Jump to content

Herojski put-general Bozidar Delic, komandant Prizrenske brigade "Car Dusan silni"


Препоручена порука

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Kako je raketa 5V75D  oborila avion generala Goldfejna

      U izradi teksta i njegovog ilustrovanja korištena je uz pismenu i usmenu dozvolu autora knjiga Pad noćnog skolola pukovnika VS Slaviše Golubovića čiji je izdavač MC Odbrana.
      Andrej Mlakar/ FOTO: MC „Odbrana“/ Slaviša Golubović

      Na današnji dan pre tačno 20 godina borbena posluga 3. Raketnog diviziona, 250 raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije zabeležila je drugu pobedu u okršaju sa vazduhoplovnim jednicama NATO pakta kada je oboren američki F-16 CG za čijim komandama je bio sadašnji komandat američkog ratnog vazduhoplovstva general Dejvid Godfejn.
      Iz baze Avijano 2. maja 1999. godine u vazdušni prostor SRJ ušla je grupa od četiri aviona F-16CG u lovačko bombarderskoj varijanti, naoružani laserskim vođenim bombama GBU -12, raketama vazduh-vazduh AIM -120 i AIM -9. Avioni su posedovali uređaje za dejstvo u noćnim uslovima LANTRIN i bili su opremljeni kontejnerima sa jednim ili više vučenih mamaca AN/ALE -50. Grupu je predvodio komandant skvadorna tada potpukovnik Dejvid Goldfejn koji je imao pozivni znak Hammer -34.

      Iz baza u Nemačkoj ušla je grupa aviona, za koju se na osnovu načina dejstva pretpostavljalo da je reč o SEAD grupi. Avioni koji su poleteli sa više aerodroma formirali su dinamički borbeni raspored više grupa aviona, tako da prostorno i vremenski mogu ostvariti sadejstvo u rejonu objekta dejstva. Zadatak neprijatelja može se pretpostaviti da je te noći bio da avioni F -16CG demonstrativnim ulascima do ivice zone uništenja isprovociraju zračenje stanice za vođenje raketa i stvore priliku SEAD grupi za dejstvo jednom ili više protivradarskih raketa. Nakon uspešnog dejstva SEAD grupe protivradarskim raketama zadatak grupe F-16CG bio bi dejstvo vođenim bombama po obeleženom vatrenom položaju i uništenje ratne tehnike.

      Sam čin obaranja lovca F-16CG do detalja uz sve šeme i izjave učesnika i očevidaca opisao je tadašnji pripadnik 3. raketnog diviziona PVO pukovnik Slaviša Golubović u svojoj knjizi Pad noćnog sokola
      Te noći borbenu poslugu 3. Raketnog diviziona PVO, koja je oborila F -16CG činili su: major Boško Dotlić, rukovalac gađanja, potporučnik Miodrag Stojanović, pomoćnik rukovaoca gađanja, major Milorad Roksandić, komandir raketne baterije, potporučnik Tiosav Janković, oficir za vođenje raketa, vodnik Igor Radivojević, operator prađenja po F -1, zastavnik Dragan Matić, operator praćenja po F 2, vojnik Dejan Đorđević, poslužilac planšete situacije u vazduhu, vojnik Sead Ljajić, poslužilac u Odeljenju izvora za napajanje, vojnik Slobodan Pavićević, poslužilac u odeljenju izvora napajanja, vodnik I klase Vladimir Ljubenković, poslužilac OAST, vojnik Vladimir Radovanović, poslužilac OAST i vodnik Milan Panić poslužilac na IRZ.
      Obaranje F -16CG
      U kratkoj razmeni informacija od prethodne smene dobili su značajni podatak da je, oko pola sata pre ponoći, divizion pokušao da traži na daljini oko 10 km, da je zračio stanicom za vođenje raketa oko desetak sekundi i da je cilj otkriven…, piše pukovnik Golubović u svojoj knjizi
      Značajno mesto u knjizi Pad noćnog sokola zauzimaju i svedočenja članova borbene posluge koja je oborila F -16CG i izjave očevidaca. Ovde prenosimo najzanimljivije detalje o obaranju Goldfejna.

