Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

пре 1 минут, Рапсоди рече

Увек је несигурније  било започињати нови посао (уопште нешто ново ) него ходити по већ утабаним стазама па макар на ти м стазама све и лавови били....:smeh1: (комунистичко грађанска  идеологија ) 

 

narocito sto je u pocetku lav bio umiljat kao maca... :D:cheesy3: :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 59 минута, Рапсоди рече

Хах, све жене лајковале несигурност :smeh1:  да нисмо мало лицемерне ....:smeh1:

Нећу да се бијем, ал' објасни се 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Milica Bajic рече

Нећу да се бијем, ал' објасни се 

Па све жене воле сигурност , наравно да постоји граница избора. Морам да прекинем. Пепељуга се  око 8 одјављује, а баш ми се ћаска..:)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Рапсоди рече

Сори, али мало ми прича безвезе . Предност пољопривреде никако не може или није могла бити већа сигурност, јер пољопривреда (због временских околности, типа.... град, поплаве, суша, рани мразеви ) никако није могла бити сугурнија од лова,

Nabrojala si neke nepovoljne događaje koji mogu da se dese farmerima, ali iz toga ne sledi da poljoprivreda "nikako nije mogla biti sigurnija od lova"...

Pored svih tih okolnosti, poljoprivreda je daleko sigurnija od lova... to se dešava ponekad i izuzetno retko uništi ceo rod, dok je neuspešan lov daleko češća mogućnost... pri čemu, kao što već rekoh, žitarice mogu dugo da se čuvaju i da tako viškom iz jedne godine, nadomestiš manjak iz druge...

Takođe, hipoteza da je želja za sigurnošću "moderna" iziskuje i objašnjenje kad se to promenilo, kako i zašto...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pa da, nema smisla stav da je želja za sigurnošću moderna... Ona postoji oduvek međutim tek su moderna vremena donela i realnu mogućnost za (visok stepen) sigurnosti.

A usled retardacije (zbog auto-pripitomljavanja usled tehnologije, od poljoprivrede naovamo) čovek je postao manje otporan na nesigurnost i životne teškoće ma koje vrste.

--

U duhu savremenih (goveđih :ani_biggrin:) antropoloških teorija, zbilja bismo mogli objasniti neke aspekte velikih religija i raznih duhovnih praksi .. Te religije (ili neke elitne duhovne prakse van okvira istih)  se javljaju u društvima koja su prešla na poljoprivredu. Svaki dan ima da se jede. Govorio je, čini mi se,  Vil Durant: "civilizacija počinje kada je čovek počeo da jede tri obroka dnevno". Da objasnimo na primer: post. Svuda imamo postove... namerno gladovanje. (btw pravi, original postovi su oni gde se ne jede ništa, dakle post na vodi znači: pijem vodu i uzimam 0 kalorija, a ne: žderem kuvana krumpira, voća, povrća i "posnih" slatkiša.)

Znači, post, namerno gladovanje, tokom tri, pet, sedam, pa čak i preko 20 dana, (kako je ko spreman) treba da nas vrati na "fabrička podešavanja". Čovek je desetine hiljada godina živeo u stalnoj oskudici i gladovanju.. koja bobica, koštunjava voćkica ovde, onde al slabo to... i to što nađu daju deci slabašnoj da gricakju.. pri tome, mnogo se hoda brt i borba je sa elementima konstantno. Međutim, kada posle nedelju-dve mukotrpnog traganja konačno ulove verpinu - ožderu se za sve pare. Masti i proteina brda. Naredna dan nema mrdanja, samo se vari.. Pa onda ispočetka.

Eto, to je ono što post rekreira. Iskrivljena je psiha usled neprirodnog načina življenja (komfor, tri obroka dnevno). Isposnik se resetuje, dolazi u svoje prirodno stanje pa mu se čini da mu se otvorilo treće oko.:sunce: Ustvari, samo je skinuo krmelj

Screen-Shot-2018-06-21-at-1_49.33-PM.thumb.jpg.47429fbf1c6c641dd5396106482dca27.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 5.4.2019. at 16:12, Рапсоди рече

@Милан Ракић  Ко је аутор текста ? 

