Jump to content

Препоручена порука

Generale, nek je tvojoj majci hvala Песма која Србима тера сузе на очи, а коју изводи хор „Косовски божури“ посвећена је официру српске полиције Вељку Раденовићу. Командовао је Посебном јединицом полиције у Призрену све до повлачења српских снага 1999. године. Прославио се ослобађањем Ораховца 1998. године када су шиптарски терористи неколико дана држали Ораховчане као таоце. Својом храброшћу лично се истакао у одбрани и ослобађању талаца од шиптарских терориста. Колико је овај човек био храбар највише илуструје чињеница да, као дијабетичар, није смео да се излаже стресним ситуацијама, али се на то није обазирао. Знао је да у један џеп стави инсулин, а у други чоколаду и каже својим момцима: „За мном браћо!“ Учествовао је у отаџбинском рату за Републику Српску, а бранио је свој народ и у Крајини. Иако нижи по чину, његово јунаштво, које је исказивао у борбама, га је у народу подигло на пиједестал највећих легенди модерног доба Србије. Није имао чин генерала, али су га и саборци, као и народ који је ослобађао, сматрали ђенералом, и тако су га звали. Њему у част композитор из Ораховца Гаврило Кујунџић је написао и компоновао песму „Ђенерале“. Преминуо је 29. септембра 2012. у Крушевцу у 57. години живота. На нашу срамоту, није испраћен уз највише државне почасти, али је зато остао заувек запамћен у народној песми „Ђенерале, ђенерале“.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      На дан у коме се Господу преставио пре три године, 8. фебруара/ 26. јануара, у храму Светог Нектарија Егинског служен је парастос архимандриту Нектарију Виталису, старешини Храма Светог Нектарија Егинског у Камаризи и једном од највећих духовника православног света у савременом добу.
      Парастосом је началствовао протонамесник Живојин Кнежевић, старешина Храма Васкрсења Христовог, уз саслуживање протојереја-ставрофора Драгомира Јовановића, јереја Дејана Трипковића, протонамесника Срећка Живановића и ђакона Бранимира Терзића и молитвено присуство верника.
      У кратком обраћању, протонамесник Живојин Кнежевић је подсетио да је архимандрит Нектарије, у народу звани „старац Нектарије“, један од најзаслужнијих за градњу храма у Ваљеву, који је посвећен његовом небеском покровитељу.
      У ову светињу великом љубављу и трудом себе је уградио и блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин и многи други људи, од којих неки више нису са нама. Молитва за душу старца Нектарија била је и сећање на све њих у храму који носи име славног Божјег угодника, коме из разних потреба на поклоњење долазе верници са свих страна.
      Извор: Епархија ваљевска
       
      http://www.spc.rs/sr/molitveno_setshanje_na_arhimandrita_nektarija_vitalisa
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију, гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову (Јевр. 13, 7). 

       
      Свети Апостол Павле упућује поруку која одјекује вековима побуђујући у свакоме човеку усрдну молитву за упокојене, као и на спремност да се угледамо на веру и живот наших духовних отаца. Преподобни отац наш Јустин Ћелијски поучава: „Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића“, и душе и тела, односно бесмртност човека у целини. Говорећи о важности молитвеног помињања за упокојене не бисмо смели да изгубимо из вида да се и овај молитвени вапај утемељује и бива крунисан у светој Литургији, Тајни над тајнама у којој се открива, оприсутњује и опитно пројављује радост Царства небеског. Литургијско помињање упокојених је од вечноживотног значаја за сваког човека, јер се Црква као заједница моли да Човекољубиви Господ и Васкрситељ наш држи у свом памћењу све оне који се упокојише. Људско памћење је ограничено и нестално, док памћење Цркве као заједнице верних у Христу добија вечну и непролазну димензију потврђујући на тај свештени начин истину да у Господу нашем нема мртвих, већ су сви живи. А Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38), - рекао је Христос Спаситељ садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих. Према речима Светог Владике Николаја 
      у Светом Писму често се говори, како ће имена праведника бити записана у књигу Живих, док ће имена грешника бити збрисана и заборављена. Из приче о богаташу и Лазару видимо, да Господ изговара име Лазарево својим пречистим устима, док име неправедног богаташа прећуткује. Лазар је, значи, ушао у Царство Небеско, и добио је вечни живот и вечни спомен, а грешни богаташ изгубио је и царство и живот и – име.
