Jump to content
Милан Ракић

Kultni film "Valter brani Sarajevo" dobija svoj muzej

Оцени ову тему

Recommended Posts

U Sarajevu će se 6. aprila otvoriti muzej "Valter brani Sarajevo", inspirisan legendarnim filmom Fahrudina Šibe Krvavca. Muzej će se nalaziti u ulici Džentića Čikma, iza pijace Markale.

cd_dvd_valter_brani_sarajevo_(walter_def

To je mala poslovna zgrada u vlasništvu "Filmskog centra Sarajevo" (FCS). Sam prostor ima istorijski značaj za domaću kinematografiju, jer su se tu nekada nalazile velike producentske kuće "Bosna film" i "Sutjeska film".

Režiser, filmski producent i direktor FCS Jasmin Duraković idejni je tvorac i pokretač ovog projekta, a za Buka magazin pobliže objašnjava detalje vezane za muzej. 

"Radi se scenografskom muzeju. Tu su elementi muzeja voštanih figura, rekvizita, zvučna kulisa, multimedija. Planiramo da radimo i digitalne aplikacije muzeja, geomaping lokacija na kojima je sniman film i turu Valter brani Sarajevo. Dakle, filmski muzej u pravom smislu te riječi", kazao je Duraković.

On je prije nešto više od godinu dana imenovan za direktora FCS-a. U tom trenutku, bilo je to potpuno raspadnuto javno preduzeće sa ogromnim dugovanjima, radnicima koji nisu dobili plate više od tri godine, isključenom strujom, vodom i grijanjem. 

595fc9de-0864-4585-b021-54ab0a0a0a7e-jas

"Krenuli smo sanaciju stanja u firmi i sada, nakon godinu dana, mogu da kažem da smo u tome uspjeli. Sretne okolnosti za ovaj projekat su bile činjenice da je Fimski centar Sarajevo vlasnik prava na ovaj film, da je registriran i za muzejsku djetnost i da je imao prostor u centru Sarajeva podesan za jedan ovakav projekat. Ideju smo razvijali preko 6 mjeseci, a oko Nove godine, nakon što smo uspješno završili godinu, sanirali smo dugove i ostvarili određenu dobit, te ušli u realizaciju ovoga projekta.  Moram da naglasim da je FCS takav rezultat ponajviše ostvario zahvaljujući svojim aktivnostima na tržištu", objasnio je Duraković.

Projekat je započeo i najvećim dijelom finansirao FCS, a u završnoj fazi za podršku projektu javili su se Grad Sarajevo i Tuiristička zajednica Kantona Sarajevo.

"Mislim da je ovaj projekat značajan za Sarajevo i BiH. On ima kulturološki značaj, održava kulturu sjećanja na vrijeme antifašizma u Drugom svjetskom ratu, ali i brine o velikim imenima i djelima naše kulturne i umjetničke prošlosti. S druge strane, može imati i turistički potencijal, te pokazuje da kulturna baština nije mrtva stvar, nego da može imati i tržišnu i ekonomsku vrijednost. Inače, smatram da je veza između filmske industrije i turizma poptuno logična i da ta veza može puno značiti za razvoj kreativne industrije na ovim prostorima", naglasio je naš sagovornik.

Krvavac je među najvećim ex-Yu režiserima

Durakovića je početkom devedesetih godina kao mladog novinara, negdje pred sami rat, pozvao pisac Midhat Ajanović da učestvuje kao filmski kritičar u anketi o najboljim domaćim filmovima svih vremena. 

"Kako je tada, za razliku od današnjeg vremena, bilo sasvim dovoljno ljudi od pera u BiH koji su pisali o filmu, čitava stvar je imala i te kako smisla. Rezultate ankete je objavila "Nedjelja", prestižno sedmično izdanje u okviru "Oslobođenja", što je akciji dalo na značaju. Prvi film na toj listi bio je film "Sjećaš li se Dolly Bell", što nije bilo ni za koga iznenađenje, jer Kusturica je već bio dobitnik svih velikih svjetskih nagrada i neki od njegovih filmova morao je pobijediti. Međutim, drugo mjesto za film "Most" Hajrudina Šibe Krvavca bilo je iznenađenje za ovdašnju javnost. Osim za nas koji smo glasali za taj film", prisjetio se Duraković i dodao da su u to vrijeme u Sarajevu neki drugi autori bili na puno većoj cijeni, koji su radili tzv. ozbiljne umjetničke filmove, a Fahrudin Krvavec je snimao  žanrovski vrlo određene akcione trilere. Duraković je mišljenja da zbog toga Krvavca njegova generacija nije smatrala ozbiljnim filmskim autorom. 

