Jump to content

Moжеш ли човече, о нечему још осим о том твом Косову и Метохији?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Покажи  ми твоје Косово и Метохију...

Могу! О твом Косову и Метохији, можда и више неголи о „мом“…

Извини, ал моје није! Никад крочио доле, ништа ме не везује за њега, баш ништа не осећам према њему…

Крочио си, јашта да јеси, али не знаш! Пре првог корака- на Косову и Метохији си већ проходао.
Пре првог удаха доле си продисао…
Пре неголи си отворио очи погледом ти се већ преливала зора над Призреном…


Не лупетај, бре! Дај, спусти се на земљу и батали то епско нарицање! Моје није, баш ништа немам тамо!

Све ти је тамо, веруј! Све што ти не треба овде ти је, на дохват руке, а једино што ти истински треба на Косову и Метохији је, на дохват душе.
Све чега се овде дохватиш крто је и јалово, а све што тамо и не додирнеш твоје је довека!


Моје је, друже, оно што сам створио с десет прстију а не оно што и не знам тачно где је?!

Видиш, о томе и говорим- за све што си стварао требало ти је десет прстију, а све што одвајкада и занавек имаш сабрано је у три спојена прста!
Што си са десет саградио појешће године, пролазност, немар, а кад спојиш та три прста ухватиш се за сам корен, вечност… Нема јачег сидришта од та три благо спојена прста…


Види, с три прста могу евентуално да држим балон да не одлети, а и то је питање…

Тачно! Али и да одлети куда ће?! На земљу да пукне у ништавности или у небо, у недоглед, међу облаке..?

Значи, све што има везе с Косовом и Метохијом је некакав мит, нешто небеско, нешто као узвишено, нигде реалности?

Да, јер реалност и јесте саздана од небеског, узвишеног, копренастог ко тамјаниште…
Живот је радост уколико се не плашиш краја, а док живиш преплашен од пролазности трајања то је само бекство од живота у нешто што лажно називаш живљењем.


И, значи, ако сам залуђен Косовом живећу колко ми се хоће?! Мантрам- то је света српска земља и завршена ствар, живим 1000 година?!

Не, ако си залуђен глупошћу живећеш и дуже него што би хтео, јер глупост је проклетство вечног живота, а Косово и Метохија јеста света земља јер живот је трептај у којем се радујеш васкрсењу. Где се смрти не плашиш- смрт не постоји.

Не плашим се ја смрти, страх ме је да нећу стићи све за живота што сам…

Станеш пред Грачаницу, Дечане, пећку светињу, Будисавце, Богородицу Љевишку, Арангеле, Самодрежу…пред спаљене и затрављене светиње и схватиш- баш све си стигао за живота што си наумио!
Све што си желео да оставиш за собом стане у једну воштаницу.
Све што си намерио да саздаш већ је саздано- на који год камен да спустиш руку твој је, ти си га ту узидао…


И ти заиста може тако да живиш? Деци ћеш оставити наук да је за живот довољно не одрицати се Косова и имаће све што им треба?!

Не наук, друже, већ завет да ће у животу имати колико им треба уколико душом буду могле да завате више него рукама.
Руке могу да понесу више него што нам треба, душа је ведро које прими таман колико смо жедни. Косово и Метохија је, пријатељу, мера нашег ведра…


Добро, све и да је тако- како да се држимо нечега што нам је отето, што је све мање наше?!

Можемо ли да дохватимо небо, човече?! Јел због тога мање наше?! Одричемо ли га се кад је облачно или верујем у ведрије дане?!
Могу да нам сатиру ливаде у откосе али не могу косама да сатру корење.
Могу да га желе али не могу да га имају.
Могу да га имају само кад ми престанемо да га желимо, а престанемо ли проклећемо потомке да немају где да проходају, продишу, прогледају…


Јаоооо…

Превише о „мом“ Косову и Метохији, а?! Ево, реци ми где је твоје па ћемо о њему?
Само ми покажи где ти се то на три прста свију векови прошли и будући, где ти се иконе радују, где једна воштаница осветли читаво небо, где видиш пут и кад га реке, папратишта, вртаче, пламенови прогутају..?
Покажи ми твоју заветну светињу, али се немој зачудити откуд „моји“ Дечани на њој?
Поведи кроз трње, али не питај откуд Самодрежа ту?!
Загази реку крај куће и не питај откад то Дрим тече крај ње..?


