Команде II Војне области:
      Жарко Пантелић, поручник ЈНА Ненад Шумански, ст. водник ЈНА Горан Белић, поручник ЈНА  
      НАЛОГОДАВЦИ
          Ејуп Ганић - тадашњи члан Предсједништва БиХ,     Хасан Ефендић тадашњи командант Штаба ТО БиХ,     Јусуф Пушина - тадашњи замјеник шефа МУП-а,     Јован Дивјак - официр ткз. Армије БиХ,     Фикрет Муслимовић - официр ткз. Армије БиХ,     Драган Викић - командант Специјалне јединице полиције,     Емин Швракић - оснивач „Зелених беретки“,     Заим Батковић - Заги - оснивач „Патриотске лиге“,     Јовица Берковић,     Решад Јусуфовић,     Јусуф Кецман,     Дамир Долан,     Ибрахим Хоџић,     Исмет Бајрамовић - Ћело,     Џевад Топић - Топа ПОСЉЕДИЦЕ
      Након овог догађаја нико у Сарајеву није више могао нормално да се креће. Дошло је до разграничења. Муслимани су контролисали центар Сарајева, а Срби околна брда. Тако је потрајало до краја рата, односно до потписивања Дејтонског споразума 21.11.1995. године.
      Двије недеље после овог злочина сличан сценарио се поновио у Тузли 15. маја 1992. године, када су припадници муслиманских паравојних јединица "Зелене Беретке" и "Патриотска Лига" са јединицама МУП-а Тузле, напале колону ЈНА на Брчанској малти, која се повлачила у складу са споразумом официра ЈНА са локалним руководством Тузле.
      Босна и Херцеговина је после ових догађаја била у неповратном путу за ратни пакао који ће трајати 3.5 године, уз огромне цивилне жртве и материјална страдања.
       
      СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ
      Министарство унутрашњих послова Србије расписало је због ратног злочина потјерницу за 19 лица осумњичених за напад на касарну и болницу у Сарајеву и војну колону у Добровољачкој улици 2. и 3. маја 1992. године.

      Међу оптуженима за ове ратне злочине налазе се Ејуп Ганић, Харис Силајџић, Хасан Ефендић тада командант Територијалне одбране, ТО БиХ), Сефер Халиловић, Мустафа Хајрулаховић звани Талијан, Заим Бацковић звани „Заги“, Јован Дивјак, Фикрет Муслимовић, Керим Лончаревић, Иво Комшић, Стјепан Кљујић. Тужилаштво за ратне злочине Србије је предмет „Добровољачка“ преузело од Војног суда у Београду покренутог још 1992. год, a предмет је заведен под бројем КИ 651/93.
      1. марта 2010. године у Лондону је ухапшен Ејуп Ганић и држан у притвору 10 дана. Пуштен је уз кауцију 300.000 фунти, под неразјашњеним околностима, иако је Ганић на црвеној листи Интерпола, коју је Србија расписала још 1992. године.
      3. марта 2011. на аеродрому у Бечу је ухапшен Јован Дивјак, по међународној потерници Интерпола, коју је Србија расписала, али је после 5 дана пуштен уз кауцију 500.000 евра. Аустријски суд је као разлог пуштања навео да "Суд у Србији не би био објективан".
       
       
      ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
      Породице жртава никада нису могле да одрже парастос и молитвено сјећање на мјесту страдања тј. убиства њихове дјеце, очева, мужева, браће, рођака, кумова... јер муслимански екстремисти су увјек уз подршку међународне заједнице овакве ствари блокирали и чак физички нападали озжалошћене људе, који су само хтјели да обаве вјерски обред, а не провокације или политичке митинге.
      Ради се о томе што је злочин у Добровољачкој улици вјешто замаскиран у сарајевској тј. муслиманској јавности као нешто што је "патриотско", нешто што је требало учинити и да је у тој ситуацији све дозвољено.
      Породице жртава не желе да се њихова мука и бол политизују, али се боре за своје људско право да на мјесту убистава војника ЈНА могу доћи, запалити свјеће и оставити букет цвијећа.