      Претходног, 2020. лета Господњег у вечни загрљај Господу своме коме су целога живота верно служили прешли су наш блаженопочивши првојерарх и два отачаствена архијереја. Господ је призвао његову светост патријарха српског Иринеја, Архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија, као и епископа ваљевског Милутина. 
      Нашег блаженопочившег првојерарха и архијереје Амфилохија и Милутина обједињавала је непоколебива вера у Бога и Васкрсење, али и спремност на непрестано сараспињање, састрадавање и безусловно предавање васколиког бића Богу. Ова три духовна светила нашег времена својим смиреним животом посведочили су да је једина истинска вера она која се потврђује делима. Господ је од нас узео наше духовне оце, учитеље и истинске сведоке вере и правоживља. У вечност су отишли најбољи међу нама. Нема човека који се није замислио над овом болном реалношћу, иако рањиви и испуњени тугом, наша туга се преобразила у радост. Та радосна туга нам поручује да духовни поглед нашег срца усмеримо на охристовљени пут спасења, на пут којим су ходили ови христоносци нашег времена. Гледајући на свршетак њиховог живота и надахњујући се њиховом делатном вером, били смо сведоци чудесних порука и символа који су се пројавили у данима њиховог пресељења у вечност. Не штедећи себе наш блаженоупокојени патријарх је до последњега даха био проповедник мира, љубави и велики духовни, али и материјални градитељ. Иако није доживео испуњење своје највеће жеље – освећење спомен храма светог Саве на Врачару, његово погребење у темеље велелепног храма, постало је свештен увод у троносање и освећење овог дома молитве. Овај неуморни измиритељ и проповедник љубави носио је у свом бићу велику љубав према светињама Старе Србије, према острошкој светињи и острошком чудотворцу о којем је често говорио и позивао народ да своје духовне кораке саобрази са корацима Светог Василија острошког који је својим молитвеним сузама загревао хладне острошке стене, а сада својим благословом озарује срца наша. 
      Двадесет дана пре упокојења најсветијег патријарха нашег Иринеја, у Господу се представио архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски и егзарх свештеног трона пећког Амфилохије. Свети Петар цетињски био је учитељ живота и правило вере блаженопочившег митрополита. Као и Свети Петар, митрополит Амфилохије је усрдно наставио дело подвига живећи наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Његову душу хранила је и испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога, зато је често нама говорио као наш добри учитељ: Ништа не дугујемо једни другима, већ само љубав, јер смо позвани да безусловно волимо једни друге христоликом љубављу. Том и таквом христоликом љубављу лађу Цркве Божје у Митрополији црногорско-приморској мудро је предводио наш блаженопочивши митрополит чији је живот био непрестано на распећу. Све ране народне биле су и његове ране, али и свака радост његове пастве била је укрепљење за њега. Свој овоземаљски живот завршио је делећи судбину свога народа, бивајући и сâм суочен са опаком болешћу која ја завладала целим светом. Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Тако је говорио блаженопочивши митрополит учећи нас да будемо и останемо такви, истрајавајући на том, често трновитом, али благословеном пут. 