      Oko 2 časa na VIKO primećujem šest do osam ciljeva nepravilno grupisanih severozapadno od nas, na azimutu oko 300 stepeni i daljini od oko 80 do 100 km. Otprilike u rejonu Bačke Palanke. Verovatno su na tu poziciju stigli preko Hrvatske. Jedna slična, ali manja grupa bila je na prostoru iznad Valjeva, prema Drini. Na većoj daljini zapadno takođe jedna grupa. U jednom trenutku deo grupe koja je bila severozapadno nestaje sa pokazivača, a nedugo zatim jedan od njih se pojavljuje na azimutu 310 stepeni i daljini oko 30 km. Naređujem usmeravanje antena komandom “ usmeri na 310”. Posluga je mirna, oseća da je nešto blizu, ali ne zna situaciju jer ne dozvoljavam da gledaju u moj ekran. Posle nekoliko narednih okretaja antena osmatračkog radara vidim da je avion zauzeo stabilan kurs sa relativno malim parametrima ka nama. Popravljam uglovnu poziciju komandujući nekoliko puta novi azimut 2-5 stepeni levo-desno od već zadatog….. A kad je došao na daljinu 17 do 18 km komandujem : “ Lansiraj”. Okrećem se ka operatoru F 2 i gledam praćenje na njegovom pokazivaču: U trenutku susreta rakete sa ciljem vidim levkasti oblak koji prekriva cilj, što govori o eksploziji bojeve glave rakete u njegovoj blizini. Od oficira za vođenje raketa dobijam izveštaj: “ Cilj uništen, daljina 12…. Izveštavam da je cilj sigurno pogođen jer sam video školski primer eksplozije bojeve glave i oblak koji u tom trenutku nastaje. U međuvremenu dobijamo informacije da je, iako oštećen, napravio zaokret i da leti u pravcu Bosne. Bilo nam je jasno da želi da napusti vazdušni prostor SRJ. Sve vreme očekujemo šta će se desiti i da li će uspeti da ode ili će pasti na našu teritoriju. Ako padne kod nas, imaćemo još jednu potvrdu uspešnosti dejstva našeg diviziona. Pet minuta nakon toga Stanković me obaveštava rečima: “ Bole, pao je”. Nedugo zatim potvrđuje da je pao na našoj teritoriji, negde u rejonu Šapca, na padinama Cera., svedoči Boško Dotlić, pukovnik u penziji u knjizi Pad noćnog sokola.
      Svoje svedočenje o obaranju budućeg komandanta američkog ratnog vazduhoplovstva izneo je i Miodrag Stojanović rezervni poručnik.
      „Te noći sam drugi put bio u sastavu borbene posluge.. Osećam se mnogo sigurnije i samopouzdanije. Ista ekipa je na svojim radnim mestima.. Sedim na pomoćnoj stolici iza rukovaoca gađanja…Sa komandom “ antena” otpočeo je i rad imitatora. Nakon par komandi i izveštaja čuje se prasak i tutnjava lansiranih raketa. Let jedne od njih završio se pogotkom… Vlada potpuni muk. Kao da ne čujemo buku ventilatora i elektronike, očekujemo već poznati zvuk eksplozije PSR. Volimo da ga čujemo u daljini, jer nas je sigurno promašio. Kad čujemo, nastaje oduševljenje. Opet smo ih nadmudrili. Osećaj zadovoljstva je nezaboravan. Deo sam tima koji pobeđuje, svedoči Miodrag Stojanović rezervni poručnik u knjizi Pad noćnog sokola.

      Svoje svedočenje o obaranju F -16CG izneo je tadašnji pukovnik Tiosav Janković koji je u trenutku obaranja bio potporučnik.
      „Pomeram antene malo udesno. U momentu kada je prvi odraz počeo da nestaje sa ekrana, nešto bliže, desno od vertikalnog markera, pojavljuje se novi, manji, kao i kod MiG -29. Shvatam da su oba odraza na istom kursu i visini i da je ovaj drugi bliži i pomišljam da je onaj prvi samo mamac. Brzo dovodim drugi odraz u presek markera i predajem ga na praćenje.. Bacam pogled na instrumente, brzina je na oko 250 m/s parametar oko 4 km. Ne stižem ni da izgovorim, a Dotlić viče “ Lansiraj”. Pritiskam PUSK. Daljina do cilja je 14 do 15 km. Poleće prva, zahvata se, kreće i druga, prva se pravilno privodi na putanju…. Raketa dolazi blizu cilja, ulazi u tačnu bazu i eksplodira na daljini oko 11 km. Veliki odraz eksplozije prekriva cilj. Azimut pogotka je 320 stepeni…. Pogodak je po našoj proceni je bio u širem reonu sela Brestač, avion je nakon toga nastavio let u pravcu Batajnice. Potom nas obaveštavaju da vrši zaokret i da se usmerava ka Tuzli, gubeći visinu. Plašeći se da ipak ne preleti granicu, sa zebnjom čekamo sledeću vest. Posle nekog vremena javljaju na da je avion F-16CG pao na Ceru, ispričao je detaljno detalje obaranja Goldfejnovog aviona pukovnik, a sad brigadni general i komandant 250. raketne brigade PVD Tiosav Janković.
      Spasavanje oborenog Goldfejna
      Let oštećenog F -16CG nije trajao dugo. Ostavljajući dimni trag on je neprekidno gubio visinu, a iznad šabačkog sela Varna se pretvara u vatreno dimnu kuglu. Nakon toga se pilot na kritično maloj visini, katapultiranjem napušta avion i prizmeljuje se u selu Sinoševi. Nedaleko odatle, u zaseoku sela nakučani avion završava let, rušeći pred sobom drveće. Aktivnosti NATO avijacije su prekinute i počinje akcija spasavanja pilota koja će trajati neuporedivo kraće nego u slučaju oborenog F -117 zbog manje dubine teritorije.

