Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства

118618_vest_rfd.jpg

Већина наших читалаца зна да је 6.4.1941. године без објаве рата бомбардован Београд. Да ли су због дискредитације Југословенске Краљевске Војске скриване херојске акције Краљевског ваздухопловства? 

Шестог априла, у 6:30 ујутру, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца. Авиони су полетели из Беча (Цволфашинг, Винер Нојштат, Аспанг), Граца и Арада. Београд је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби.

Већина наших читалаца такође никада није чула за осветничку акцију бомбардовања циљева у Аустрији, Мађарској, Албанији…  Покушаћемо да бацимо више свјетла на дуго скривану историјску (и одважну) епизоду о контраудару пилота краљевског ваздухопловства на циљеве у Трећем Рајху. Ти догађаји заслужују да се чују, разматрају и анализирају.

8. бомбардерски пук (8. БП) који је био стациониран на војном аеродрому Ровине (Нова Топола, Бањалука) је покривао зону дејства у западном дијелу Краљевине Југославије.



a1(27).jpg
фото: Поуке

 

Командант  8. Бомбардерског пука Станко Диклић је у складу са планом Р41, 6. априла 1941. у подне, наредио да два бомбардера Бристол Бленхајм полете са аеродрома Ровине, а за пратњу су им одређена 2 ловца типа Харикен са оближњег аеродрома Александровац (који је у рату 1991-1995 био такође војни аеродром).  План Р41 је предвиђао задатке авијације у случају прекида комуникација са командом у Земуну. Први задатак је изведен  како би се успорила концентрација трупа немачке Друге армије. 

8.бомбардерски пук није имао везу са Београдом јер су комуникације биле пресјечене у војном центру везе који се налазио у Загребу. Официри су за бомбардовање Београда сазнали путем радио програма.

За командире-навигаторе бомбардера су одређени поручник Иван Салевић и поручник Иван Панџа.

Бомбардер Бристол Бленхајм

Војно ваздухопловство Краљевине Југославије је имало у наоружању 62 авиона Бристол Бленхајм Mk I, и њима су били опремљени 1. и 8. бомбардерски пук и 11. ваздухопловна група за даљинско извиђање.



Bristol-Blenheim4.png
Фото: Огњан М. Петровић

a4(16).jpg
фото: Макетарски кутак 

gt.jpg





dw.jpg



Два Ивана полећу да освете Београд

У 14:40, су упаљени мотори 2 бомбардера  на аеродрому Ровине (Нова Топола) код Бањалуке. Посаде су спремне да полете на први задатак којим ће ући у историју. Бомбардоваће 3. Рајх, осветиће Београд, показаће Нијемцима своје борбено расположење. Од тада ће Нијемци знати да ће за сваку акцију са њихове стране слиједити наша одмазда.



gz.jpg
фото: Поуке



Бомбардери су полетили, а убрзо затим им се прикључују два ловца типа Харикен као заштита. Харикене су летили капетан 1. Класе Јанко Добникар и још један непознати официр ВВКЈ.

Панџин бомбардер

Иван Панџа је дао наређење свом пилоту Карлу Мурку да лети према Мурској Соботи. Изнад градића Горичко, одакле рута лета улази у ваздушни простор 3. Рајха (данашње Аустрије), по наређењу командира бомбардера Ивана  Панџе, пилот Мурко нагло смањује висину, како би покушао да непримјећен досегне циљ у Грацу и изврши задатак.

 

loi.jpg

Поручник Иван Панџа

„Нагло сам почео снижавање висине. Прешли смо границу у висини крошњи дрвећа, како би нас осматрачи теже уочили. Правим нагли леви заокрет и снижавам авион у долину реке Рааб, чије обале ће нас заклањати скоро до тренутка када дођемо до циља. Летимо и даље изнад крошњи, док врхови крошњи нестају испод мојих стопала. Са леве стране на путу који је изнад нас видим огромну војну колону… Видим много тенкова. Испод нас сам угледао пругу изнад које бришем 380 км/х…Предграђе… Теретна железничка станица је испред нас. Пењем авион на 300 метара и дајем знак командиру Ивану Панџи. Он ће за коју секунду избацити бомбе.

Прва бомба(од 4, прим. аут.) је пала међу возила, друга на мрежу железничких скретница, гдје се појавио велики кратер. Трећа бомба је погодила двоспратно складиште. Четврта бомба је прелетела кров складишта, те сам почео нагло да идем у нагли пењући заокрет нашим бомбардером, тако да нисам видио гдје је пала.

Ван себе смо од узбуђења и задовољства. Учинили смо то. Бомбардовали смо Трећи Рајх! Ово вам је за Београд!



olk.jpg

Фото: Земаљски музеј Штајерске, фото: Клајнезајтунг



Кренули смо према Марибору, спустио сам авион изнад кровова кућа.  Летели смо изнад путева са којих су нам људи махали. Помешали су југословенску кокарду са немачким крстом. Док смо летели изнад пута уочили смо колону војних возила. Пуцали смо на њих из митраљеза. Направили смо заокрет и испалили још један рафал по колони.

Летећи поред Лајбница уочили смо непријатељски аеродром са слабо маскираним бомбардерима Ју87. Уочили су и они нас такође. Спустио сам авион колико год сам могао до земље и узео правац према Марибору. На крају смо схватили да нам је тај маневар ниског лета и спасио животе, јер су два Месершминта Бф 109, узлетела са тог аеродрома и покушали да нас оборе. Нестали смо им пред очима.

Kада смо слетели у базу у Ровинама (Нова Топола, Бањалука), митраљезац нам је рекао да су нас Месершмити пратили од Граца до Марибора. На репу смо нашли рупу од метка. Одмах смо обавестили команданта Ваздухопловне групе о локацији аеродрома и захтевали да се одмах пошаље читава наша ескадрила у напад на тај циљ. Никада нисмо добили одговор на овај захтев.“, написао је Карло Мурко у својој исповијести која је објављена у књизи Bristol Blenheim, Yugoslav Story, aутора Александра Огњевића, историчара ваздухопловства.



pol(1).jpg

Пилот Карло Мурко, први са лијева, поред бомбардера Бристол Бленхајм.
 


Салевићев бомбардер

У исто вријеме када је полетио бомбардер под командом Панџе, полетио је и бомбардер са посадом под командом Ивана Салевића, са пилотом Ђођем Путицом и непознатим митраљесцем. Не постоји званичан опис извршења задатка тог бомбардера, али је из аустријских извора сигурно да је та посада извршила тај задатак.

 

ivansalevic.jpg

Поручник Иван Салевић
(колекција Александар Огњевић)

„У исто време када је први југословенски бомбардер извршио напад на главну жељезничку станицу у 16:02 часова, други бомбардер је долетио према станици са истока гдје је било паркирано много транспортних возила са нашим трупама. Бомбардер је испустио 3 бомбе. Један део великог складишта је изгорио у кратком времену са 60 возила и великом количином потрпепштина“, пише у извјештају о првом бомбардовању Граца, државног архива Аустријске Штајерске. После тога је Грац бомбардован послије 4 године 56 пута. 49 пута од стране америчког ратног ваздухопловства и 7 пута од стране ваздухопловства Црвене Армије.




Видео: Бристол Бленхајм Олдтајмер у летном стању

 


„Метео услови, не само тај дан, него целог тока априлског рата, били су катастрофални, тако да је сам долазак на циљ у ратним условима сматран малим чудом навигације обзиром на технику коју им је тада била на располагању. Дакле, Иван као навигатор и заповедник бомбардера, тај је посао обавио на најбољи могући начин.

Вратили су се бришући преко врхова шума.

Без обзира што је напад био шок изненађења, вратили су се у базу доста избушени јер је напад морао бити извршен са мале висине.



olk(1).jpg
Фото: Политикин Забавник

 


Наиме, након испуштања бомби на пошту и на железничку станицу угледали су велики логор војске за коју нису имали обавештајне информације, па су извршили ризичан маневар повратка ради доласка у позицију за митраљирање пешадије. У том повратку дали су одбрани прилику да се среди и отвори противавионску ватру. Све је ипак завршило без тежих последица и захваљујући великој брзини Бленхајма докопали су се територије Југославије без већих проблема“ , каже нам један од потомака пилота Ивана Салевића.



rusija-vesti-vostok(171).jpg
Њемачки војници гасе пожар послије бомбардовања жељезничког чвора у Грацу, 6.4.1941. фото: Клајнезајтунг

po(1).jpg

фото: Клајнезајтунг

po1.jpg
фото: Клајнезајтунг



Трећи бомбардер

По аустријском полицијском записнику, напад на Грац је у истом моменту извршио и трећи бомбардер из правца Ријеса (Ries), али о томе у jугословенским архивима нема записа.(Александар Огњевић, Bristol Blenheim, Yugoslav story, 2014).


 

jhg(2).jpg

Војници 10. Панцер дивизије поред неексплодираних бомби бачених при нападу југословенског краљевског ваздухопловства, фото: Клајнезајтунг

Аустријски извор наводи да је група војника 10. Панцер дивизије које се налазила у Грацу, њих 500, имала много среће јер су 4 бомбе пале међу њих и нису експлодирале. Узимајући у обзир да је на аеродрому Ровине било неколико случајева саботажа на авионима, могуће је да је потенцијални саботер онеспособио упаљаче на бомбама прије полетања бомбардера на задатак. У селима поред Бањалуке гдје су била стационирана два војна аеродрома, живјело је много Фолксдојчера, који су у априлском рату вршили саботаже и дојављивали покрете трупа Ваздухопловства Краљевине Југославије.

Сви бомбардери су се вратили у базу Ровине код Бањалуке и 8. Бомбардерски пук није имао губитака у људству и техници.

Исти дан, по добијању информација кренуло се са планирањем другог удара на циљеве у Аустрији: Фелдбах, Вилах, Фирстенфелд, Пинкафелд, Глајхенберг  и Вилдон, а све у складу са планом Р 41.