      Господ је тако уредио да се у упокојењу нашег првојерарха и нашег митрополита Амфилохија пројави символизам. Ова два светилника нашег времена упокојили су се у петак, у дан када се у оквиру дневног богослужбеног круга сећамо крсне смрти Господа нашег Исуса Христа. Упокојише се патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије у навечерје престоног празника њихових катедралних храмова који су били заодевени важним јубилејима. Најсветији патријарх Иринеј упокојио се уочи празника Сабора Светог Архангела Михаила – славе Саборног храма у Београду који је у тај празнични дан 2020. лета Господњег прослављао јубилеј 175. постојања. Архиепископ цетињски је уснуо у Господу у навечерје празника Светог Петра Цетињског у светлости 190-годишњице упокојења овог великог чудотворца чије свете мошти сведоче радост заједнице са Господом. Господ је тако уредио како би нам указао да су од нас отишли у Царство вечно велики јерарси чије ће семе у погодно време да произрасте дивне и благословене плодове. 
      Сећамо се и следимо пример и великог владике Милутина који је од своје четрнаесте године кренуо путем монашког позива и служења Цркви којој је посветио цео живот. Живео је тихо, молитвено, испуњен љубављу, благошћу, архипастирском бригом и жртвом руководећи поверени му народ ка Господу. Саобразно целокупном његовом животу и вандреном монашком етосу који је исијавао из њега, владика Милутин се упокојио тихо, а услед искушења које нас је задесило, и његов молитвени испраћај у вечност био је у духу његовог овоземаљског живота, оног живота који је давао свима нама једну изузетну поуку подсећајући нас да су хришћани људи који ходе земљом, али су привезани за небеса. 
      ”Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа. Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!” (из васкршњег слова Светог Јована Златоуста)
       
      Катихета Бранислав Илић
       
      *Објављено у јануарско-фебруарском 377. броју Православног мисионара (стр. 41-43)
       
       
       
        Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Још једна молитва, као и сваког 30.у месецу, принета је за драгог духовног оца, блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина крај његовог почивалишта у Храму Васкрсења Христовог. Парастосом је началствовао архијерејски намесник други ваљевски, протонамесник Саша Максимовић, уз саслуживање свештенства свих ваљевских храмова и молитвено учешће Жељка Ђорђевића, чтеца при капели Светог Јована Крститеља у Епархијском дому, неколико сарадника Владике Милутина и верника.

       
      Извор: Радио Источник
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Када је до мене дошла проповед јеромонаха др Амфилохија Радовића, коју је одржао на сахрани светог Јустина Ћелијског, 1979. године, слово које је уздрмало темеље комунистичког режима бивше Југославије, за мене су улице Сиднеја, где сам службовао у то време, изгледале другачије, шире и слободније. У овом слову, обраћајући се светом о. Јустину, рекао је: „Драги о. Јустине, ти одлазиш у Небеску Србију. Поздрави нам тамо Св. Петра Цетињског и кажи му да су његови потомци претворили храмове у Црној Гори у штале“.

       
      Знао сам да се овим десила судбоносна прекретница у животу и јеромонаха Амфилохија, али и српског народа. Долазило је ослобођење од окова мрака, канџи комунистичког режима, против кога се митрополит Амфилохије тако предано борио. Од тада па до данас, ништа се значајније није десило на хоризонту српскога неба, а да личност митрополита Амфилохија није била у првим редовима ових дешавања.
      Имао сам част да још давне 1984. године, упознам митрополита Амфилохија, у то време декана Богословског факултета у Београду. То је било приликом позива наше Цркве у Аустралији да држи предавање на семинару српске омладине, који је одржан у Вижн Велију (Vision Valley), северозападно од Сиднеја. Ја сам имао духовну радост да Митрополит станује у моме дому, за време његове прве посете Аустралији. Своје предавање омладини почео је речима:
      „По речима значајног француског мислиоца, Франсоа Мориака, ништа се значајније није десило на хоризонту нашега неба од буђења православне омладине у Русији“.
      И ми бисмо могли данас, и то са сигурношћу, рећи: ништа се није значајније десило на хоризонту нашега неба у задњој четврти прошлога и првој четвртини овога века од проповеди и дела митрополита Амфилохија.