      Ubrzo je formirana grupa za spasavanje koju je činilo: 10 lovačkih aviona F -16, 16 aviona F-16CJ za dejstvo po sistemima PVO, 10 aviona EA-6B za elektronsku podršku, 4 aviona A -10 i 8 helikoptera AH-64 Apač za neposrednu vatrenu podršku, 11 avio cisterni, 2 helikoptera za spasavanje MH -53J i 1 transportni MC -130 H/P.
      Pilot je lociran i dientifkovan u 3.55 časova, a odmah potom helikopteri spasilačkog tima MH -53J ulaze u vazdušni prostor SRJ. U .4.40 sati uspostavljaju radio-kontakt sa pilotom ukrcavaju ga u jedan od helikoptera već u 4.45 časova ga prevoze do aerodroma Tuzla.

      „Nešto posle pola pet pojavila su se tri helikoptera. Kretali su se kratko vreme levo-desno koristeći uvale i vodoslivnice. Došli su potom iznad mesta pada aviona, a onda su izronili baš iznad naših kuća. Bili su toliko nisko da sam video lica komandosa koji su stajali na otvorenim vratima helikoptera. Na ulici ispred kuće mnogo ljudi. Sin i njegovi drugari ispaljuju nekoliko metaka iz pištolja. Po nekoliko metaka ispaljuju i vojnici koji su se tu zatekli. Upozoravam ih da to ne čine, jer će nas komandosi sa svojim naoružanjem bukvalno sravniti. Komandosi uzvraćaju vatrom, ali srećom nikog ne pogađaju. Na zidovima kuća i drugim objektima vidljivi su tragovi mitraljeskih zrna, a u travi na tom mestu ostalo je 200 čaura. Nakon kraće pucnjave helikopteri odleću ka selu Sinošević, gde na njivi porodice Makević pronalaze i ukrcavaju pilota i odvoze ga ka Bosni, ispričao je očevidac priče Milorad Marjanović.

      F -16CG je bio drugi oboreni avion koji je pao na teritoriju Srbije. Oborio ga je 3. Rd. PVO 250. Rbr PVO naoružan raketnim sistemom S -125 M Neva. F -16CG gađan je sa vatrenog položaja Karlovčić raketom 5V27D pod imenom Natalija lanisrane sa rampe 5P73 serijski broj 13013. Na isti avion isplajena je i raketa pod imneom “ Živadinka“ .

      Pogođen je jednom raketom na visini oko 6.000 metara i na daljini 11 km od diviziona. Deo ostataka aviona se danas nalazi u Muzeju jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva u Surčinu i Spomen sobi 250. Rbr PVO. Povodom tog događaja jedan broj pripadnika 3 rd PVO je odlikovan i unapređen.
      https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/05/01/drugo-znacajno-obaranje-posle-f-117a-ovako-je-pre-20-godina-3-raketni-divizion-250-rbr-pvo-oborio-americki-lovac-f-16cg-na-nebu-srbije-u-kome-je-bio-sadasnji-komandant-americke-avijacije/
         