"U tom smislu je anketa koju su inicirali Ajanović i Gordan Bobinac bila prekretnička, a i ja sam, kao jedan od onih koji je dao svoj glas za Šibine filmove, osjećao kako se radi važna stvar za tretman tog autora.  U to vrijeme sam puno o njemu pisao, a i termin "partizanski vestern", uz koji se danas vežu njegovi filmovi, došao je od te naše grupe koja je Šibu tada proglasila jednim od najvećih filmskih autora u BiH uopće. Ako Hajrudina Krvavca gledamo kroz prizmu tzv. teorije autora koji su promovirali veliki francuski kritičari i sinaeasti Francois Triffaut i Jean-Luc Godard, onda je on možda naš najveći filmski autor. Stil, jezik, žanr, kanon, teme, junaci, dijalozi – u svemu je pokazao autorsku dosljednost koja velike reditelje čini istinskim autorima", naglasio je Duraković.

Muzej%203.jpg

Ovaj filmadžija imao je priliku da prije rata upozna glumca koji je tumačio glavni lik fima "Valter brani Sarajevo", Batu Živojinovića, i  tada je spoznao da se radi o velikom umjetniku i čovjeku. U neku ruku, ovaj film je spojnica između Srbije i BiH jer najveći srbijanski glumac glavni je lik u jednom od najboljih bh. filmova svih vremena.

"Ne znam koliko jedan muzej može doprinijeti normalizaciji odnosa dvije države, ali je činjenica da ovaj film spaja ljude iz ove dvije danas samostalne države, a nekad ljude iz iste zemlje.  Producent filma je bio "Bosna film", reditelj Hajrudin Šiba Kravac, a većina glavnih glumaca iz Srbije. Zato su ljudi iz BiH i Srbije, ali i čitavog prostora bivše Jugoslavije, duhovno i emotivno vezani za ovaj film. Na neki način, taj film je dio našeg kolektivnog pamćenja i kulturnog identiteta. Po  meni treba tako i da ostane. Na otvaranje dolazi puno filmskih radnika iz svih centara bivše Jugoslavije, kao i članovi porodica nekih od glavnih aktera filma. Dobro su došli i čast nam je da budu tu sa nama prilikom otvaranja", kazao je Duraković.

BiH film u nezavidnom položaju

Direktor FCS-a tvrdi da je stanje bh.. kinematografije jako loše, jer nemamo velike produkcije, te da je zakonski to jako neuređena oblast.

"Medijsko okruženje, i javne i privatne tv stanice, je ignorantsko i vrlo često neprijateljsko prema domaćoj kinematografiji. To je bio i glavni razlog zašto sam pristao da budem direktor Filmskog centra Sarajevo. Cilj nam je da kroz ovu instituciju javno zagovaramo novi zakon o kinematografiji donošenjem Uredbe o poticajima investicijama stranih fimskih producenta u BiH i druge mjere koje će doprinijeti poboljšanju stanja u filmskoj industriji BiH. Teško ide, jer kod političara imamo jedan potpuni autizam kad je kultura i umjetnost u pitanju", sa žaljenjem je zaključio Duraković.

Ipak, on vjeruje da bh. kinematografija ima budućnost.

"Ovo je zemlja talentiranih autora, ima dobre priče o sebi  i u sebi. Glupa je zemlja i političari u njoj koji to ne vide i ne žele da koriste za opće dobro, pa čak i za svoje političke ciljeve", kazao je Duraković na kraju razgovora.

Ernest BUČINSKI

buka-logo.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Dominika,
      Film trajući skoro pola sata u mitropolitu Ladakijje u Siriji Jovanu (Mansur), kojeg mnogo smatra da je svetac. Umro je prosle godine u aprilu. Film je na arapskom, ali ima titlova na engleskom.
       
    • Од Милан Ракић,
      Pomoćnik gradonačelnika Beograda Goran Vesić (koji je, kako saznajemo danas, u vojsci bio vazduhoplovni novinar) u današnjoj kolumni u dnevnim novinama Politika iznosi predlog da grad Beograd „preuzme“ Muzej vazduhoplovstva na Aerodromu Nikola Tesla.