Сљедећих неколико дана, 8. Бомбардесрски пук ће у неколико наврата нападати циљеве у Трећем Рајху и аеродроме у Мађарској, са којих је бомбардован Београд. У тим нападима ће претрпјети велике губитке у људству и техници. Њихови саборци из 1. Бомбардерског пука ће у то вријеме бомбардовати и успоравати надирање њемачких оклопних колона које су надирале у Србију из Бугарске.

Историјски и војни значај

На суђењу у Београду 1947 године тадашњи Фелдмаршал Александар Лер, је изјавио: „…напади југословенске авијације на Грац, Брук на Мури, Брук на Лајти и Мистелбах, у групама од два до три двомоторна авиона, значајно су успориле наше активности, иако су штете и губици били мали.“ Да подсјетимо читаоце, да је Лер био задужен да спроведе Хитлерову наредбу о варварском бомбардовању Београда.

Ипак, можда је од свега важнији психолошки моменат, а то је да је ваздухопловство Краљевине Југославије, пружило отпор и успјело да нанесе ударе на територији непријатеља. Размишљам како би било да смо 1999, могли да имамо овакве акције. И да ли смо могли да их изведемо? Освета, реванш, самопоуздање и самопоштовање народа, земље и државе?

Послије тачно 76 година од првог бомбардовања Трећег Рајха, могу само да кажем учесницима те акције(који су тада имало од 22 до 30 година): „Момци, свака вам част!“

У сваком случају, пуштам историји да суди, а ја дајем мој мали допринос томе да се ова прича шири уз велику захвалност Александру Огњевићу и Милану Ракићу за истраживање и објављивање овог за многе непознатог, али веома значајног тренутка наше историје.

ВостокСаша Савићевић (синовац пилота Ивана Салевића)


Иван Салевић, Србин који је бомбардовао Трећи Рајх

Иван Салевић је рођен у селу Добри До на планини Голији, општина Ивањица од оца Чедомира и мајке Савете Савићевић. У дјетињству сели у Трнаву код Чачка. Као припадник 8. бомбардерског пука учествовао је у неколико акција у Априлском рату 1941. При једном од летова, када је вршен прелет са матичног аеродрома Боронгај код Загреба, пилот бомбардера врши принудно слетање поред Карловца због наводног нестанка горива. . Ивана заробљава тада већ НДХ жандармерија, која чека њемачку војну патролу да га зароби. Командант жандармеријске станице уписује у забиљежбу да је Иван хрватски пилот и пушта га. Иван одлази у Ријеку на тадашњу територију Италије, гдје живи илегално. На позив партизанског покрета прикључује се истом и постаје један од оснивача чувене Партизанске ескадриле, у којој је био наставник и организатор летења. Иванова јединица послије напада њемачке војске на исту у Ливну, одлази преко Хвара за Италију, па за Египат, на преобуку у РАФ (Краљевско ратно ваздухопловство Велике Британије). На свом путу према Египту, био је свједок погибије Иве Лоле Рибара на партизанском аеродрому у Гламочу.

У међувремену послије договора између Тита и Стаљина, сви пилоти копненим путем одлазе из Египта у Русију, гдје су имали обуку на авионима Штурмовик.

1944. године Иван се враћа као комадант 2. Југословенског ваздухопловног јуришног пука, сачињеног од Штурмовика (IL2) у Југославију и учествује у борбама за њено коначно ослобођење.

Током службе у РВ обављао је веома деликатне и одговорне послове као руководилац оперативног сектора. Службу је завршио као начелник кабинета команданта РВ и ПВО Југославије. Умро је 1974.

https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=118618&fbclid=IwAR2UzY29fVZFtr1BWsyIQBmnColIxdGnRBCGqz3asLxtfLcALQMAIMQPHlI

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2700901/dan-kada-smo-bombardovali-rajh.html

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одржао је 9. септембра 2018. лета Господњег предавање на тему: Недјеља - дан Господњи. Предавање је одржано у свештеној обитељи манастира Подмаине, са чије званичне интернет странице доносимо видео запис овог изузетно поучног и занимљивог предавања. 
       
       
      Извор: Манастир Подмаине
    • Од Логос,
      Влада Републике Србије усвојила је на данашњој седници Предлог закона о допунама Закона о државним и другим празницима у Републици Србији којим се предлаже да 24. мај буде нови празник - Дан Светих Кирила и Методија. Овим празником обележаваће се Дан словенске писмености и културе, коју су утемељили словенски просветитељи Кирило и Методије, оснивачи словенске књижевности и творци првог словенског писма – глагољице.
       