Хммммм…


Михаило Меденица

 

извор:

https://dvaujedan.wordpress.com/2019/04/05/покажи-ми-твоје-косово-и-метохију/

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Догодине у Призрену

Куда бих да не знам где jе наша тачка полазна

– где је наших гробова као у пољу божура,

немих сведока свих векова силних подвига јунака

који радије су страдали на ногама?

Зар су плодну земљу нахранили они костима

да данас бисмо ћутали, док нам је сила отима?

Зар је битно да ли сам с Метохије ил с Дорћола,

да би ме због неправде сама душа заболела?

 

У овој борби не вреде ни авиони,

вреде уџбеници школски у којима јасно стоји:

ко је уздигао храм, ко скрнавио је олтар,

које наслеђе је част вечна а шта је срамота.

Ни бомбе, ни гласања не избрисаше Лазара,

докле генерација нова на њему стасава.

Изгубљено није никад оно што је свето.

У нади расти, црвен цвете, да браће те опет неко.

Мој компас је твој корен, у грудима срце моје.

Без њега сам, за новцем, без Милости путем проклет.

И ко лађе од папира, које броде лажи морем, у суштини само тонем…

 

Стално питате ви мене шта ми значи Косово.

Није вам јасно?

Објаснићу вам поново: Косово је семе из којег сам ја поник’о,

извор и корито из ког је народ потеко.

Кажу нам зли језици да Косово је пропало.

Неверни и слаби кажу Косово је готово.

А ја вам свима кажем само Косово је отето,

рушено и спаљено од душманина проклетог.

Чудно вам што градско дете нема неке друге теме

јер сад је такво време – свако гледа само себе.

Живимо без вере, без наде и без жеље.

 

Зидамо куле а заборављамо темељ.

Јер народ без порекла то је пресушена река.

Без мајке ми смо чеда, што су остала без млека.

Ал’ ту на месту старом, где је Милош живот дао

вођен Лазаровом правдом, опет васкрснуће народ.

Јер у нама и даље живи предсказање – Косовски завет који трајаће занавек.

 

Зато учимо децу да знају праву истину.

И нек нам поздрав буде: „Догодине у Призрену!“

А ја молим се, огњишту свом да вратим се.

Душа тебе цјелива, земљо света од Неба купљена.

Ој, Косово, Косово, земљо моја вољена,

Орао си мога неба ал’ крила су ти сломљена.

Моја горка суза, у мојим грудима празнина,

срце отаџбине моје, моје личности суштина…

 

У пољу божури никли, из крви јунака без страха.

На месту где се моја земља уздиже до неба,

показао нам владар за шта ваља да се страда.

За Космет нас је Лазар вез’о и митом и клетвом.

Ђаво тада није стао, па је зла и даље слао – гадне душмане и багру,

на ово што остаде нас мало.

 

Само некад били Турци, онда дошли гладни вуци.

Јуче био нам је колац, сад нас муче у жутој кући.

И још бране ми да не смем да гледам моје фреске

јер ће за час да ме сете на поносне нам претке,

да не чујем никада песму Дечанских монаха,

у срцу, Милоша јунака, да не пробуди се снага.

 

Све те подвале ја знам и безброј пута ви’до сам крстове

кад ломе нам и скрнаве нам Видовдан,

Ал’ није први пут нам, овде, да смо у збегу и сеоби.

Ал’, кад време прође, сељак својој њиви дође.

Јер ми гинули смо свуда, за слободу стално,

да јунаку би се, сутра, Србин дете звало.

 

Зато добро слушај, сине: И најгорем се прашта

ал’ за отаџбину гине.

Космет вечно земља наша!

А ја молим се, огњишту свом да вратим се.

Душа тебе цјелива, земљо света од Неба купљена.

Божури да нам васкрсну славу, догодине у Призрену.

 

Београдски синдикат и Етно група „Траг“ – Догодине у Призрену

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 months later...

МИЛАН РУЖИЋ: Признајем Косово!

 

Држава коју су убијали, дочекала је да такво убиство потпомогне самоубиством са предумишљајем. Једина ствар која се између живота и смрти државе испречила јесте Српска православна црква. Између нас и литице стоји 800 година аутокефалности која нас уздржава од аутодеструкције. Народ који је од постања предвиђен за непостојање постао је народом тек пре 800 година. Пре тога, ово је била безумна маса којом је свако могао да руководи како је хтео, што се повампирило и данас. Једина разлика је у томе што је пре 800 година Црква била слабија него данас и што није имала стубове на којима данас почива, па ако уздрмате ову земаљско-небеску тврђаву, спремите се за одговор нашег старешине и Оца кога не признајете.