Ако има још дилема, текст је ауторски, преузет са блога http://smrt-svetu.blogspot.rs

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Milan Nikolic,
      Председник Македоније Ђорђе Иванов поздравио је потписивање Протокола о приступању НАТО-у, јер је он одувек подржавао стратешке циљеве земље, пренео је његов кабинет у саопштењу за медије. Македонија више није изолована, нашу сигурност не гарантујемо само ми, већ и НАТО, истиче министарка одбране Радмила Шекеринска.
      "Македонски председник сматра да је жалосно што је данашњем потписивању Протокола претходио споразум којим се мења уставни назив Републике Македоније, који је нанео трајну штету македонским националним интересима", наводи се у саопштењу председника Иванова, преноси МИА.

      Република Македонија је, како наводи председник Иванов, заслужила тридесето место у НАТО-у, јер су сви потребни стандарди одавно испуњени од стране војске Републике Македоније, захваљујући доприносу свих претходних влада.
      Потпредседница и министарка одбране Радмила Шекеринска, након потписивања Протокола о приступању НАТО-у у Бриселу, навела је да Македонија више није изолована.
      Нашу сигурност не гарантујемо само ми, већ и НАТО, што неизбежно доноси већој сигурности у земљи и региону, изјавила је Шекеринска.
      "Данас улазимо у будућност коју пре годину и по нико није могао ни да замисли", истакла је Шекеринска.
      Указала је да је овај изузетан успех резултат стратешке одлуке да се иза себе остави аутократска владавина и живот у изолацији.

      Такође, напоменула је и да "ово достигнуће" не припада само политичарима, већ и свим грађанима, који су га чекали и радили стрпљиво 30 година, а током протеклих годину и по дана допринели са значајним променама у међународним односима које ова држава има.
      Поручила је и да домаћи и страни инвеститори више не треба да брину о безбедности и сигурности својих инвестиција.
      Министарка је оценила да ће генерације које долазе бити захвалне за храброст и посвећеност "овој генерацији лидера, патриота, припадника војске и посланика који су одлучили да се држава окрене будућности", преноси агенција.
       