      Житије и трудови Преподобних отаца наших Методија и Константина, у монаштву Кирила, учитеља и просветитеља словенских
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од александар живаљев,
      Када су се ученици сусрели са васкрслим Господом и почели да поимају истину о Богу коју Он открива, и која јесте Он сам, били су такође суочени и са обрнутом страном откровења, тј. са истином да су га се одрекли за вријеме страдања. Ово је нарочито видљиво у извјештају које доноси Јеванђеље од Јована. Ту видимо да након страдања ученици бивају опет на језеру пецајући, као да се ништа није догодило. Исус се појављује у праскозорје, али од њих бива препознат тек када их упути ка мјесту на коме могу пронаћи храну, и то у изобиљу (пуне мреже – прим. прев.), и тек тада љубљени ученик каже Петру „то је Господ“ (Јн 21, 4-7). Међутим, прије неголи Петар опет узмогне да Исуса ослови са „Господе“ суочава се са Христом који га три пита пита „Симоне Јонин љубиш ли ме“ (Јн 21, 12, 15-17). Петар мора да исповиједи своју прошлост, у којој је три пута порекао Христа, као дио онога што он (Петар – прим. прев.) јесте. Не може напросто да се врати на онај угоднији период прије неголи је постао ученик, па онда и отпали ученик. Само на овај начин он поново може бити „Петар“, дакле „стијена“ (што је значење његовог имена на грчком) и његово пређашње отпадништво тако може постати добро искуство за будуће апостолско служење.
      Ове двије епизоде су у Јеванђељу од Јована међусобно повезане описом мјеста на коме су се догодиле. Петар се одриче Христа у тренутку када се гријао „поред огња“ (Јн 18, 18; anthrakia). Слично овоме, када исповиједа своју љубав према Христу то је опет поред „огња“ (Јн 21, 9), који је, као и објед, на том мјесту за њих приправљен.[1] Ово сасвим сигурно није случајно будући да на другим мјестима Јеванђеље од Јована оскудијева у сличним детаљима, већ овдје смјера на то да призове искуство Исаије (који је видио славу Христову и говорио о њему, уп. Јн 12-41). Након виђења зацареног Господа и небеском храму, Исаија вапије: „Јаох мени, погибох, јер сам човјек нечистијех усана и живим усред народа нечистијех усана, јер цара Господа над војскама видјех својим очима“, али онда угледа серафима који се живим огњем (anthraka) узетим са олтара дотиче његових усана, уз ријечи „ево се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и гријех твој очисти се“ (Ис 6, 1-7). Овај сусрет са Богом који за посљедицу има познање да је неко грешник, али грешник који је задобио опроштај, представља темељни подстицај за даље теолошке рефлексије.
      Исти окидач је уочљив у библијским извјештајима проповиједи Васкрсења. Васкрсење је увијек проповиједано изабраној публици и није напросто ствар давања одређене информације, нити је објављивано неутралној или невиној јавности. Другим ријечима – ту не видимо „случајне посматраче“. Као што је у књизи Дјела Апостолских изложено, апостол Петар почиње своје обраћање ословљавајући на сљедећи начин, „људи Јудејци, и сви који боравите у Јерусалиму“ и уз то објављујући да „овога по одређеном савјету и промислу Божијем преданог узесте и рукама безаконика приковасте и убисте“ (Дап 2, 14, 23). Иако се дакле ово догађа по плану и промислу Божијем (покрет ка теологији који смо истраживали у првом поглављу, Он није напросто предан, већ је самога себе предао на смрт), ипак су, свеједно, „сви који бораве у Јерусалиму“ ти који су заправо разапели Исуса. И управо њима сада апостоли, будући да су асимиловали сопствену прошлост, објављују да је распети Исус прослављени Господ, подигнут из мртвих и сједи (и јесте) са десне стране Бога, према коме њихов једини однос може бити тај да се покају, буду крштени у име Исусово ради опроштаја гријехова, те приме дар Светога Духа. (Дап 2, 24-38)
      Настављајући да објављују ову поруку, сами апостоли бивају ухапшени нареднога јутра када се „скупише кнезови њихови и старјешине и писмознанци у Јерусалим, и Ана првосвештеник и Кајафа…“ (Дап 4, 5-6). Они стоје, у име Исусово, објављујући у истом суду Божију пресуду Онога кога су осудили. Ријечима апостола, Исус се вратио својим судијама као њихов судија, и докле год тај суд и цијели град настављају са одбацивањем њихових ријечи, док настављају да суде и осуђују, тиме на себе сваљују осуду сопствене жртве.
      Речено није напросто замјена улога у којој жртва сада постаје судија. Прије ће бити да, бивајући безакони акт насиља, сама осуда Исуса, виђена очима теологије, садржи у себи „савјет и промисао Божији“, те је повратак прослављеног Господа, који није искључиво жртва већ Онај који је себе предао за живот свијета, заправо повратак који од стране апостола није предочен као пријетња, већ као позив на опроштај и „вријеме обраћења“ у присуству Господа (Дап 3, 19). Ова Божанска милост је манифестована када се Његови издајници, судије и они који су га разапели, обрате к Њему (покају) како би га препознали као свог Спаситеља. Он то јесте јер, како следујући Исаији потврђује Петар, „страдајући, не пријећаше“ (1Пет 2, 23). У и кроз страдање које ми наносимо Он не осуђује, нити се опире, нити га избјегава. Он подноси страдање но не наноси га – Он је Јагње Божије које носи гријехе свијета (Јн 1, 29). Овакво страдање није просто пасивно – нешто што је Христу наметнуто – већ је добровољно предузето и као такво је креативно, и све чини новим (Откр 21, 5).
      Како се проповијед Васкрсења ширила од Јерусалима до оних преко границе, ширила се као прогоњена вјера. Прогонећи Цркву Савлу је речено да прогони самога Исуса (Дап 9, 5), и тада се обратио, повратио вид, примио Светога Духа и био крштен кроз једнога од прогоњенох Христових чланова (Дап 9, 17). Они који прихвате проповијед апостола и обрате се Христу као свом Спаситељу, морају у Њему такође да препознају своју жртву и себе саме као оне који требају помирење које једино Он нуди. Ово нам доноси нову дубину значења библијској слици Бога који као своју сопствену ствар види невоље тлачених и прогнаних. Нису дакле само анонимни сиромашни и слаби ти који су виктимизовани од стране богатих и моћних других или пак од стране неправендних деперсонализованих система – и чији случај бисмо у име Божије могли да подржимо – него онај који страда у нашим рукама.
      Јединствена, „једном за свагда“, природа Божијег дјела у распетом и прослављеном Христу, Његова креативна патња, значи да ка Њему све мора да се окрене и обраћа у континуитету. „Ми смо, упорно и немилосрдно, у Јерусалиму, суочени стога са жртвом која је наша жртва.“[2] Оно што је у Христу оваплоћено и дошло, иако се збило у специфичном историјском моменту и одређеном контексту, свеједно јесте само Божије дјело и као такво је ванвремено и вјечно. Проповијед Његовог распећа и васкрсења није ограничена на први вијек ништа више неголи је сам Христос само наново оживјела људска индивидуа лимитирана на историјска и географска ограничења. Уистину, сад када је Христос с Богом, и када му је дата сва власт на небу и на земљи, не постоји мјесто нити вријеме гдје не може бити или дјелати. Он је чак и сада присутан за оне који му се окрећу, као жртви њихових сопствених гријехова, и као такав Онај који може да им опрости и доведе их у живот Божији.
      Као и у случају ученика након Васкрсења, примарно мјесто за сусрет ове врсте јесте објед. Евхаристијско славље није просто оброк пријатељства или комеморација обједа из прошлости, већ објед који је почео „у ноћ у коју Он бјеше предан.“ „Ми се евхаристијски не присјећамо далеке вечере у Јерусалиму, нити чак давне смрти, већ се „показујемо“као људи који саучествују у издајству и смрти Исусовој али опет као позвани и прихваћени, опет заједничари Христови и стриктном значењу ријечи – као они који с Њим ломе хљеб.“[3] Кроз овакво препознавање улазимо у заједништво са васкрслим Христом и Он нам нуди укус живота који није окован смрћу и паклом. Само у случају када свако од нас приступа евхаристијској чаши на начин на који је Исаија примио живо угљевље, уз исповиједање да сам ја заиста грешник и, као што каже молитва прије причешћа, слиједећи апостола Павла (1Тим 1, 15) „од којих сам први ја“, само тада ћемо чути ријечи које су изговорене Исаији а које сада изговара свештеник након што примимо причешће, „гле, дотаче се усана твојих и безакоње твоје узе се и гријех твој очисти се“ (Ис 6, 7). Само на овакав начин ће евхаристијски дарови за нас, по ријечима св. Игњатија Антиохијског, бити „лијек непропадљивости.“[4]
      Стварање и спасење
      То да је Христос био предан „по одређеном савјету и промислу Божијем“ (Дап 2, 23) еда би сви могли ући у мир Божији на начин на који смо горе описали, понукало је касније теологе да даље сагледавају ванвремено дјело Божије у Христу, доживљавајћи га као разлог самога стварања. Св. Иринеј Лионски, на крају другог стољећа, изразио је то на веома упечатљив начин:
      Будући да је он који спасава већ постојао, било је неопходно да он који ће бити спасен дође у постојање, да Онај који спасава не би постојао узалуд[5].
      Данас једна оваква изјава оставља чудан утисак. Навикли смо да размишљамо у линеарним историјским оквирима, полазећи од Бога који је призвао твар у биће, након чега је створио прва људска бића, Адама и Еву, који су своју богодану слободу искористли против свога Творца увлачећи тако свијет у гријех и смртност, стање у коме је свијет чамио док се постепено припремало дјело спасења, које је кулминирало оваплоћењем Христовим. Мећутим, уколико из ове перпективе (Иринејеве – прим. прев.) потврдимо јединство стварања и спасења, то је онда виђено у смислу да цијела творевина бива спасена, или пак као да су удаљени догађаји стварања и спасења постављени заједно и једну историју спасења под контролом самога Бога.
