Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Александар Милојков

Интервју са Владиком Максимом: Аутокефалност као благослов јединства у различитости

Оцени ову тему

Recommended Posts

display_image.jpg.3f9deab990413e937433de3750b407df.jpg

Интервју са Епископом Западноамеричким Максимом поводом Осам векова аутокефалности Српске Православнe Цркве (1219-2019)

 

Цела ова година је јубиларна за нашу Цркву. Шта мислите о смислу јубилеја уопште и посебно везано за овај наш овогодишњи?

Сматрам да јубилеј једне Цркве, посебно овај какав је аутокефалност, као циљ треба да има служење помесном и саборном јединству; у супротном, аутокефалност постаје циљ за себе и страна је сврси постојања Цркве и укупног црквеног устројства. Јединствена особеност светковања црквених јубилеја је у њиховој духовно-благодатној компоненти која је, пак, најочигледнија у литургијском сабрању. А богонадахнути и далековиди Свети Сава нам је предао не просто некакву „каноничност“ него веру крста и васкрсењa. Стога је у величанственој Жичкој Беседи о правој вери 1220. године на Сабору у првопрестолној цркви у Жичи рекао пастирима и пастви својој: „Зато, чеда моја богољубљена, треба да чинимо дела вере у Христу, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар – да не умремо никада!“ Наши сународници у Америци ове године састављају празничне химне које претачу у музику, нове иконе Светог Саве се иконопишу и постављају ради поклоњења – урадили смо и две фреске које осликавају чин додељивања српске аутокефалности – држе се и свечане академије. На овај начин сваки члан Српске цркве може да искаже поштовање према великом јубилеју. Како је истакао Епископ браничевски Игњатије, „феномен самосталности израста из природе Цркве која подразумева заједницу са свим помесним Црквама, због чега је труд Светог Саве у вези са постизањем самосталности потпуно складан са древним црквеним поретком“.

Какве су биле црквене прилике у Византији у време добијања Српске Аутокефалије 1219. године? Које су то околности довеле до аутокефалије Српске цркве?

Српска држава је у црквеном смислу до почетка XII века традиционално и већим делом потпадала под Охридску архиепископију (у чему се слажу Б. Гардашевић, Ј. Калић, Сава Вуковић, Б. Ферјанчић и др.), а Савина мисија у Никеји се збила у време антагонистичког односа између Никејског царства у Малој Азији и Епирског царства на Балкану. У том смислу, по речима нашег каноничара о. Благоте Гардашевића, „Свети Сава је морао употребити много труда и вештине да добије аутокефалију Српске цркве и поред свих других околности које су му ишле на руку“. Тадашњи поглавар Охридске архиепископије, Димитрије Хоматијан (или Хоматин, 1216-1234), био је незадовољан патријарашким поступком у Никеји из 1219. године где је Сава ишао по аутокефалност, те је маја 1220. године по скопском митрополиту Јовану упутио једно оштро писмо српском архиепископу Сави. Протекло је неколико година до његовог протеста Васељенском патријарху Герману II када се жалио због ненајављеног упада од стране Никејског патријарха у ствари његове Цркве (хиротонија Бугарског архиепископа у Никеји, који је такође потпадао под јурисдикцију цркве Охрида). Хоматијан је инсистирао на „антиканоничности” сваке једностране интервенције Васељенског патријарха на јурисдикцију аутокефалне архиепископије Охрида. Међутим, Хоматијан суштински није био у праву. По дотадашњој пракси, једино су аутентични носиоци царске власти имали потврђена права у односу на канонски идентитет архиепископије Охрида и на избор њених архиепископа. С друге стране, иако поглавара Охридске архиепископије није бирао синод Архиепископије, нити синод Патријаршије, него га је постављао сам цар, чињеница да га је посвећивао цариградски патријарх (што и Б. Гардашевић признаје) ипак сведочи да Охридска архиепископија није била неко страно тело у склопу византијске империје. Свети Сава је врло добро проучио канонско предање и, како истиче Епископ Атанасије Херцеговачки, одлично је знао „да су Српски простори на терену канонске јурисдикције Цариградске, Мајке Цркве за нас Србе“. Другим речима, територија јесте потпадала под Охридску архиепископију, али је Никејски патријарх ипак имао за право да самостално постави Саву и дарује му аутокефалност. Зашто? Због тога што Охридска архиепископија није у суштини била независна, будући да, између осталог, њен синод није бирао сопственог архиепископа, већ га је постављао цар.

Шта је био кључни фактор за Светог Саву у тражењу аутокефалности?

Мислим да је предност над свим питањима која прате овај чин тада имала пастирска и мисијска димензија коју је имао у виду Васељенски патријарх на основу мишљења Саве Немањића: у српским областима је већ сасвим била сазрела ситуација за нове и свеже импулсе живота који су се могли испољити само у контексту аутокефалне Цркве. Сви предуслови су били испуњени укључујући ту и улогу цара, јер су, како истиче Сима Ћирковић, „промене у ранговима црквених средишта, границама дијецеза итд. биле, заиста, у надлежности царева“. Осим тога, предострожни Патријарх Константинопоља Герман II је желео да предупреди да те области потпадну под римску катедру са којом он није био у општењу (од 1054). Скупа са васпостављањем власти над тим областима уклоњена је и могућност да Србија потпадне у орбиту латинске цркве. У том смислу, слажемо се са гледиштем српских историчара да су, у светлу канонских норми, чинови хиротоније Светога Саве и аутокефалије у Никеји сасвим легитимно изведени. Иначе, као занимљив изузетак, Б. Ферјанчић је у својим истраживањима лоцирао догађај у 1220. годину према новој хронологији првог Савиног пута у Никеју и повезивања његовог боравка са радом сабора епископа за Ускрс 29. марта те године.