    • Од Милан Ракић,
      "IAKO SU FORMALNO POČELI KAO REAKCIJA NA POVREĐIVANJE JEDNOG POLITIČARA, PROTESTI SU NEDVOSMISLENO POKAZALI DA JE LJUDIMA, GRAĐANIMA, DOŠLO DO GUŠE. U TOJ ODLUCI DA PRLJAVA VODA NE DOĐE I DO NOSA IMA, PRE SVEGA, BUNTA PROTIV OVE DIVLJAČKE, BAHATE I AROGANTNE VLASTI, ALI I OZBILJNE RAZOČARANOSTI STANJEM NA OPOZICIONOJ SCENI. DA, BILO JE MALO JAVNIH LIČNOSTI KOJI SU OD POČETKA PRUŽILI OTVORENU PODRŠKU PROTESTIMA, ALI SAM UVEREN DA LIČNI PRIMERI UVEK IMAJU PRESUDNU ULOGU"
      Tamo gde nema dovoljno upornih, nepotkupljivih, neumornih, uglednih, bez putera na glavi, odgovornih, kad zafali patriota, pristojnosti i solidarnosti pojave se oni koji su sve to vreme bili, ali im vaspitanje nije dozvoljavalo da se ističu dok ne dogura do duvara. Među njima je i Dušan Petričić, grafičar, ilustrator, animator, karikaturista i jedan od junaka detinjstva onih koji danas, nažalost, vode državu. U stvari, ima ih dvojica: Petričić i njegov kolega karikaturista Predrag Koraksić Korax. Dušan Petričić je posle studija na Akademiji za primenjene umetnosti radio kao karikaturista u "Večernjim novostima" od 1969. do 1993, kada se preselio u Kanadu gde je sarađivao sa uglednim novinama kao što su "Njujork tajms", "Volstrit džornal" i "Toronto star". Od 2009. počinje da crta karikature za nedeljno izdanje "Politike", a 2013. se vraća u Beograd i tada njegove karikature postaju viralne. Pre dve i po godine Petričić je prelio kap koju su "Politika" i državni vrh mogli da trpe zbog njegovih karikatura pa je počeo da crta za nedeljnik NIN. Pokret socijalista Aleksandra Vulina dao je jedno dosta jasno objašnjenje zašto Dušana Petričića sadašnja vlast nikako ne trpi: "Petričićeve karikature lažu, a ne oni koji na to upozore."
      "VREME": Kažu da kad vladari postanu predmet ismevanja kroz govor, pismo, sliku ili kroz sve to zajedno, bude prilično kasno jer je tad jasno da se živi u diktaturi. Vi ste crtali karikature u uglednim američkim i kanadskim novinama, a te države bar tada nisu bile autoritativne. Na čiji račun ste se tamo šalili? DUŠAN PETRIČIĆ: Karikirao sam ja političare, premijere, predsednike, kraljice, pape i dok sam boravio u Kanadi. Ali uređene države precizno propisuju uloge, zaduženja i obaveze protagonista vlasti, te ih na taj način i čuvaju od ismevanja. Dovoljno je oštro kritikovati greške, korupciju, bahatost i sva druga prekoračenja u vršenju vlasti. A nije da ih nema. Doduše, vratio sam se u Srbiju pre izbora Trampa za predsednika Amerike i propustio priliku da na tom terenu malo uvežbam ismevački ton političke karikature koji je postao neophodno oružje u mom hvatanju u koštac sa ovim zlom koje me je dočekalo po povratku u zemlju.
      Ako je satira izraz nemoći prema vlastodršcima, kakav je onda uticaj vaših karikatura na građane i vlast? Satira nije izraz nemoći prema vlastodršcima, ona je samo legitimno sredstvo jedne važne profesije koja i te kako bolno pogađa ranjiva mesta nepodobne vlasti. Nije u opisu prirode satire da bukvalno ruši ili smenjuje vlast. Nemoć kao termin može da se odnosi na političke partije ili građane koji su iz nekog razloga zakazali u kontroli vlasti i dozvolili joj da se nekontrolisano otuđi i počne da divlja. Satira je tu da pomogne, pozove građane na akciju i ometa tiransku vlast u pokušaju da se brani.
      Više puta ste govorili da Aleksandra Vučića crtate jer je stalno prisutan u vašem životu i životima svih građana. Mislite li da on sam snosi krivicu za stanje u društvu i državi ili ima veliku pomoć i podršku drugih? Aleksandra Vučića doveo je na vlast sticaj raznih okolnosti i mnogi su faktori i ličnosti sa naše političke scene, pa i izvan zemlje, uticali na to. Ali siguran sam da je on jedini krivac za ovaj sumanuti stil vršenja vlasti, čini mi se, nezabeležen u našoj novijoj istoriji. Sada je već sasvim jasno, bar onima koji su kapacitirani da im bude jasno, da je taj stil kombinacija jedne uličarske nevaspitanosti i bahatosti i ozbiljne psihičke labilnosti. Nadam se da će jednoga dana, u ozbiljnijim vremenima i sa ozbiljnijim političkim protagonistima, pa i sa uozbiljenim narodom, morati da se postavi pitanje kako smo dozvolili da nam sadašnjost, prošlost i budućnost zavisi u tolikoj meri od jedne, u svakom pogledu nekompetentne i neprimerene ličnosti. Bojim se da bez tog odgovora nećemo moći dalje.