      Већ годинама се у Источном Сарајеву у ентитету Републике Српске... одржавају прастоси, што је неких 12-13 км од мјеста страдања војника бивше ЈНА.
       

      ПУБЛИКАЦИЈЕ
      О овом ужасном злочину који се догодио почетком маја 1992. године постоји свега пар документарних филмова, као и то да је неколико књига написано, највише од очевидаца, односно свједока тог сарајевског покоља.
      2007. године филмска кућа "Срна филм" са Пала је снимила документарац "Добровољачка - мјесто злочина", који потписују Милован Пандуревић и Милован Јевтовић и Сњежан Лаловић. Драгоценост филма је и то што  је пред камере стало пуно свједока и очевидаца.
       
      Да се не заборави и не понови!
       
      http://www.zlocininadsrbima.com/Zlocin.aspx?Naslov=Добровољачка-1992&fbclid=IwAR3AIchKkCfjEzYJfDuZEVtC9XntaxGDDGSnBQ84dkl1ef8qn_cpztrJcmY
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Протојереј Никола Пејовић, главни и одговорни уредник радија „Светигора“ гостујући у „Инетернет литији“ изјавио је да су органи реда обмањивали и Митрополију и вјернике приликом затварања и још више продубили неповјерење грађања према полицији.     Предводећи 13. литију на интернету, отац Никола је рекао да није постојао ни један основ да би се затворили храмови за Васкрс и да су због тога представници полиције давали нетачно информације свим заинтересованим. „Звали смо у понедељак полицијске службенике из Даниловграда, не представљјући се као свештеници, да би питали зашто је забрањен пролаз до манастира Острог. Одговор је био да је то учињено у договору са Митрополијом, што је апсолутно нетачно“ рекао је протојереј Пејовић додавши да је Црква у контакту са полицијом добила потпуно другачије објашњење.   „Информисани смо да је то учињено по одлукама Националног координационог тима, а до данашњег дана није нам достављена ни једна једника одлука ни образложење таквог поступања“ рекао је Пејовић запитавши се како да грађани имају повјерења у такве институције. Он је нагласио ће за враћање повјерења после оваквих обмана и после привођења Митрополита и десетак свештеника бити потребно много труда.   „Митрополиту је нарушено здравље и ускраћена основна хигијена у вријеме заразе а све под изговором борбе против исте те заразе“ рекао отац Никола Пејовић додавши да је то некултурно, јер су на различите начине може узјети изјава. „Намјера је да се понизи Црква и вјерници у лицу Митрополита црногорско-приморског“ закључио је главни и одговорни уредник најстарије електронског медија у Српској Православној Цркви.   Отац Пејовић је нагласио да многи међу полицајцима осјећају нелагоду због свега али да ова врста понашања се не може на тај начин оправдати. „Међу полицајцима сам срео доста познаника којима је било непријатно, али та нелагодност не лишава никога одговорности и у црквеним љетописима остаће записано да су без било какве званичне одлуке бранили људима да запале свијећу и да се помоле на Васкрс“ констатовао је протојереј Никола Пејовић.   Он се запитао да ли ће ико одговарати за дискриминацију вјерника која је свима очигледна. „Сами полицајци су потврђивали да се на градилиштима и у супермаркетима крше мјере али да они имају наредбу само да реагују само у случају Цркве“ пренио је отац Никола рекавши да никада нико није рекао о чијој се директној наредби ради.   Протојереј Никола је рекао да ништа од свега овога не утиче на вјернике да изгубе повјерење у своју Цркву. „Aко би смо питали људе, а то видимо у 99% случајева људи које сријећемо на улици и који стално питају Када ће опет бити литија?“ а ово потврђује и чињеница да је навећи дио веома бројних питања на свакој интернет литији управо те садржине.   „Овај народ је оклеветан, опљачкан и осиромашен. И уз помоћ Бога извукао је оно најчеститије и најплеменитије“ закључио је протојереј Никола Пејовић рекавши да честити народ из Литија у читавој земљи заслужује искренију и праведнију власт.