Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

Један од идеала модерног човека без икакве дилеме је - сигурност. Сигуран посао, сигурна плата, сигурно стамбено питање. Удобан живот, избегавање сваког проблема, непријатности, туге, свакако спадају под идеал сигурности, који је наметнут човеку данашњице као нешто чему треба тежити. Човек се тако труди да из свог живота избаци било какву неизвесност коју носи сутрашњица, јер му је наметнут страх од таквог осећаја. Против тога он се бори на једини начин који му је познат - стицањем! Сигуран посао, рачун у банци, стан, аутомобил... Све је ово потребно модерном човеку како би се осећао - сигурним!

Доћи до те ''сигурности'' није ни мало лако. Потребно је много жртвовања и уступака да би се стигло до сигурног посла. Немало пута је потребно прихватити ''правила игре'', мало и газити преко других, замаскирати морална начела. Јер ипак, за највише морално начело постављена је - сигурност. Томе вреди жртвовати и достојанство, пријатељство, част. Од најситнијих до најкрупнијих ситуација, такви људи не називају се нечаснима или преварантима, јер они су успели да се ''снађу''. Ипак, какву год позицију или плату стекли, и даље нисте сигурни! Потребно је одржати то место, а ''правила игре'' вам говоре да у пословном свету нема ближњих, има само конкурената. Морате бити стално на опрезу, што, наравно, доводи до болести савременог друштва - стреса, параноје, депресије. Ипак, ради идеала ''сигурности'' и то вреди претрпети.

Савремени човек често не схвата да у трци за сигурношћу - губи свој живот! Он се заиста бори, пати, жртвује, али је његов циљ увек недостижан. Парадокс који он не види јесте да тражи сигурност у пролазним стварима. Колко год била висока позиција на послу - увек може остати без ње, колико год новца имао на рачуну - увек може да нестане и изгуби вредност, колико год био богат - увек ће му бити потребно ''још мало'' како би коначно био задовољан, колико год велико имање имао - увек га и најобичнија олуја може уништити.

Постављајући ''сигурност'' за свој идеал, од оних најутицајнијих и најбогатијих, до оних најсиромашнијих, људи себе осуђују на несрећу. Горка истина је да се ни у једном моменту неће осетити сигурним. Ипак, он ту сигурност увек види у неком другом. Кад би стекао као он, кад би био на тој позицији, кад би имао такав посао...  И тако у недоглед. Зарад те сигурности склањамо се у страну ономе коме треба, попуштамо ономе ко чини неправду, затварамо очи на лоше ствари око нас. Зарад те сигурности не истражујемо оно што нам није неопходно, потврђујемо оно што не мислимо, потискујемо своју личност чинећи од себе силом нешто што нисмо. Зарад те сигурности гушимо своја осећања лажним осмесима и лажном љубазношћу.. А заправо једино што је потребно је запитати се - да ли заиста треба осетити сигурност?

Бити ''сигуран'' значи - бежати од живота! ''Сигурност'' значи одуство проблема, искушења, опасности, непријатности, а управо нас оне чине живима. Модерна цивилизација управо то и жели. Безличне, неспремне, просечне људе, ушушкане у своје привиде сигурности. ''Удобно утупљене''! Бирати ''сигурност'' значи бирати лакши пут. Као у Хакслијевом ''Врлом Новом Свету'' у коме се сваки нелагодни осећај или узнемиреност лечи халуциногеним средством (''сома'') и тако се човек опет враћа у свету ''сигурност''. To што је код Хаксилја приказано као ''сома'', данас су заправо све оне ствари које чине ''сигурност'', а које одстрањују неизвесност, тугу, бол. Модерна цивилизација не жели храбре, већ послушне и уплашене људе. Зато је страх од губитка ''сигурности'' најбољи начин за контролу модерног човека.

Овом ''вишем циљу'' заједно служе све, наизглед супротстављене стране, све идеологије, све политичке опције, економски и филозофски системи. Сви они заједно робују управо идеји да човеку донесу ''сигурност'', а његову личност потчине својим циљевима. Једино што се у потпуности супротставља овом идеалу ''сигурности'' је - Хришћанство!

''Сигурност'' је непријатељ сваког искреног Хришћанина. ''Не мислите да сам дошао да донесем мир, него мач'' (Мт 10, 34). Христос нам ни једном не обећава да ћемо током живота имати мир и сигурност. Он нам говори управо супротно, да ћемо бити прогоњени и мучени. Он нам јасно предочава да ја пут до Царства Небеског трновит, а не лаган и безбедан. Није то због тога што Бог жели да се мучимо, или из осветољубиве жеље да нам ''врати'' за издају из Едемског врта. Не! Господ зна да само кроз искушења наша вера долази до савршенства. Само након мука и патње, истински ћемо доживети Божију Благодат. Само у својим несрећама, из дубине срца ћемо завапити Богу. Само када нам је лице у облику Мунковог ''Крика'', имаћемо прилику да осетимо Божанску утеху.

''Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг.'' (Откр. 3,15-17) Тежити за ''сигурношћу'' значи управо бити - млак. Без животних падова, посртања, уздизања, победа и пораза - не може се живети хришћански. Хришћанин је призван да живи, а не да бежи од живота. Хришћанин не тежи сигурности, већ подвигу.

Постоји само једна Сигурност у овом животу. То је она истинска Сигурност, која не може да се изгуби или потроши. То је Сигурност уз Христа! То је осећај сигурности када се удубимо у молитву и доживимо Божије присуство. Тада, када је Он уз нас, никаква спољашња околност не може да нас помути и узнемири. Потпуно смо предани осећају Његовог присуства и захвални што нас је узео под Своје окриље. Тада стичемо Сигурност за даљи живот. Она произилази из потпуног поверења у Господа, у његов план за наш живот и потпуно препуштање Његовој вољи. Једино таква Сигурност не доноси нам, већ односи из живота, сваку бригу, стрес, депресију, страх. Тада осећамо сигурност и за нaше ближње, јер знамо да је, путем наших молитви, Господ и уз њих. Тада нема страха и немоћи, јер знамо да је Господ уз оне за које се молимо као што је и са нама. Таква Сигурност не потиче од пролазног, већ од Вечности!

11.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Милан Ракић рече

Модерна цивилизација не жели храбре, већ послушне и уплашене људе. Зато је страх од губитка ''сигурности'' најбољи начин за контролу модерног човека.

Tacno tako! Strah generalno govoreci je najveci neprijatelj coveku; iz straha se cine razne, od naizgled bezazlenih do najvecih gresaka u ljudskom zivotu. Strah I nedostatak ljubavi mogu potpuno da razore ne samo medjusobne odnose, vec I destruktivnost na najvecem nivou. Na koji nacin prosecan covek moze da sagleda svoje strahove koji ga drze podcinjenom grehu I slabosti? Kako da probudi savest I licnu retrospektivu I zapocne borbu sa samim sobom I krene da se otvara ka istinskoj Sigurnosti koju spominjes? Jer najteze je coveku da bude iskren prema samom sebi, za to je potrebna hrabrost, a kao sto dobro primecujes danasnje drustvo ne zeli hrabre ljude, sta vise, namecu se politicki korektni modeli recimo gajenja dece koji prakticno onesposobljavaju razvoj karakternih osobina neophodnih za stabilan zivot, a koji ukljucuje brigu kako o telu tako I o duhu.

1 hour ago, Милан Ракић рече

Постоји само једна Сигурност у овом животу. То је она истинска Сигурност, која не може да се изгуби или потроши. То је Сигурност уз Христа! То је осећај сигурности када се удубимо у молитву и доживимо Божије присуство. Тада, када је Он уз нас, никаква спољашња околност не може да нас помути и узнемири. Потпуно смо предани осећају Његовог присуства и захвални што нас је узео под Своје окриље. Тада стичемо Сигурност за даљи живот. Она произилази из потпуног поверења у Господа, у његов план за наш живот и потпуно препуштање Његовој вољи. Једино таква Сигурност не доноси нам, већ односи из живота, сваку бригу, стрес, депресију, страх. Тада осећамо сигурност и за нaше ближње, јер знамо да је, путем наших молитви, Господ и уз њих. Тада нема страха и немоћи, јер знамо да је Господ уз оне за које се молимо као што је и са нама. Таква Сигурност не потиче од пролазног, већ од Вечности!

Amin! I ovo treba da nam je najveca uteha I potpora u svakodnevnom zivotu! Zato je hrabrost tako vazna, da se napravi iskorak iz selfa I samorazumljivosti vidljivih stvari I krenuti ka Onome Koji nas je Prvi Poznao I prizvao iz tame u  cudesnu svetlost! Neka bi nam Gospod dao to poverenje I Sigurnost u Oca Nebeskog koji zivot znaci! Lepo kaze apostol Pavle - dosta nam je blagodat Njegova.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Милан Ракић рече

Један од идеала модерног човека без икакве дилеме је - сигурност.

Ok je tekst osim što ovo vezuje za modernog čoveka... po svemu sudeći, čovek je oduvek izuzetno vrednovao sigurnost... bez toga je teško objasniti jednu od najvećih revolucija u našoj istoriji - prelazak na poljoprivredu...

Živeti kao lovac-sakupljač je bilo daleko lakše nego živeti kao poljoprivrednik i zahtevalo je daleko manje uloženog vremena i truda... naročito u ono vreme kada su zbog nerazvijene tehnologije i sorti prinosi bili veoma mali... bukvalno jedina prednost poljoprivrede je bila veća sigurnost, jer zbog okolnosti da žitarice nakon obrade mogu dugo da stoje, si bio siguran da ako dovoljno poseješ i požanješ, nećeš sigurno umreti od gladi... a kakav god da si lovac, ako nema lovine, džaba ti... bez vrednovanja sigurnosti, ne postoji ni jedan razlog zašto bi bilo ko u ono vreme uopšte prešao na poljoprivredu...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 33 минута, Avocado рече

Ok je tekst osim što ovo vezuje za modernog čoveka... po svemu sudeći, čovek je oduvek izuzetno vrednovao sigurnost... bez toga je teško objasniti jednu od najvećih revolucija u našoj istoriji - prelazak na poljoprivredu...