      http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/3412171/makedonski-zvanicnici-nasu-sigurnost-od-sada-garantuje-nato.html
    • Од Поуке.орг инфо,
      Одговорност науке
      На први поглед, чини се неодговорним говорити о одговорности науке у свету у којем влада уверење да је наука нешто што води искључиво у напредак, благостање, превазилажење патњи, друштвену и сваку другу сигурност и, коначно, у општу срећу. Говорити против науке — није ли то нека врста савременог богохуљења?
      Међутим, ја немам намеру да говорим против науке. Нити се суштина било којег проблема може сагледати, а још мање решити, простим изјашњавањем за или против. Напротив, ради се о томе да ако желимо да разумемо корене наше садашње ситуације — природа савремене науке не би требало да остане необјашњена.
      Размотримо, стога, прво тврђење које ће допринети њеном објашњењу: наука никада није независна од својих метафизичких претпоставки, било да је тога свесна или не. Свака научна теорија претпоставља и подразумева извесна философска уверења. И не ради се овде о томе да научници паралелно са својом науком изучавају и философију, него о томе да остаје чињеница да они одређена философска уверења усвајају усвајајући одређене научне теорије, а не неке друге, или још тачније — усвајајући одређене научне методе, па чак и сам начин постављања питања. У процесу њиховог учења и образовања метафизичко учење није разлучено, нити се може у потпуности разлучити, од научног које је на њему засновано, тако да научници могу живети, а најчешће и живе, у лажном уверењу да су ставови њихове науке вредносно или философски неутрални.
      Које је, дакле, то философско или метафизичко учење које стоји у темељима савремене науке? Ствар није лака, јер није у питању само једно метафизичко становиште, већ неколико и то испреплетених. Али, с обзиром на наш проблем, елемент који је сигурно уграђен у темеље како модерне тако и савремене науке јесте уверење да је свет нешто смодовољно, тј. да постоји сам по себи, независно од Бога. И ако је свет, природа у целини, одвојена од сваке везе са Богом, од сваког учешћа у божанским енергијама, тада од ње остаје само мртва ствар према којој не можемо имати никакво поштовање. (Узгред буди речено, историја тога одвајања вредна је подробнијег проучавања). И шта, уосталом, значи рећи, како се то обично и каже, да је савремена наука позитивна? У светлости управо изнетог тврђења, ништа друго до да проучава појаве и догађаје материјалног света пошто их је претходно (философијом коју свесно или несвесно усваја) лишила сваке светости и сваке повезаности са творцем. Оно што после тога остаје за проучавање је гола материја чије су једине особине „простирање“ и „кретање“, како је то дефинисао још Декарт. Отуда се цео физички свет сматра једном бездушном, мртвом материјом којом управљају механички закони. И ако такав свет постоји независно од Бога, онда имамо право да га сецирамо и искоришћавамо без икаквог довођења у везу са Богом. Дакле, претпоставка савремене науке је непоседовање свештеног гледања на природу, тј. обесвећење природе, и стога уверење да се ствари могу схватити без остатка не доводећи их ни у какву везу са Богом.
      Но, начин на који човек поима свет можда не говори толико о свету, колико о самом човеку, јер начин на који видимо спољашњи свет одсликава, у ствари, наш унутрашњи свет. Отуда ми природу видимо као нешто што постоји независно од Бога, јер и за себе мислимо да постојимо независно од Бога. И баш то је највећи грех (= промашај) савременог човека — што мисли да може бити човек без икакве везе са Богом. Очигледно: обезбожење човека неизбежно је праћено обесвећењем природе.
      Међутим, ако човек мисли и поступа као да Бог не постоји, онда он мисли и твори једну лаж. А то, опет, чини да живи једну лаж, тј. оно што је лишено стварности. А стварност је да је човек биће које живи захваљујући свом учешћу у Богу као извору живота. Сама идеја човека имплицира Бога, тј. подразумева однос према Богу, везу са Богом.
      А што се тиче творевине (јер то је термин коме хришћани даје предност над терминима „свет“ или „космос“), на њу, пре свега, треба гледати као на област у којој се могу открити динамичке енергије Божије. И не можемо ићи даље узимајући здраво за готово ово исходиште модерне науке — да природа нема ништа са Богом. Не, пошто смо схватили куда оно води, поготово у рату, али и у миру, подједнако и човека и природу. Јер, ако нема Бога, онда је све дозвољено.
      Одговорност религије
      С друге стране, могло би се приговорити самом покушају да се говори о одговорности религије у свету који је огрезао у моралну кризу. Није ли управо религија та која га стално опомиње на заборављене моралне норме и исправно владање? Но, на несрећу, недостатак религије (барем када је у питању хришћанство — а за ову прилику прихватимо да хришћанство јесте религија), изгледа да је управо у томе што је лично искуство живога Бога заменилаовим или оним етичким кодексом, а веру као питање живота и смрти, заменила је пијетизмом и сладуњавим сентиментализмом. На тај начин нагласак је померен са човека као иконе Божије обдарене слободом и одговорне за Божију творевину, на човека обдареног емоцијама и осећајем за морал, који зато мора да испуњава извесне моралне обавезе. Могло би се упитати — зашто је правилно схватање човека не само значајно, него и суштинско, за разумевање и ваљано решење проблема животне средине. Одговор би требало да буде очигледан из онога што следи.