      О сагледавању које нам поставља један овакав приступ вођене су многе расправе, нарочито у обновљеном дијалогу источног и западног Хришћанства у прошлом вијеку, а које су се тицале садржаја Пада и првородног гријеха. Ова расправа се често бавила преводом Рм 5, 12: „Зато као што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, eph o сви сагријешише.“ Уколико грчки израз eph o преведемо са „у коме“, као што чине поједини латински писци, онда су сва људска бића сагријешила „у Адаму“ кроз природну везу са њим, а његова кривица је заузврат пренешена на све наредне нараштаје. Уколико ово мјесто преведемо са „пошто“ (као у Revised Standard Version) онда би се могло подразумијевати да је Адамов гријех резултирао ширењем смртности, кроз страх из кога смо „цијелога живота кривци за своје робовање“ (уп. Јевр 2, 15), тј. у стању које свако људско биће нагони на гријех. Заговарано је да је вриједност овога заправо аргумент да кроз „космичку заразу“ смртност инфицира цјелокупни људски род док са друге стране гријех остаје лични акт, за кога је свако лично одговоран.[6]
      Ми смо до те мјере навикнути да говоримо о „Паду“ да смо можда и заборавили о чему заправо говоримо, или још прецизније, како о томе говоримо. У дискусијама ове врсте настојимо да третирамо „Пад“ као да је то историјски догађај, такав да би рецимо могао да се сагледава у корелацији са нпр. Тројанским ратом, те тај догађај потребује да му се да неки извјештај, нека верзија теорије о „првородном гријеху“. Више од тога, навикнути смо да постављамо противчињенична, хипотетичка питања, попут онога које је на свјетло дана изашло и једногласно прихваћено још од времена Томе Аквинског и Дунса Скотуса а гласи – да ли би се Христос оваплотио да није било Пада? Када се о њему говори на овакав начин, Пад постаје случајна промјена у животу творевине, произашла искључиво из људске воље, тако да ријеч св. Иринеја да смо призвани у биће како бисмо били спасени бива доживљена као запетљана и збуњујућа, а да не помињемо то да он уопште не користи термин „Пад“, преферирајући израз „апостасија“ на веома упечатљив начин, о чему ће касније бити ријечи.
      И други Оци су о овој теми говорили на слично необичне начине. Свети Атанасије на примјер описује како су, након што су од Бога створена по Његовој слици „кроз његовог самог Логоса, нашег спаситеља Исуса Христа“, људска бића окренула од созерцавања Логоса, и Он тада показује Адама „првога од људских бића“ као примјер овога (одвраћања од Бога – прим. прев.).[7] Свети Максим Исповједник говори да је први човјек „заједно са својим доласком у постојање“злоупотријебио своју богодану способност за духовно наслађивање тако да је његов „први покрет“ био ка стварима чулним а не ка Творцу, али да је све ово било праћено Божијим свеобухватним промислом о Његовој творевини. За св. Максима, никада није било „времена“ у коме људска бића нису имала потребу за Христом.[8] Да ли су Оци, говорећи на овакав начин, напросто превидјели, или до краја нису уважавали, оно што за нас преставља датост, дакле „Пад“ као „догађај“ који посљедује самом стварању и времену проведеном у рају, и што треба да се посвједочи? Или је пак посриједи нешто више од тога, и то нешто радикално другачије?
      Требали бисмо да наново размотримо како заправо тече наш говор о „паду“. Иако може зазвучати контраинтуитивно, али полазна тачка за мишљење о „Паду“ није прича о Адаму и Еви из Књиге Постања.[9] Иако је Стари завјет сасвим свјестан стварности гријеха и зла у свијету, он то не објашњава тако што се враћа на Адама и Еву. При том, писци Старог завјета су били у потпуности у стању да се окрену ка ранијим временима у тражењу објашњења као нпр. у случају када Исаија каже „отац твој први сагријеши“ (43, 27), иако се на овом мјесту вјероватно мисли на Јакова. Заправо, чин Адама и Еве у Постању није описан као „гријех“ (овај термин се први пут користи у 1Мој 4, 7, у ријечима које Господ упућује Каину), нити пак сличним ријечима попут „грешка“ или „побуна“. Једини период који има нешто заједничко са уобичајеном сликом Пада је период прије Потопа, када „Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њихова свагда само зле… а земља се поквари пред Богом, и напуни се земља насиља“ (1 Мој 6, 5, 11). Ово је је једина изјава ове врсте у Старом завјету, али је ово везано за свијет који је збрисан и из тог корумпираног свијета Бог је спасао Ноја и његову породицу који су, пролазећи кроз свијет у лађи, ушли практично у нови свијет (слика која је, што не изненађује, узета као праобраз крштења; уп. 1 Пет 3, 20-21), свијет у коме ми сада живимо.
      Више од тога, Стари завјет претпоставља да је могуће и не гријешити. Ово је посебно јасно у Псалмима, када наратор често себе доживљава као слободног од гријеха и зла, те да он није у броју многих грешника и безаконика. На примјер:
      Јер се држах путова Господњих, и не одметнух се Бога својега. Него су сви закони његови преда мном, и заповијести његових не уклањам од себе. Бих му вјеран, и чувах се од безакоња својега. Даде ми Господ по правди мојој, по чистоти руку мојих пред очима његовима. (Пс 18, 21-24)
      Апостол Павле наводи сљедеће стихове како би утврдио да су „сви, и Јудејци и Јелини, под гријехом“ (Рим 3, 9 и даље), дакле сви имају веома сужен простор у свом првобитном стању, а опет сам Павле, говорећи о сопственом стању прије обраћења каже како је био „по правди закона беспријекоран“ (Флп 3, 6).
      Исто се показује истинито и по питању саме смрти. Бог је свакако упутио Адама да не једе са дрвета познања добра и зла, упозоравајући га „јер у који дан окусиш с њега, умријећеш“ (1 Мој 2, 17), док је змија у разговору са Евом тврдила „нећете ви умријети. Него зна Бог да ће вам се у онај дан када окусите с њега отворити очи па ћете постати као богови и знати што је добро а што зло“ (1Мој 3, 4-5). Они су наравно, окусили од плода како би им се отвориле очи. Међутим, нису умрли, свакако не тога дана. Смрт је поменута као казна за Адама (но не и за Еву или змију), када је опоменут да је „прах, и у прах ћеш се вратити“ (1Мој 3, 19). Тежиште казне лежи у његовом послу, и то не у послу по себи, будући да је и доведен у врт да га ради и да га чува (уп. 1 Мој 2, 15) веђ у томе што тај посао сада постаје мучан, јер је земља проклета због њега, извор непрестане фрустрације, која доноси зној на његово лице (уп. 1Мој 3, 17-19). Смрт по себи, враћање у прах, није казна, већ је то прије бескрајни тешки рад и његова узалудност, у којој Адам сад живи, на земљи која произраста трње и коров за њега. Смрт је више крајњи израз ове ништавости, повратак у земљу од које је узет. Слично је и у случају Еве, којој смрт није ни споменута, али оно кроз шта од сада мора да пролази постало је болно (1Мој 3-16).
      „У тај дан“ они нису умрли. Текст Књиге Постања нам не сугерише да су Адам и Ева до овога момента били бесмртни те да је „у тај дан“ Адам „умро“ тако што је постао смртан. Божије упозорење је већ упозорење смртницима: учините тако, и умријећете! Када је овај тип упозорења даван на другим мјестима у Старом завјету (нпр. у 1Цар 2, 36-46), егзекуција се догађа одмах након што је недјело откривено. Није са друге стране исправно ни интерпретирати Адамову казну као прекид у односима између Бога и људи, као неку врсту „духовне смрти“, будући да Бог наставља да разговара са њим и његовим потомцима. Адам и Ева у Књизи Постања нису представљени као бесмртна бића која су кроз гријех запали у смртност, већ као смртна бића која су имала шансу да задобију бесмртност, и ту шансу су својим поступком прокоцкали.
      Њихов привилеговани положај, то да су ближи извору живота од својих потомака, препознат је у њиховој дуговјечности, иако је ово нешто што дијеле са другим ликовима прије Потопа. Управо након Потопа, а не након изгнања из Едема, дужина људског живота бива драстично смањена. Сам Адам је доживио вијек од 930 година (1Мој 5, 5), седамдесет година мање од хиљаду, а остали мање више исто тако, са изузетком Матусала (Метузалема) који је живио најдуже, достижући вијек од 969 г. (уп. 1Мој 5, 6-27). Међутим, након потопа, дужина живота рапидно опада, са Аврамом који достиже сто седамдесет пет година (1Мој 25, 8) док Мојсије живи само сто двадесет (5Мој 34, 7) а недуго затим седамдесет година се рачунало за нормалан људски вијек.
      Смртност се у Старом завјету заправо изгледа доживљавала као природна. Постоји пар изузетака по питању смртности људи – Енох (1Мој 5, 24) и Илија (2Цар 2) – али су они изузеци који потврђују правило. У Старом завјету, смрт није посвуда виђена као проклетство или казна за гријех. Шта више, смрт ликова попут Аврама рецимо, оних чији животи од велике важности за развијање наратива,описани су у благословеним терминима – „умрије Аврам у дубокој старости, сит живота, и би прибројан к роду својему“ (1Мој 25, 8). Оваква смрт, када се бива окружен дјецом и дјецом своје дјеце, пропраћена пригодном сахраном, доживљавана је као природна и праведна, као завршетак и испуњење, и која заиста чак дарује трајање покојниковом имену.
      Доброг живота дани су одбројани, добро пак име вавијек остаје. (Сирах 41, 13)
      Не може се рећи да да је у Старом завјету смрт увијек проклетство за људе нити се може закључити да је смрт посљедњи Божији непријатељ. Свакако да постојање смрти није приписано Богу у дјелима која су описана у Књизи Постања, а ово је касније потврђено у Премудростима, „Бог није створио смрт, нити се радује смрти живих, јер је извео све у битије“ (ПремС 1, 13, 14). Међутим, Бог није ствоrио ни таму која бјеше над безданом, која је после требала да буде растављена од свјетла (1Мој 1, 2-4). Са једне стране, могуће је да Бог није створио смрт, али је са друге стране извјесно спреман да је користи. Бог је „извор живота“ (Пс 36, 9) а понегдје је описиван као „живи Бог“ (иако само двапут у Псалмима, 42, 2, 84, 2), но такође и као спреман да користи смрт, „убијам и опет оживљујем“ (5Мој 32, 29). Псалам којим почињемо сваку вечерњу службу, који описује величанственост Божијег стварања (а који је могуће писан прије почетних дијелова Књиге Постања) учитава смрт у сами образац и ритам творевине:
      Узмеш им дух, гину, и у прах свој повраћају се. Пошљеш дух свој, постају, и обнављаш лице земљи. (Пс 104, 29-30)
      Бог је давалац живота, али не чини се да постоје очекивања да ће тај живот бити без лимита.
      Овдје треба сагледати пар важних информација из Старог завјета, а које се тичу смрти. Прво, ваља примијетити да није људска смртност оно је било мрско у очима Божијим прије Потопа, већ људска поквареност, нарочито то што се земља „испуни насиљем“ (1Мој 6, 11). Слично овоме, смрт није оно од чега псалмопојац моли Бога да га избави, веч смрт од руку насилника (уп. Пс 86, 14; 140, 1, 4). Насилна смрт се не јавља као воља Божија, и као таква ке неприродна и безбожна. Безбожност насилника, као и насиља по себи, јесте тема која се као важна провлачи кроз Стари као и кроз Нови завјет. Друго, Стари завјет користи термин „смрт“ и у другачијем, метафоричком или поетском смислу поред онога који изражава стварну људску смрт. Ако се Бог противи насиљу људском, оно што га заузврат изазива јесте „смрт“ као противна сила која се труди да ухвати људе у замку. На примјер:
      Обузеше ме смртне болести, и потоци неваљалијех људи уплашише ме. Опколише ме болести паклене, стегоше ме замке смртне. (Пс 18, 4, 5)
      Овакав језик могуће происходи из старијих угаритских (древни лучки град Угарит у сјеверној Сирији, чију цивилизацију неки датују чак и до 6000г. прије Христа – прим. прев.) митологија које описују космичке битке измеђи Бога и „смрти“ (старо блискоисточно божанство Мот).[10]Ипак, у пасусима попут овога (који се ријетко могу поредити са уобичајеним кориштењен термина), јасно је да се израз „смрт“не употребљава у значењу краја човјековог живота, него се односи на метафизичку силу која се протови Богу, ону која покушава да људска бића пороби кроз гријех, болест, непријатељство, насиље, исцрпљивање итд. Превазилажење ове поетске „смрти“и насиља безбожних јавља се кроз пророчке одјељке који говоре о нади и обећању за мир под влашћу Бога, можда понекад (иако не често) и наговјештајем да ће смрт у свом уобичајеном значењу бити поражена, „уништиће смрт заувијек“ (Ис 25, 8; уп Ос 13, 14).
      Све што је речено, уколико уобичајено хришћанско разумијевање „Пада“ (или барем неке од његових верзија)не може да се пронађе у Књизи Постања, или шире говорећи у Старом завјету, оно се свакако налази у Новом завјету, нарочито у посланицама апостола Павла. Мећутим, важно је подвући да је оно што апостол говори о Адамовом гријеху засновано на његовом ранијем увјерењу да је Христос спаситељ свих. Док је прогонио Цркву, Павле није мислио да му је потребан Спаситељ кога су хришћани проповиједали, „по ревности гонитељ Цркве Божије, по правди закона беспријекоран“ (Флп 3, 6). Тада, апостол Павле није очекивао спаситеља који ће га избавити од окова гријеха и смрти. Оно највише чему су се ученици надали био је политички месија, онај који ће обновити царство Израиљево (уп. Лк 24. 21; Дап 1, 6). Али Христос се сучелио са својим гонитељем на начин да, када су му очи опет биле отворене, овај схвата да је Бог дјеловао у Христу како би спасао читав свијет, па је према томе једини могући закључак био тај да је свијет имао потребу за спасењем.[11]
      Речено на другачији начин, рјешење долази прво, и тек онда почињемо да разумијевамо гдје лежи проблем. Христос је први принцип или хипотеза за цјелокупну хришћанску теологију. У свјетлости Божијега дјела у Христу, апостол Павле извачи типолошку паралелу, „зато као што кроз једнога човјека гријех уђе у свијет, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише“ (Рм 5, 12). И док су се различите теорије развијале по питању тога како су се гријех и смрт распространили на сва људска бића, а свака од њих са својим предностима и недостацима, дотле се никада не смије губити из вида да је основ за ову тврдњу Христово дјело спасења.
      Као што смо видјели (у претходним поглављима књиге – прим. прев.), теологија се креће од историјске тврдње да је Исус Христос предан на смрт, до теолошке афирмације да је себе самог предао за живот свијета, тако да апостоли могу да објаве у њиховој поруци спасења да је овај Исус кога „рукама безаконика приковасте и убисте“ без обзира на то предан „по одрећеном промислу и савјету (предзнању) Божијем“ (Дап 2, 23). Апостол Павле води ову теолошку рефлексију, у свјетлости Христа, још даље, како би устврдио да чак и људска апостасија, када се сагледава теолошки, бива у Божијим рукама. Схватајући да уколико је спасење дошло кроз Христа, и праведност кроз вјеру у Христа а не по закону (као што је у Писму показано иу личности Аврама), онда сам закон мора да има другачији разлог, те закључује, „а Писмо затвори све под гријех да би се обећање дало кроз вјеру Исуса Христа свима који вјерују“ (Гал 3, 22). Ученици Христови имали су Писма како би знали Онога о коме говоре, и која их нису окривљавала, већ их такође припремала да приме милост Христову. Као такав „гријех“ није више дефинисан у терминима закона, већ терминима бивања „у Адаму“ прије неголи „у Христу“, те стога цијелокупни људски род „у Адаму“, без Христа, може да буде описан, ријечима св. Августина, као једна „маса (гомила) гријеха“, без наметања песимистичког погледа на човјечанство – то је предуслов потребе за Христом, који долази „не да зове праведнике, него грешнике“ (Мт 9, 13). Не само давање закона, већ такође и други интервенционистички догађаји и ликови описани у Писму сада могу бити виђени као дио „историје спасења“ који воде до Христа, и који већ говоре о Њему и Њиме су руковођени.
      Када апостол Павле на другом мјесту каже да „Бог затвори све у непокорност, да све помилује“ он закључује у чуђењу и усхићењу, „о дубино богатства и премудрости и разума Божијега!“ (Рм 11. 32,33). Овакве изјаве су ријетко узимане у обзир у теоријама о „Паду“ и „првородном гријеху“ и заиста, представљале би потешкоћу за те теорије. У њима (теоријама – прим. прев.) било би изгледније говорити о Богу који је све предао смрти када су се људска бића окренула од Њега. Међутим, урадити тако значило би сагледавати творевину без Христа, творевину у којој, да људи нису сагријешили, не би било потребе за Христом. То би, у најкраћем речено, поставило хипотезу или први принцип негдје друго, ван Христа, Који, као распети и прослављени Господ, отвара Писма како бисмо сагледали цјелокупну творевину и њену историју у свјетлости Њега самога. На темељу овога, апостол Павле може да види грешност људских бића – а чак и стварање самог Адама, као „слику онога који ће доћи“ (Рм. 5, 14), и свјетлост која у тами засија (1Мој 1, 3; 1Кор 4, 6) – у склопу свеобухватног Божијег плана који кулминира у Страдању Његовога Сина. Људске слабости па и сама смрт су тиме заодјенуте темељито новим значењем тако што су уздигнуте у исправан теолошки видокруг. Нема боље ријечи да се ово изрази од доксологије, од ријȇчи хвале, којима започиње Посланица Ефесцима:
      Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас је благословио у Христу сваким благословом духовним на небесима, као што нас изабра у Њему прије постања свијета да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави. Предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље своје. На похвалу славе благодати своје, којом нас облагодати у Љубљеноме. У коме имамо избављење крвљу његовом, опроштење гријехова по богатству благодати његове, коју је преумножио у нама у свакој мудрости и разборитости, обзнанивши нам тајну воље своје, по благовољењу својему које унапријед одреди у Њему, за остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и на земљу, у Њему. (Еф. 1, 3, 10)
      Ово је „неистраживо богатство Христово“ које апостол објављује, омогућавајући свима да увиде у чему је „устројство тајне од вјечности сакривене у Богу“, да се „кроз Цркву сада обзнани началствима и властима многострука мудрост Божија, по вјечној намјери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему.“ (Еф 3, 8-11)
      Извор: John Behr, The mistery of Christ: Life in Death, St Vladimir’s Seminary Press, NY, 2006; из трећег поглавља “For This Were We Created”, 73–86.
      Превео: Дражен Тупањанин
      [1] Ово је запазио Р. Вилијамс (R. Williams) у: Resurrection: Interpreting the Easter Gospel (New York:Pilgrim Press, 1984), 34; изузетан рад, коме пасуси који слиједе много дугују.
      [2] Resurrection, 11.
      [3] Resurrection, 40.
      [4] Св. Игњатије Антиохијски, Посланица Ефесцима 20.
      [5] Св. Иринеј Лионски, Против јереси 3, 22, 3.
      [6] Ј. Мајендорф је нпр. тврдио (Byzantine Theology, New York: Fordham University Press, 1987, 143-46)иако се овим „гријех чини неизбјежним“ (p. 145) то изгледа ослабљује поенту која овим исказује. Штавише, читање eph o у значењу „због смрти“чини да замјеница има превише улога. Она не може, заједно са приједлогом, бити скраћеница, која значи „због“ и да се односи на „смрт“ да би се казало да „због смрти сви људи сагријешише“. Стих напросто каже да се смрт распрострла на све људе пошто су сви сагријешили. Уп. Јез 18. 4, „која душа згријеши, она ће и погинути.“ Св. Јован Златоусти, у својој седамнаестој омилији на 1. Коринћанима (NPNF, series 1, vol. 12) нашироко објашњава да не би
    • Од александар живаљев,
      PIŠE ANTE TOMIĆ: JEDAN DAN S EPISKOPOM DALMATINSKIM 'Ja sam naučio da sam Srbin iz Dalmacije. Nacionalno i zavičajno uporedno postoje u meni'
       