Срби постоје одавно, али сматрам да Срба нема без Српске православне цркве, па рецимо да су пре аутокефалности овде живели само себри.

Први спрат Цркве која се протеже у небеса чини Свето Тројство. Следећи спрат се држи на леђима Светога Саве. Наредни спрат истог века чине Свети Владислав, Свети Јевстатије Први, Света краљица Јелена, Свети краљ Милутин, преподобни монах Симон, а њиховим рукама и плећима на којима држе Цркву помажу Свети патријарх Јефрем и преподобна Јефросинија Јевгенија. Након овог спрата, опет цео један спрат пада на леђа Светог великомученог цара Лазара који се први после Светог Саве усудио да држи целу цркву на својим леђима. Лазар на својим рукама држи спрат који се одржава снагом Светог Стефана Лазаревића, Светог Стефана Слепог, преподобне Мати Ангелине Српске и Светог Нектарија Битољског. Наредни спрат у сигурним је рукама и одржаван многобројним и многодаљним чудима Светог Василија Острошког Чудотворца и Преподобног Стефана Пиперског. Њихове руке држе под стубовима попут Светог Петра Цетињског. Наредни спрат је спрат о чијем бих стубу ја вечерас говорио, иако се на њега настављају Ава Јустин, блаженопочивши патријарх Павле и поједини стубови наших дана.

У питању је стуб који је поделио судбину Светога Саве тако што је светом ишао, не само бос, већ голог тела сраслог са мантијом која је постала његова кожа и која није зауставила ни један једини трн који се у њега забио. Није било речи која се на њега није обрушила, као што није било ни пушке на чијем се нишану није нашао. Нема поганих уста која су се неким више наслађивала, ни безумнијих глава које су радиле о његовој. Све је у себе прихватио и ране своје парао како би други нешто из његових рана научили, да не морају осетити бол и да би учили о животу на лакши начин од оног који је био његов.

У невреме, крстарио је морима осуде и непријатељства као да плови по мирним водама. Носио је цело српство на леђима како се не би удавило ако брод потоне, тачније како би се удавио само он, страдајући тако за свој народ.

Реч је о оном за чије су нас упокојење слагали на преласку из овог у сутрашњи дан пре 63 године. Реч је о ономе кога су речи слушале онолико колико је мач слушао Лазара. Реч је о ономе чијим устима није побегла ниједна права реч и кроз чију браду из тих уста није никада изашло ништа сем голе истине. Говорим о ономе о ком је све што се каже сувишно и недовољно, па нека ми опрости Свети Владика Николај Жички и Охридски што сам и ја грешан дао себи за право да о њему говорим вечерас.

Нисам љубитељ тумачења туђих биографија, као што не волим ни досадне чињенице о великим људима, већ само велике истине. Оне остају иза великана. Свети Владика Николај је један од оних људи, а сада и светаца, о којима сви знају све или нико не зна ништа, али за кога сви знају и у кога се уздају.

Неверници га поштују вернички, верници у њега верују више него у друге, грешници га моле за опрост, песници увек завиде на ономе што је рекао.

Живети у онаквом недобу и безбожју, а остати највећи верник и подвижник у име Господње, није могао учинити свако, чак се може рећи да не би успео нико ко није Николај. У време крстокршитеља и крстопалитеља, раскандиљених и разикоњених, братоубица и богомрзитеља, сујетохранитеља и србогонитеља, народомрзаца и свештенотлачитеља, монахоубица и разманастиритеља, живео је највећи верник међу верницима и истински брат међу наводном браћом.