      Хришћанство нас учи да је човек створење, али посебно, створено „по икони и подобију Божијем“. Према светим оцима, то значи да је човек слободна личност. Човеку је била назначена улога да буде карика која ће повезивати творевину са Богом и тиме је уводити у вечно постојање. Јер, све што се не повеже са Богом, јединим извором непропадљивости и вечнобитија, осуђено је на пропаст. Стога је човекова одговорност за спасење васцеле творевине огромна и пресудна и није нешто што нам собом доноси тек еколошка криза савременог света, него нешто што је уграђено у само биће човеково, нешто са чиме је Бог рачунао приликом стварања човека.
      Створивши свет Бог га предаје човеку да га „обрађује и чува“ (Пост 2, 15), а не да га небригом занемари или похлепом искористи и одбаци. Предајући творевину човековом старању Бог је рачунао на човекову слободу и одговорност, и отуда нема места оном добро познатом пасивном ставу који, са позиција немоћи, препушта судбину створеног света искључиво Божијој интервенцији. И као што ћемо при коначном сусрету са васкрслим Господом положити рачун о томе шта смо урадили са сопственим животом и са животом ближњих, тако ћемо исто положити рачун и о томе шта смо урадили са повереном нам творевином.
      Оно што смо дужни да знамо јесте да творевина није наша својина, него својина Божија. А човек, опет, није на првом месту потрошач, него свештеник творевине, тј. онај који творевину приноси творцу, и чинећи то он је ослобађа од њених ограничења и омогућава јој да постоји на истински начин, тј. у вечној заједници са живим Богом. Јер, свештеник приноси творевину Богу не да ова остане онаква каква је и била, наиме било недовршена било изопачена грехом, него да тек постане оно што уистину јесте. Тако је задатак човеков не само да очува творевину онаквом каква је (како би хтели многи савремени еколози, чије су намере добре али теологија мршава), него да је унапреди и усаврши приносећи је творцу, пошто истина света није оно што видимо, него оно што ће доћи на крају. Стога је човек дужан да освећује материјални свет (ствар толико уобичајена у Православној цркви).
      Сада је јасно да хришћанско становиште о проблему животне средине избегава две крајности — Сцилу похлепног и немилосрдног експлоатисања природе, и Харибду поштовања природе као неког божанства. Наравно, природу треба да поштујемо, али не као самодовољно божанство, него као Божију творевину коју нам је дао да је употребљавамо (али не и злоупотребљавамо), да нам буде дом (а не непријатељско окружење), и да је непрестано приносимо њеном и нашем творцу.
      Питање сигурности
      Имајући на уму с једне стране пало стање како човека тако и природе, а с друге често (мада не и искључиво) погрешан и не ретко опасан правац који је узела модерна наука, није ли природно запитати се — какву сигурност може тражити човек у таквом једном свету. Од момента свога рођења, или још пре, од тренутка свога зачетка, човек је изложен несигурности. Није сигурно ни да ли ће дочекати дан свога рођења, ни да ли ће се родити здрав и читав, ни да ли ће га родитељи прихватити. Није сигурно ни да ли ће расти нормално, ни да ли ће увек имати да једе и да се обуче, ни да ли ће научити да чита и да пише. Није сигурно ни да ли ће стати на своје ноге, ни да ли ће моћи да прехрани своју породицу (ако буде имао среће да је има). Није сигурно ни да ли ће моћи да заштити себе и своју децу од најразноврснијих искушења овога света (материјалне беде и духовних странпутица). Није сигурно ни да ли ће он и његова деца преживети неко педагошко бомбардовање, или ће скончати као колатерална штета. Није сигурно ни да ли ће се икада сусрести са живим Богом. Једино што је потпуно сигурно и извесно јесте да ће умрети. Смрт је једина извесност човекове несигурне егзистенције.
      Но, хришћанска традиција нас не оставља у овом безизлазу сурове суочености са смрћу као са једином неминовношћу, него нас просвећује познањем барем два типа смрти. Постоји, наиме, како по речима самога Богочовека, тако и по двомиленијумском искуству хришћана, како 1) физичка смрт, која се традиционално одређује као одвајање душе од тела (шта то тачно значи, овом приликом нећемо истраживати), тако и 2) духовна смрт, као удаљавање и одвајање човека од Бога. Целокупна хришћанска традиција и Истока и Запада непрестано нас опомиње да оно што треба да нас плаши није физичка смрт, јер је њу Христос победио својим васкрсењем, него искључиво духовна смрт, тј. заборав Бога. Јер, будући да смо, као и васцела творевина, љубављу Божијом приведени у постојање из не-бића, и да се у постојању одржавамо том истом љубављу Божијом, а не својим сопственим силама, одвајање од Бога равно је смрти, тј. претњи повратком у не­биће.
      Имајући на уму ово разликовање, лакше ћемо схватити да је само онај ко је духовно мртав у стању и да немилосрдно експлоатише природу и да наноси физичку смрт другима (као, на пример, у недавном случају такозваног рата Нато пакта против Срба, који је у ствари био обичан ваздушни линч).
      Чињеница је да је човек створен слободним. И ако није слободан, онда уопште и није човек. Но, такође је чињеница да ова слобода често производи зло. То је стога што је зло производ слободе без љубави. Отуда слобода и љубав увек морају ићи руку под руку. У сваком другом случају слобода је опасна (деструктивна или самодеструктивна, свеједно). А ако човек одвоји себе од Бога и тиме пресече везу љубави која једина уводи у вечност, па себе схвати као самодовољно, аутономно биће, тада ништа не стоји на његовом путу злоупотребе сопствене слободе. Заиста, ако Бога нема, све је дозвољено.