После пада престонице у четвртом крсташком рату 1204. године Никеја је постала државни и црквени центар за све оне Византинце који су били потиснути из Цариграда. О томе пише Г. Острогорски објашњавајући у којој мери је пад царства 1204. године уздрмао византијско схватање света и довео у питање успостављени овоземаљски taxis. Управо то је наглашавао и Димитрије Хоматиjaн у свом писму Никејском (тј. Цариградском) патријарху Герману, правдајући своје крунисање Теодора Анђела. Царство је несумљиво било подељено. Истовремено, међутим, и Никејско царство и Епирска деспотовина постали су центар византијског окупљања, па Острогорски закључује да је „крајњи циљ обе византиске државе био је повратак Цариграда и успостављање старог Византиског царства“. Често се заборавља да је управо Епирска деспотовина ослободила Македонију и Тесалију од латинске краљевине 1224. године.

Какве елементе је садржавао чин аутокефалије? Реците нам нешто о значају аутокефалности из канонске и еклисиолошке перспективе.

Тај никејски догађај од историјског значаја за будућност Српске Цркве, садржи следеће елементе: а) Саву је за архиепископа хиротонисао патријарх Манојло, одлуком никејског синода, а уз одобрење самог цара (уз присуство архиепископа, митрополита, епископа и свештенства); б) Српској цркви је вољом Цариградске патријаршије дарована самосталност (аутокефалност), на основу чега су све будуће српске архиепископе, поглаваре цркве, могли да бирају и хиротонишу њихови епископи, не тражећи за то сагласност константинопољског патријарха; в) уважена је воља дела цркве који тражи аутокефалију (српска држава); г) мишљење и воља (пристанак) до тада надлежне Охридске архиепископије је заобиђено; д) за аутокефални статус дат је само један услов: византијског патријарха је у српским црквама приликом богослужења требало спомињати као првога (главу) пре свих других епископа.

Питање „каноничности“ или „неканоничности“ сваког додељивања аутокефалности је проблем који не престаје да занима историчаре, али њега треба сагледати из другачијег угла. Уколико „каноничност“ користимо у смислу мишљења, рецимо, Епископа Атанасија Херцеговачког да ни цар нити било који епископ не би смео да интервенише по туђим црквеним областима, епископијама, јасно је да би таквим упливима била нарушена посебност и саборно-католичански карактер месне епископије. Међутим, тај први, суштински канонски „слој“ Предања не може се посматрати независно од историјског живота Цркве, тј. потоњег канонског предања историјско-еклисиолошког развоја. О том развоју живог канонског предања врло аргументовано пише поменути Епископ Атанасије у својим студијама. Спој та два канонска слоја или приступа помогао је да се изађе у сусрет црквеним али и културним потребама православног народа у областима Срба. Уосталом, 3. канон Трећег Васељенског сабора („да свакој области буду сачувана чиста и неповређена она од почетка и издавна припадајућа јој права, сходно од старине устаљеноме обичају“) даје саборну меру али и путоказ за аутокефалију наше Пећке патријаршије и свих осталих Аутокефалних цркава.

Шта је тачно замерао Димитрије Хоматијан?

То је врло занимљиво питање. Интересантно је да Димитрије Хоматијан – чији архијерејски ауторитет, због специфичности Охридске архиепископије, није имао до краја јасне црквено-канонске границе – није сасвим узео у обзир ону темељну еклисиолошку перспективу Цркве, јер се најпре жалио наводећи разлоге који очигледно спадају у онај други „слој“ канонског предања. У свом синодском писму од 8. маја 1220. године, осим канонских и историјских аргумената, Хоматијан је истакао посебно политичке аргументе: оспоравао је постојање (аутентичног) царства које би једино имало права да предузме и санкционише такав чин. Треба разумети да Хоматијан није спомињао историјско-политички положај Србије, него је износио примедбе канонске и политичке у погледу византијског предања. Проучавајући Хоматијанова писма (у његовим сабраним делима Demetrii Chomateni, Ponemata Diafora, изд. G. Prinzing, Berolini et novi Eboraci 2002) сажео сам његове приговоре на следеће: а) у Србији већ постоји епископско-епархијска структура; б) Сава је могао, да је хтео, затражити и добити епископску хиротонију од постојећег епископа у Србији; в) Савино рукоположење је било на уштрб постојећег црквеног поретка; г) Савиним постављењем дошло је до дуплирања јерархије. Мој је закључак да никаква некритичка рехабилитација ставова Димитрија Хоматијана о „неканоничности“ добијања самосталности Цркве у српским и приморским земљама није могућа. 

Може се рећи да – чак и да су неки од Хоматијанових приговора начелно тачни – остаје темељна чињеница да и у случају да му се Сава обратио он не би могао (а ни хтео) да додели аутокефалију Српској цркви. То је могло да се догоди само у Никеји. У том смислу, у праву је био Б. Гардашевић када је тврдио да иако се Српски народ почетком ХIII века налазио у саставу Охридске архиепископије на питање да ли је она могла дати самосталност цркви Св. Саве следује негативан одговор: „Охридска архиепископија није могла дати самосталност Српској цркви стога што аутокефалију једном делу своје територије може дати само потпуно самостална, аутокефална мати црква“.

С друге стране, сматрам да критички став према Димитрију Хоматијану не треба да носи одлике идеолошке полемике са њим. Пример са његовим тумачењем каноничности Савине хиротоније опомиње теологе да буду веома пажљиви у избору аргумената у прилог тезе коју заступају (a она правилно гласи: аутокефалија је 1219. добијена канонски), пошто аргументи који се могу оборити (попут оног: није тачно да је охридски архиепископ тада био надлежан) неће, додуше, логички гледано, оборити и саму тезу (ово значи да чак и ако је охридски био надлежан и као такав тврдио да је Сава аутокефалију добио неканонски, то што је он надлежан још увек не значи и да је Сава неканонски), али ће је, психолошки гледано, учинити сумњивом и неприхватљивом. Боље је не приказивати априори погрешном супротну нам тезу (аутокефалија није била канонска јер Охридски јесте био надлежан), него је треба узети и сагледати у њеном најозбиљнијем виду, и притом аргументовано објаснити да то што јесте тада био надлежан, није било довољно да може да изађе у сусрет потребама спасоносне мисије у српским земљама; уз то, над његовом надлежношћу је стајала чињеница да је цар имао право не само да Српској цркви додели аутокефалију, него чак и да укине Охридску архиепископију.