      On je još eksplicitnije formulisao svoju nameru u gostovanju na Studiju B u jutarnjem programu „Beograde, dobro jutro“. Voditeljka je nakon odgovaranja pomoćnika gradonačelnika na pitanja o funkcionisanju grada započela segment konstatacijom da je postojala navodna kampanja na društvenim mrežama da „Goran Vesić želi da zatvori Muzej vazduhoplovstva“. Vesić je, uz konstataciju da on ne može da ga zatvori jer je on u vlasništvu Ministarstva odbrane, na ovu aktuelizaciju odgovorio:
      – Hoću da ga preuzmem, hoću od njega da napravim svetsku atrakciju. – rekao je Vesić uz prepričavanje svoje današnje kolumne pri čemu je prikazao solidno znanje vazduhoplovne istorije uz nekoliko bizarnih konstatacija: „da ne postoji aerodrom na svetu koji ima muzej tako blizu“ i da „postoji srpska a ne postoji istorija slovenačke ili hrvatske avijacije“.
      Nedugo nakon postavljanja novog načelnika nova ideja pomoćnika gradonačelnika Vesić je u razgovoru sa voditeljkom zatim istakao da misli da on treba da pripadne gradu ili državi i ispravno konstatujući da on nije samo „vojni“ muzej. Ponovio je interesantnu formulaciju da je vreme da se grad „zahvali vojsci“ na „čuvanju“ muzeja.
      Tajming današnje medijske aktuelizacije ove ideje (uz objavljenu kolumnu i ponavljanje teme u jutarnjem programu) je interesantan budući da je, kako Tango Six saznaje, pre nekoliko nedelja Ministarstvo odbrane postavilo novog v.d. načelnika Muzeja vazduhoplovstva.
      Tango Six je već nekoliko godina izveštavao o moralnom i fizičkom propadanju Muzeja vazduhoplovstva uz detaljnu hroniku sabotaža od strane gotovo svakog rukovodećeg lica ili donosioca ideje preporoda. Ovu epopeju gluposti i egzaktne dokaze da Srbija ne zaslužuje da ima Muzej vazduhoplovstva možete pročitati na jednom mestu ovde.

      Goran Vesić: "Hoću da preuzmem Muzej vazduhoplovstva" - Tango Six
      TANGOSIX.RS Pomoćnik gradonačelnika Beograda Goran Vesić (koji je, kako... iv модул
    • Од Blaža Željko,
      Upravo odgledah po N-ti put film "Crimson Tide" sa Denzil Vošingtonom i Džin Hekmanom u glavnim rolama ..te mislim da film po genijalnosti i važnosti teme treba da se nađe i u teološkim školama (premda se Bog ne spominje implicitno .. ali ljudi su Njegove ikone!!). Puno puta sam razmišljao da je ovo delo napravio neko sa dubokim gledištima o pojmu hijerarhije i subordinacije kao prevažnim elemetnima svakog društva; svake zajednice, a tek nedavno doznah da je to ekranizovani i za nešto detalja modifikovani istiniti događaj sa ruske podmornice iz vremena kubanske krize 1962. godine! To se u filmu čak i spominje na jednom mestu. Naime, došlo je u ovoj ekranizaciji do pucanja lanca komande na američkoj nuklearnoj podmornici! Pojavile su se u vrhu između dva keptana (koji jedan bez drugog ne mogu da donesu izvršnu odluku) dva oprečna viđenja situacije na brodu, usled pucanja i prestanka komunikacije sa spoljnjim svetom, a trebalo je u kontekstu radnje filma da izvrše nuklerani udar na Moskvu i dalje širom Rusije. Posledice (prekrasno opisane na kraju filma) su bile te da se sistem urušio; da je u tren oka došlo do podvojenosti između posade broda na granici oružanog sukoba!
      Film je dakle zadro do same srži u pojmove, prevažne u Crkvenom svetu, hijerarhije, poslušnosti i subordinacije i otvorio pitanja na koja je teško naći odgovor .. tako da i film završava sa tom dilemom?! Ali ono što je nedvosmisleno kroz priču (što je vertikala u svakom smislu) je to da bez hijerarhije nema ničega zdravog ni u jednoj zajednici! Samo one zajednice ili kolektiviteti, od najmanjih što su manastiri, četa vojske ili policije do većih što su države, koji imaju jasnu "kičmenu strukturu", tj. hijerarhiju, opstaju i čine zdravu sredinu! Tamo gde je demokratija to razjela pojavile su se struje, stranke, usitnjavanja, apsolutna disharmonija .. jer hijerarhija je temelj harmonije. I u muzičkom svetu je to isto - dok stoje u hijerarhiji tonovi čine harmoniju, akorde i njihova kretanja. Kad svi tonovi krenu po svome ili pokažu težnju da budu "dominanta" dolazi do apsolutne buke besmisla; do, kako rekoh, bolne disharmonije. 