Živeti kao lovac-sakupljač je bilo daleko lakše nego živeti kao poljoprivrednik i zahtevalo je daleko manje uloženog vremena i truda... naročito u ono vreme kada su zbog nerazvijene tehnologije i sorti prinosi bili veoma mali... bukvalno jedina prednost poljoprivrede je bila veća sigurnost, jer zbog okolnosti da žitarice nakon obrade mogu dugo da stoje, si bio siguran da ako dovoljno poseješ i požanješ, nećeš sigurno umreti od gladi... a kakav god da si lovac, ako nema lovine, džaba ti... bez vrednovanja sigurnosti, ne postoji ni jedan razlog zašto bi bilo ko u ono vreme uopšte prešao na poljoprivredu...

Сори, али мало ми прича безвезе . Предност пољопривреде никако не може или није могла бити већа сигурност, јер пољопривреда (због временских околности, типа.... град, поплаве, суша, рани мразеви ) никако није могла бити сугурнија од лова, можда им је сигурност изједначена.Постоје поднебља где је немогуће се бавити пољопривредом. Мора да постоје неки други  фактори преласка....да није еволуција :smeh1:  Мислим, отворио си тему у теми, дискусију у дискусији. Трбају нам научни експерти. А можда си  у праву.   

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Рапсоди рече

Али не због сигурности како рече Авокадо ....:D

(pa, ono, sigurnije je da se rves sa nekim krastavcem nego da se raspravljas sa lavom ko' je prvi stigao do antilope...(:smeh1:))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Bokisd рече

(pa, ono, sigurnije je da se rves sa nekim krastavcem nego da se raspravljas sa lavom ko' je prvi stigao do antilope...(:smeh1:))

Увек је несигурније  било започињати нови посао (уопште нешто ново ) него ходити по већ утабаним стазама па макар на ти м стазама све и лавови били....:smeh1: (комунистичко грађанска  идеологија ) 

 Што је свет некада  био леп без грађанштине и комуниста . :smeh1:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Milan Nikolic,
      Председник Македоније Ђорђе Иванов поздравио је потписивање Протокола о приступању НАТО-у, јер је он одувек подржавао стратешке циљеве земље, пренео је његов кабинет у саопштењу за медије. Македонија више није изолована, нашу сигурност не гарантујемо само ми, већ и НАТО, истиче министарка одбране Радмила Шекеринска.
      "Македонски председник сматра да је жалосно што је данашњем потписивању Протокола претходио споразум којим се мења уставни назив Републике Македоније, који је нанео трајну штету македонским националним интересима", наводи се у саопштењу председника Иванова, преноси МИА.

      Република Македонија је, како наводи председник Иванов, заслужила тридесето место у НАТО-у, јер су сви потребни стандарди одавно испуњени од стране војске Републике Македоније, захваљујући доприносу свих претходних влада.
      Потпредседница и министарка одбране Радмила Шекеринска, након потписивања Протокола о приступању НАТО-у у Бриселу, навела је да Македонија више није изолована.
      Нашу сигурност не гарантујемо само ми, већ и НАТО, што неизбежно доноси већој сигурности у земљи и региону, изјавила је Шекеринска.
      "Данас улазимо у будућност коју пре годину и по нико није могао ни да замисли", истакла је Шекеринска.
      Указала је да је овај изузетан успех резултат стратешке одлуке да се иза себе остави аутократска владавина и живот у изолацији.

      Такође, напоменула је и да "ово достигнуће" не припада само политичарима, већ и свим грађанима, који су га чекали и радили стрпљиво 30 година, а током протеклих годину и по дана допринели са значајним променама у међународним односима које ова држава има.
      Поручила је и да домаћи и страни инвеститори више не треба да брину о безбедности и сигурности својих инвестиција.
      Министарка је оценила да ће генерације које долазе бити захвалне за храброст и посвећеност "овој генерацији лидера, патриота, припадника војске и посланика који су одлучили да се држава окрене будућности", преноси агенција.
       