      Ајси и Сот
      Закључак
      Потрага за човековом сигурношћу и за очувањем животне средине води нас закључку да једино човек који се боји могућности духовне смрти у потпуности схвата смисао и вредност живота. Он је свестан да је његов живот, сâмо његово постојање, дар Божији, и да у томе нема ничега саморазумљивог. Он такође схвата да је васцела природа то исто — дар Божије слободне љубави. Отуда он, тиме што поштује природу и друге људе, уједно поштује и њиховог творца, и не жели да одвоји себе од њега, тј. не жели да духовно умре, наносећи зло било животној средини било људима. Једино негујући такав менталитет можемо се надати да ћемо бити кадри да играмо ону улогу коју нам је Бог назначио — да будемо владари и свештеници творевине и њена једина нада за вечни живот у долазећем царству Божијем. Сигурност за којом у овом животу непрестано тежимо постоји једино у царству Божијем, а овде и сада једино у мери у којој успевамо да будуће царство учинимо присутним у нашим животима, као што то и чинимо нпр. (мада не и једино) у литургији. И заиста, оприсутњивање будућности је основни човеков задатак, а развијање литургијског, тј. за све и сва благодарећег менталитета, најбољи је метод за постизање овога, човека једино достојног, циља.
       
      Извор: Владан Перишић, Са теолошке тачке гледишта, Београд: ПБФ–ИТИ, 2010, 112–117.