      Šta se to desilo na ruskoj podmornici davne 62. godine? Naime, besneo je hladni rat; Ameri razmeštali svoj raketni štit po Evropi i bliskom istoku! Hruščov pokušao da uzvrati i u nekoliko navrata već dopremio nuklerne rakete kod Kastra! Međutim ubrzo te akcije budu provaljene; Kenedi naredi tzv. karantin Atlantika oko Kube sa ciljem da spreči dalje dopremanje ovog oružja. U pratnji ruskih brodova bila je i spomenuta nuklearna podmornica no Amerikanci je nanjuše i manevarskim podvodnim bombama krenu da je primoraju da izroni. Tu je došlo do koplapsa i svet nikada kasnije kao tada nije bio na ivici nuklearnog armagedona. Naime, Amerikanci obaveste Moskvu da na podmornicu bacaju bombe koje nemaju snagu bojevih i mogu da naprave malu štetu na plovilu ali iz Moskve ta vest nikada nije stigla do mornara!!! Slušajući buku oko sebe i "slepi i gluvi" zbog nedostatka komunikacije, a u kontekstu odnosa koji su bili pred pucanje, osoblje podmornice je bilo ubeđeno da je počeo rat -  nuklearni! Prva naredba je bila da se jedna raketa (jača od hirošimske) pošalje na nosač aviona udaljen nekoliko kilometara; a zatim da se napadnu američki gradovi. 
      "Šta bi bilo kad bi bilo"!? Možemo ovde sada otpevati zahvalni tropar Gospodu i molitveno spomenuti Vasilia Arkipova (to ime dobro pamtiti), čoveka koji je (najdublje verujem uz neku Božiju intervenciju) sprečio najgora moguća stradanja širom planete! On je naime bio jedan od tri kapetana podmornice a protokol je nalagao da pristanak za lansiranje moraju dati sva tri visoka oficira! Dvojica su bila "za" ali on je iz istih razloga nedostatka komunikacije opisanih u filmu rekao "njet" .. i od tog se vojnog udara odustalo! Dalje je sve istorija! 
      Mnogi ljudi iz sveta se sa pijetetom sećaju Vasilia; blagodarni su mu jer je tog trenukta samo u njegovim rukama bilo na stotine miliona života američkih građana i gradova .. i naravno uzvratno kao odmazda stotine miliona što ruskih što evropskih života; u stvari kasnije zbog radijacije i života svega živog na svetu. Ja sam tada imao svega sedam meseci .. i evo molitveno blagodarim ovom čoveku, a mislim da bi ga se i Crkva na neki način morala sećati i posvetiti mu dan bar za neku vrstu pomeni bez obzira na njegovo životno opredeljenje .. jer Duh Božiji diše gde On hoće; npr. dan kada je umro u avgustu 1998. godine. Moramo se sećati ovakvih ljudi. 
      No ostaje dilema koju i spomenuti film postavlja na kraju: kako to da je narušen lanac komande spasao čovečanstvo teške patnje?! Odgovor je teško naći; projavljuje se odjednom u igri slobodno ljudsko uverenje koje se ne može prezreti .. ali u suštini i u filmu i ustvarnosti taj lanac i nije bio poptun. On je bez komunikacije već nepostojeći i Arkipov (kao i Denzil u Crimson Tide) nije hteo da potvrđuje nešto čega nema! Tako mala dilema a u srži je od velike istorijske važnosti. Nije dakle reč o pokidanoj vertikali komande, o neposlušnosti ili pobuni, već o nepostojećoj stvari kojoj kao ljudi nisu dali pristanak premda suva slova zakona i pravila službe, kao čiste formalnosti, govore nešto drugo.
      Dakle najtoplija preporuka da se film "Crimson tide" krajnje ozbiljno pogleda i da se sa spoznajom drame koja se tu odvija (po slici stvarnih dešavanja) oda pošta onima koji pod pritiskom donose prevažne odluke.
       