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Не бојмо се и променимо се“, поручује у својој надахнутој беседи ђакон Ненад Вујасиновић, произнетој у храму Свете Петке у мелбурнском насељу Рокбенк, на Велику Среду 15. априла 2020. године, у Митрополији аустралијско-новозеландској, која је објављена на фејсбук страници ове Митрополије. Ђакон Ненад каже: „Нећемо да причамо о Великој среди због Јуде. Јуда је своје давно завршио. Већ због тога што се у Јуди Искариотском, како каже Свети Ава Јустин - налази помало од свачије наше душе.   Звучни запис беседе   Да није тако били бисмо безгрешни јер смо кроз Јуду сви ми пали, сви смо Христа издали, ђавола пригрлили и зато смо и подложни смрти. И баш ових дана кад се сећамо те издаје, наше велелепне богомоље широм света присилно постају катакомбе због страха од заразе. Свакако да прописане и препоручене мере у вези са санитацијом у том смислу треба да примењујемо и то не само сад када је пандемија, већ и иначе. Али, имам осећај да се враћамо два миленијума уназад у претконстантиновску епоху, с том разликом што су се у том периоду шачици верних  супротстављали и Цркву гонили пагани, односно многобошци тражећи од хришћана да поред Христа прихвате и друге њихове тзв. богове. Док данас Цркву на много суптилнији начин гоне безбожници, антитеисти, богомрсци, којима је изгледа и овај један наш Бог много. Но то не треба да нас смућује јер како је тада, тако и данас Црква бескомпромисно сведочи – све за Христа, Христа ни за шта!   А што се тиче нашег друштва у коме живимо очито је да кроз наратив, који нам се одавно намеће са свих страна, Црква се масовно схвата не као само Тело Христово већ као некаква институција лишена суштинског значаја; не као болница за душу и за тело којој хрле да се лече већ као место на коме се наводно можемо заразити. И неки међу нама тај став прихватају. Да ли је Црква огледало света или прозор у Царство Небеско? Да ли је Црква вирусом заражено тело овога света или је Црква пречисто животодавно Тело Господа Нашега Исуса Христа? Лако падамо на овом тривијалном питању, браћо и сестре, спремно се одричемо личне слободе, слободе загарантоване сваким законом, укључујући и слободу вероисповести, а све из страха од смрти. Да ли нам је то, браћо и сестре, обљутавила со Јеванђеља? Зар то није Јудина издаја у нама? Зар тако због погрешно артикулисаног страха од смрти не бежимо од Христа, јединог Победитеља над смрћу? Видите ли у какав нас апсурд непријатељ човека тера користећи несразмеран страх? То је издаја, издаја о којој галаме ових дана утихнула црквена звона док нас ова Велика Среда опомиње да страдање које тек следи на подвиг, на крст, на телесну смрт, која нас све, пре или касније, чека, и од које не треба да страхујемо. О којој нам и сам Господ својим вољним страдањем сведочи напомињући још – Не бојте се оних који могу тело да вам погубе већ оних који могу душу да вам погубе!   Ова Велика Среда нас опомиње на смрт душевну, а не телесну. На смрт коју ово наше преплашено друштво апстрахује до екстрема. Смрт се у овом нашем друштву склања под тепих, па тако нема потребе да се о њој бринемо нити да се окрећемо ономе који је победио за нас. Но шта ћемо кад се смрт однекуд изненада појави, кад изрони, кад са свих екрана симултано загрми? Како онда да је не видимо? Како онда да је ставимо под тепих? Онда се питамо шта се ово дешава? Питамо се шта је, уствари, истина? Окрећући се од Христа који је једини Пут, Истина и Живот – ми губимо увид у то шта је или ко је то истина и баш зато и једино зато живимо у времену у коме се све релативизује, почевши од истине.    