За све што је чинио, стизала га је казна, а за све што није учинио, стизао га је суд. И та казна и тај суд били су земаљски, па га нису уопште интересовали. Време које су му досудили као оно које мора одлежати, провео је на коленима и у молитви. Логор у који је послат, за њега је према ономе како је живео био хотел. Затваран, протериван, блаћен, несхваћен, порицан, разапињан на све на шта се неко може разапети, Свети Николај Велимировић остао је оно што је био и свима њима је опростио, иако им није заборавио. Он је учинио оно што је његов народ требало да чини у његово време и далеко после њега. Срби су имали узор, имали су живог свеца који је проживео голготу целе српске државе. Оно што се дешавало Србији, дешавало се и Светом Николају. Он је онај који је носио крст целе нације испред њеног мртвачког сандука и надао се у васкрснуће своје земље које још увек није дошло. Знао је да неко мора бити мртав како би васкрснуо, али они који су сахрањивали Бога, одржавали су у животу Србију, јер су и они знали за васкрсење које нису признавали. Тако је Србија остала растрзана између два света, без довољно вере у Господа како би могла оживети или како би се упокојила да би васкрснула.

У такво време, Николај је наследио Србију. Да је по некој оставинској расправи она припала икоме другом, данас не би постојала ни оваква.

Србија хоће да буде учена, да буде светска земља, да буде паметна, да буде важна, да се пита, да буде упамћена и много других ствари. Србија хоће да буде Свети Николај Велимировић, јер све оно што она хоће, он је био и остао. Да би Србија била Николај, мора да се одене у мантију, да поверује у Онога који ју је на земљу спустио и у облаке вазносио и да се напости док не окаје све грехе које је починила, пре свега према самој себи.

Ово место где се вечерас налазимо, одлично је за почетак хода Николајевим стопама. Овај град је онај у чијој је оближној клисури управо Свети Владика обновио манастире. Ова академија је вероватно прва од свих оних које ће бити организоване поводом 800. годишњице аутокефалности. Нема бољег места на ком треба гласније говорити истину од овог вечерас.

Свети Владика Николај Велимировић био је поборник истине. Ако неко не верује да човек прича истину, само нека погледа колико је тај неко страдао и све ће му бити јасно. Не може бити гласноговорника истине који одржава своје благоутробије. Борцима за истину и веру увек мора нешто да недостаје, само им никада не сме и не може, уколико су прави, недостајати вере. Вера Николајева морала је зачудити и Господа који би, да се догодило да изгуби веру у себе, поново њу пронашао у оној Николајевој. Истина, нема Господа без вере, српске цркве без Светог Саве, Лазара без цркве, ни Николаја без Лазара и свих осталих који држе наш народ на својим леђима. Без њих, не би било нас.

Ово су људи због којих је лако бити патриота ако је Србија земља у којој се неко роди.

Патриотизам је данас главна дисквалификација од стране неверних. Они пате од недостатка љубави. Немају је довољно ни за ближње, а камоли за целу једну државу. Вера се тумачи као слабост и поводљивост. Свест о нашој историји се преводи као митоманија. Одлазак у цркву и даље је раван инциденту. Успињање на пиједестале у овом народу захтева силазак са ума.

Управо због тога, нама треба Николај и треба нам Српска православна црква. Имамо је 800 година и ако су се хтели одрицати ње, морали су тако нешто учинити много раније. Док су се они накањивали, Црква је расла и изродила толике синове и кћери да би неко ко жели да је искорени, морао искоренити и све Србе. Шта је Србија него црква? Ко је отац ако није Бог? Шта је крст на куполи ове цркве ако није Косово? Шта је наша порта ако није Метохија? Шта је Србин ако није верник? Не може се веровати човеку који не верује ни у шта.

Наша црква постоји 800 година, али ових дана мора просветљивати народ онолико колико га је просветљивала свих ових 800 година. Свих осам векова мора сместити у овај век како би спасила свој народ. На народу је само да верује. Не знам има ли лакшег задужења које смо теже испуњавали.

Не могу споменути Светог Владику Николаја Велимировића и причати о њему, а да не споменем и неправду. Он је један од оних који је неправду презирао, али ју је стално спомињао где год се нашао и каква год цена огољивања те неправде била. Данашња неправда је и неправда његовог времена, а глава свих времена и рамена српског народа – Косово и Метохија.

Сви знамо шта се тамо догодило на данашњи дан пре 15 година, а догађа се и даље. Свет о томе ћути и тражи да ми признамо Косово као независну државу. За оне који не знају – Косово нам се отима како бисмо се обезглавили. И не отимају нам га, јер оно њима нешто значи, већ нам га отимају, јер знају, можда и боље од нас, шта оно нама значи. Косово није питање политике, већ идентитета.