    • Од Поуке.орг инфо,
      Стара је хришћанска истина, на којој инсистира и Достојевски, да себе треба да сматрамо мање или више одговорнима за све што се збива. Одговорни смо када деламо и, ништа мање, одговорни смо када не деламо. Одговорни смо самом чињеницом да смо људска бића, што значи слободни и према томе опасни, подједнако по друге и по животну средину. Постоје многи видови одговорности, који могу привући нашу пажњу, али ће овде бити речи само о одговорности науке и религије, и то с обзиром на животну средину.
      Одговорност науке
      На први поглед, чини се неодговорним говорити о одговорности науке у свету у којем влада уверење да је наука нешто што води искључиво у напредак, благостање, превазилажење патњи, друштвену и сваку другу сигурност и, коначно, у општу срећу. Говорити против науке — није ли то нека врста савременог богохуљења?
      Међутим, ја немам намеру да говорим против науке. Нити се суштина било којег проблема може сагледати, а још мање решити, простим изјашњавањем за или против. Напротив, ради се о томе да ако желимо да разумемо корене наше садашње ситуације — природа савремене науке не би требало да остане необјашњена.
      Размотримо, стога, прво тврђење које ће допринети њеном објашњењу: наука никада није независна од својих метафизичких претпоставки, било да је тога свесна или не. Свака научна теорија претпоставља и подразумева извесна философска уверења. И не ради се овде о томе да научници паралелно са својом науком изучавају и философију, него о томе да остаје чињеница да они одређена философска уверења усвајају усвајајући одређене научне теорије, а не неке друге, или још тачније — усвајајући одређене научне методе, па чак и сам начин постављања питања. У процесу њиховог учења и образовања метафизичко учење није разлучено, нити се може у потпуности разлучити, од научног које је на њему засновано, тако да научници могу живети, а најчешће и живе, у лажном уверењу да су ставови њихове науке вредносно или философски неутрални.
      Које је, дакле, то философско или метафизичко учење које стоји у темељима савремене науке? Ствар није лака, јер није у питању само једно метафизичко становиште, већ неколико и то испреплетених. Али, с обзиром на наш проблем, елемент који је сигурно уграђен у темеље како модерне тако и савремене науке јесте уверење да је свет нешто смодовољно, тј. да постоји сам по себи, независно од Бога. И ако је свет, природа у целини, одвојена од сваке везе са Богом, од сваког учешћа у божанским енергијама, тада од ње остаје само мртва ствар према којој не можемо имати никакво поштовање. (Узгред буди речено, историја тога одвајања вредна је подробнијег проучавања). И шта, уосталом, значи рећи, како се то обично и каже, да је савремена наука позитивна? У светлости управо изнетог тврђења, ништа друго до да проучава појаве и догађаје материјалног света пошто их је претходно (философијом коју свесно или несвесно усваја) лишила сваке светости и сваке повезаности са творцем. Оно што после тога остаје за проучавање је гола материја чије су једине особине „простирање“ и „кретање“, како је то дефинисао још Декарт. Отуда се цео физички свет сматра једном бездушном, мртвом материјом којом управљају механички закони. И ако такав свет постоји независно од Бога, онда имамо право да га сецирамо и искоришћавамо без икаквог довођења у везу са Богом. Дакле, претпоставка савремене науке је непоседовање свештеног гледања на природу, тј. обесвећење природе, и стога уверење да се ствари могу схватити без остатка не доводећи их ни у какву везу са Богом.
      Но, начин на који човек поима свет можда не говори толико о свету, колико о самом човеку, јер начин на који видимо спољашњи свет одсликава, у ствари, наш унутрашњи свет. Отуда ми природу видимо као нешто што постоји независно од Бога, јер и за себе мислимо да постојимо независно од Бога. И баш то је највећи грех (= промашај) савременог човека — што мисли да може бити човек без икакве везе са Богом. Очигледно: обезбожење човека неизбежно је праћено обесвећењем природе.
      Међутим, ако човек мисли и поступа као да Бог не постоји, онда он мисли и твори једну лаж. А то, опет, чини да живи једну лаж, тј. оно што је лишено стварности. А стварност је да је човек биће које живи захваљујући свом учешћу у Богу као извору живота. Сама идеја човека имплицира Бога, тј. подразумева однос према Богу, везу са Богом.
      А што се тиче творевине (јер то је термин коме хришћани даје предност над терминима „свет“ или „космос“), на њу, пре свега, треба гледати као на област у којој се могу открити динамичке енергије Божије. И не можемо ићи даље узимајући здраво за готово ово исходиште модерне науке — да природа нема ништа са Богом. Не, пошто смо схватили куда оно води, поготово у рату, али и у миру, подједнако и човека и природу. Јер, ако нема Бога, онда је све дозвољено.
      Одговорност религије
      С друге стране, могло би се приговорити самом покушају да се говори о одговорности религије у свету који је огрезао у моралну кризу. Није ли управо религија та која га стално опомиње на заборављене моралне норме и исправно владање? Но, на несрећу, недостатак религије (барем када је у питању хришћанство — а за ову прилику прихватимо да хришћанство јесте религија), изгледа да је управо у томе што је лично искуство живога Бога заменилаовим или оним етичким кодексом, а веру као питање живота и смрти, заменила је пијетизмом и сладуњавим сентиментализмом. На тај начин нагласак је померен са човека као иконе Божије обдарене слободом и одговорне за Божију творевину, на човека обдареног емоцијама и осећајем за морал, који зато мора да испуњава извесне моралне обавезе. Могло би се упитати — зашто је правилно схватање човека не само значајно, него и суштинско, за разумевање и ваљано решење проблема животне средине. Одговор би требало да буде очигледан из онога што следи.