      http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/3412171/makedonski-zvanicnici-nasu-sigurnost-od-sada-garantuje-nato.html
    • Од Поуке.орг инфо,
      Одговорност науке
      На први поглед, чини се неодговорним говорити о одговорности науке у свету у којем влада уверење да је наука нешто што води искључиво у напредак, благостање, превазилажење патњи, друштвену и сваку другу сигурност и, коначно, у општу срећу. Говорити против науке — није ли то нека врста савременог богохуљења?
      Међутим, ја немам намеру да говорим против науке. Нити се суштина било којег проблема може сагледати, а још мање решити, простим изјашњавањем за или против. Напротив, ради се о томе да ако желимо да разумемо корене наше садашње ситуације — природа савремене науке не би требало да остане необјашњена.
      Размотримо, стога, прво тврђење које ће допринети њеном објашњењу: наука никада није независна од својих метафизичких претпоставки, било да је тога свесна или не. Свака научна теорија претпоставља и подразумева извесна философска уверења. И не ради се овде о томе да научници паралелно са својом науком изучавају и философију, него о томе да остаје чињеница да они одређена философска уверења усвајају усвајајући одређене научне теорије, а не неке друге, или још тачније — усвајајући одређене научне методе, па чак и сам начин постављања питања. У процесу њиховог учења и образовања метафизичко учење није разлучено, нити се може у потпуности разлучити, од научног које је на њему засновано, тако да научници могу живети, а најчешће и живе, у лажном уверењу да су ставови њихове науке вредносно или философски неутрални.
      Које је, дакле, то философско или метафизичко учење које стоји у темељима савремене науке? Ствар није лака, јер није у питању само једно метафизичко становиште, већ неколико и то испреплетених. Али, с обзиром на наш проблем, елемент који је сигурно уграђен у темеље како модерне тако и савремене науке јесте уверење да је свет нешто смодовољно, тј. да постоји сам по себи, независно од Бога. И ако је свет, природа у целини, одвојена од сваке везе са Богом, од сваког учешћа у божанским енергијама, тада од ње остаје само мртва ствар према којој не можемо имати никакво поштовање. (Узгред буди речено, историја тога одвајања вредна је подробнијег проучавања). И шта, уосталом, значи рећи, како се то обично и каже, да је савремена наука позитивна? У светлости управо изнетог тврђења, ништа друго до да проучава појаве и догађаје материјалног света пошто их је претходно (философијом коју свесно или несвесно усваја) лишила сваке светости и сваке повезаности са творцем. Оно што после тога остаје за проучавање је гола материја чије су једине особине „простирање“ и „кретање“, како је то дефинисао још Декарт. Отуда се цео физички свет сматра једном бездушном, мртвом материјом којом управљају механички закони. И ако такав свет постоји независно од Бога, онда имамо право да га сецирамо и искоришћавамо без икаквог довођења у везу са Богом. Дакле, претпоставка савремене науке је непоседовање свештеног гледања на природу, тј. обесвећење природе, и стога уверење да се ствари могу схватити без остатка не доводећи их ни у какву везу са Богом.
      Но, начин на који човек поима свет можда не говори толико о свету, колико о самом човеку, јер начин на који видимо спољашњи свет одсликава, у ствари, наш унутрашњи свет. Отуда ми природу видимо као нешто што постоји независно од Бога, јер и за себе мислимо да постојимо независно од Бога. И баш то је највећи грех (= промашај) савременог човека — што мисли да може бити човек без икакве везе са Богом. Очигледно: обезбожење човека неизбежно је праћено обесвећењем природе.
      Међутим, ако човек мисли и поступа као да Бог не постоји, онда он мисли и твори једну лаж. А то, опет, чини да живи једну лаж, тј. оно што је лишено стварности. А стварност је да је човек биће које живи захваљујући свом учешћу у Богу као извору живота. Сама идеја човека имплицира Бога, тј. подразумева однос према Богу, везу са Богом.
      А што се тиче творевине (јер то је термин коме хришћани даје предност над терминима „свет“ или „космос“), на њу, пре свега, треба гледати као на област у којој се могу открити динамичке енергије Божије. И не можемо ићи даље узимајући здраво за готово ово исходиште модерне науке — да природа нема ништа са Богом. Не, пошто смо схватили куда оно води, поготово у рату, али и у миру, подједнако и човека и природу. Јер, ако нема Бога, онда је све дозвољено.
      Одговорност религије
      С друге стране, могло би се приговорити самом покушају да се говори о одговорности религије у свету који је огрезао у моралну кризу. Није ли управо религија та која га стално опомиње на заборављене моралне норме и исправно владање? Но, на несрећу, недостатак религије (барем када је у питању хришћанство — а за ову прилику прихватимо да хришћанство јесте религија), изгледа да је управо у томе што је лично искуство живога Бога заменилаовим или оним етичким кодексом, а веру као питање живота и смрти, заменила је пијетизмом и сладуњавим сентиментализмом. На тај начин нагласак је померен са човека као иконе Божије обдарене слободом и одговорне за Божију творевину, на човека обдареног емоцијама и осећајем за морал, који зато мора да испуњава извесне моралне обавезе. Могло би се упитати — зашто је правилно схватање човека не само значајно, него и суштинско, за разумевање и ваљано решење проблема животне средине. Одговор би требало да буде очигледан из онога што следи.
      Хришћанство нас учи да је човек створење, али посебно, створено „по икони и подобију Божијем“. Према светим оцима, то значи да је човек слободна личност. Човеку је била назначена улога да буде карика која ће повезивати творевину са Богом и тиме је уводити у вечно постојање. Јер, све што се не повеже са Богом, јединим извором непропадљивости и вечнобитија, осуђено је на пропаст. Стога је човекова одговорност за спасење васцеле творевине огромна и пресудна и није нешто што нам собом доноси тек еколошка криза савременог света, него нешто што је уграђено у само биће човеково, нешто са чиме је Бог рачунао приликом стварања човека.
      Створивши свет Бог га предаје човеку да га „обрађује и чува“ (Пост 2, 15), а не да га небригом занемари или похлепом искористи и одбаци. Предајући творевину човековом старању Бог је рачунао на човекову слободу и одговорност, и отуда нема места оном добро познатом пасивном ставу који, са позиција немоћи, препушта судбину створеног света искључиво Божијој интервенцији. И као што ћемо при коначном сусрету са васкрслим Господом положити рачун о томе шта смо урадили са сопственим животом и са животом ближњих, тако ћемо исто положити рачун и о томе шта смо урадили са повереном нам творевином.
      Оно што смо дужни да знамо јесте да творевина није наша својина, него својина Божија. А човек, опет, није на првом месту потрошач, него свештеник творевине, тј. онај који творевину приноси творцу, и чинећи то он је ослобађа од њених ограничења и омогућава јој да постоји на истински начин, тј. у вечној заједници са живим Богом. Јер, свештеник приноси творевину Богу не да ова остане онаква каква је и била, наиме било недовршена било изопачена грехом, него да тек постане оно што уистину јесте. Тако је задатак човеков не само да очува творевину онаквом каква је (како би хтели многи савремени еколози, чије су намере добре али теологија мршава), него да је унапреди и усаврши приносећи је творцу, пошто истина света није оно што видимо, него оно што ће доћи на крају. Стога је човек дужан да освећује материјални свет (ствар толико уобичајена у Православној цркви).
      Сада је јасно да хришћанско становиште о проблему животне средине избегава две крајности — Сцилу похлепног и немилосрдног експлоатисања природе, и Харибду поштовања природе као неког божанства. Наравно, природу треба да поштујемо, али не као самодовољно божанство, него као Божију творевину коју нам је дао да је употребљавамо (али не и злоупотребљавамо), да нам буде дом (а не непријатељско окружење), и да је непрестано приносимо њеном и нашем творцу.
      Питање сигурности
      Имајући на уму с једне стране пало стање како човека тако и природе, а с друге често (мада не и искључиво) погрешан и не ретко опасан правац који је узела модерна наука, није ли природно запитати се — какву сигурност може тражити човек у таквом једном свету. Од момента свога рођења, или још пре, од тренутка свога зачетка, човек је изложен несигурности. Није сигурно ни да ли ће дочекати дан свога рођења, ни да ли ће се родити здрав и читав, ни да ли ће га родитељи прихватити. Није сигурно ни да ли ће расти нормално, ни да ли ће увек имати да једе и да се обуче, ни да ли ће научити да чита и да пише. Није сигурно ни да ли ће стати на своје ноге, ни да ли ће моћи да прехрани своју породицу (ако буде имао среће да је има). Није сигурно ни да ли ће моћи да заштити себе и своју децу од најразноврснијих искушења овога света (материјалне беде и духовних странпутица). Није сигурно ни да ли ће он и његова деца преживети неко педагошко бомбардовање, или ће скончати као колатерална штета. Није сигурно ни да ли ће се икада сусрести са живим Богом. Једино што је потпуно сигурно и извесно јесте да ће умрети. Смрт је једина извесност човекове несигурне егзистенције.
      Но, хришћанска традиција нас не оставља у овом безизлазу сурове суочености са смрћу као са једином неминовношћу, него нас просвећује познањем барем два типа смрти. Постоји, наиме, како по речима самога Богочовека, тако и по двомиленијумском искуству хришћана, како 1) физичка смрт, која се традиционално одређује као одвајање душе од тела (шта то тачно значи, овом приликом нећемо истраживати), тако и 2) духовна смрт, као удаљавање и одвајање човека од Бога. Целокупна хришћанска традиција и Истока и Запада непрестано нас опомиње да оно што треба да нас плаши није физичка смрт, јер је њу Христос победио својим васкрсењем, него искључиво духовна смрт, тј. заборав Бога. Јер, будући да смо, као и васцела творевина, љубављу Божијом приведени у постојање из не-бића, и да се у постојању одржавамо том истом љубављу Божијом, а не својим сопственим силама, одвајање од Бога равно је смрти, тј. претњи повратком у не­биће.
      Имајући на уму ово разликовање, лакше ћемо схватити да је само онај ко је духовно мртав у стању и да немилосрдно експлоатише природу и да наноси физичку смрт другима (као, на пример, у недавном случају такозваног рата Нато пакта против Срба, који је у ствари био обичан ваздушни линч).
      Чињеница је да је човек створен слободним. И ако није слободан, онда уопште и није човек. Но, такође је чињеница да ова слобода често производи зло. То је стога што је зло производ слободе без љубави. Отуда слобода и љубав увек морају ићи руку под руку. У сваком другом случају слобода је опасна (деструктивна или самодеструктивна, свеједно). А ако човек одвоји себе од Бога и тиме пресече везу љубави која једина уводи у вечност, па себе схвати као самодовољно, аутономно биће, тада ништа не стоји на његовом путу злоупотребе сопствене слободе. Заиста, ако Бога нема, све је дозвољено.