      На вечери у моме дому, придружио нам се Милован, мој пријатељ који је завршио политичке науке у Југославији и који је зажелео да, у свој својој збуњености, сретне о. Амфилохија. Милована је импресионирао интервју о. Амфилохија, штампан у НИНУ, почетком 80-тих, под називом: „Шта је вечно а шта је пролазно“. После неког Миловановог мудровања о „сили, која је дошла из Космоса и уселила се у њега приликом његовог стварања“, о. Амфилохије је мирно одговорио:
      „Све ти је то лук и вода; или смо ми људи или смо ми брави, трећега нема“.
      После је сат времена говорио о француској књижевности, где је додатно збунио мога пријатеља Милована, који није могао да схвати од куда поп зна толико о француској књижевности.
      Митрополит Амфилохије је дошао у посету Аустралији 1989. године, поводом прославe 600 година косовске битке. Када је наша делегација, предвођена Митрополитом, примљена од премијера Новог Јужног Велса Ника Грејнера и вође опозиције Боба Кара, на састанку са вођом опозиције, овај му је поставио питање о томе шта он као јерарх Српске Цркве мисли о мултикултурализму, у који Аустралија значајно улаже, Митрополит је мирно одговорио:
      „Па, замислите једну башту у којој има само једна врста цвећа, а потом другу башту, одмах до ове, у којој има много различитог цвећа. Онда, одговорите сами на питање која је башта лепша“.
      На изласку из просторија, пре него се поздравио са мном, Боб Кар је рекао: „О. Милораде, ко је овај човек?“
      Ја почех да одговарам, а он ће, „ма знам то него, ја никада нисам срео човека који овако дубоко и једноставно размишља“.
      Јасно ми је било да је Боб остао потпуно збуњен митрополитовом личношћу. На сличан начин многи људи, широм наше планете, остајали су збуњени после разговора са Митрополитом. Када је, блажене успомене, патријарх Павле, први пут посетио Париз, у повратку из Америке, са сахране митрополита Иринеја, у пратњи је био и митрополит Амфилохије.
      У хотелу, где је био смештен патријарх Павле и, у то време, владика Иринеј, садашњи Патријарх Српски, приређен је званични пријем на коме је присуствовало педесет званица из православних кругова и политичког живота Париза. Цена за све трошкове у хотелу била је три хиљаде америчких долара. Патријарх Павле је инсистирао да сам плати рачун, не знајући колико то кошта, а нико му није смео ни рећи, јер би га то саблазнило 1, те нисмо знали како да се снађемо у тој ситуацији.
      Митрополит је извадио из своје ташне овај новац и убедио Патријарха да ће он то да плати а да му Патријарх може вратити те паре у Београду. „Заборавиће старац то док стигнемо у Београд“, рекао ми је Митрополит. Касније Митрополит није хтео да му Епархија западноевропска врати тај новац. Рекао ми је: „Заборави, неко ми је дао ове паре за Митрополију. Ваша Епархија је сиромашна. Ми ћемо се лакше снаћи. И ово је потврда да он никада није мислио себично. Никада само о себи и својој епархији. Свака епархија у Српској цркви била је његова, свака парохија, свака душа. Све је и сваког доживљавао својим.
      Приликом једне посете митрополита Амфилохија Новој Грачаници – Америци, ја сам организовао предавање за њега, у оквиру „Разговора о вери“, сталне теолошке трибине у овом манастиру. Нисам стигао да разговарам са њим о теми, па сам узео слободу и одредио му тему: „Основно назначење човековог живљења“. Када је дошао и сазнао да сам ја то све организовао без њега, рекао је: „Исти си мој о. Радомир. Имам ја таквих у свом окружењу“.
      На том предавању, на коме је било више од 400 особа, на питање једног човека: „Зашто Српска Црква има проблем са спаљивањем умрлих?“,
      Митрополит је мирно одговорио: „Синан паша је спалио првог Србина“.
      У сали је настао тајац. Није било подпитања.