      Хришћанство нас учи да је човек створење, али посебно, створено „по икони и подобију Божијем“. Према светим оцима, то значи да је човек слободна личност. Човеку је била назначена улога да буде карика која ће повезивати творевину са Богом и тиме је уводити у вечно постојање. Јер, све што се не повеже са Богом, јединим извором непропадљивости и вечнобитија, осуђено је на пропаст. Стога је човекова одговорност за спасење васцеле творевине огромна и пресудна и није нешто што нам собом доноси тек еколошка криза савременог света, него нешто што је уграђено у само биће човеково, нешто са чиме је Бог рачунао приликом стварања човека.
      Створивши свет Бог га предаје човеку да га „обрађује и чува“ (Пост 2, 15), а не да га небригом занемари или похлепом искористи и одбаци. Предајући творевину човековом старању Бог је рачунао на човекову слободу и одговорност, и отуда нема места оном добро познатом пасивном ставу који, са позиција немоћи, препушта судбину створеног света искључиво Божијој интервенцији. И као што ћемо при коначном сусрету са васкрслим Господом положити рачун о томе шта смо урадили са сопственим животом и са животом ближњих, тако ћемо исто положити рачун и о томе шта смо урадили са повереном нам творевином.
      Оно што смо дужни да знамо јесте да творевина није наша својина, него својина Божија. А човек, опет, није на првом месту потрошач, него свештеник творевине, тј. онај који творевину приноси творцу, и чинећи то он је ослобађа од њених ограничења и омогућава јој да постоји на истински начин, тј. у вечној заједници са живим Богом. Јер, свештеник приноси творевину Богу не да ова остане онаква каква је и била, наиме било недовршена било изопачена грехом, него да тек постане оно што уистину јесте. Тако је задатак човеков не само да очува творевину онаквом каква је (како би хтели многи савремени еколози, чије су намере добре али теологија мршава), него да је унапреди и усаврши приносећи је творцу, пошто истина света није оно што видимо, него оно што ће доћи на крају. Стога је човек дужан да освећује материјални свет (ствар толико уобичајена у Православној цркви).
      Сада је јасно да хришћанско становиште о проблему животне средине избегава две крајности — Сцилу похлепног и немилосрдног експлоатисања природе, и Харибду поштовања природе као неког божанства. Наравно, природу треба да поштујемо, али не као самодовољно божанство, него као Божију творевину коју нам је дао да је употребљавамо (али не и злоупотребљавамо), да нам буде дом (а не непријатељско окружење), и да је непрестано приносимо њеном и нашем творцу.
      Питање сигурности
      Имајући на уму с једне стране пало стање како човека тако и природе, а с друге често (мада не и искључиво) погрешан и не ретко опасан правац који је узела модерна наука, није ли природно запитати се — какву сигурност може тражити човек у таквом једном свету. Од момента свога рођења, или још пре, од тренутка свога зачетка, човек је изложен несигурности. Није сигурно ни да ли ће дочекати дан свога рођења, ни да ли ће се родити здрав и читав, ни да ли ће га родитељи прихватити. Није сигурно ни да ли ће расти нормално, ни да ли ће увек имати да једе и да се обуче, ни да ли ће научити да чита и да пише. Није сигурно ни да ли ће стати на своје ноге, ни да ли ће моћи да прехрани своју породицу (ако буде имао среће да је има). Није сигурно ни да ли ће моћи да заштити себе и своју децу од најразноврснијих искушења овога света (материјалне беде и духовних странпутица). Није сигурно ни да ли ће он и његова деца преживети неко педагошко бомбардовање, или ће скончати као колатерална штета. Није сигурно ни да ли ће се икада сусрести са живим Богом. Једино што је потпуно сигурно и извесно јесте да ће умрети. Смрт је једина извесност човекове несигурне егзистенције.
      Но, хришћанска традиција нас не оставља у овом безизлазу сурове суочености са смрћу као са једином неминовношћу, него нас просвећује познањем барем два типа смрти. Постоји, наиме, како по речима самога Богочовека, тако и по двомиленијумском искуству хришћана, како 1) физичка смрт, која се традиционално одређује као одвајање душе од тела (шта то тачно значи, овом приликом нећемо истраживати), тако и 2) духовна смрт, као удаљавање и одвајање човека од Бога. Целокупна хришћанска традиција и Истока и Запада непрестано нас опомиње да оно што треба да нас плаши није физичка смрт, јер је њу Христос победио својим васкрсењем, него искључиво духовна смрт, тј. заборав Бога. Јер, будући да смо, као и васцела творевина, љубављу Божијом приведени у постојање из не-бића, и да се у постојању одржавамо том истом љубављу Божијом, а не својим сопственим силама, одвајање од Бога равно је смрти, тј. претњи повратком у не­биће.
      Имајући на уму ово разликовање, лакше ћемо схватити да је само онај ко је духовно мртав у стању и да немилосрдно експлоатише природу и да наноси физичку смрт другима (као, на пример, у недавном случају такозваног рата Нато пакта против Срба, који је у ствари био обичан ваздушни линч).
      Чињеница је да је човек створен слободним. И ако није слободан, онда уопште и није човек. Но, такође је чињеница да ова слобода често производи зло. То је стога што је зло производ слободе без љубави. Отуда слобода и љубав увек морају ићи руку под руку. У сваком другом случају слобода је опасна (деструктивна или самодеструктивна, свеједно). А ако човек одвоји себе од Бога и тиме пресече везу љубави која једина уводи у вечност, па себе схвати као самодовољно, аутономно биће, тада ништа не стоји на његовом путу злоупотребе сопствене слободе. Заиста, ако Бога нема, све је дозвољено.