      Ајси и Сот
      Закључак
      Потрага за човековом сигурношћу и за очувањем животне средине води нас закључку да једино човек који се боји могућности духовне смрти у потпуности схвата смисао и вредност живота. Он је свестан да је његов живот, сâмо његово постојање, дар Божији, и да у томе нема ничега саморазумљивог. Он такође схвата да је васцела природа то исто — дар Божије слободне љубави. Отуда он, тиме што поштује природу и друге људе, уједно поштује и њиховог творца, и не жели да одвоји себе од њега, тј. не жели да духовно умре, наносећи зло било животној средини било људима. Једино негујући такав менталитет можемо се надати да ћемо бити кадри да играмо ону улогу коју нам је Бог назначио — да будемо владари и свештеници творевине и њена једина нада за вечни живот у долазећем царству Божијем. Сигурност за којом у овом животу непрестано тежимо постоји једино у царству Божијем, а овде и сада једино у мери у којој успевамо да будуће царство учинимо присутним у нашим животима, као што то и чинимо нпр. (мада не и једино) у литургији. И заиста, оприсутњивање будућности је основни човеков задатак, а развијање литургијског, тј. за све и сва благодарећег менталитета, најбољи је метод за постизање овога, човека једино достојног, циља.
       
      Извор: Владан Перишић, Са теолошке тачке гледишта, Београд: ПБФ–ИТИ, 2010, 112–117.