Да ли је и Васељенска патријаршија у Никеји добила извесна права на српским областима?

Давање аутокефалности Српској цркви ће бити тек први корак у процесу током кога ће Патријарх Герман ΙΙ (1223-1240) поступно успети да поврати патријарашка права на епархије унутар Епирске деспотовине које су јој својевремено биле одузете (нпр. неки делови српских земаља су били одузети од Драчке митрополије којој су раније припадали). С обзиром на византијску канонску традицију, то је било неопходно и легитимно. Шта је тачно добила Никеја? Најпре, повраћај угледа и ширење културног утицаја. То истиче Г. Острогорски који, ослањајући се на Доментијана, напомиње да се име Никејског патријарха од тада спомињало по српским црквама као резултат српског признања врховних права никејског патријарха, од кога је српски архиепископ примио посвећење. По питању тога шта су те одлуке подразумевале у погледу права, знаменити Д. Оболенски између осталог истиче: „иако је обавеза да се спомене патријарх de jure умањивала аутокефалност Српске цркве, није јој у ствари много наудила: Српској цркви дата је пуна административна и правна сувереност као и неограничено право да бира и хиротонише своје архиепископе и друге епископе“. Стога је Б. Гардашевић у праву када каже да је Свети Сава „добио највише што се у оно време могло добити“. 

Недавно је Епископ Атанасије објашњавао да је Свети Сава битно помогао не само своме народу и младој српској држави, него и, због латинске крсташке окупације Цариграда, и у Никеји пресељеном византијском царству и исељеној Цариградској патријаршији, као канонски надлежној за просторе српских и приморских земаља, због чега Васељенски патријарх Саву шаље, бележе биографи, „у сву васељену, у области мога светитељства (=јурисдикцију Цариградске Велике Цркве) да има област (=власт) по моме начину“. Овим речима се показује да је Савин акт обраћања Никеји био, каже Атанасије, „не само политички, него и канонски исправнији, наспрам претензија и латинског псевдопатријарха из Цариграда и локалних сепаратних тенденција Хоматијана Охридског и епирског владара Теодора Анђела“.

Какве су шире, да кажемо културне, последице добијања аутокефалности?

Подсетимо се да су повељом цара Василија II (које је он издао Охридској цркви почетком XI века) Охридском архиепископијом обухваћене углавном епархије (основане или постојеће) на терену средишне Србије. Историчари истичу да се Рашка епископија постојано јавља у пописима Охридске архиепископије, што свакако указује на интерес царства да брани духовна права те важне црквене заједнице. На основу те црквене организације, Рашка (држава) је већ тада ушла у византијски културни круг. Како истиче историчар Љ. Максимовић, тиме је коначно било окончано дуго раздобље колебања између Рима и Цариграда, тако карактеристично за верске прилике раних српских држава. 

Д. Богдановић је наглашавао да је Српски народ потпадао под епископије Охридске архиепископије: у Нишу, Расу, Призрену и Липљану, а неко време и под грчком митрополијом у Драчу, као и под латинском јурисдикцијом. Дакле, био је то простор врло значајан у културно-цилизацијском и геополитичком смислу. Како истиче Ј. Калић, у току своје дуге владавине (1166-1196) Стефан Немања је уско сарађивао са грчким архијерејима, посебно с епископом у Расу, тако да „без његове сагласности, односно одобрења надлежног епископа Охридске архиепископије, није могао градити цркве у Топлици на тако важном српско-византијском подручју“. Истовремено, не заборавимо да су српски средњевековни владари од Немањића па надаље поштовали Римску цркву и давали слободу њеној организацији и раду на својој територији. Еклисиологија Светога Саве почива на истим темељима као и схватање Цркве код словенских Апостола Светих Кирила и Методија. По речима Епископа Атанасија Херцеговачког који је међу српским јерарсима највише проучавао његово дело, Свети Сава је добро знао да не треба апсолутизовати ниједан историјски стадијум процеса црквеног организовања тако да он није сматрао Цркву Христову у свом народу за „дар“ или „својину“ Цариграда или Рима, нити само за правну организацију којој командује или пресуђује неко изван или изнад саме реалности пуномоћне епископалне Цркве, носиоца пуноће апостолности, саборности, правоверја, благодати, заједништва Духа Светога.

Да ли постоје нека конкретна нова историјска истраживања која би могла да подупру становиште о „неканонском“ стицању аутокефалије? Имам у виду један Ваш интервју у коме сте употребили израз „неканонски“.

Сумњам да би икаква нова сазнања могла да измене важећу слику. У том интервјуу, пак, говорећи о грандиозном делу Светога Саве, „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља“, за Српску цркву и њен народ – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са предвиђеним условима икономисања светим канонима, са предањем Цркве, и уз прилагођавање потребама времена – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. То је могло изгледати двосмислено, али природа тог разговора уживо је била таква. Колико разумем, забуну је могао изазвати исказ да је у догађају 1219. године „игнорисана канонска ситуација“ те да је то био „неканонски“ чин. Међутим, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода. Речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног. У мом контексту, то се односило на одсуство канонске акривије будући да том приликом надлежни месни епископ, како нам говоре историјски извори, није сасвим консултован. Но, да бих отклонио сваки неспоразум, тврдим да је поступак тадашњег Васељенског патријарха у потпуности одговарао духу тадашњег канонског предања у Византији. Уосталом, на моју иницијативу и сугестију је у неколико храмова у западној Америци, пре више година, осликана фреска на којој је приказан чин додељивања аутокефалности у Никеји, што је можда и једино иконично представљање тог историјског догађаја. Иконописцу Александру Живадиновићу сам указивао које елементе треба да садржи та фреска у храму Светога Саве у Лос Анђелесу. Поред тога, управо поводом јубилеја аутокефалности, уредио сам монографију на 1000 страна о Српском хришћанском наслеђу Америке (1815-2019). Та књига сведочи пред свима у Америци о настојањима наших предака да на овом простору установе не само многе парохије него и прву Српску Америчко-канадску Епархију за „нови“ континент чиме је у овим областима живот Цркве узведен на предањски епископски и епархијски ступањ. У лику епископа Мардарија Ускоковића, првог српског Епископа на овом континенту, на најлепши начин је заправо овенчано дубоко саборно стремљење наших предака досељених у Нови свет.