      Vasilijeva fotografija iz tog perioda

    • Од Милан Ракић,
      Dan nakon emitovanja poslednje epizode najskuplje igrane serije svih vremena „Game of Thrones“ gotovo da ne postoji medij koji nije iskoristio njenu popularnost da se ogrebe o klik.

      Zbog čega bi Tango Six bio drugačiji?
      Na žalost, nisam gledao ni jednu epizodu pomenutog fantazijskog spektakla a pored (letećih) zmajeva ne postoji verovatno ništa što bi #GoT moglo spojiti sa avijacijom.
      Sa druge strane, trenutno se na istoj internet lokaciji (on-demand video servisu HBO Go) emituje izuzetna serija koja ima veze sa vazduhoplovima, njihovom možda najhumanijom upotrebom u modernoj istoriji, Muzejem vazduhoplovstva na Surčinu ali i koncesionarom beogradskog aerodroma Nikola Tesla.
      „Černobilj“
      Prvobitni „Sarkofag“ koji su izgradili herojski „likvidatori“ / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Serija jednostavnog naziva u pet nastavaka priča priču o najvećoj mirnodopskoj nuklearnoj havariji na vizuelno i dramaturški gotovo savršen način. Kao američko-britanska koprodukcija snimana je u Litvaniji (zbog najvećih pruženih finansijskih olakšica za snimanje u konkurenciji drugih Soviet-like zemalja) od strane reditelja koji je režirao nekoliko epizoda serije „Breaking Bad“ i scenariste koji u svojoj biografiji, između ostalog, ima i poslednja dva nastavka filmskog serijala „Hangover“.
      Vilnius idealno glumi Pripjat (reditelj je u postprodukciji menjao prozore na zgradama jer su štrčali iz „perioda“), laboratorija izmišljene nuklearne naučnice iz Belorusije ima gotovo sve originalne instrumente i mašine iz osamdesetih, morbidno privlačna pred i post havarijska atmosfera začinjena je detaljima koji vas efektno stavljaju u prvi red možda najveće ljudsko-komunističke greške u istoriji čovečanstva. Ljudski faktor koji je doveo do nesreće (kao i u avijaciji jelte) prilično je komplikovan za objasniti. Serija „Černobilj“ je u prve dve epizode fokusirana na zatucani, tromi i (strukovno) neobrazovani sovijetski aparat koji je negirao, cenzurisao i kasnije zbog spore reakcije sebi na dušu stavio mnogo više ljudskih smrti nego što je to moralo da se desi.
      Pripjat je od 27. aprila 1986. godine grad duhova. Flora i fauna su se preporodile eliminacijom ljudi / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Černobilj je i priča o „maskirovki“ pred drugima. „Glasnost“ je počela nedugo nakon poslednjeg obolelog „likvidatora“ / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six „Bнима́ние, внима́ние…” / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Vreme i dizajn fontova stali su u „Zoni“ / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Drugi deo serije bavi se aspektom priče koji do sada nije bio toliko dramaturški obrađivan osim u dokumentarcima (od kojih preporučujem ovaj, ovaj i ovaj). Herojstvo i nesebično žrtvovanje Rusa, Ukrajinaca i Belorusa u ulozi spasilaca (možda i planete) pod zajedničkim i podjednako apokaliptičnim imenom „likvidatori“ biće tema preostala tri nastavka serije.
      Interesantno je da nije jedino Sovijetski Savez zloupotrebio svoje građane i iskoristio njihovu humanost ne govoreći im koliko raka mogu dobiti u procesu. Ako posle „Černobilja“ poput mene razvijete fetiš ka nuklearnim nesrećama obavezno pogledajte i ovaj dokumentarac o još jednom betonskom sarkofagu koji čuva kancerogeno-toksični otpad. Ovoga puta unutar raja Maršalskih ostrva.
      Muzej (još uvek jedino nekontaminiranih) aviona