Сада ћу учинити нешто за шта се надам да би било подржано од стране Светог Владике Николаја Велимировића, а сасвим сигурно не би било прећутано. Да не кажу како се овакве академије праве да би се утицало на политику и да би се неко ружио, ево, због свих светских уста и зуба искежених на Косово, али и због домаћих раскосовљених душа, морам прво поручити – нека влада закон Бога, па шта год неко учинио Косову, нека Косово исто учини њему, па да видимо кога ће више заболети.

Што се мене тиче, ја ћу сада, надам се у име свих нас, признати Косово!

Признајем Косово као своју колевку и колевку Србије! Признајем га као родно место косовског мита, а са њим и као родно место свих јунака српског народа! Признајем га као Његошеву живу рану! Признајем га као неодвојиви део Србије, јер Косово јесте Србија и Србија је Косово! Признаћу и то да је Милош Ћирковић косовски витез у чијој личној карти као место рођења слободно може бити наведен управо Косовски бој! Признајем Косово као територију на којој светле српске цркве и манастири и почивају душе и тела највећих мученика и светаца српског народа! Признајем Косово са више престоница од којих су највеће: Високи Дечани, Богородица Љевишка, Грачаница, Девич и Бањска. Признајем да је на Косову и срце моје православне цркве – Пећка Патријаршија! Признајем Призрен као некадашњу престоницу! Признајем да је на Косову и после званичног краја боја, он настављен и у наше дане! Признајем да је Косово место на којем је Србија од, кажу изгубљеног, боја добила себе саму! Признајем да је мој народ на Косову страдао више и бруталније него било који други! Признајем и то да је на Косову данас Срба мање него пре, али исто тако верујем да Бог зна шта ради, иако се то не може рећи за оне који о тим људима морају бринути!

Признајем да сам плакао за Косовом и за страдалим Србима! Признајем да сам се тресао када сам гледао како руше и пале српске светиње копајући очи и ружећи лица светаца на фрескама!

Признајем да сам покушао да помогнем! Признајем да нисам обишао цело Косово и Метохију и признајем да ме је због тога срамота, иако то није само моја кривица! Признајем да је Косово света земља и да самим тим мора бити област мира, а не прогона! Признајем да цркве на Косову сијају три пута јаче него игде у свету! Признајем да је на Косову раздаљина између небеске и земаљске Србије мања него на највишој планини!

Признајем да на Косову реке бујају од српских суза! Признајем и да су планине сваке године све више због српских жртава које се на њих додају! Признајем да се тамо тужно живи јер нема довољно дечјег смеха! Признајем да је тихо у изостанку литургија у свим порушеним манастирима и црквама! Признајем да се Косова не можемо надостити иако знамо да је српско док је света и века!

Признајем да Косово није питање, већ одговор на питање „Ко су Срби?“.

Уз ово признање, додајем да би нас без Косова било као да нас нема и били бисмо благословени као да смо проклети. Одрећи се Косова, значило би прихватити лаж. Продати га, значило би купити карту у једном смеру ка провалији здравог разума. Предати га, значило би верност издаји.

Нека се зна да смо ми овде вечерас признали Косово на једини начин на који га смемо признати и да смо ово учинили у вери да би такво признање подржао и Свети Владика Николај Велимировић Жички и Охридски.

Од врха до дна нема много. Само једна вертикална линија. Та линија је признање Косова као туђе државе, тачније као несрпског.

Надам се да сам овим својим признањем обрадовао Светог Николаја Велимировића. Лепо ли је нечим се одужити ономе чија нас мантија штити, чија нас рука благосиља и част ли је привити му крупне речи и дела на велике ране које је због нас зарадио.

Приводећи крају, морам још нешто упитати.

Где да се селим са својих 800 година? Не могу! Не смем! Нећу! Где ми је кућа и где су ми манастири данас на 800. годишњицу, биће и на сваку следећу колико их Српска православна црква дочека!

И у години у којој славимо осам векова аутокефалности, нема остављања крупних корака за следећу годину, па ћу своје обраћање завршити поздравом – до краја године у Призрену!

(Беседа на Духовној академији у Чачку 17.3.2019. године)

извор: https://iskra.co/reagovanja/milan-ruzic-priznajem-kosovo/

 
 
  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Лубеница рече

Што се мене тиче, ја ћу сада, надам се у име свих нас, признати Косово!