Православну веру и духовно наслеђе у нашем народу називамо светосављем. Како се на простору Западноамеричке епархије обележава овај јубилеј везан за Светога Саву?

У мојој епархији је лик и живот Светог Саве утиснут у парохијски живот. Рецимо, најстарија српска парохија и храм у Америци налазе се у мојој Епископији у калифорнијском градићу Џексону. Када су се наши исељеници одважили на нимало лак корак одласка у туђину, не стрепећи од неминовних потешкоћа, имали су дубоку веру у свој црквени православни идентитет и чојствено отачко наслеђе. Осећали су и знали да оданост Цркви и непосустала борба за изграђивање заједнице и уграђивање у њен организам далеко надмашује личне интересе и аспирације. Брижљиви према, из српског завичаја наслеђеној, свести о значају слоге и светосавља, саборовали су наши преци, у почетку врло често и у заједничким парохијима са православном сабраћом Русима и Грцима, остајући отворени да сведоче јеванђелску љубав према свим новим иноверним суседима. Сложени услови црквеног живота у Америци навели су наше црквене прваке да обједине и оснаже црквене заједнице избором првог Епископа за Канаду и Америку. Та прва етапа трновитог пута ка црквеном јединству, за коју су снажно везанa и имена Светога Николаја Жичкога, Мардарија Ускоковића и Севастијана Дабовића, свој диван плод изнедрила је управо у последње време, потпуним превладавањем преосталих административних неусаглашености наших Епархија. Поред многих других, пре свега Богу знаних трудбеника на том благочестивом делу, треба истаћи заслуге Св. Варнаве Хвостанског (Настића). Управо објављена монографија је сведок тог историјског и духовног подвига у духу Светога Саве. 

За даље јачање и утврђивање нашег црквеног живота и сведочења неопходно је кроз саборно општење пројављивати јединство свих Православних, због чега однедавно Епископи свих православних народа у Америци заједнички делају у јединственом Епископском сабрању за Северну Америку. Нека би нас све заједно прослава аутокефалности коју обележавамо подсетила на прегалаштво предака и упутила свештеном циљу јединства Цркве.

Разговор водио протопрезвитер Братислав Кршић

Извор: https://serborth.org/04052019.html


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Опростите, али заиста не разумем зашто епископ Максим није просто рекао то што је имао да каже, уместо што је организовао овај "интервју" са свештеником сопствене епархије, а затим га објавио на сајту који је бар делом под његовим покровитељством.

Да можда не грешим? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 48 минута, Александар Милојков рече

Свети Сава је врло добро проучио канонско предање и, како истиче Епископ Атанасије Херцеговачки, одлично је знао „да су Српски простори на терену канонске јурисдикције Цариградске, Мајке Цркве за нас Србе“. Другим речима, територија јесте потпадала под Охридску архиепископију, али је Никејски патријарх ипак имао за право да самостално постави Саву и дарује му аутокефалност. Зашто? Због тога што Охридска архиепископија није у суштини била независна, будући да, између осталог, њен синод није бирао сопственог архиепископа, већ га је постављао цар.

 

О чему је онда Преосвећени причао када је доделу аутокефалије српској Цркви од стране царигранског патријарха Манојла I окарактерисао као "смјели, иначе неканонски чин" ?

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

1 hour ago, Александар Милојков рече

.... Међутим, Хоматијан суштински није био у праву. По дотадашњој пракси, једино су аутентични носиоци царске власти имали потврђена права у односу на канонски идентитет архиепископије Охрида и на избор њених архиепископа. С друге стране, иако поглавара Охридске архиепископије није бирао синод Архиепископије, нити синод Патријаршије, него га је постављао сам цар, чињеница да га је посвећивао цариградски патријарх (што и Б. Гардашевић признаје) ипак сведочи да Охридска архиепископија није била неко страно тело у склопу византијске империје. Свети Сава је врло добро проучио канонско предање и, како истиче Епископ Атанасије Херцеговачки, одлично је знао „да су Српски простори на терену канонске јурисдикције Цариградске, Мајке Цркве за нас Србе“. Другим речима, територија јесте потпадала под Охридску архиепископију, али је Никејски патријарх ипак имао за право да самостално постави Саву и дарује му аутокефалност. Зашто? Због тога што Охридска архиепископија није у суштини била независна, будући да, између осталог, њен синод није бирао сопственог архиепископа, већ га је постављао цар.

Шта је био кључни фактор за Светог Саву у тражењу аутокефалности?

Мислим да...

 

Nista ne moze biti ni kanonski ni nekanonski ni sustinski, ni u sustini, ni ipostasno, ni po prirodi, ni po blagodati. Samo je ili kanonski ili je nekanonski.

пре 47 минута, Хаеул рече

Опростите, али заиста не разумем зашто епископ Максим није просто рекао то што је имао да каже, уместо што је организовао овај "интервју" са свештеником сопствене епархије, а затим га објавио на сајту који је бар делом под његовим покровитељством.

Да можда не грешим? 

Vladika Maksim je saznao za izreku nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse haberret, pa je pozurio da...kako da kazem...blagocestivo demantuje svoju predjasnju tvrdnju da je Sv. Sava autokefaliju dobio nekanonski.