      Advokat Božo Prelević je nedavno rekao da ne može veliki vođa sve ovo sam da uradi i da su mnogi Vučiću prineli kao žrtvu sopstvenu ličnost i sopstvenu profesiju. Zaista, kolika je odgovornost profesionalaca za Vučićevu neometanu vladavinu? Ogromna. Naravno da nijedan vođa ne može vladati nekontrolisano, bez obzira na sve smicalice, prevare, laži, manipulacije, iznenađivanja i šokiranja javnosti, glumatanja i prenemaganja, ukoliko nema aktivnog učešća pre svega obrazovanijeg dela građana, elite ili, pojednostavljeno, profesionalaca iz svih sfera društvenog života. Svako društvo se najefikasnije brani odbranom svoje profesije. A kod nas je ta odbrana izostala. Sindikati uglavnom ne postoje ili su zanemarljivog značaja. Da su na samom početku ovog našeg dugogodišnjeg sunovrata značajni predstavnici svake profesije na sam pokušaj ugrožavanja svojih kolega odlučno stali u njihovu odbranu, siguran sam da Aleksandar Vučić ne bi mogao ovako uspešno da razori sve segmente našeg društva.
      Kada su u decembru prošle godine počeli protesti, broj javnih ličnosti koje su ga podržale spao je na nekoliko glumaca, novinara, dva košarkaška trenera i dvojicu karikaturista. Kako tumačite odloženo buđenje profesora i studenata koje se desilo mesec dana kasnije? Od trenutka kada su počeli, ovi protesti su iz subote u subotu sve jasnije ispoljavali svoju prirodu. Iako su formalno počeli kao reakcija na povređivanje jednog političara, protesti su nedvosmisleno pokazali da je ljudima, građanima, došlo do guše. U toj odluci da prljava voda ne dođe i do nosa ima, pre svega, bunta protiv ove divljačke, bahate i arogantne vlasti, ali i ozbiljne razočaranosti stanjem na opozicionoj sceni. Da, bilo je malo javnih ličnosti koje su od početka pružile otvorenu podršku protestima, ali sam uveren da lični primeri uvek imaju presudnu ulogu. Tako smo, konačno, došli i do uključenja profesora i studenata. I to je, po meni, presudan trenutak u ovom dugom, mukotrpnom hodu ka rušenju jedne nepodnošljive vlasti. Bez profesora i, pre svega, studenata taj hod će teško odvesti do zadovoljavajućeg kraja.
      Smatrate li da je dužnost javnih ličnosti da učestvuju u političkom životu? Naravno da im je to dužnost. A zašto im je dužnost, trenutno se, nažalost, najbolje vidi po sramnom učešću nekolicine javnih ličnosti u podršci ovoj vlasti. Efekat koji njihov angažman ima na mase, nemerljiv je. Neću pominjati imena, uglavnom su svima poznata, ali ću se potruditi da do kraja precizno objasnim svoj stav. Ukoliko je nekome, meni svakako ne, na početku mandata ove vlasti, mogao zazvučati opravdano stav da svako ima pravo da stane iza određene političke opcije, veoma brzo je postalo jasno da su Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka jedna velika, istorijska prevara, koja sa politikom nema nikakve veze. Mnogo je dokaza za ovu tvrdnju, od opskurnih likova kojima se Aleksandar Vučić okružio, do teških, gotovo svakodnevnih protivustavnih delanja, kriminalnih radnji, zločina… nemamo dovoljno vremena da se bavimo time. Dakle, krajnje uvredljivo su delovala objašnjenja pomenutih javnih ličnosti kako iz uverenja podržavaju Aleksandra Vučića. Ta su se uverenja izražavala najličnijim, sebičnim interesima, a najčešće merila enormnim iznosima novca. U meri u kojoj veliki umetnici mogu svojim beščašćem da zavedu narod i poklonike na mračnu stranu, u istoj meri javne ličnosti i umetnici svih opredeljenja mogu svojim časnim stavom da okrenu energiju javnosti na dobru, razumnu, humanu i svetlu stranu. Istorija je prepuna primera za obe tvrdnje.
      Imaju li intelektualci pravo da ih ne interesuju politička zbivanja u svojoj zemlji? Da li je opravdanje ukoliko su egzistencijalno ili na bilo koji drugi način ucenjeni? U ozbiljnim društvima i državama logično je da su, ne samo intelektualci, nego svi građani uključeni u politička zbivanja u zemlji. U neozbiljnim, amaterskim društvima, kakva je Srbija, neretko se ljudi hvale svojom totalnom političkom nezainteresovanošću. Mi kao narod nismo još završili ni osnovnu školu iz predmeta društvo i politika. I zato nam ovako super ide.
      Protesti traju već četiri meseca. Kakvu korist vi vidite od njih? Vrlo jednostavno, sama dužina trajanja ovih protesta postaje važnija od toga kakav ishod očekujemo. Kada u jednoj sredini narod izlazi na ulice, redovno, uprkos pokazateljima koji ne daju posebnu podršku optimizmu, kada se iz subote u subotu javljaju novi vidovi podrške širom zemlje, a ne samo u Beogradu, kada počinju konkretne akcije odbrane svojih parkova, ulica, onda to oslobađa pozitivnu energiju, hrabri ljude i budi nadu da tunel ima kraj. Nervoza u redovima uzurpatora je dobar znak.