Признајем Косово као своју колевку и колевку Србије! Признајем га као родно место косовског мита, а са њим и као родно место свих јунака српског народа! Признајем га као Његошеву живу рану! Признајем га као неодвојиви део Србије, јер Косово јесте Србија и Србија је Косово! Признаћу и то да је Милош Ћирковић косовски витез у чијој личној карти као место рођења слободно може бити наведен управо Косовски бој! Признајем Косово као територију на којој светле српске цркве и манастири и почивају душе и тела највећих мученика и светаца српског народа! Признајем Косово са више престоница од којих су највеће: Високи Дечани, Богородица Љевишка, Грачаница, Девич и Бањска. Признајем да је на Косову и срце моје православне цркве – Пећка Патријаршија! Признајем Призрен као некадашњу престоницу! Признајем да је на Косову и после званичног краја боја, он настављен и у наше дане! Признајем да је Косово место на којем је Србија од, кажу изгубљеног, боја добила себе саму! Признајем да је мој народ на Косову страдао више и бруталније него било који други! Признајем и то да је на Косову данас Срба мање него пре, али исто тако верујем да Бог зна шта ради, иако се то не може рећи за оне који о тим људима морају бринути!

Признајем да сам плакао за Косовом и за страдалим Србима! Признајем да сам се тресао када сам гледао како руше и пале српске светиње копајући очи и ружећи лица светаца на фрескама!

Признајем да сам покушао да помогнем! Признајем да нисам обишао цело Косово и Метохију и признајем да ме је због тога срамота, иако то није само моја кривица! Признајем да је Косово света земља и да самим тим мора бити област мира, а не прогона! Признајем да цркве на Косову сијају три пута јаче него игде у свету! Признајем да је на Косову раздаљина између небеске и земаљске Србије мања него на највишој планини!

Признајем да на Косову реке бујају од српских суза! Признајем и да су планине сваке године све више због српских жртава које се на њих додају! Признајем да се тамо тужно живи јер нема довољно дечјег смеха! Признајем да је тихо у изостанку литургија у свим порушеним манастирима и црквама! Признајем да се Косова не можемо надостити иако знамо да је српско док је света и века!

Признајем да Косово није питање, већ одговор на питање „Ко су Срби?“.

Уз ово признање, додајем да би нас без Косова било као да нас нема и били бисмо благословени као да смо проклети. Одрећи се Косова, значило би прихватити лаж. Продати га, значило би купити карту у једном смеру ка провалији здравог разума. Предати га, значило би верност издаји.

Нека се зна да смо ми овде вечерас признали Косово на једини начин на који га смемо признати и да смо ово учинили у вери да би такво признање подржао и Свети Владика Николај Велимировић Жички и Охридски.

Од врха до дна нема много. Само једна вертикална линија. Та линија је признање Косова као туђе државе, тачније као несрпског.

Надам се да сам овим својим признањем обрадовао Светог Николаја Велимировића. Лепо ли је нечим се одужити ономе чија нас мантија штити, чија нас рука благосиља и част ли је привити му крупне речи и дела на велике ране које је због нас зарадио.

Приводећи крају, морам још нешто упитати.

Где да се селим са својих 800 година? Не могу! Не смем! Нећу! Где ми је кућа и где су ми манастири данас на 800. годишњицу, биће и на сваку следећу колико их Српска православна црква дочека!

И у години у којој славимо осам векова аутокефалности, нема остављања крупних корака за следећу годину, па ћу своје обраћање завршити поздравом – до краја године у Призрену!

Данас на литургији, наш отац у својој беседи прочитао је овај део...

Иако сам раније знала за овај текст и присуствовала када је Милан лично изговарао своје речи, данас су те исте речи имале посебну величину, осећала сам како су емоције дубоко прожимале све присутне, док се сваки део тела јежио на ново изговорену реч ''признајем''. О сузама што нашим, што нашег драгог оца не бих пуно говорила, оне се не могу речима описати. Да ли нам је литургија очистила ушне канале, умила очи, или освестила ум али данас смо сви заједно осетили снагу овог говара, величину Косова и јачину наше вере. На крају литургије изашли смо снажнији у вери, вољнији за борбом за наше Косово! Наше мало њима је много. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“
       
      У име Оца и Сина и Светога Духа,
      Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“.
      Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео  њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како!
      Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима.
      Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде  у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода.
      Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити.  
      За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја.
      Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ.
      Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где!
      Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У пету недељу – Глувну  Свете и Велике Четрдесетнице 18. априла 2021. године, која је посвећена великој и дивној подвижници угодници Божијој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки, и када се врши молитвени спомен на Свете мученике Агатопода,  Теодула и преподобног Марка, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Оца Николаја Мирликијског Чудотворца у Карловцу.