      Ante Tomić 05.05.2019. https://www.jutarnji.hr/nedjeljni/pise-ante-tomic-jedan-dan-s-episkopom-dalmatinskim-ja-sam-naucio-da-sam-srbin-iz-dalmacije-nacionalno-i-zavicajno-uporedno-postoje-u-meni/8823215/
      Saša Burić / HANZA MEDIA  
      Premda je prošlo dvadeset osam godina, jasno se sjećam kad je zapravo prestalo vrijediti sve što sam dotad znao o ljudskoj prirodi. Pripijen sam stajao uza zid kod Studentskog kluba u Zadru, gledajući kako se izbezumljena rulja valja ulicama, razbija izloge i pomamno grabi konzerve, cigarete, cipele, košulje, posteljinu, zavjese, pegle, stolice, lustere, čak i, za ne vjerovati, knjige. Ljudi su trčali opijeni od radosti noseći u naručjima tanjure, lonce, haljine, televizore, telefone, zimske salame, ukiseljenu ciklu, vinjake, bombonijere, gramofonske ploče i tepihe. Do sljedećeg jutra opljačkano je više od devedeset srpskih dućana i kafića.
      Dvjestotinjak metara od mene, u tadašnjoj Ulici Nikole Tesle, danas Stomorici, toga je toplog svibanjskog popodneva devedeset prve jedan srpski mališan virio kroz prozor, iako ga je majka upozoravala da je opasno i da se odmakne. Nisam tada znao za njega, ali da ste me upitali što je kasnije bilo od jednoga koji je već sa deset godina neposredno svjedočio nacionalističkom divljanju kakva je bila notorna zadarska Kristalna noć, rekao bih vam da taj nije imao osobite šanse postati razumna osoba. Pa opet, vladika Nikodim Kosović je nasmijan, blag i pomirljiv muškarac, crkveni uglednik koji se, sasvim nesvakidašnje za crkvene uglednike u našim krajevima, ne druži s osuđenim ratnim zločincima, već s glumcima, košarkašima i trećerazrednim novinskim piskaralima. Sjedimo u sjeni pod odrinom u eparhijskom dvoru u Šibeniku, a uređaj za snimanje na stolu bilježi naš razgovor, zvonke dodire šalice i tanjurića i glasanje jedne gugutke negdje gore među čempresima. Njegovo preosveštenstvo Episkop dalmatinski govori polako, prijatnim radijskim baritonom, s dostojanstvom i otmjenošću koji se valjda uče u posebnom kolegiju na bogoslovnim fakultetima, a zbog kojih stalno zaboravljam da je on jedanaest godina mlađi od mene.
      “Djetinjstvo i to doba i ne pamtim baš mnogo. Polako mi se vraćaju sjećanja otkako ponovno živim u Dalmaciji. Vrate me u prošlost mirisi hrane, kad neko gradela ribu, na primjer, pa roba koja se suši između kuća, iznad glava prolaznika, sjeti me kako smo kao mali trčali po Zadru po kamenim kalama. Čitav nam je centar bio kao dvorište. Živjeli smo umjereno, skromno, životom srednje klase. Otac je radio u Otočanki, a majka u Borisu Kidriču. Ona je bila pobožna i redovno, svake nedjelje nas vodila u crkvu, a ako je bilo crveno slovo, crkveni praznik, obično smo imali školu. Sveštenik koji je tada bio u Zadru, otac Žarko Aničić, stanovao je blizu i moji su se družili s njim, sestra i ja igrali smo se s njegovom djecom. Tata je također bio vjernik i išao bi s nama nedjeljom, ali bi ostao ispred crkve. Kad sam upitao zašto on ne ulazi s nama, objasnili su mi da u nas muškarci kažu ‘idem kod crkve’, a žene ‘idem u crkvu’.”
        Saša Burić / HANZA MEDIA   “Nešto slično i ja pamtim iz Donjeg Prološca, na misu su većinom odlazile žene, dok su muškarci ostajali vani pod stablima. Kao da je nekako briga za spas duše, zajedno s kuhanjem i pranjem veša, bila ženski posao.”
      “Istina, muškarci imaju svoje brige. Dok se žene mole, oni u dvorištu razgovaraju o politici. Poslije nam je o tome običaju u bogosloviji u Sremskim Karlovcima pričao i profesor Svetozar Borak, koji je bio iz ovih krajeva, pravi Dalmatinac. Predavao nam je dva predmeta, srpski i latinski, ali svaku je lekciju nekako okrenuo na nekakvu šaljivu priču o Dalmaciji te su svi u školi znali za toponime po Dalmaciji, neke događaje iz historije Dalmacije i naroda, a naročito za Simu Matavulja i za dogodovštine njegovih junaka.
      “Jednom ste mi kazali da ste iz nacionalističke obitelji i to mi se svidjelo jer sam i sam sličnog podrijetla, iz jedne, ne bogzna kako drske i glasne, ali ipak nacionalističke obitelji, sumnjičave prema jugoslavenskoj državi i njezinim vrijednostima, osobito prema bratstvu i jedinstvu. Pretpostavljam i da nacionalizam vaših nije bio drugačiji.”
      “Ne bih rekao da je to bio nacionalizam koji se neprijateljski postavljao prema nečemu. Bio je to zdrav nacionalizam, da to tako kažem...”
      “Dopustite, oče Nikodime, ne vjerujem da postoji nešto takvo kao što je zdravi nacionalizam.”
      “Meni se čini da postoji. Voljeti svoj narod, a ne mrziti druge, to bi valjda trebalo da bude pozitivno. Moji stričevi, pa i moj otac, više su se bavili sa kulturom srpskog naroda, sa postojanjem i opstankom naših ljudi, koja je naša budućnost u ovim krajevima. Iz tih razloga kažem da su bili nacionalisti. Mene su uspeli da zadoje sa takvim nacionalizmom, nacionalizmom sa kojim volim svoj narod i brinem se za njega, ali poštujem i druge, posebno one sa kojima dijelimo ulice i trgove, zemlju, pa i zrak koji dišemo, a naročito sinje more i divne rijeke. I zato i smatram da se treba voljeti svoj narod i da to ne treba da bude problem, ali ujedno i poštovati drugoga i drugačijeg.
      A onda opet, živeći u inostranstvu, školujući se u Grčkoj i Italiji, među narodima koji su izuzetno nacionalistički nastrojeni, shvatio sam da mi ovdje i nismo tako ostrašćeni kako se misli. Jedan moj prijatelj koji trenutačno živi u Italiji zna ponekad za nekog Talijana u šali reći: ‘On je iz jedne divne, rimske, hrišćanske, fašističke porodice.’ Iako se nas ovdje na Balkanu optužuje da smo nacionalisti, ja smatram da nismo drugačiji od drugih. Živeći među drugima, osvijestio sam da sam Srbin i da se ne stidim toga, ali i nemam potrebe da to nekome namećem. Naučio sam, nadalje, da sam Srbin iz Dalmacije i da mi je regionalna pripadnost veoma bitna. Nacionalno i zavičajno usporedno postoje u meni i zajednički me određuju. Dalmatinski su Srbi značajno doprinijeli kulturi, kako ovih prostora tako i uopće srpskom narodu. Ovih dana je nastao problem oko preimenovanja Zadarske ulice u Beogradu. Stanovnici te ulice obratili su mi se, kao dalmatinskom episkopu i rođenom Zadraninu, sa pismima gdje kažu da su ponosni što se njihova ulica tako zove još od vremena knjaza Miloša Obrenovića, slažem se sa njima i ja ću im svakako pokušati pomoći jer s njima dijelim ponos da su u Beogradu još u devetnaestom vijeku poštovali Zadar i Zadrane.”
      No, prilike su se očito promijenile. U Beogradu nemaju više potrebe za Zadarskom ulicom, možda i zato što u Zadru nije ostalo mnogo Srba. Episkop Nikodim jedan je od onih koji su otišli, ubrzo nakon pustošenja opisanog na početku. Njegovi su se preselili prvo kod očevog brata u Benkovac, a zatim u Srbiju, u selo Šuljkovac kod Jagodine, tadašnjeg Svetozareva, u nepoznati šumadijski kraj, kod rodbine koju su dotad samo telefonski poznavali. Peti razred osnovne dječak je upisao u selu Dragocvet kod Jagodine.
      “Naravno da mi je taj period bio gorak i da sam bio ljut zbog odlaska, a ko ne bi bio ljut u tim godinama i nakon takvih događaja. Svi koji smo to prošli bili smo ranjeni, ali rane vremenom nekako zarastaju. Da ne zarastaju, najverojatnije mi danas ne bismo razgovarali o svemu tome. Preseljenje u Šumadiju je bio kulturološki šok. Drugačiji krajevi, drugačija sredina, drugačija klima, drugačiji ljudi. Dobri ljudi, ali sa drugačijim običajima. U Zadru sam odrastao u starom Varošu na poluotoku, more nam je bilo gotovo ispod prozora. Istrčali bismo iz kuće i skočili u njega. A tamo su nas dočekali zeleni brežuljci, kao u Toskani, i šljivici, koje oni zovu šljivari, plodna polja, divlje jagode u šumi, kićenje ograda cvijećem i miris čitavog sela o nekim praznicima, svadbe pa i sahrane i sve što to nosi, znači razigranost, veselost, ali i tuga jednog živog sela. Ili je bar tada bilo veoma živo. Nisam odavno bio i ne znam kako je danas. U vrijeme kad smo mi bili, sva djeca bi se ujutro okupila i zajedno krenula u školu dva kilometra, u susjedno selo, gdje je bila škola od petog do osmog razreda.
      Trebalo je vremena naviknuti se na novu sredinu. Za početak, ništa živo nismo razumjeli, zbunjivao nas je akcenat i izostavljanje padeža. Potom, narod je veoma izravan. Niko nikome ne persira, ni stariji ni djeca. Dobro, u školi bi učitelju govorili vi, ali i tu bi im ponekad izletjelo ti. Onda, babe sjede ispred kuća i pitaju gdje ideš, šta radiš, ko vam je danas došao, šta je mama kuvala...? Sve ispituju, ko inspektori, i sve se u selu, naravno, zna. Napokon, mnogima od njih nije bilo jasno ko smo mi, otkud Srbi u Hrvatskoj? Ipak, sve u svemu, ljudi su na selu bili dobri, izuzetno gostoljubivi. Ostali su mi u veoma lijepom sjećanju. Kad smo tek stigli, svaki dan su dolazili, donosili nam hranu, brinuli su se o nama sa najvećom ljubavlju, ali kad smo preselili u grad, u Jagodinu, tamo su poneki znali da budu i neprijatni. Ali sve u svemu, imam jako lijepa sjećanja na taj kraj.”
      “Roditelji su se u izbjeglištvu zaposlili?”
      “Nisu, mama se uskoro razboljela, otišla u bolnicu u Slankamen i tamo devedeset treće umrla. Tata je umro dvije godine iza nje, devedeset pete. Mladi su oboje otišli, ona s pedeset dvije, on s pedeset šest. Nisu mogli da prežive van svog zavičaja, tako ja nekako mislim o tome. Osušili su se od tuge. Kako bilo, tada sam shvatio da nije uvijek najgore kad izgubiš kuću i zavičaj, već i da od goreg uvijek postoji gore.”
      “Ostati prvo bez doma, a zatim i bez roditelja, sam među nepoznatima u tuđem svijetu, pretpostavljam da takvi udarci sudbine pobožne učine još pobožnijima. U teškim trenucima dade vam utjehu da u svemu besmislu, nepravdi i okrutnosti ima neki viši smisao, pravda i milosrđe.”
      “Ne znam koliko mi je vjera davala utjehu, koliko sam ja to kao dijete mogao da shvatim... Kad god sam bio napušten, najviše sam osjećao prisustvo Božje. Osjećao sam da me nešto dotiče. Bog se trudio da mi ublaži moju tugu i usamljenost. Teško je to objasniti. To je jedan lični, privatni doživljaj i, dozvolite, nije mi drago govoriti o njemu.”
      “Kako ste se odlučili na bogosloviju?”
      “Bila je to tatina želja pred smrt. On je umro u aprilu, a ja sam u septembru otišao na bogosloviju. Na početku, u prvom polugodištu prvog razreda, bilo mi je teško da se naviknem na internatski režim, ali već kad je počelo drugo polugodište, bilo je bolje. Nosim lijepe uspomene iz toga vremena. Za vječnost sam, da ne kažem do groba, stekao neke prijatelje. U to vrijeme bilo je mnogo kulturnih dešavanja u Sremskim Karlovcima, a i Novi Sad i Beograd su blizu. Odlazili smo u kino i pozorište, na Sajam knjiga, obilazili fruškogorske manastire. Družili smo se sa mlađim monasima, koji su željeli razgovarati s nama bogoslovima. Sve u svemu, imali smo jedan ispunjen i veseo život, iako je sistem bio strog i premda su to bila vremena velike žalosti i patnje naroda. Nakon Oluje mnogo je izbjeglica došlo u Srbiju, teško se živjelo. Isto tako, dosta rano osjetio sam priziv da budem monah, odem u manastir, živim jednim drugačijim životom od onoga što se živi u svijetu, jer mi hrišćani svakako nismo od ovoga sveta. Već u drugom razredu bogoslovije sam se odlučio za monaštvo, negdje u duši i u srcu sam to shvatio, ali nisam o tome govorio. Držao sam to za sebe.”
      Nakon završene bogoslovije vraća se u Dalmaciju i godinu dana živi kao iskušenik u Šibeniku na dvoru kod vladike Fotija. Ponovni susret s rodnim krajem ispunio ga je, kaže, zebnjom. Bolno mu je bilo gledati spaljene srpske kuće, sela zarasla u šikaru, ali bilo mu je opet drago da je tu. Bio je to povratak koji je dugo sanjao, kao i bezbrojne druge srpske izbjeglice koje, čeznući za svojim selima u kršu, valjaju balote po beogradskim parkovima i kartaju briškulu u banatskim kafanama. Nikodim Kosović je, istina, ponovno otišao, na studij teologije u Grčku, u Solun, pa na postdiplomske studije u Rim, no od 2012. je neprekidno tu, prvo kao iguman manastira, a otprije dvije godine kao episkop, i ne misli više odlaziti. I kosti svojih roditelja prenijet će uskoro iz Jagodine u obiteljsku grobnicu u Zadru.
      Saša Burić / HANZA MEDIA   Šetajući s njim ulicama opazio sam da ga Šibenčani uljudno pozdravljaju, a bilo je i nekoliko vrlo srdačnih susreta. On ima vrlo raznovrsan društveni život, druži se sa zanimljivim svijetom, goste ga skradinskim rižotom, pije senzacionalna vina. Ipak, znam da njegova služba nije uvijek vesela. Mnogo nacionalističkih luđaka uokolo slobodno luta i izvikuje gadosti. Da je htio, ovaj je školovani mladi svećenik zasigurno mogao živjeti i raditi na ugodnijem mjestu, službovati u nekom prijateljskijem, većinski pravoslavnom kraju, uživati mnogo veći ugled u zajednici. Još otkad sam ga prije nekoliko godina upoznao, poželio sam ga zapravo to pitati, šta mu je bilo u glavi kad je došao u negostoljubivi dalmatinski zavičaj, među malobrojnu, ostarjelu i siromašnu pravoslavnu pastvu, u jednu riječ, je li on normalan?
      “Da znate, mnogi su me to svih ovih godina pitali”, kaže Kosović osmjehujući se. “Na početku im nije bilo jasno šta mi je trebalo da se zamonašim? Nisi ništa prošao u životu, govorili su. Poslije, kada sam se vratio ovamo sa studija, pa gdje ćeš tu, kažu, u Dalmaciji nema nikoga, to je završena priča, nema tu budućnosti. Mene je, inače, često susretalo pitanje, da li sam u svojim odlukama i izborima normalan. Ali to pitanje je za mene potpuno nebitno. Život hrišćanina u ovome svijetu odvija se po onim riječima apostola Pavla: ‘propovijedamo Hrista raspetoga, Judejima sablazan, a Jelinima ludost’. Mi hrišćani nismo od ovoga svijeta, pa smo samim tim sablazan i ludost za ovaj svijet. To je za hrišćane oduvijek bilo tako.
      A po pitanju mog povratka ovdje i šta mislim o opstanku naroda, mogu da kažem da mi imamo budućnosti. Neka smo mi ovdje i zaboravljeni od većine, kao što i jesmo, neka nas je i malo, ali meni je opet drago kada vidim moj narod kome svaka bora odiše hrišćanstvom, drevnim hrišćanstvom. I pored svega i nakon svega, svi su veseli i radosni, a to može samo neko ko voli Gospoda, svjesno ili nesvjesno! Samo neko ko vjeruje i nada se u Vaskrsenje i život vječni. A to osjećam kod mog naroda i u tome onda i vidim budućnost.
      Na kraju, želim da pozdravim najradosnijim hrišćanskim pozdravom sve ljude: one koji nas vole i one koji nas ne vole, jer svi smo mi djeca Božja, za sve nas Bog je pretrpio stradanja i umro i vaskrsao u slavi. Hristos Vaskrse - Vaistinu Vaskrse.”