      Pre deset dana demonstranti su ušli u zgradu Radio-televizije Srbije. Kakve promene može doneti radikalizacija protesta? Bilo bi lepo da se ova nelegitimna vlast sruši zakonom, znanjem, kompetentnošću. Ali ova vlast ne bi bila neligitimna kada bi funkcionisala na zakonit način. I zato čini sve da ne dozvoli zakonitu smenu vlasti. Bojim se haosa i nasilja, a Aleksandar Vučić samo u tome vidi svoju šansu. Uprkos javnom prenemaganju, glumatanju i suzama. Voleo bih da bar jednom u istoriji izbegnemo taj scenario.
      U javnosti postoji podela na one koji žele da protesti ostanu građanski i one koji smatraju da proteste mora da predvodi opozicija. U koju grupu vi spadate? U naivnu grupu. Da ostanu građanski protesti, a da se kroz proteste polako iskristališe nova politička snaga, građanska, istinski demokratska, koja bi dala tačan, pozitivan energetski naboj opozicionoj strani.
      Vaš oštar kritički govor na otvaranju prošlogodišnje oproštajne izložbe "Otisak vremena" u Grafičkom kolektivu, koji je morao da se iseli iz svojih prostorija, ostavio je snažan utisak nemoći i besa. Šta biste danas rekli za seču drveća u Košutnjaku, na Kalemegdanu i Ušću, za gondolu, za veštačku stenu, za Vesićevu "fontanu Di Trevi", za skidanje zaštite kao kulturnog dobra sa kuća u centru Beograda u vlasništvu Siniše Malog...? Akteri sveg tog arogantnog divljanja koje trpimo evo već sedam godina, sasvim sigurno su se zaneli, zaboravili lekcije iz istorije – ukoliko su ih ikada znali – i tako pijani hrle ka trenutku ružnog buđenja koje sigurno predstoji, pre ili kasnije, bar za neke od njih. U neku drugačiju budućnost moramo krenuti posle ozbiljnog moralnog i svakog drugog pročišćenja. Nadam se da nisam opet naivan.
      Mnogi u javnosti vaše skorije karikature tumače da se u njima vidi da vi iskreno ne podnosite Vučića. Ima li u tome istine? Ovo pitanje nije novijeg datuma. Ali ću sada prvi put pokušati da odgovorim. Da, ja iskreno ne podnosim Vučića. A zašto bih ga podnosio? Šta je to dobro, kvalitetno, pošteno, korisno, tačno i kompetentno Vučić uradio od kada je uključen u politički život moje zemlje, da bi zaslužio moje podnošenje? I da li bi moje karikature bile drugačije kada bih ga podnosio? Ne verujem. Ja, kao karikaturista, reagujem na postupke određenih političkih persona i komentarišem ih onako kako mislim da ti postupci zaslužuju. Na početku Vučićevog mandata, pre sedam godina, moje su karikature bile prilično odmerene. Tačno u meri u kojoj je Vučić bio odmeren i relativno normalan u svom vršenju vlasti i ophođenju sa javnošću. Ali je vrlo brzo počeo da krši sva pravila pristojnog političkog ponašanja, da bez zazora prelazi sve crvene linije, laže, manipuliše, nepristojno vređa i opozicione lidere i građane Srbije. Uvukao nam se u živote, iskače iz svih kućnih aparata 24 časa dnevno, maltretira nas bez ikakvog osećanja mere, stida, pristojnosti. Da li je trebalo da, kao karikaturista, to ne primetim i nastavim sa odmerenim pristupom? Pa Aleksandar Vučić je upravo na taj način preoteo kompletan politički prostor opoziciji, preoteo Srbiju njenim građanima i izgradio nedodirljivu poziciju. Zato što niko nije primetio ili su se pravili da ne primećuju šta radi. A on je, beskrupulozan kakav jeste, nevaspitan i nemoralan, uveo potpuno nova, uličarska, stadionska pravila igre u politiku, u parlament, u sve još postojeće državne institucije, u sve oblasti društva, od obrazovanja do sporta. I molio boga da ljudi to ne primete ili da što kasnije primete. Ja sam to vrlo brzo primetio i ne podnosim ga potpuno u skladu sa nesrećom i štetom koju je napravio prošlosti, sadašnjosti i budućnosti moje zemlje i mog naroda. Biće potrebne decenije da bismo ispravili njegova nepočinstva.
      Crtali ste mnoge političare, da li se oni stvarno toliko vređaju vašim šalama koliko se čini? Ne, političari su se, koliko znam, veoma retko vređali ili negativno reagovali na moje karikature. I u Srbiji i u Jugoslaviji i u Kanadi. Ali, vi me pitate o političarima. Aleksandar Vučić i njegova družina drumskih razbojnika nikada nisu spadali u kategoriju političara. Kao što je i gomila njegovih medijskih apologeta ili takozvanih političkih analitičara, ne želim da pominjem njihova imena, izgubila svako pravo da se zovu novinarima ili urednicima ili političkim analitičarima. Kada se svi oni stave na svoje mesto i kada ljudi konačno shvate s kim su sve vreme imali posla, put ka izlasku iz ovog mračnog tunela biće vidljiv i relativno lako dostupan.
      Radoslav ĆEBIĆ