 

Sad jos samo da demantuje i zakljucak koji je na osnovu ove demantovane premise izneo, a to je da ce se tek u buducnosti videti dalekovidost Vartolomejevog davanja autokefalije ukajinskim raskolnicima.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, farisejski.bukvojed рече

Sad jos samo da demantuje i zakljucak koji je na osnovu ove demantovane premise izneo, a to je da ce se tek u buducnosti videti dalekovidost Vartolomejevog davanja autokefalije ukajinskim raskolnicima.

О Светом Сави се може полемисати, али у Вартоломеја се не дира - то је већ светогрђе! :dedica:

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Хаеул рече

Опростите, али заиста не разумем зашто епископ Максим није просто рекао то што је имао да каже, уместо што је организовао овај "интервју" са свештеником сопствене епархије, а затим га објавио на сајту који је бар делом под његовим покровитељством.

Да можда не грешим? 

само сам прочитао питања "новинара" и исто помислих ... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Интервју је тотално фејк, почевши о тога да цитира читав одломак из Беседе о правој вери, па до цитата Благоте Гардашевића итд. Мислим ко то зна напамет? У интервјуима се пренесе идеја из текста, а не букавалан цитат. Тотално је наручено и провидно. Оно што је добро јесте да је од почетног лупетања по овој теми, сад коначно ишчитао (под условом да му и ово није писао неко други) литературу и зато цитира бројне историчаре и канонисте. Став је добар и јасан, и потврђен. Наравно, није без мрље и мане, јер је подло подвучено да је цариградски патријарх био глава средњевјековне СПЦ. То је јасна алузија на украјински Томос. Није навео гдје то пише, баш ме занима гдје пише, и баш ме занима шта о томе могу да кажу Игнатије и терористи еклисиолози попут Зизиуласа, који су сате моје младости потрошили око драмљења да се не може помињати патријарх нигдје сем у Београду, и како су Руси и католици дебили и ништа не знају, само су они који виде јединство цркве у епископу у прва три века, генијалци. Исто тако није истина да је ријеч неканонски ставио под наводнике, али ме не би изненадило да се то сад пост фесутум доради. Зато сам одмах сад направио скрин шот гдје наводника нема.

Од његовог "савоборства" како јуче рече Давид, заборавило се да је почетна и основна тема, Максимово лично неслагање са ставом СПЦ, па и остатка васељене, о Вартоломејевом безакоњу у Украјини, кокетовању са бандеристима и нацистима, и прихватање украјинске верзије Мираша. Максима треба истјерати на чистац по том питању, а не по питању Светог Саве и аутокефалије из 1219. То је тотално небитно, сад је и најнеупућенијима јасно да није имао појма и да је лупао глупости, али то се знало и на почетку. Не може му се честитати што је открио топлу воду. То би било као да је тврдим да рат није почео 1914. него 1927. Па кад коначно "признам" да ето сви историчари тврде да је почео 1914. очекујем да ми сви кажу браво, диван си! То је генијално, како си то само открио?!

Питање свих питања је Максимова подршка Фанару и то је оно гдје он треба да изнесе бесједу или наручени спонтани интервју о тој теми. Не треба да се заборави да је он први чачкао мечку, и да га нико ништа није ни питао нити прозивао док као гром из ведра неба он у исто таквом спонатано нарученом интервјуу није повезао нашу ситауцију из 1219. са Украјином данас. Тад је уз флоскуле време лечи све, видећемо бла бла, забио нож у леђа мученичкој Цркви у Украјини. Све након тога што је рекао и написао је само избјегавање да призна да и даље стоји на том ставу и да га неће напустити.

Оно што ми се посебно допало, јесте ипак да је прихватио да се понизи и да овакав интервју, иако зна да га сад након овог свако може да черечи са контрадикторним изјавама. Он је лично оличење самоумишљености и гордости, сјећам се да би један дан поздрављао на ходнику, а други дан би пролазио као да никог не зна. Већина студената је веома брзо престала да га поздравља, сем мученика склоних самопрезрењу. То је огроман корак у његовом духовном развоју. Мислим да гору пилулу у животу није прогутао. Мало је јадно што се на пар мјеста крије иза Атанасија, али не може се баш све урадити за један дан.

Дакле, Максиме јел Епифаније кијевски митрополит или није?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Дејан Мачковић рече

вИнтервју је тотално фејк, почевши о тога да цитира читав одломак из Беседе о правој вери, па до цитата Благоте Гардашевића итд. Мислим ко то зна напамет? У интервјуима се пренесе идеја из текста, а не букавалан цитат. Тотално је наручено и провидно. Оно што је добро јесте да је од почетног лупетања по овој теми, сад коначно ишчитао (под условом да му и ово није писао неко други) литературу и зато цитира бројне историчаре и канонисте. Став је добар и јасан, и потврђен. Наравно, није без мрље и мане, јер је подло подвучено да је цариградски патријарх био глава средњевјековне СПЦ. То је јасна алузија на украјински Томос. Није навео гдје то пише, баш ме занима гдје пише, и баш ме занима шта о томе могу да кажу Игнатије и терористи еклисиолози попут Зизиуласа, који су сате моје младости потрошили око драмљења да се не може помињати патријарх нигдје сем у Београду, и како су Руси и католици дебили и ништа не знају, само су они који виде јединство цркве у епископу у прва три века, генијалци. Исто тако није истина да је ријеч неканонски ставио под наводнике, али ме не би изненадило да се то сад пост фесутум доради. Зато сам одмах сад направио скрин шот гдје наводника нема.

Од његовог "савоборства" како јуче рече Давид, заборавило се да је почетна и основна тема, Максимово лично неслагање са ставом СПЦ, па и остатка васељене, о Вартоломејевом безакоњу у Украјини, кокетовању са бандеристима и нацистима, и прихватање украјинске верзије Мираша. Максима треба истјерати на чистац по том питању, а не по питању Светог Саве и аутокефалије из 1219. То је тотално небитно, сад је и најнеупућенијима јасно да није имао појма и да је лупао глупости, али то се знало и на почетку. Не може му се честитати што је открио топлу воду. То би било као да је тврдим да рат није почео 1914. него 1927. Па кад коначно "признам" да ето сви историчари тврде да је почео 1914. очекујем да ми сви кажу браво, диван си! То је генијално, како си то само открио?!