    • Од Поуке.орг инфо,
      Стара је хришћанска истина, на којој инсистира и Достојевски, да себе треба да сматрамо мање или више одговорнима за све што се збива. Одговорни смо када деламо и, ништа мање, одговорни смо када не деламо. Одговорни смо самом чињеницом да смо људска бића, што значи слободни и према томе опасни, подједнако по друге и по животну средину. Постоје многи видови одговорности, који могу привући нашу пажњу, али ће овде бити речи само о одговорности науке и религије, и то с обзиром на животну средину.
      Одговорност науке
      На први поглед, чини се неодговорним говорити о одговорности науке у свету у којем влада уверење да је наука нешто што води искључиво у напредак, благостање, превазилажење патњи, друштвену и сваку другу сигурност и, коначно, у општу срећу. Говорити против науке — није ли то нека врста савременог богохуљења?
      Међутим, ја немам намеру да говорим против науке. Нити се суштина било којег проблема може сагледати, а још мање решити, простим изјашњавањем за или против. Напротив, ради се о томе да ако желимо да разумемо корене наше садашње ситуације — природа савремене науке не би требало да остане необјашњена.
      Размотримо, стога, прво тврђење које ће допринети њеном објашњењу: наука никада није независна од својих метафизичких претпоставки, било да је тога свесна или не. Свака научна теорија претпоставља и подразумева извесна философска уверења. И не ради се овде о томе да научници паралелно са својом науком изучавају и философију, него о томе да остаје чињеница да они одређена философска уверења усвајају усвајајући одређене научне теорије, а не неке друге, или још тачније — усвајајући одређене научне методе, па чак и сам начин постављања питања. У процесу њиховог учења и образовања метафизичко учење није разлучено, нити се може у потпуности разлучити, од научног које је на њему засновано, тако да научници могу живети, а најчешће и живе, у лажном уверењу да су ставови њихове науке вредносно или философски неутрални.
      Које је, дакле, то философско или метафизичко учење које стоји у темељима савремене науке? Ствар није лака, јер није у питању само једно метафизичко становиште, већ неколико и то испреплетених. Али, с обзиром на наш проблем, елемент који је сигурно уграђен у темеље како модерне тако и савремене науке јесте уверење да је свет нешто смодовољно, тј. да постоји сам по себи, независно од Бога. И ако је свет, природа у целини, одвојена од сваке везе са Богом, од сваког учешћа у божанским енергијама, тада од ње остаје само мртва ствар према којој не можемо имати никакво поштовање. (Узгред буди речено, историја тога одвајања вредна је подробнијег проучавања). И шта, уосталом, значи рећи, како се то обично и каже, да је савремена наука позитивна? У светлости управо изнетог тврђења, ништа друго до да проучава појаве и догађаје материјалног света пошто их је претходно (философијом коју свесно или несвесно усваја) лишила сваке светости и сваке повезаности са творцем. Оно што после тога остаје за проучавање је гола материја чије су једине особине „простирање“ и „кретање“, како је то дефинисао још Декарт. Отуда се цео физички свет сматра једном бездушном, мртвом материјом којом управљају механички закони. И ако такав свет постоји независно од Бога, онда имамо право да га сецирамо и искоришћавамо без икаквог довођења у везу са Богом. Дакле, претпоставка савремене науке је непоседовање свештеног гледања на природу, тј. обесвећење природе, и стога уверење да се ствари могу схватити без остатка не доводећи их ни у какву везу са Богом.
      Но, начин на који човек поима свет можда не говори толико о свету, колико о самом човеку, јер начин на који видимо спољашњи свет одсликава, у ствари, наш унутрашњи свет. Отуда ми природу видимо као нешто што постоји независно од Бога, јер и за себе мислимо да постојимо независно од Бога. И баш то је највећи грех (= промашај) савременог човека — што мисли да може бити човек без икакве везе са Богом. Очигледно: обезбожење човека неизбежно је праћено обесвећењем природе.
      Међутим, ако човек мисли и поступа као да Бог не постоји, онда он мисли и твори једну лаж. А то, опет, чини да живи једну лаж, тј. оно што је лишено стварности. А стварност је да је човек биће које живи захваљујући свом учешћу у Богу као извору живота. Сама идеја човека имплицира Бога, тј. подразумева однос према Богу, везу са Богом.
      А што се тиче творевине (јер то је термин коме хришћани даје предност над терминима „свет“ или „космос“), на њу, пре свега, треба гледати као на област у којој се могу открити динамичке енергије Божије. И не можемо ићи даље узимајући здраво за готово ово исходиште модерне науке — да природа нема ништа са Богом. Не, пошто смо схватили куда оно води, поготово у рату, али и у миру, подједнако и човека и природу. Јер, ако нема Бога, онда је све дозвољено.
      Одговорност религије
      С друге стране, могло би се приговорити самом покушају да се говори о одговорности религије у свету који је огрезао у моралну кризу. Није ли управо религија та која га стално опомиње на заборављене моралне норме и исправно владање? Но, на несрећу, недостатак религије (барем када је у питању хришћанство — а за ову прилику прихватимо да хришћанство јесте религија), изгледа да је управо у томе што је лично искуство живога Бога заменилаовим или оним етичким кодексом, а веру као питање живота и смрти, заменила је пијетизмом и сладуњавим сентиментализмом. На тај начин нагласак је померен са човека као иконе Божије обдарене слободом и одговорне за Божију творевину, на човека обдареног емоцијама и осећајем за морал, који зато мора да испуњава извесне моралне обавезе. Могло би се упитати — зашто је правилно схватање човека не само значајно, него и суштинско, за разумевање и ваљано решење проблема животне средине. Одговор би требало да буде очигледан из онога што следи.