      Због реакције на рашчињење протојереја-ставрофора Мирка Скробоње и ђакона Братислава Јовановића у Јоханесбургу, Јужна Африка, 2000-те године, од стране Александријске Патријаршије, објавио сам један текст у коме сам замерио двојици српских епископа, због овога шта се десило. Митрополит Амфилохије ме је позвао у манастир Нову Грачаницу, где сам радио у то време и рекао. „Прото, много си оштар. Много бих се насекирао да ти душу не познајем“. Остали смо дуго у разговору у коме сам, као и у другим приликама, знао да разговарам са Оцем, са човеком који нема задњих мисли. Који, и кад нешто оштро каже, све то балансира својом љубављу – Христовом љубављу. Знао сам да разговарам са искреним пријатељем, јер сам га тако доживљавао, али овако би о њему могао да каже и сваки други човек, који се икада срео са њим.
      Српска емиграција никада неће заборавити улогу Митрополита Амфилохија у превазилажењу трагичног раскола. Он је, заиста, искрено патио због ове наше невоље и максимално се жртвовао да дође до помирења. Захваљујући љубави према Цркви, блажене успомене патријарха Павла и митрополита Амфилохија, ми смо дочекали дан помирења.
      Оно што је Митрополит учинио за Црну Гору просто је немерљиво људским мерилима. И, вероватно, никада неће бити измерено. На сахрани светог оца Јустина 1979. године, говорио је, између осталих, и епископ Марко, православни Немац из Немачке. Владика Марко је између осталог рекао: „Увек, када сам долазио у ову земљу, у ове крајеве, питао сам се изнова: да ли су људи овога краја, овога места, знали кога имају у својој средини“. Данас су сличне речи применљиве на личност митрополита Амфилохија. Заиста би могли поставити питање: да ли су људи у Црној Гори знали кога су имали у својој средини? О њему су судили и вређали га криминални ликови, ситни политичари и шићарџије, људи којима ништа није свето ни узвишено сем њихових самољубивих ликова.
      Приликом моје посете Митрополиту 1998. године, на дан Велике Госпојине, на путу за славу цркве негде у колашинском крају, Митрополит, с ким сам се возио у колима, каже:
      „Мој о. Милораде, како да ти укратко објасним наше јаде? Ми смо, вјеруј ми, постали шизофрен народ. Ево овако: у једној кући, у једној породици, отац и мајка и један од њихових синова су Срби, а други њихов син је Црногорац, Јадна нам мајка наша, куд ћемо доспјети?“
      Исте године у манастиру Морачи, на Светој литургији и помену, који је држан за око 1300 и нешто побијених од стране комуниста у колашинском крају, после Литургије и парастоса, Митрополит је у проповеди рекао и ово:
      „Питам се ја јадна ми мајка моја, што су нас послије рата учили неуки учитељи, кад оно ови злочинци су побили све наше учитеље. Питам се ја, зашто су нам правду делили неспособни, а ови су нам побили све правнике“.
      И тако даље и у томе тону, размишљао је Митрополит о великој трагедији свога народа. Митрополитова љубав за Косово и Метохију немерљива је. Има ли и једне јаме коју није обишао овај „пастир добри“, има ли и једног страдања у коме није састрадавао?
      Сећам се и његовог унутрашњег плача и туге због бившег епископа Артемија. Мислим да му је то једна од најдубљих рана које је однео са собом у Царство Небеско.
      Одласком Митрополита Амфилохија у Царство Божије Небо је обогаћено, а Православље осиромашено. Изгубили смо дубоког мислиоца, православног теолога, који је своју теологију надграђивао на темељима светоотачке мисли. Изгубили смо учитеља и просветитеља. Некога, који за себе може да каже, слично апостолу Павлу, „не живим више ја него Христос у мени“, Христос Кога је проповедао, Христос за кога је и с Ким је живео, Христос по чијем је лику створен и који Му је био узор целог његовог живота. Светитељи Јустин и Пајсије су му били учитељи, те да ли смо могли очекивати да другачије буде. Они који су Христови, везали су га за Христа, а онај који је Христов, „ако и умре живеће“.