      Kada se letelice ostave napolju bez zaštite nekoliko godina a još su i kontaminirane… Redovni čitaoci portala setiće se tada kontroverznog teksta „Muzej prljavih aviona“nastalog uparivanjem fotografija Dragana Trifunovića i mog mišljenja da sve (napolju) propada i izgleda prljavo i zarđalo kao na otpadu. Pet godina kasnije gotovo da se ništa nije promenilo.
      Hrabri černobiljski likvidatori bile su i posade civilnih i vojnih helikoptera Sovijetskog Saveza. Oni su među prvima leteli iznad raznetog jezgra broj 4 reaktora RBMK-1000 neznajući za posledice kojima su bili izloženi. Milovi su tada zasijali. Leteli su Mi-2, Mi-6, Mi-8, ABHO verzija Mi-24R (sa dozimetrom umesto nosnog topa) i Mi-26.
      Mešavina bora, olova i dolomita posipana je danima iz helikoptera iznad „četvorke“, većina posada je preživela ali su mnogi kasnije, poput hiljade drugih, oboljevali.
      U drugoj epizodi serije prikazan je pad jednog od Mi-8 koji se u stvarnom životu dogodio nešto kasnije. Letelica je glavnim rotorom zakačila kran kao što se vidi na originalnom snimku incidenta. Posada nije preživela pad.
      Jednostavna naprava za detaljnu navigaciju koju piloti vezuju oko noge / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Kada su „likvidatori“ završili svoju višemesečnu herojsku operaciju vojna tehnika koja je bila korišćena (uključujući i vazduhoplovnu) ostavljena je kao visoko-kontaminirana na tri placa blizu černobiljske elektrane „Vladimir Ilič Lenjin“. Danas je kroz Pripjat moguće proći uz dozu radijacije koja je ekvivalentna onoj u bilo kojoj svetskoj metropoli (čemu se lično uverio i naš kolega fotograf Uroš Mitrović). Međutim, obilazak i zadržavanje na placevima na kojima možete videti i „nuklearne Milove“ je strogo zabranjeno.
      Ko kaže da zaboravljene, zarđale olupine letelica koje su ostavljene nezaštićene od prirodnih (pa i nuklearnih) elemenata ne mogu izazvati podjednaku (morbidnu doduše) fascinaciju i želju da ih obiđete, dodirnete? Pogledajte sledeće video klipove i kažite da nisu podjednako zanimljivi kao i adekvatno zaštićeni ili restaurirani avioni? Možda je rešenje za Muzej vazduhoplovstva da ga namerno pustimo da propadne? Rezultat možda i ne bi bio toliko različit od današnjeg stanja a možda bi bio dovoljno interesantan i vizuelno prihvatljiv pravim entuzijastima.
      Sarkofag 2.0
      Nakon što su „likvidatori“ završili svoj posao odlučeno je da se razrušeni reaktor broj 4 ogradi velikom čelično-betonskom strukturom koja je nazvana Sarkofag. Ideja je bila da se spreči radioaktivna kontaminacija okoline jer se u „četvorci“ i dalje nalazi zatrpanih oko 200 tona radioaktivnog koriuma, 30 tona kontaminirane prašine i 16 tona uranijuma i plutonijuma.
      Deset godina nakon izgradnje Sarkofaga odlučeno je da je potrebno napraviti trajnije rešenje za narednih 100 godina. Koalicija zemalja prikupila je 2,1 milijarde evra uz pomoć Evropske banke za obnovu i razvoj (od ex-YU zemalja jedino je Slovenija dala pare za ovaj projekat) i izveden je jedan od najspektakularnijih građevinskih projekata u možda najrizičnijem okruženju za rad ikad. Izvođači su bili Vinci Constructions čiji je Vinci Airports koncesionar beogradskog aerodroma „Nikola Tesla“ i kompanija Bouygues koja je izgradila novi terminal zagrebačkog aerodroma.
      Ako su znali da izgrade ovako nešto i osiguraju planetu na barem 100 godina od sledeće nuklearne katastrofe valjda će sprovesti koncesiju „Nikole Tesle“ kako treba u sledećih 25?
       Petar VOJINOVIĆ