Дешавања око саме пандемије короне постају ријалити шоу чија рекордна гледаност превазилази све остале досадашње видове масовне лоботомије заједно. Све нас ово упућује да станемо, да погледамо другим очима,  да се променимо, да се покајемо, да променимо своје путеве и видимо како је благ Господ. Допустио је ову невољу да нам отвори очи да бисмо видели да без Њега не можемо ништа, да не можемо да се сакријемо чак ни од овог сићушног вируса, а камоли од већег и јачег непријатеља ђавола. Господ је допустио да нас нападне страх на нашу корист, да постанемо свесни да смо смртни телом, да је смрт душевна стално надвијена над нама и да нас прати где год се ми склонили.   Човек данашњице има жељу да учи, да ради на себи, да се труди ако ће му то донети материјалну корист, статус у друштву или макар неко тренутно задовољство или насладу. Но нема жељу да се подвизава, нема жељу да се мења да би постао бољи другом човеку и да би тако постао бољи самоме Богу. Нема жељу за променом властитог идентитета, како каже Свети Апостол Павле – да не живи више он већ да живи Христос у њему. Та промена, на грчком – метаноја,  оно је што ми подразумевамо под истинским кајањем, мада је за то још бољи наш стари термин преумљење. Зато што не радимо вредно и континуирано на свом спасењу, зато што смо лењи или једноставно не знамо или смо заборавили како да се искрено кајемо, зато нема где друго да завршимо него у раљама смрти. Проблем је у томе што је избор наш. Само наш!   Не јадикујем ја над Јудом, браћо и сестре, већ над нама који идемо истом странпутицом, који у властиту пропаст корачамо кад год допуштамо нашој себичности, нашим интересима да надвладају и да одређују наш однос како према ближњем тако и према Богу. Тако постајемо Јуда нашег доба, издајници који грле ђавола, а издају Бога. Издајеш Бога кад си среброљубац, блудник, клеветник, гневљивац, лажљив, псовач, себичан, ако оговараш, ако љубави немаш према ближњему, ако немаш макар базичног обзира према ближњем, кад стављаш корист изнад правде, кад стављаш тренутна задовољства изнад племенитих дела. Сваки тај преступ, био он нашим делима, речима или макар мислима, свака та издаја ближњег је издаја Христа. То је тај пут Јудине издаје не само Бога већ и човека, пут самоиздаје. Други пут је покајнички. Не може човек да се приближи Богу ако се не покаје, ако се не промени.  Сугерише Свети Ава Јустин – довољно је да сагледамо сву људску историју од Велике Среде до Великог Петка и да се ту нађемо. Кад сагледамо све своје речи, мисли, дела као кроз лупу недела којима је човек благог Бога издао, изругао, ишамарао, испљувао, ишибао, осудио, разапео, усмртио – наћи ћемо се у том распону од та три срамна дана. Кад таквим очима погледамо на себе, критички, без улепшавања, онда смо спремни да се покајемо, да се променимо и такви да се, попут блудног сина у оној  јеванђељској причи преобратимо и тако Богу вратимо. И онда такви преобраћени, преумљени – не речима већ делима, примивши Христа вратићемо се Господу. Пустимо  да кроз наше поступке Христос проговори.   Није свако зло за зло, кажу наши стари. Ова духовна криза, коју неки зову пандемија, сито је и решето којим се раздваја жито од кукоља, јагањци од јаради. Ово је прилика којом нас Господ гласније него иначе позива да ставимо прст на чело, да пажљиво изаберемо којим путем да кренемо јер, како каже Свети владика Николај – сваки дан не свиће ни за шта друго но да човек изабере, да одабере којим путем да крене, да ли да пригрли Христа или ђавола. Ово је зато одлична прилика да заблистамо пред Христом! Да заблистамо у нашем односу према ближњем, којем смо потребнији сада него икада раније.   Не бојте се, ја сам с вама, каже Господ. Не дајмо да нас овај надувани, диспропорционални, вештачки конструисан страх скрене са правог размишљања, да нам скрене пажњу с онога што је главно: љубав према другима и преко њих – љубав према Богу! Тек кад будемо у другима видели Христа, упркос њиховим манама, тек тада ћемо бити у могућности да пригрливши ближњега, преко њих и заједно с њима, пригрлимо и самог Христа. А кад смо с Христом, чега да се плашимо?   Не бојмо се и променимо се!“, закључује ђакон Ненад Вујасиновић.     Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Креирај ново...