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      PIŠE ANTE TOMIĆ: JEDAN DAN S EPISKOPOM DALMATINSKIM 'Ja sam naučio da sam Srbin iz Dalmacije. Nacionalno i zavičajno uporedno postoje u meni'
       
      Ante Tomić 05.05.2019. https://www.jutarnji.hr/nedjeljni/pise-ante-tomic-jedan-dan-s-episkopom-dalmatinskim-ja-sam-naucio-da-sam-srbin-iz-dalmacije-nacionalno-i-zavicajno-uporedno-postoje-u-meni/8823215/
      Saša Burić / HANZA MEDIA  
      Premda je prošlo dvadeset osam godina, jasno se sjećam kad je zapravo prestalo vrijediti sve što sam dotad znao o ljudskoj prirodi. Pripijen sam stajao uza zid kod Studentskog kluba u Zadru, gledajući kako se izbezumljena rulja valja ulicama, razbija izloge i pomamno grabi konzerve, cigarete, cipele, košulje, posteljinu, zavjese, pegle, stolice, lustere, čak i, za ne vjerovati, knjige. Ljudi su trčali opijeni od radosti noseći u naručjima tanjure, lonce, haljine, televizore, telefone, zimske salame, ukiseljenu ciklu, vinjake, bombonijere, gramofonske ploče i tepihe. Do sljedećeg jutra opljačkano je više od devedeset srpskih dućana i kafića.
      Dvjestotinjak metara od mene, u tadašnjoj Ulici Nikole Tesle, danas Stomorici, toga je toplog svibanjskog popodneva devedeset prve jedan srpski mališan virio kroz prozor, iako ga je majka upozoravala da je opasno i da se odmakne. Nisam tada znao za njega, ali da ste me upitali što je kasnije bilo od jednoga koji je već sa deset godina neposredno svjedočio nacionalističkom divljanju kakva je bila notorna zadarska Kristalna noć, rekao bih vam da taj nije imao osobite šanse postati razumna osoba. Pa opet, vladika Nikodim Kosović je nasmijan, blag i pomirljiv muškarac, crkveni uglednik koji se, sasvim nesvakidašnje za crkvene uglednike u našim krajevima, ne druži s osuđenim ratnim zločincima, već s glumcima, košarkašima i trećerazrednim novinskim piskaralima. Sjedimo u sjeni pod odrinom u eparhijskom dvoru u Šibeniku, a uređaj za snimanje na stolu bilježi naš razgovor, zvonke dodire šalice i tanjurića i glasanje jedne gugutke negdje gore među čempresima. Njegovo preosveštenstvo Episkop dalmatinski govori polako, prijatnim radijskim baritonom, s dostojanstvom i otmjenošću koji se valjda uče u posebnom kolegiju na bogoslovnim fakultetima, a zbog kojih stalno zaboravljam da je on jedanaest godina mlađi od mene.
      “Djetinjstvo i to doba i ne pamtim baš mnogo. Polako mi se vraćaju sjećanja otkako ponovno živim u Dalmaciji. Vrate me u prošlost mirisi hrane, kad neko gradela ribu, na primjer, pa roba koja se suši između kuća, iznad glava prolaznika, sjeti me kako smo kao mali trčali po Zadru po kamenim kalama. Čitav nam je centar bio kao dvorište. Živjeli smo umjereno, skromno, životom srednje klase. Otac je radio u Otočanki, a majka u Borisu Kidriču. Ona je bila pobožna i redovno, svake nedjelje nas vodila u crkvu, a ako je bilo crveno slovo, crkveni praznik, obično smo imali školu. Sveštenik koji je tada bio u Zadru, otac Žarko Aničić, stanovao je blizu i moji su se družili s njim, sestra i ja igrali smo se s njegovom djecom. Tata je također bio vjernik i išao bi s nama nedjeljom, ali bi ostao ispred crkve. Kad sam upitao zašto on ne ulazi s nama, objasnili su mi da u nas muškarci kažu ‘idem kod crkve’, a žene ‘idem u crkvu’.”
        Saša Burić / HANZA MEDIA   “Nešto slično i ja pamtim iz Donjeg Prološca, na misu su većinom odlazile žene, dok su muškarci ostajali vani pod stablima. Kao da je nekako briga za spas duše, zajedno s kuhanjem i pranjem veša, bila ženski posao.”
      “Istina, muškarci imaju svoje brige. Dok se žene mole, oni u dvorištu razgovaraju o politici. Poslije nam je o tome običaju u bogosloviji u Sremskim Karlovcima pričao i profesor Svetozar Borak, koji je bio iz ovih krajeva, pravi Dalmatinac. Predavao nam je dva predmeta, srpski i latinski, ali svaku je lekciju nekako okrenuo na nekakvu šaljivu priču o Dalmaciji te su svi u školi znali za toponime po Dalmaciji, neke događaje iz historije Dalmacije i naroda, a naročito za Simu Matavulja i za dogodovštine njegovih junaka.
      “Jednom ste mi kazali da ste iz nacionalističke obitelji i to mi se svidjelo jer sam i sam sličnog podrijetla, iz jedne, ne bogzna kako drske i glasne, ali ipak nacionalističke obitelji, sumnjičave prema jugoslavenskoj državi i njezinim vrijednostima, osobito prema bratstvu i jedinstvu. Pretpostavljam i da nacionalizam vaših nije bio drugačiji.”
      “Ne bih rekao da je to bio nacionalizam koji se neprijateljski postavljao prema nečemu. Bio je to zdrav nacionalizam, da to tako kažem...”
      “Dopustite, oče Nikodime, ne vjerujem da postoji nešto takvo kao što je zdravi nacionalizam.”
      “Meni se čini da postoji. Voljeti svoj narod, a ne mrziti druge, to bi valjda trebalo da bude pozitivno. Moji stričevi, pa i moj otac, više su se bavili sa kulturom srpskog naroda, sa postojanjem i opstankom naših ljudi, koja je naša budućnost u ovim krajevima. Iz tih razloga kažem da su bili nacionalisti. Mene su uspeli da zadoje sa takvim nacionalizmom, nacionalizmom sa kojim volim svoj narod i brinem se za njega, ali poštujem i druge, posebno one sa kojima dijelimo ulice i trgove, zemlju, pa i zrak koji dišemo, a naročito sinje more i divne rijeke. I zato i smatram da se treba voljeti svoj narod i da to ne treba da bude problem, ali ujedno i poštovati drugoga i drugačijeg.
      A onda opet, živeći u inostranstvu, školujući se u Grčkoj i Italiji, među narodima koji su izuzetno nacionalistički nastrojeni, shvatio sam da mi ovdje i nismo tako ostrašćeni kako se misli. Jedan moj prijatelj koji trenutačno živi u Italiji zna ponekad za nekog Talijana u šali reći: ‘On je iz jedne divne, rimske, hrišćanske, fašističke porodice.’ Iako se nas ovdje na Balkanu optužuje da smo nacionalisti, ja smatram da nismo drugačiji od drugih. Živeći među drugima, osvijestio sam da sam Srbin i da se ne stidim toga, ali i nemam potrebe da to nekome namećem. Naučio sam, nadalje, da sam Srbin iz Dalmacije i da mi je regionalna pripadnost veoma bitna. Nacionalno i zavičajno usporedno postoje u meni i zajednički me određuju. Dalmatinski su Srbi značajno doprinijeli kulturi, kako ovih prostora tako i uopće srpskom narodu. Ovih dana je nastao problem oko preimenovanja Zadarske ulice u Beogradu. Stanovnici te ulice obratili su mi se, kao dalmatinskom episkopu i rođenom Zadraninu, sa pismima gdje kažu da su ponosni što se njihova ulica tako zove još od vremena knjaza Miloša Obrenovića, slažem se sa njima i ja ću im svakako pokušati pomoći jer s njima dijelim ponos da su u Beogradu još u devetnaestom vijeku poštovali Zadar i Zadrane.”
      No, prilike su se očito promijenile. U Beogradu nemaju više potrebe za Zadarskom ulicom, možda i zato što u Zadru nije ostalo mnogo Srba. Episkop Nikodim jedan je od onih koji su otišli, ubrzo nakon pustošenja opisanog na početku. Njegovi su se preselili prvo kod očevog brata u Benkovac, a zatim u Srbiju, u selo Šuljkovac kod Jagodine, tadašnjeg Svetozareva, u nepoznati šumadijski kraj, kod rodbine koju su dotad samo telefonski poznavali. Peti razred osnovne dječak je upisao u selu Dragocvet kod Jagodine.