      Док оплакујемо, у ово време, једног дивног мужа Цркве Христове, размишљајмо о томе да нам свети Амфилохије поручује: „Не плачите за мном, већ плачите за собом и за дјецом својом“. Тако, можда бисмо могли рећи, уместо „вечан Ти помен“, - свети оче Амфилохије моли Бога за нас!
       
      Прота Милорад Лончар
       
      Извор: Света Тројица Мелбурн
    • Од Justin Waters,
      Зашто је Косово важно за НАТО
        Као и хабсбуршки циљеви у БиХ са почетка Велике источне кризе, и амерички циљеви на Косову имају шири контекст који се тиче истискивања Русије са Балкана Док су августа 1875. устаници ослобађали Невесиње и опсађивали Требиње, у кабинету Адолфа Ауершперга неки остадоше затечени реакцијом Турака који нису способни савладати „ово“ (diese!). Милорад Екмечић пише како се тек касније видело да је устанак имао далекосежне последице. Невесињска пушка одјекивала је континентом, договори из 1878. године донекле су узроковани дешавањима у Херцеговини. Али, у првом тренутку, све је изгледало једноставније. Ништа озбиљно, већ „ово“ чиме руководи неки Перо Тунгуз са гатачког Сливља, тешко и за изговорити, немогуће и на детаљним картама пронаћи.
      У канцеларијама Хофбурга и здања на Балхаусплацу „ово“ је било важно јер је потврђивало још раније разрађену тезу о „аспирацијама Србије“ и указивало на слабост „болесника са Босфора“. Лек за обе „болести“ је окупација БиХ, касније ће уследити и анексија. На кратак рок, то ће спречити западно ширење Србије и Црне Горе, а на дуги рок БиХ постаје „одскочиште“ за јачање утицаја на целом Балкану, евентуално контролисање јадранско-јонског ареала. Отомански Балкан је прошлост, хабсбуршки – будућност. Начин да се, после пораза у Италији и уједињења Немачке, сачува статус велике силе. Ратни циљеви из 1914. године само ће потврдити ову тезу.
      ЗАШТО НАТО ЖУРИ
      Америчким дипломатама данас (као и њиховим колегама почетком деведесетих) текуће „балканске околности“ изгледају слично. У Бриселу бејаху и нож и погача, а балканске државице сиромашне, народи гладни, са елитама које су понављале мантру о „безалтернативности“. И поред тога – резултат је мршав. БиХ и даље „подељена“, као и Северна Македонија, Црна Гора усталасана, а Косово…
      Логичан закључак: бриселски Балкан је прошлост, амерички – будућност. У том контексту, треба пожурити са ширењем НАТО. „Српске аспирације“, око статуса Косова, очувања Српске, одбране црквене имовине у Црној Гори или неке будуће регионалне пројекције – тиме се у потпуности анулирају. А дугорочно, „комплетирани Балкан“ постаје одскочиште за интервенисање на истоку (против Русије) донекле и против остатка ЕУ, ако затреба.
      Споменик НАТО-у у Призрену (Фото: monumentbeta.files.wordpress.com) Американци су затечени реакцијом ЕУ која није способна савладати ни „ово“ (this!). А „ово“ се своди на статус Косова. На том питању све почиње и све се завршава! Када се „Косово реши“ остало долази, само по себи. Отуда и размишљање о разграничењу код Ричарда Гренела. Жозеп Борељ је то наговестио, Џејмс Хупер потврдио. Данашња административна линија се помера јужно, обухвата општину Лепосавић и пола општине Зубин Поток, али би суштински била проглашена међудржавном. Србија, вероватно, не би морала успостављати билатералне односе са Приштином, али би се сагласила са пријемом „Косова“ у УН.