      Хришћанство нас учи да је човек створење, али посебно, створено „по икони и подобију Божијем“. Према светим оцима, то значи да је човек слободна личност. Човеку је била назначена улога да буде карика која ће повезивати творевину са Богом и тиме је уводити у вечно постојање. Јер, све што се не повеже са Богом, јединим извором непропадљивости и вечнобитија, осуђено је на пропаст. Стога је човекова одговорност за спасење васцеле творевине огромна и пресудна и није нешто што нам собом доноси тек еколошка криза савременог света, него нешто што је уграђено у само биће човеково, нешто са чиме је Бог рачунао приликом стварања човека.
      Створивши свет Бог га предаје човеку да га „обрађује и чува“ (Пост 2, 15), а не да га небригом занемари или похлепом искористи и одбаци. Предајући творевину човековом старању Бог је рачунао на човекову слободу и одговорност, и отуда нема места оном добро познатом пасивном ставу који, са позиција немоћи, препушта судбину створеног света искључиво Божијој интервенцији. И као што ћемо при коначном сусрету са васкрслим Господом положити рачун о томе шта смо урадили са сопственим животом и са животом ближњих, тако ћемо исто положити рачун и о томе шта смо урадили са повереном нам творевином.
      Оно што смо дужни да знамо јесте да творевина није наша својина, него својина Божија. А човек, опет, није на првом месту потрошач, него свештеник творевине, тј. онај који творевину приноси творцу, и чинећи то он је ослобађа од њених ограничења и омогућава јој да постоји на истински начин, тј. у вечној заједници са живим Богом. Јер, свештеник приноси творевину Богу не да ова остане онаква каква је и била, наиме било недовршена било изопачена грехом, него да тек постане оно што уистину јесте. Тако је задатак човеков не само да очува творевину онаквом каква је (како би хтели многи савремени еколози, чије су намере добре али теологија мршава), него да је унапреди и усаврши приносећи је творцу, пошто истина света није оно што видимо, него оно што ће доћи на крају. Стога је човек дужан да освећује материјални свет (ствар толико уобичајена у Православној цркви).
      Сада је јасно да хришћанско становиште о проблему животне средине избегава две крајности — Сцилу похлепног и немилосрдног експлоатисања природе, и Харибду поштовања природе као неког божанства. Наравно, природу треба да поштујемо, али не као самодовољно божанство, него као Божију творевину коју нам је дао да је употребљавамо (али не и злоупотребљавамо), да нам буде дом (а не непријатељско окружење), и да је непрестано приносимо њеном и нашем творцу.
      Питање сигурности
      Имајући на уму с једне стране пало стање како човека тако и природе, а с друге често (мада не и искључиво) погрешан и не ретко опасан правац који је узела модерна наука, није ли природно запитати се — какву сигурност може тражити човек у таквом једном свету. Од момента свога рођења, или још пре, од тренутка свога зачетка, човек је изложен несигурности. Није сигурно ни да ли ће дочекати дан свога рођења, ни да ли ће се родити здрав и читав, ни да ли ће га родитељи прихватити. Није сигурно ни да ли ће расти нормално, ни да ли ће увек имати да једе и да се обуче, ни да ли ће научити да чита и да пише. Није сигурно ни да ли ће стати на своје ноге, ни да ли ће моћи да прехрани своју породицу (ако буде имао среће да је има). Није сигурно ни да ли ће моћи да заштити себе и своју децу од најразноврснијих искушења овога света (материјалне беде и духовних странпутица). Није сигурно ни да ли ће он и његова деца преживети неко педагошко бомбардовање, или ће скончати као колатерална штета. Није сигурно ни да ли ће се икада сусрести са живим Богом. Једино што је потпуно сигурно и извесно јесте да ће умрети. Смрт је једина извесност човекове несигурне егзистенције.
      Но, хришћанска традиција нас не оставља у овом безизлазу сурове суочености са смрћу као са једином неминовношћу, него нас просвећује познањем барем два типа смрти. Постоји, наиме, како по речима самога Богочовека, тако и по двомиленијумском искуству хришћана, како 1) физичка смрт, која се традиционално одређује као одвајање душе од тела (шта то тачно значи, овом приликом нећемо истраживати), тако и 2) духовна смрт, као удаљавање и одвајање човека од Бога. Целокупна хришћанска традиција и Истока и Запада непрестано нас опомиње да оно што треба да нас плаши није физичка смрт, јер је њу Христос победио својим васкрсењем, него искључиво духовна смрт, тј. заборав Бога. Јер, будући да смо, као и васцела творевина, љубављу Божијом приведени у постојање из не-бића, и да се у постојању одржавамо том истом љубављу Божијом, а не својим сопственим силама, одвајање од Бога равно је смрти, тј. претњи повратком у не­биће.
      Имајући на уму ово разликовање, лакше ћемо схватити да је само онај ко је духовно мртав у стању и да немилосрдно експлоатише природу и да наноси физичку смрт другима (као, на пример, у недавном случају такозваног рата Нато пакта против Срба, који је у ствари био обичан ваздушни линч).
      Чињеница је да је човек створен слободним. И ако није слободан, онда уопште и није човек. Но, такође је чињеница да ова слобода често производи зло. То је стога што је зло производ слободе без љубави. Отуда слобода и љубав увек морају ићи руку под руку. У сваком другом случају слобода је опасна (деструктивна или самодеструктивна, свеједно). А ако човек одвоји себе од Бога и тиме пресече везу љубави која једина уводи у вечност, па себе схвати као самодовољно, аутономно биће, тада ништа не стоји на његовом путу злоупотребе сопствене слободе. Заиста, ако Бога нема, све је дозвољено.