Питање свих питања је Максимова подршка Фанару и то је оно гдје он треба да изнесе бесједу или наручени спонтани интервју о тој теми. Не треба да се заборави да је он први чачкао мечку, и да га нико ништа није ни питао нити прозивао док као гром из ведра неба он у исто таквом спонатано нарученом интервјуу није повезао нашу ситауцију из 1219. са Украјином данас. Тад је уз флоскуле време лечи све, видећемо бла бла, забио нож у леђа мученичкој Цркви у Украјини. Све након тога што је рекао и написао је само избјегавање да призна да и даље стоји на том ставу и да га неће напустити.

Оно што ми се посебно допало, јесте ипак да је прихватио да се понизи и да овакав интервју, иако зна да га сад након овог свако може да черечи са контрадикторним изјавама. Он је лично оличење самоумишљености и гордости, сјећам се да би један дан поздрављао на ходнику, а други дан би пролазио као да никог не зна. Већина студената је веома брзо престала да га поздравља, сем мученика склоних самопрезрењу. То је огроман корак у његовом духовном развоју. Мислим да гору пилулу у животу није прогутао. Мало је јадно што се на пар мјеста крије иза Атанасија, али не може се баш све урадити за један дан.

Дакле, Максиме јел Епифаније кијевски митрополит или није?

K'o sto vec jednom rekoh, pismen pop. Malo li je na ovu skupocu?

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Дејан Мачковић Судећи по овој мутљавини од интервјуа, рекао бих да епископа Максима није баш лако истерати на чистац по било ком питању.

Све ово доживљама као неку врсту тактичког повлачења. Излетео је и рекао више него што је строго било препоручљиво, реакција јавности је била изразито негативна, а затим је уследило повлачење. Суштинског одрицања од пређашњих ставова нема, јер Свети Сава и аутокефалија из 1219. уопште нису тема. То је нешто чега се он тек успут дотакао. Тема је оно што се дешава у Украјини. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па добро, мора му се дати начин и простор да се часно повуче. У Цркви нема губитника и поражених и тоталних губитника, како оно иде: не смрт грешнику, него да се спасе и жив буде. Његов став је његов став, не може се судити за вербални деликт. Има право да каже шта хоће. Проблем је у томе што је он пета колона у СПЦ. Мада искрено изненађен сам колико он има присталица, и можда и није лоше да један владика представља њих. 

Проблем је што сутра, кад буде Свеправославни сабор који се буде бавио овом темом, ако поведемо и Максима, он ће да отворено и мимо свих аргумената да буде на Вартоломејевој страни. Тиме подрива јачину нашег става и аргумената, и о томе наш Сабор треба да се позабави и размисли.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Дејан Мачковић рече

Па добро, мора му се дати начин и простор да се часно повуче. У Цркви нема губитника и поражених и тоталних губитника, како оно иде: не смрт грешнику, него да се спасе и жив буде. Његов став је његов став, не може се судити за вербални деликт. Има право да каже шта хоће. Проблем је у томе што је он пета колона у СПЦ. Мада искрено изненађен сам колико он има присталица, и можда и није лоше да један владика представља њих. 

Проблем је што сутра, кад буде Свеправославни сабор који се буде бавио овом темом, ако поведемо и Максима, он ће да отворено и мимо свих аргумената да буде на Вартоломејевој страни. Тиме подрива јачину нашег става и аргумената, и о томе наш Сабор треба да се позабави и размисли.

Све то стоји, али не бих се баш сложио да један епископ има право да каже шта хоће. Епископ је ту да проповеда Јеванђеље, а не неке своје егзотичне идеје и интерпретације. Милан Васиљевић има право да каже шта хоће; епископ Максим нема. 

Али, свакако да је добро што се владика Максим огласио. То је Божја промисао на делу. Овим нам је откривено да у нашој помесној Цркви постоји поприличан број "спавача", који чекају да се јавност припреми за фанариотску јерес. Наша је дужност да осигурамо да до тог тренутка никада не дође. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 29 минута, Дејан Мачковић рече

Наравно, није без мрље и мане, јер је подло подвучено да је цариградски патријарх био глава средњевјековне СПЦ. 

Амен. 

Управо то рекох овде:

А где се оно то још помиње у наше време? :0205_whistling:

Да није у Вартоломејевом Томосу?

:)))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 34 минута, Дејан Мачковић рече

Зато сам одмах сад направио скрин шот гдје наводника нема.

Штампарска грешка у интервјуу који је био "живи разговор". 12:smeha:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Дејан Мачковић рече

Па добро, мора му се дати начин и простор да се часно повуче. У Цркви нема губитника и поражених и тоталних губитника, како оно иде: не смрт грешнику, него да се спасе и жив будe.

Amin. 

(nadam se, da ce se sve ovo na dobro zavrsiti...daj Boze...)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 14 јула у 19:00 часова предавање је одржао протојереј Драган Пешикан на тему ”Спасење као светотајински живот у Цркви”

       
      Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      На дан када молитвено славимо Сабор Светих дванаест апостола - Павловдан, у суботу, 13. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у селу Турековац надомак Лесковца, у храму посвећеном овом великом празнику.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Преосвећеном Владики саслуживали су игуман Серафим (Мишић), протојереј-ставрофор Живојин Ивановић, протосинђел Мардарије Kовачевић, протојереј Дејан Станковић, протојереј Часлав Станковић, протонамесник Звонимир Живковић, протонамесник Срђан Вукић, јереј Иван Јанковић, јереј Саша Станимировић, јереј Милан Додеровић, јереј Ђорђе Љубинковић и протођакон Стеван Kричка.  Овогодишњи колачар био је г. Александар Kоцић из Свирца са породицом. 
      После заамвоне молитве уследио је обход око храма и освећење славских дарова, након чега је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније надахнуто беседио о празнику који данас прослављамо - Павловдану. Након Свете Евхаристије Владика нишки Г. Г. Арсеније доделио је архијерејске грамате господи Славиши Цветковићу и Дејану Цекићу из Турековца, као и г. Нинославу Цветановићу из Горње Стопање. 