    • Од Милан Ракић,
      MUZEJ VAZDUHOPLOVSTVA BEOGRAD JE OTVOREN, IAKO GA JE VLADA NEDAVNO UKINULA. ZAPOSLENI NE ZNAJU KO IM JE TRENUTNI POSLODAVAC, ZNAJU SAMO DA RADE U JEDNOM OD PRVIH DESET MUZEJA NA SVETU TE VRSTE
      Odluka Vlade Srbije o ukidanju Muzeja vazduhoplovstva Beograd izazvala je vidnu reakciju javnosti. Posle niza tekstova u medijima i reakcije Međunarodnog komiteta IKOM-a koja je protiv ovakve odluke, što je podržalo i Muzejsko društvo Srbije, oglasili su se i Ministarstvo odbrane i Ministarstvo kulture da pojasne stav Vlade. Osim malobrojnima, upućenim u višedecenijske probleme ovog muzeja, nejasno je šta se tu zapravo događa. I kakva je uloga Vlade i dva ministarstva u celoj priči. Pogotovo što, iako formalno ukinut, Muzej vazduhoplovstva i dalje radi.
      U prepoznatljivoj staklenoj zgradi, otvorenoj pre 30 godina u blizini beogradskog aerodroma u Surčinu, od samog osnivanja ovog muzeja (vidi okvir) postoje dve institucije – Muzej vazduhoplovstva, civilna ustanova zaštite sa statusom spomenika kulture, i Muzej jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, pod okriljem Ministarstva odbrane. Takođe, među osnivačima Muzeja vazduhoplovstva (vidi okvir) bili su vojne i civilne vazduhoplovne institucije i preduzeća, a osnivački ulozi nikada do kraja nisu utvrđeni. U takvoj situaciji decenijama su postojale tenzije između civilnog i vojnog dela. Ministarstvo odbrane više puta je pokušavalo da preuzme muzej. Odlukom od 15. marta ove godine konačno su i uspeli.
      Osnivači Muzeja
      Državni sekretarijat za narodnu odbranu, Savezna uprava za civilnu vazdušnu plovidbu, Preduzeće za vazdušni saobraćaj JAT, Vazduhoplovni savez Jugoslavije, preduzeća soko, utva, Teleoptik, Kluz, Prva petoletka, Aviogeneks, Pogon za vazdušni saobraćaj Generaleksport, Preduzeće za vazdušni saobraćaj Ineks-Adria Aviopromet, Panadria i Preduzeće za aerodromske usluge Aerodrom Beograd su osnivači Muzeja vazduhoplovstva Beograd.
      Po tvrdnjama Jove Simišića, nekadašnjeg člana UO muzeja ("Danas"), ukupna investiciona sredstva uložena u izgradnju muzeja, prema računovodstvenim podacima, iznosila su 1991. godine 9,5 miliona dolara. Od toga, 56 odsto uložio je SSNO, a civilne vazduhoplovne institucije i preduzeća, uključujući i doprinos samog muzeja – 44 odsto. Međutim, po njegovim rečima, značajni radovi i nabavka dela zemljišta nisu bili uključeni u investicioni program, a obezbeđeni su kroz donacije pojedinih suinvestitora. Posle raspada bivše države, 2002. godine doneta je nova odluka o osnivanju Muzeja vazduhoplovstva koju su potpisali: Savezna uprava za kontrolu letenja – sukl, JAT, Aerodrom Beograd, Prva petoletka – Namenska, Lola – Utva, Aviogeneks, Kluz – padobrani, Teleoptik – žiroskopi dmb-ftmt. Odluku nije potpisalo jedino Ministarstvo odbrane.
      Odlukom Vlade Republike Srbije "Muzej vazduhoplovstva se ukida, jer potrebe za delatnošću ustanove mogu da se zadovolje na racionalniji i efikasniji način. Prava, obaveze, imovinu i arhivsku građu preuzima Ministarstvo odbrane, kao i zaposlene, u skladu sa propisima kojima se reguliše prijem u službu profesionalnih pripadnika Vojske Srbije". Piše i da je "Ministarstvo u obavezi da čuva muzejsku namenu Muzeja vazduhoplovstva kao spomenika kulture".
      Stručna javnost smatra da u ovoj odluci ne postoje garancije da će muzej nastaviti sa radom, kao i da se nigde ne pominju kulturna dobra. Nacionalni komitet IKOM-a Srbije uputio je pismo Ministarstvu kulture. Pozivajući se na Zakon o kulturnim dobrima po kome Ministarstvo odbrane u svojoj nadležnosti nema zaštitu kulturnog nasleđa, pitaju "na koji muzej se prenosi nadležnost zaštite kulturnih dobara Muzeja vazduhoplovstva Beograd koji je ukinut", dodajući da ovo pitanje izaziva u stručnoj javnosti posebnu zabrinutost. Odgovorilo im je Ministarstvo kulture, tvrdeći da cilj odluke Vlade nije trajno ukidanje Muzeja vazduhoplovstva Beograd već njegovo objedinjavanje sa Muzejom jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva u jedinstveni muzej u okviru koga će biti sva kulturna dobra "i da će uprkos činjenici da će ovaj muzej zajedno sa zaposlenima funkcionisati u sastavu Ministarstva odbrane, jedinstveni muzej vazduhoplovstva imati zakonsku obavezu da obavlja delatnost zaštite kulturnih dobara u skladu sa odredbama pomenutog Zakona o kulturnim dobrima. U tom smislu će Ministarstvo kulture i informisanja pružiti svu potrebnu stručnu pomoć na čuvanju i održavanju kulturnih dobara koja se nalaze u ovom muzeju". Oglasilo se i Ministarstvo odbrane, takođe tvrdeći da muzej neće biti zbrisan sa kulturne mape Srbije, niti će kustosi postati potporučnici, kao i da će se muzej finansirati iz budžeta države. Nezvanično se saznaje da će svi zaposleni zadržati svoja radna mesta.
      Jubileji
      Ove godine Muzej vazduhoplovstva obeležava 30 godina od otvaranja zgrade i 60 godina od formiranja prve izložbe. Osnovan je pri komandi ratnog vazduhoplovstva u Zemunu, a prva izložba otvorena je maja 1960. godine na starom beogradskom aerodromu. Izgradnja sadašnje zgrade muzeja, površine 10.700 metara, započeta je sredinom 70-ih prošlog veka, a okončana 1988. Prva stalna izložba otvorena je za javnost sledeće godine, a iste godine arhitekta Ivan Štraus dobio je za projekat zgrade i kompleks Muzeja prestižnu jugoslovensku nagradu za arhitekturu lista "Borba".