      КАКО АНЕСТЕЗИРАТИ ЈАВНОСТ
      Обећања о заштити цркава, економском развоју и слично, послужиће за покушај анестезирања српске јавности. За анестезирање албанске, ту је пар прешевских села. За анестезирање Вучића и Тачија, већ виђено о Нобеловој награди… Као у Скопљу децембра 2018, када је Уидед Бушамауи (из Тунижанске четворке, лауреати за 2015. годину) обећала да ће за ово признање предложити Ципраса и Заева. Довољно да обојица поверују.
      У међувремену, Ципрас је изгубио две изборне трке (за Европски парламент, па националну у јулу 2019), стрмоглавивши се на северу земље (због Преспанског споразума), а влада Заева је неславно пала (јануар 2020), остављена на цедилу. За изборе који следе, веће се шансе дају ВМРО (рејтинг од 42,6 одсто у истраживању пре пандемије). Истовремено, застава Северне Македоније подигнута је испред седишта НАТО 30. марта 2020. Само је то битно. Кога у Вашингтону интересују судбине Ципраса и Заева!?
      Циљ „историјског разграничења“ је идентичан. Увлачење у НАТО Србије, за њом и БиХ. Јер, како би у датој ситуацији, када се „Република Косово“ као чланица УН, без икаквих проблема и ограничења експресно придружује НАТО, Србија могла осигурати сопствени „јужни коридор“. Другог избора нема. За Србију и Србе отварају се тада бројна питања, од саглашавања са историјском сликом о „оправданом бомбардовању“ једног „геноцидног народа“, до енергетске безбедности и Турског тока. Ширење НАТО усмерено је на дугорочно истискивање сваког озбиљног утицаја Русије са Балкана. Као и хабсбуршки циљеви у БиХ са почетка Велике источне кризе, и текући амерички циљеви на Косову имају значајно шири контекст.
      НЕОДРЖИВО РЕШЕЊЕ
      Пословично америчко багателисање постојећих правних и политичких оквира приметно је и када говоре о разграничењу. То је за њих „ово“, ништа што се не може превазићи притисцима и разним интервенцијама. Иако је, из ове перспективе посматрано, немогуће да разграничење може бити „правно упаковано“ а да остане у сагласности са Резолуцијом 1244, Уставом Србије, Ахтисаријевим планом (послужио као основа за „Устав Косова“) и низом других одлука (рецимо, став Контакт групе о „три не“, међу којима је и „нема промене граница Косова“, а што је полазна основа за Ахтисарија).
      Отуда и велики опрез европских званичника. Рушење конструкције коју су једва изградили уз многа „креативна тумачења“ може узроковати свашта. Исто тако, из ове перспективе посматрано, није разумљиво зашто би се Русија сагласила са таквим планом. Последњи говор амбасадора Василија Небензје током априлске сесије СБ УН о Косову врло је директан и недвосмислен. Логично, у интересу НАТО је да се Русија „заобиђе“, али како то извести све док је на снази 1244, остаје нејасно (или није разрађено).
      Брљотине САД на Косову, гажење свих норми и принципа, бахатост и посматрање тог питања као „ово“ што ће се пре или касније „решити“ милом или силом, не може бити поправљено новим притисцима, нити једностраним потезима. Учињено је већ оставило далекосежне последице. Једини начин да те последице не оптерете будућност јесте враћање дијалога у правне и политичке оквире око којих постоји сагласност „великих играча“. Пре свега у УН. Можда се Гренелу то чини смешним. Он гледа из другачијег угла.
      Специјални изасланик председника САД за Косово и Метохију Ричард Гренел (Фото: Visar Kryeziu/Associated Press) Исто се чинило и цислајтајнијским дипломатама. Чак и у тренутку када је Перо Тунгуз пробијао Солунски фронт. Разграничење, овако како је замишљено, није одрживо. Тако се утире пут даљим нестабилностима.
      НОВИ СТАНДАРД
×
×
  • Креирај ново...