    • Од Милан Ракић,
      Kako je za Tango Six danas zvanično potvrđeno iz RV i PVO Vojske Srbije, u subotu 6. oktobra na aerodromu “Narednik-pilot Mihajlo Petrović“ u Nišu biće održan Otvoreni dan za koji planiran i letački program.
      Manifestaciju će organizovati 98. vazduhoplovna brigada, najverovatnije uz pomoć kolega iz 204. vazduhoplovne brigade, a biće to prvi, verovatno i jedini ovogodišnji takav događaj u našem vojnom vazduhoplovstvu.
      A koga ćemo videti ove godine? / Foto: Ministarstvo odbrane Iako još uvek nemamo informacije o tome kakav će program biti priređen, može se očekivati da će se iz obe vazduhoplovne brigade RV i PVO potruditi da prikažu ono najzanimljivije, kako na zemlji tako i u vazduhu.
      Dodatne detalje o tome šta će se moći videti na statičkoj izložbi ali i na nebu iznad Niša, najverovatnije ćemo saznati narednih dana.
      Kako je izgledala prošlogodišnja manifestacija možete pogledati na sledećem video snimku:
           
    • Од Милан Ракић,
      MAGI, NAŠA TRAGIČNA ROK HEROINA (1)
      Sama na stepenicama u Parizu: "Njen mozak je radio potpuno drugačije nego kod drugih"