      Извор: Радио Глас
    • Од Ромејац,
      Филарет Денисенко је изјавио новинарима на руском зашто је потписао томос о аутокефалности и зашто нова украјинска Црква није аутокефална
      Према његовом исказу, нова Украјинска Црква не може се сматрати аутокефалном из више разлога, углавном због освећења светог мира, јер, према томосу, право на његово освећење припада искључиво Цариградском патријарху. Према Филаретовом мишљењу, ово може изазвати проблеме, јер „ако нам се не да свето миро, нећемо имати права да крштавамо, нити да освештавамо цркве“.
      Поред тога, нагласио је још једном да му се не допада назив нове Цркве, па би било боље да ју је Патриајарх цариградски назвао  Украјинска Православна Црква, а не Православна Црква Украјине.
      „Интересовање за такво име је велико, јер би ова Црква имала право да врши своју мисију не само на територији Украјине, него свуда, пошто према томосу све то ван Украјине припада Цариградској Патријаршији.
      Трећи разлог што се нова Црква не може сматрати аутокефалном потиче из проблематичних питања која се морају разрешити у Цариграду. „Каква је та аутокефална Црква?“, запитао се Филарет пре него што је дао одговор. „То значи да немамо пуна овлашћења аутокефалне Цркве“.
      Филарет је додао да је потписао томос из разлога што није знао његову садржину. Према његовом мишљењу, текст томоса је усаглашен у Цариграду.
      На питање новинара о избору митрополита Епифанија за предстојатеља ове Цркве, он је одговорио „Они, Цариградска Патријаршија, познају мене већ 50 година, још од времена кад сам представљао Руску Православну Цркву у свеправославним комисијама у Шамбезију код Женеве. Они су знали за мој став и за моју чврстину. И то је разлог што нису хтели да имају посла са мном кад су припремили све ово.“
      У исто време Филарет је потврдио још једном да је било договора између њега, Петра Порошенка и митрополита Епифанија Думенка око нове Цркве по питању који њен предстојатељ њу представља пред другим помесним Црквама.
      „Да ми је онда наметнут услов да будем уклоњен, ја то не бих прихватио,“ рекао је Филарет и додао да су га тадашњи председник и митрополит Епифаније обманули. Притом је истакао да је „за председника било важно да добије томос. Али који томос, који су његови прописи, која је његова садржина, то га се није тицало.“
      http://www.spc.rs/sr/patrijarh_filaret_dao_intervju_ruskoj_televiziji_rosija_24
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенсво Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Храму Светих апостола Петра и Павла у Вртишту, на дан када молитвено славимо ове Светитеље - у петак, 12. јула 2019. године. Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереји-ставрофори Јован Илић, Мирољуб Стојановић, јеромонах Атанасије (Марковић), протојереји Ненад Томић, Саво Крчо, Владица Савић, протонамесник Хранислав Јовановић, старешина храма у Вртишту и ђакон Ђорђе Филиповић.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Са певнице су одговарали нишки студенти и свештеници, а храм је био испуњен верним народом. Након заамвоне молитве уследио је троструки литијски опход око цркве, освећење славских дарова и резање колача. Преосвећени Владика присутном народу се обратио пригодном беседом, а започео је своје архипастирско слово речима Светог Јустина Ћелијског, који је говорио о Светим апостолима Петру и Павлу који су били: "...најбогатији сиромаси, који нису имали ни торбе ни штапа, али који су имали оно благо вечно и непролазно. Уместо пролазног и смртног живота понудили су вечни и бесмртни живот".

      Извор: Епархија нишка
    • Од Логос,
      РУБРИКА: ПРОФИЛИСАЊЕ „САЗВУЧЈА” : ЕМИТОВАЊЕ ХАРМОНИЈЕ Аутор: Оливер Ђорђевић 
      Музичка емисија Сазвучја, чије су поткаст епизоде архивиране на сајту Радија „Беседа” Епархије бачке, представља традиционалну и ворлд музику нама блиских, али и далеких култура. Њен аутор, протонамесник Миодраг Андрић, између осталог, за „Етноумље” говори о намери да овим програмом „емитује хармонију у етар, са циљем да растера смог и маглу попут кошаве”.


      Ко није дознао за емисију Сазвучја, која је архивирана на Интернет порталу Радија Беседа Епархије бачке, ево дојаве да прелиста поткаст епизоде и одабере себи пријемчиве за слушање и уживање. Од 2011. године, када је протонамесник Миодраг Андрић отпочео да уређује овај музички програм, до 2018. године, када је емитована последња (аутор нас обавештава да је прекид привременог карактера), постављено је више од сто епизода, тематски и жанровски шарених, али се већина може подвести под одредницу полижанра ворлд мјузик. Тако, можемо чути педесетоминутне музичке колаже најразличитијих опуса, од Норе Џонс (Norah Jones) до Јордана Николића, од мексичке певачице Чавеле Варгас (Chavela Vargas) до руског народног хора Пјатницки.
      Етноумље: Који мотиви су Вас водили када сте отпочели да уређујете емисију?
      Миодраг Андрић: Била је то у почетку само жеља да на Радију Беседа музику коју волим поделим са другима. Временом се почетна идеја развила у циклусе тематских емисија које су врло брзо нашле своју публику. Слушаоци су учинили да емисија добије дуготрајност. Похвале и контакти које сам остваривао, као и овај са Вама, били су додатни  мотив.