      Ајси и Сот
      Закључак
      Потрага за човековом сигурношћу и за очувањем животне средине води нас закључку да једино човек који се боји могућности духовне смрти у потпуности схвата смисао и вредност живота. Он је свестан да је његов живот, сâмо његово постојање, дар Божији, и да у томе нема ничега саморазумљивог. Он такође схвата да је васцела природа то исто — дар Божије слободне љубави. Отуда он, тиме што поштује природу и друге људе, уједно поштује и њиховог творца, и не жели да одвоји себе од њега, тј. не жели да духовно умре, наносећи зло било животној средини било људима. Једино негујући такав менталитет можемо се надати да ћемо бити кадри да играмо ону улогу коју нам је Бог назначио — да будемо владари и свештеници творевине и њена једина нада за вечни живот у долазећем царству Божијем. Сигурност за којом у овом животу непрестано тежимо постоји једино у царству Божијем, а овде и сада једино у мери у којој успевамо да будуће царство учинимо присутним у нашим животима, као што то и чинимо нпр. (мада не и једино) у литургији. И заиста, оприсутњивање будућности је основни човеков задатак, а развијање литургијског, тј. за све и сва благодарећег менталитета, најбољи је метод за постизање овога, човека једино достојног, циља.
       
      Извор: Владан Перишић, Са теолошке тачке гледишта, Београд: ПБФ–ИТИ, 2010, 112–117.


      View full Странице
×
×
  • Create New...