      “Naravno da mi je taj period bio gorak i da sam bio ljut zbog odlaska, a ko ne bi bio ljut u tim godinama i nakon takvih događaja. Svi koji smo to prošli bili smo ranjeni, ali rane vremenom nekako zarastaju. Da ne zarastaju, najverojatnije mi danas ne bismo razgovarali o svemu tome. Preseljenje u Šumadiju je bio kulturološki šok. Drugačiji krajevi, drugačija sredina, drugačija klima, drugačiji ljudi. Dobri ljudi, ali sa drugačijim običajima. U Zadru sam odrastao u starom Varošu na poluotoku, more nam je bilo gotovo ispod prozora. Istrčali bismo iz kuće i skočili u njega. A tamo su nas dočekali zeleni brežuljci, kao u Toskani, i šljivici, koje oni zovu šljivari, plodna polja, divlje jagode u šumi, kićenje ograda cvijećem i miris čitavog sela o nekim praznicima, svadbe pa i sahrane i sve što to nosi, znači razigranost, veselost, ali i tuga jednog živog sela. Ili je bar tada bilo veoma živo. Nisam odavno bio i ne znam kako je danas. U vrijeme kad smo mi bili, sva djeca bi se ujutro okupila i zajedno krenula u školu dva kilometra, u susjedno selo, gdje je bila škola od petog do osmog razreda.
      Trebalo je vremena naviknuti se na novu sredinu. Za početak, ništa živo nismo razumjeli, zbunjivao nas je akcenat i izostavljanje padeža. Potom, narod je veoma izravan. Niko nikome ne persira, ni stariji ni djeca. Dobro, u školi bi učitelju govorili vi, ali i tu bi im ponekad izletjelo ti. Onda, babe sjede ispred kuća i pitaju gdje ideš, šta radiš, ko vam je danas došao, šta je mama kuvala...? Sve ispituju, ko inspektori, i sve se u selu, naravno, zna. Napokon, mnogima od njih nije bilo jasno ko smo mi, otkud Srbi u Hrvatskoj? Ipak, sve u svemu, ljudi su na selu bili dobri, izuzetno gostoljubivi. Ostali su mi u veoma lijepom sjećanju. Kad smo tek stigli, svaki dan su dolazili, donosili nam hranu, brinuli su se o nama sa najvećom ljubavlju, ali kad smo preselili u grad, u Jagodinu, tamo su poneki znali da budu i neprijatni. Ali sve u svemu, imam jako lijepa sjećanja na taj kraj.”
      “Roditelji su se u izbjeglištvu zaposlili?”
      “Nisu, mama se uskoro razboljela, otišla u bolnicu u Slankamen i tamo devedeset treće umrla. Tata je umro dvije godine iza nje, devedeset pete. Mladi su oboje otišli, ona s pedeset dvije, on s pedeset šest. Nisu mogli da prežive van svog zavičaja, tako ja nekako mislim o tome. Osušili su se od tuge. Kako bilo, tada sam shvatio da nije uvijek najgore kad izgubiš kuću i zavičaj, već i da od goreg uvijek postoji gore.”
      “Ostati prvo bez doma, a zatim i bez roditelja, sam među nepoznatima u tuđem svijetu, pretpostavljam da takvi udarci sudbine pobožne učine još pobožnijima. U teškim trenucima dade vam utjehu da u svemu besmislu, nepravdi i okrutnosti ima neki viši smisao, pravda i milosrđe.”
      “Ne znam koliko mi je vjera davala utjehu, koliko sam ja to kao dijete mogao da shvatim... Kad god sam bio napušten, najviše sam osjećao prisustvo Božje. Osjećao sam da me nešto dotiče. Bog se trudio da mi ublaži moju tugu i usamljenost. Teško je to objasniti. To je jedan lični, privatni doživljaj i, dozvolite, nije mi drago govoriti o njemu.”
      “Kako ste se odlučili na bogosloviju?”
      “Bila je to tatina želja pred smrt. On je umro u aprilu, a ja sam u septembru otišao na bogosloviju. Na početku, u prvom polugodištu prvog razreda, bilo mi je teško da se naviknem na internatski režim, ali već kad je počelo drugo polugodište, bilo je bolje. Nosim lijepe uspomene iz toga vremena. Za vječnost sam, da ne kažem do groba, stekao neke prijatelje. U to vrijeme bilo je mnogo kulturnih dešavanja u Sremskim Karlovcima, a i Novi Sad i Beograd su blizu. Odlazili smo u kino i pozorište, na Sajam knjiga, obilazili fruškogorske manastire. Družili smo se sa mlađim monasima, koji su željeli razgovarati s nama bogoslovima. Sve u svemu, imali smo jedan ispunjen i veseo život, iako je sistem bio strog i premda su to bila vremena velike žalosti i patnje naroda. Nakon Oluje mnogo je izbjeglica došlo u Srbiju, teško se živjelo. Isto tako, dosta rano osjetio sam priziv da budem monah, odem u manastir, živim jednim drugačijim životom od onoga što se živi u svijetu, jer mi hrišćani svakako nismo od ovoga sveta. Već u drugom razredu bogoslovije sam se odlučio za monaštvo, negdje u duši i u srcu sam to shvatio, ali nisam o tome govorio. Držao sam to za sebe.”
      Nakon završene bogoslovije vraća se u Dalmaciju i godinu dana živi kao iskušenik u Šibeniku na dvoru kod vladike Fotija. Ponovni susret s rodnim krajem ispunio ga je, kaže, zebnjom. Bolno mu je bilo gledati spaljene srpske kuće, sela zarasla u šikaru, ali bilo mu je opet drago da je tu. Bio je to povratak koji je dugo sanjao, kao i bezbrojne druge srpske izbjeglice koje, čeznući za svojim selima u kršu, valjaju balote po beogradskim parkovima i kartaju briškulu u banatskim kafanama. Nikodim Kosović je, istina, ponovno otišao, na studij teologije u Grčku, u Solun, pa na postdiplomske studije u Rim, no od 2012. je neprekidno tu, prvo kao iguman manastira, a otprije dvije godine kao episkop, i ne misli više odlaziti. I kosti svojih roditelja prenijet će uskoro iz Jagodine u obiteljsku grobnicu u Zadru.
      Saša Burić / HANZA MEDIA   Šetajući s njim ulicama opazio sam da ga Šibenčani uljudno pozdravljaju, a bilo je i nekoliko vrlo srdačnih susreta. On ima vrlo raznovrsan društveni život, druži se sa zanimljivim svijetom, goste ga skradinskim rižotom, pije senzacionalna vina. Ipak, znam da njegova služba nije uvijek vesela. Mnogo nacionalističkih luđaka uokolo slobodno luta i izvikuje gadosti. Da je htio, ovaj je školovani mladi svećenik zasigurno mogao živjeti i raditi na ugodnijem mjestu, službovati u nekom prijateljskijem, većinski pravoslavnom kraju, uživati mnogo veći ugled u zajednici. Još otkad sam ga prije nekoliko godina upoznao, poželio sam ga zapravo to pitati, šta mu je bilo u glavi kad je došao u negostoljubivi dalmatinski zavičaj, među malobrojnu, ostarjelu i siromašnu pravoslavnu pastvu, u jednu riječ, je li on normalan?
      “Da znate, mnogi su me to svih ovih godina pitali”, kaže Kosović osmjehujući se. “Na početku im nije bilo jasno šta mi je trebalo da se zamonašim? Nisi ništa prošao u životu, govorili su. Poslije, kada sam se vratio ovamo sa studija, pa gdje ćeš tu, kažu, u Dalmaciji nema nikoga, to je završena priča, nema tu budućnosti. Mene je, inače, često susretalo pitanje, da li sam u svojim odlukama i izborima normalan. Ali to pitanje je za mene potpuno nebitno. Život hrišćanina u ovome svijetu odvija se po onim riječima apostola Pavla: ‘propovijedamo Hrista raspetoga, Judejima sablazan, a Jelinima ludost’. Mi hrišćani nismo od ovoga svijeta, pa smo samim tim sablazan i ludost za ovaj svijet. To je za hrišćane oduvijek bilo tako.
      A po pitanju mog povratka ovdje i šta mislim o opstanku naroda, mogu da kažem da mi imamo budućnosti. Neka smo mi ovdje i zaboravljeni od većine, kao što i jesmo, neka nas je i malo, ali meni je opet drago kada vidim moj narod kome svaka bora odiše hrišćanstvom, drevnim hrišćanstvom. I pored svega i nakon svega, svi su veseli i radosni, a to može samo neko ko voli Gospoda, svjesno ili nesvjesno! Samo neko ko vjeruje i nada se u Vaskrsenje i život vječni. A to osjećam kod mog naroda i u tome onda i vidim budućnost.
      Na kraju, želim da pozdravim najradosnijim hrišćanskim pozdravom sve ljude: one koji nas vole i one koji nas ne vole, jer svi smo mi djeca Božja, za sve nas Bog je pretrpio stradanja i umro i vaskrsao u slavi. Hristos Vaskrse - Vaistinu Vaskrse.”
×
×
  • Create New...