      Ivo Vejvoda (1911-1991) važio je za čoveka od poverenja Josipa Broza Tita. Njegov treći sin Srđan, diplomirani romanolog, upoznao je Magi 1979. godine. Godinu dana kasnije, počeli su da se zabavljaju. Srđan je na funkciji Maginog dečka nasledio budućeg glumca Svetozara Cvetkovića. U to vreme radio je kao prevodilac-spiker u Radio Jugoslaviji. Konkurisao je za stipendiju koja je pokrivala troškove novinarskog kursa u Parizu u trajanju od devet meseci. Septembra 1981. otputovao je u Pariz.
      Nije htela da bude sama u Parizu
      U decembru, Magi je došla da ga poseti. Njihov dan počinjao je tako što je Srđan svakog jutra odlazio na časove. Magi bi ga ispratila do ulaza u zgradu gde se sve dešavalo, a onda ga sledeća četiri sata čekala na stepenicama. Ona koja je uvek volela da šeta, nije želela da šeta bez njega po Parizu. Nije htela ništa da radi bez njega. Nije htela da bude sama. Dok ga je čekala na stepenicama opet je nekako bila s njim. Vejvodi je to, naravno, bilo čudno, ali nije ulazio dublje u problem nego ga je objasnio utiskom koji je poneo kad ju je prvi put video: "Njen mozak radio je sasvim drugačije nego kod drugih ljudi".
      Početkom januara 1982. godine, planom kursa bilo je predviđeno da Srđan provede deset dana u Izraelu. Pošto nije mogao da vodi Magi, bio se dogovorio da ona tokom tih deset dana ostane sa Bojanom Pejić, Srđanovom prijateljicom s kojom je delio stan. Magi je taj Srđanov odlazak u Izrael bez nje doživela kao neku vrstu izdaje. Čim je Srđanov avion uzleteo, sela je u voz i otputovala u Beograd.
      Ujutro kod Uglješe, uveče kod Srđana
      Kada se vratio u Pariz, Srđan ju je zvao svakodnevno. Tri četvrtine novca koji je imao mesečno na raspolaganju odlazilo mu je na telefon. Negde od aprila, umesto Magi koja je do tada strpljivo čekala njegov poziv, počela je da se javlja Desa i da govori da Magi nije kod kuće.
      U junu, trebalo je da se Srđan pridruži roditeljima u porodičnoj kući u Vrsaru, zato je putovao vozom iz Pariza do Trsta. Tamo su ga čekali otac, majka i Magi. Dok su se vozili prema Vrsaru, otac i majka napred, Magi i Srđan na zadnjim sedištima auta, rekla mu je: "Putujem kod Uglješe Janjića u Južnu Ameriku". Srđan je bio šokiran. Posle dan ili dva otputovala je u Beograd, i iz Beograda u Venecuelu. Kad se vratila, zajedno s Uglješom, Magi mu je saopštila da će nadalje biti i s Uglješom i s njim. "Mozak koji je funkcionisao drugačije" lako je s bezuslovne ljubavi prešao na podeljenu. Ujutru je dolazila kod Srđana, po podne kod Uglješe. Na kraju, Srđan je pobedio. Ili je tako izgledalo jer je Uglješa otišao u vojsku.
      Tragovi uboda na rukama
      Magi je i dalje dolazila u Srđanov stan u Prote Mateje, često i u vreme kad bi on bio na poslu. Imala je ključ, ulazila bi, ostavljala mu ljubavnu poruku otkucanu na njegovoj pisaćoj mašini i odlazila. Pošto on nije umeo da kuva, ručavao je u restoranu "Lovac". To je njoj bio poznat teren jer je tu bila Slavina kafanska baza, tu je pio i igrao karte s pajtosima. Negde u drugoj polovini 1983. godine, došla je tamo i stavila ruke na sto, a na rukama su se mogli uočiti tragovi uboda. Kad je jednom neoprezno rekla Srđanu da uzme nešto iz njene tašne, on je pronašao špriceve.
      Nije htela ništa da prizna. To su bile prve od kasnije poznatih situacija tipa "da li veruješ meni ili svojim očima?". Tad je već bila dvostruka ličnost, Vejvoda je to zvao "svetlom i tamnom stranom Meseca". Živela je paralelno u različitim dimenzijama i nije dozvoljavala da se one međusobno dodiruju. To je izgledalo tako što je s Vejvodom provela nekoliko godina, a nikad mu nije rekla ni za epilepsiju, ni za heroin, ni za teške odnose s majkom koji su joj obeležili život. Srđan je mogao da vidi da je Desa neobično stroga, ali nije znao ništa više. To je bilo zato što Magi nije bila naučila da razgovara o sebi. Kako da čovek nauči da živi sam sa sobom takav kakav je ako ne razgovara o sebi?
      (Tekst objavljen u "Blicovom" dodatku Pop&kultura povodom nove knjige "Magi - kao da je bila nekad" Dušana Vesića, Laguna, 2018.)
×
×
  • Креирај ново...