      Ајси и Сот
      Закључак
      Потрага за човековом сигурношћу и за очувањем животне средине води нас закључку да једино човек који се боји могућности духовне смрти у потпуности схвата смисао и вредност живота. Он је свестан да је његов живот, сâмо његово постојање, дар Божији, и да у томе нема ничега саморазумљивог. Он такође схвата да је васцела природа то исто — дар Божије слободне љубави. Отуда он, тиме што поштује природу и друге људе, уједно поштује и њиховог творца, и не жели да одвоји себе од њега, тј. не жели да духовно умре, наносећи зло било животној средини било људима. Једино негујући такав менталитет можемо се надати да ћемо бити кадри да играмо ону улогу коју нам је Бог назначио — да будемо владари и свештеници творевине и њена једина нада за вечни живот у долазећем царству Божијем. Сигурност за којом у овом животу непрестано тежимо постоји једино у царству Божијем, а овде и сада једино у мери у којој успевамо да будуће царство учинимо присутним у нашим животима, као што то и чинимо нпр. (мада не и једино) у литургији. И заиста, оприсутњивање будућности је основни човеков задатак, а развијање литургијског, тј. за све и сва благодарећег менталитета, најбољи је метод за постизање овога, човека једино достојног, циља.
       
      Извор: Владан Перишић, Са теолошке тачке гледишта, Београд: ПБФ–ИТИ, 2010, 112–117.


      View full Странице
×
×
  • Create New...