      Muzej poseduje više od 200 letelica, od kojih je 60 izloženo. Među najvećim vrednostima kolekcije su primerci nemačkog meseršmita ME-109, engleskih harikena i spitfajera, ruskih jakovljeva JAK-3 i iljušina IL-2, i američkog B-47 tanderbolta, kao i nemački fokevulf 190, ruski JAK-9P i jedini u svetu sačuvani primerak italijanskog lovca Fijat G-50. Muzej vazduhoplovstva je 2013. godine proglašen spomenikom kulture.
      Prošle godine muzej je zabeležio više od 50.000 posetilaca, a od otvaranja posetilo ga je skoro 1,3 miliona ljudi. Smatra se da je među 10 vodećih muzeja ove vrste u svetu.
      Ova najnovija promena vlasnika Muzeja vazduhoplovstva Beograd nije i prva. Zbog nagomilanih problema u ovom muzeju, Vlada je 29. novembra 2016. godine donela Zaključak da preuzima osnivačka prava bez naknade od prethodnih osnivača, i da zadužuje Ministarstvo odbrane da u saradnji sa Ministarstvom kulture i informisanja izradi osnivački akt Muzeja vazduhoplovstva. Zbog čega u protekle više od dve godine to nije urađeno, nema odgovora. Dva ministarstva su imala dovoljno vremena da reše problem, čime bi se izbegao nedavni manevar po kome Ministarstvo odbrane, iako nema zakonske nadležnosti, može da osnuje muzej. Nije jasno ni kako će se realizovati stručna pomoć Ministarstva kulture u vojnoj ustanovi. Takođe, u nedavnoj Vladinoj odluci o ukidanju muzeja kaže se da se delatnost ovog muzeja može ostvariti na racionalniji i efikasniji način. Kako tvrde u Muzeju vazduhoplovstva, ovo je jedini muzej koji nije na budžetu i već decenijama se najvećim delom samofinansira, uz pomoć nekoliko osnivača. Ove tvrdnje su više puta iznosili u javnosti, bez demantija bilo koga iz vlasti.
      Umesto da Ministarstvo kulture i Mi­ni­starstvo odbrane sačine osnivački akt, kako je naložila Vlada, u avgustu 2017. godine ministar odbrane Aleksandar Vulin potpisuje naredbu o ukidanju Muzeja vazduhoplovstva, takođe sa obrazloženjem "da se delatnost muzeja zadovolji na racionalniji i ekonomičniji način". Naređuje se objedinjavanje Muzeja jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva i Muzeja vazduhoplovstva i formiranje jedinstvene vojne ustanove za zaštitu vazduhoplovne baštine u sastavu Ministarstva odbrane. Na zaposlene je vršen pritisak da prođu bezbednosne provere, kako bi mogli da budu zaposleni u Ministarstvu odbrane. Posle niza tekstova u novinama i poslaničkih pitanja u Skupštini, od ove namere se odustalo. U dokumentu od 17. 12. 2018. godine koji je potpisao Bojan Jocić, državni sekretar Ministarstva odbrane piše da su obavljene konsultacije sa ministrom odbrane i da je ministar izneo stav da nije saglasan da se Muzej vazduhoplovstva organizaciono i funkcionalno veže za Ministarstvo odbrane. Nakon toga, počinje javno da se govori da će Muzej vazduhoplovstva preći pod upravu grada Beograda. "Novosti" objavljuju 11. januara ove godine tekst, pozivajući se na vrh beogradske vlasti, da se razmatra prelazak Muzeja vazduhoplovstva pod kapu Grada Beograda čime bi se omogućila obnova i stabilno finansiranje ove ustanove. Treba dodati i da su na čelu ove institucije već petnaestak godina penzionisana vojna lica, i da je Vojska imala i većinu u Upravnom odboru pa je Ministarstvo odbrane i na taj način moglo da utiče na rad muzeja.
      Sve do pre tri meseca, zaposleni su bili ubeđeni da će muzej preći u nadležnost Muzeja grada Beograda. Šta se promenilo, i zašto se od toga odustalo, i zašto je Vlada ukinula muzej 15. marta – nije im jasno. Direktoru su predali i sva dokumenta potrebna za zapošljavanje u Ministarstvu odbrane, većina ih je zbog toga prošla bezbednosne provere. Nekima koji su u poslednjih desetak dana bili kod lekara, saopšteno je da su ostali bez zdravstvenog osiguranja. Zvanično saopštenje šta će biti sa njima (do pisanja ovog teksta) nisu dobili. Samo su dobili nezvanično obaveštenje da i dalje rade kao i do sad. Muzej je znači otvoren za posetioce. Ne zna se da li će na ovaj način biti rešeni problemi koji ih godinama opterećuju, ili je ovo samo još jedna faza decenijske nebrige o ovom muzeju.
      Skandali
      Prema pisanju časopisa "Odbrana" iz 1990. godine (prenosi portal "Tango six") u poslednjih pet godina za sumu od 2,5 miliona dolara prodato je 65 aviona koji nisu u upotrebi. Među najvećim skandalima ubraja se i pokušaj prodaje unikatnih delova aviona lokid P38 lajtning 2011. godine kupcu iz SAD, iako ovaj eksponat ima status zaštićenog kulturnog dobra. Prema pisanju "Kurira", vojni transportni avion antonov AN-12 Srbija je iznajmila bugarskoj kompaniji Sigi er kargo na pet godina, a potom i prodala. Ne zna se kome je otišao novac. Poslednja odluka jednog od direktora muzeja, Predraga Grandića, pre smenjivanja ("Tango six") bila je da sve predmete koji su vezani za NATO bombardovanje 1999. godine ispiše iz inventara Muzeja vazduhoplovstva Beograd i "prebaci" ih u vlasništvo vojnog dela muzeja – Muzeja jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva.
      Slađana DIMITRIJEVIĆ

       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...