      Сазвучја су само мали допринос у борби за културни простор, за боље друштво у коме живимо, посебно за омладину која лако усваја моделе понашања.
      Језик и музика су најрањивији сегменти културе, лако се гуше у смогу контаминиране сцене у којој доминирају шунд и дисхармонија. Зато на промотивном плакату емисије Сазвучја стоји лајтмотив: Удахни Сазвучја, емисија добре музике; емисија као ослобађање хармоније у етар, са циљем да растера смог и маглу попут кошаве. Наравно, увек је присутна и жеља да се промовишу уметници за које већина љубитеља музике никада није чула, само зато што није имала прилику. Имао сам, између осталог, и намеру да кроз Сазвучја промовишем имена као што су Рос Дејли (Ross Daly), Еркан Огур (Erkan Oğur), Балаке Сисоко (Ballaké Sissoko), Фејруз Рахбани или Василис Скулас, да буду у равни са именима популарних музичара која се налазе на топ листама. То не може без промоције и емитовања њихове музике, а то управо чини ова наша емисија на Радију Беседа. Интересантно је да су чланови групе Хаинидес са Крита били затечени чињеницом да неко у Србији пушта њихову музику. Надам се да ће ова група ускоро моћи да се представи публици у Новом Саду.
      Не видимо да помињете „world music” као појам који је предмет Вашег интересовања, мада је избор музике коју шаљете у етар чист традиционал или обојен фолклорним мотивима. Какав је Ваш став према поменутој одредници?
      Немам ништа против ове одреднице, она је у међувремену постала препознатљива, мада бих, признајем, више волео да је извучена из корена неког другог језика, из култура и цивилизација са много богатијим музичким наслеђем. Можда је највећи проблем овог термина сваштарење, нека врста регрутације за нове музичке правце. Свакако мислим да одредница ворлд мјузик није најбоље решење, али је временом постала стандардна тако да сам је и сâм усвојио.
      Осим традиционала и његових фузијских облика, које су границе Ваших музичких апетита?
      Далеко на хоризонту. Не волим дискриминацију музичких жанрова али свакако да имам, како омиљене, тако и музичке правце које не узимам за озбиљно нити их користим.

      Пре свега мислим да је а капела, хорска музика без инструменталне пратње, она која преображава, смирује и надахњује. У њој непрестано уживам и учествујем, јер је она неизоставни део православног богослужења.
      Помало је незахвално одредити границе музичког укуса, зато што се музика непрестано ствара, али и враћа изворима, на нов начин. Она је понекад као вино, које временом добија на вредности. Оно што је некада сматрано социјално неприхватљивим и политички некоректним, данас се прихвата као део националне или глобалне заоставштине. Примера ради, Метаксасов режим је тридесетих година прошлог века, неговао неки облик друштвеног и културног чистунства, па је често прогонио ребетисе. Данас се ребетика са правом сматра бисером светске културне баштине. Има, наравно, још много сличних примера у историји музике.

      Православна Црква, чијим учењем се руководим и које проповедам, не гаји пуритански став према свету али, у исто време, не наседа на честе и вешто постављене замке секуларизма. Када се појам секуларизма употребљава у теолошком контексту, он представља не само ослабљени утицај Цркве или религије на друштво, него и жељу дела Цркве да се прилагоди духу времена. Мишљења сам да савремени човек мора да има истанчан укус и осећај за меру у сваком сегменту живота, али за тако нешто треба васпитавати генерације. Наравно, аутентичност духа и стваралаштва се не може сакрити нити зауставити. Матерња мелодија, како мистерију звука и језика именује песник Момчило Настасијевић, мора да буде корен будућег стваралаштва које је надахнуто препознатим кодовима из других култура.

      Човек ствара из архетипа, из потребе да се изрази. О овоме сам често разговарао са професором Владетом Јеротићем, а сличне мисли сам нашао и у једном од последњих интервјуа Соње Савић.

      Гледајући кроз време, ми кроз музику изражавамо љубав према Богу, отаџбини, нацији, људима… Изражавамо своје емоције, ставове, тумачења, експресије и импресије, чак и бунт, и у том смислу музика популарне културе не само да је нашла своје место и публику, већ се уградила у нове цивилизацијске токове.
      Многи ће рећи да се духовност и традиција допуњују. Осећате ли ту спрегу, узајамност, зависност када говоримо о духовности и традиционалној музици?
      У традицији сваког народа може се спознати његов дух, било којим куца биће народа, динамика и сила која га покреће и храни. Зато се и хришћанска традиција различито пројављује међу народима који су хришћанство пригрлили. Дух Божји дише где хоће, каже се у Светом Писму, а дух народа како хоће и може. Духовност је уздизање културе на божанску раван.

      Традиционално није само оно „некада”, није само старина, већ представља све потенцијално што извире из народне душе, а што је вечно.
      Добар пример је српско народно црквено појање које извире из постојеће традиције народног мелоса али се темељи и на музичкој традицији како Истока тако и Запада. Традиционална музика је плод непрестаног оплемењивања наслеђа, па је у том смислу ова спрега и узајамна зависност духовности и традиционалне музике сасвим логична и као што смо видели, из наведеног примера, веома применљива.
      Емисија се не емитује од ове године на Радију „Беседа”, али сте активни на Деезер-у где повремено формирате и освежавате плеј листе. Ту је пуно музике, на стотине сати… Верујете да је тако доступнија новијим генерацијама?
      Добро сте приметили да ове године није било нових емисија. Користим прилику да обавестим јавност да је прекид привременог карактера, понајвише због промене концепције у којој неће више бити годишњих сезона као раније, него ће се нове емисије емитовати периодично и постављати на одложено слушање. Ово је посебно важно за старију популацију, која се не сналази најбоље са новом технологијом, тако да постојање музичких интернет сервиса, неће непосредно утицати на гашење емисије, чије нове епизоде треба очекивати.
      Плејлисте на Дизеру, који у великој конкуренцији музичких сервиса најбоље покрива ворлд мјузик, настале су из сличних мотива као и емисија Сазвучја. Оне су логичан наставак приче, прилагођене су новим генерацијама и по музичком садржају су превазишле Сазвучја. Свакако, сматрам да су музички сервиси ако не садашњост, онда сигурно блиска будућност у култури слушања музике.
       
      Извор: Радио Беседа
×
×
  • Create New...