       
      Епископу г. Герасиму су саслуживали: протопрезвитер – ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Дарко Дугоњић и ђакон Небојша Анђић.
      У својој архипастирској беседи верном народу, Епископ Герасим је истакао: Ова недеља Часнога поста јесте посвећена преподобној Марији Египћанки, чије житије јесте чудесно, али уједно и духовно и поучно. У животу Марије Египћанке се пројављује велика грешност, али и још веће покајање, живот у Јорданској пустињи је учинио да она кроз своје искрено покајање, и нама буде пример покајања, зато њен спомен вршимо у дане Часнога поста, када се путем покајања спремамо за Васкрсење Христово. Јеванђеље нам као и увек сведочи Господа и Његово обраћање апостолима у којем Господ говори о своме спасоносном страдању, али и страдању апостола, хришћана, јер свако ко иде за Господом страда, али у Господу Васкрсава.
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство владика пакрачко-славонски Јован рекао је данас да су он и његови најближи примили вакцину против вируса корона и да у борби против заразе нема другог избора.
       
      Владика Јован је истакао да је свјестан да је проблем то што је вакцина морала да буде развијена брзо, али да нема другог избора, јер је она једини излаз из ове ситуације.
      – Да нема вакцине имали бисмо мале, велике богиње, читав низ болести од којих се умирало више него данас од рака… Једино што све те болести држи од нас далеко је вакцина, оно што је медицина пронашла и на чему смо захвални – рекао је владика Јован за телевизију Прва.
      Он је подсјетио да је ковид 19 однио “патријарха /Иринеја/, митрополита Амфилохија, владику Атанасија, владику Милутина”.
      Владика Јован је рекао да не разумије противнике вакцина, људе који негативно реагују на њу, те упоредио њихова увјерења са мишљењем оних који вјерују да је земља равна плоча.
      Епископ пакрачки је противницима вакцина поручио да оду у болнице и виде.
       
      Извор: РТРС
    • Од Поуке.орг - инфо,
      После Литургије пређеосвећених дарова, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 17. марта 2021. године у манастиру Пећкој Патријаршији помен својим светим претходницима архиепископима и патријарсима српским и пострадалима у Мартовог погрому 2004. године.
      Повезана вест: 
      Годишњица Мартовског погрома на Косову и Метохији
      Распето Косово – преглед уништених објеката СПЦ од 1999 до 2004. године, (pdf) изд. Епархија рашко-призренска

       
      - Данас смо се, у овој светој Ставропигијалној лаври српских патријараха, где почивају моји свети претходници, архиепископи и патријарси српски, сведоци не само постојања него и покровитељи и ствараоци највише европске културе којом смо оплеменили косовско-метохијску земљу, помолили за душе наше браће и наших сестара пострадалих у Мартовском погрому пре седамнаест година. Сетили смо се и страдања од пре четрдесет година, када је исто у марту месецу спаљен конак овог манас тира. Видимо да ових дана пљачкају и обесвећују наше храмове. Шта једино може бити наше одговор? Обесвећено ћемо молитвом освештати, спаљено и порушено ћемо поново изградити. И Богу ћемо се молити да подари снагу онима који су остали на Косову и Метохији да истрају у останку и да у миру граде свој живот. Молићемо се, исто тако, да рушиоци престану да руше, палиоци престану да пале, пљачкаши престану да пљачкају, јер се ми у тим храмовима молимо и за њих и за њихове ближење, за њихову децу. Помолимо се стога и данас за мир међу свим људима који живе на Косову и Метохији без обзира на њихову веру и нацију, поручио је патријарх Порфирије. 
      После помена у молитвеном присуству високопреподобне игуманије Харитине и сестринства Пећке Патријаршије, Његова Светост Патријарх се упутио у манастир Високе Дечане.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Milan Nikolic,
      ,,Ова претпоставка је део теоријског модела универзума названог конформна цикличка космологија.''
      https://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/2520/nauka/4108385/nobelovac-rodzer-penrouz-univerzum-pre-naseg.html
       
×
×
  • Креирај ново...