Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Драгана Милошевић

Лажни месија и симулација државе!

Оцени ову тему

Recommended Posts

vucic-sputnik-696x377.jpg

Све у Србији је симулација. Нити имамо праву и правну државу, нити праве инститицује. Немамо ни парламентаризам. Скупштина је ту само декор, да се јавности, како домаћој тако и страној, замажу очи. Избори су једна обична представа за јавност. Све активности државних фунционера су постале ријалити програм. Држава чије функционисање зависи од једне ружичасте телевизије, од пропаганде са те телевозије, и од бесконачних конференција за новинаре, не може се назвати озбиљном државом.
Вучић преко својих медија формира јавно мњење, то више није никаква новост, а и не можемо му превише замерити на томе, јер су и претходне власти чиниле исто. Оно што је озбиљан проблем, јесте то што Вучић преко својих ружичастих медија формира свој, и само за себе, подобан народ. Њему није добар српски народ. Њему треба послушан, поданични народ. Народ без осећаја за слободу. Треба му стадо, чопор, послушне овце. Сувише је слободарског духа у српском народу. Зато Вучић мора да направи нови народ. Народ по његовој мери али и по мери његових западних ментора. Народ који ће прихватити Вучића као изабраног месију, као пророка, и већ га је прихватио као таквог. Опозиција мора бити пацификована. Може да се бори за своја права али само гандијевским методама. Покуша ли другачије, ту је Вучићева полиција да им објасни да не може.
Вучићева држава је симулација државе. Он је симулација државника, месије, и пророка, 3 у 1. Напредна странка је симулација цркве, политички програм напредњака је њихова Библија. Вучић је више верски лидер него државник. Њему није претња само опозиција, већ и црква. Патријарх мора бити лојалан, јер зна се ко је прави патријарх. Зна се која је права црква и где је права вера.
Шта, не верујеш у Вучићеве заповести?
Па какав си ти то Србин и православац?
У Србији могу да постоје само Вучићеви сведоци, само њихова деца имају право да наследе Србију, јер само они су права вера, права нација, права партија. Остали могу одмах да се иселе или да буду протерани, како то лажни месија и сам признаје да чини својим противницима.
У Вучића се верује. Његов олтар је Пинк телевизија. Са тог олтара сваки дан његови свештеници-аналитичари проповедају веру у мученика и месију. Он је пророк, он обећава куле и градове. Он решава проблеме. Он је фактор стабилности у региону. Он је све и свја.

 

 

А после њега потоп!
Шта ће бити оног момента када његови западни ментори кажу: Не требаш нам више!
СНС ће се срушити као кула од карата. Већина чланова СНС ће потражити спас у опозиционим партијама, а многи и већ сад прелазе. А народ ће остати слуђен. Коме сад да верује? Где је сад месија? Где је тај спаситељ, који је годинама спашавао народ од странаца, непријатеља из региона, и страшне опозиције?
Вучићева политика није највеће зло. Он као лажни спаситељ, и лажна нада коју даје народу то је највеће зло. Његов пројекат прављења народа у народу, преко ружичасте телевизије, поделе народа на лојалне вернике и невернике, то је велико зло, и ту поделу, бојим се, нећемо превазићи ни после Вучића!

Саша Мирковић

патриот

Share this post


Link to post
Share on other sites

Председник Србије Александар Вучић изјавио је вечерас да би "оберучке прихватио" понуду о размени територије Београда и Приштине о којој је македонски премијер Зоран Заев говорио у телефонском разговору уверен да прича са бившим председником Украјине Петром Порошенком.

Заев је био преварен и уствари је разговарао са комичарима Владимиром Кузнецовим и Алексејом Столаровим, који су глумили Порошенка.

Како су пренели београдски медији, Заев је тада рекао да је упознат са скривеном намером о размени територије односно да би Приштина Србији требало да уступи 10 општина на северу КиМ, а да Приштина заузврат добије „неке општине на југу централне Србије“.

„Када би нама понудио неко то о чему је говорио, ја бих то оберучке прихватио, али очигледно да је разговарао о томе са неким ко о преговорима Београда и Приштине мало зна“, рекао је Вучић за телевизију Пинк.

https://srbin.info/politika/vucic-krsi-ustav-oberucke-bih-prihvatio-razmenu-teritorije-o-kojoj-govori-zaev/

Мислим да је сада први пут отворено рекао да би дао део територије Србије за други део територије Србије који је окупиран. И то "оберучке".

Човек је умислио да је Милош Обреновић, да је једини који се пита и једини који одлучује о судбини Србије.

Председник републике нема таква овлашћења, то је јасно кршење Устава.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

I sta cemo kad dodje takva ili slicna ponuda, on prekrsi Ustav i prihvati je? Ko ima da ga spreci, kazni, ponisti presudu? Skupstina je vecinski SNS, nijedan ministar u Vladi ne bi se pobunio, da li bi mu neki sud presudio? Gotovo je, samo da Albanci pristanu. Trenutno su nam oni jedina brana za ovu izdaju koju AV sprema.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, feeble рече

I sta cemo kad dodje takva ili slicna ponuda, on prekrsi Ustav i prihvati je? Ko ima da ga spreci, kazni, ponisti presudu? Skupstina je vecinski SNS, nijedan ministar u Vladi ne bi se pobunio, da li bi mu neki sud presudio? Gotovo je, samo da Albanci pristanu. Trenutno su nam oni jedina brana za ovu izdaju koju AV sprema.

Искрено - не знам ко би га спречио. Требало би да реагује тужилаштво и друге друге државне институције, али је велико питање да ли ће се то десити.

О променама државне територије не одлучује председник државе, то је сигурно.

У сваком случају, ако ништа друго, остаје оно што је и у Цркви последњи коректив - народ.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од АлександраВ,
      9. јун 2018.   9. новембар 2011.

      http://www.pogled.ba/clanak/lazni-statusi-koji-vas-nerviraju/24237
    • Од Поуке.орг инфо,
      Преносимо са https://m.cdm.me/drustvo/iz-podgoricko-dukljanske-eparhije-se-pitaju-ko-pravi-podjele-u-crnoj-gori/
       


      Iz Podgoričko-dukljanske eparhije se pitaju ko pravi podjele u Crnoj Gori
      Učinili smo sve da se konstruktivno i dobronamjerno u okviru organa crkve riješe otvorena pitanja i nagomilani problemi, saopštili su Klirici Podgoričko-dukljanske eparhije nakon što nisu dobili pozitivan odgovor na Inicijative Sinodu i na žalbu oca Lajoviča.
        “Dobili smo samo prezir, zataškavanje i nova isključenja. Nezvanično smo obaviješteni da su ipođakoni Bulat Bulatovič i Nebojša Miranovič prećutno isključeni, jer im je zabranjeno da služe u mantijama i da se pričeste. Koji je razlog? Ima li pravde, milosti i transparentnosti u odlučivanju? Pitamo se, ko pravi podjele u Crkvi? Onaj koji govori istinu i traži pravdu ili onaj koji poseže za isključenjima i podmetanjima, protiv svakog slobodnomislećeg sluge Božjeg koji se ne miri sa statusom kvo i sa 20-godišnjom stagnacijom, nazadovanjem i propuštanjem ove istorijske prilike da se riješi crkveno pitanje u Crnoj Gori poslije 100 godina”, kažu iz Podgoričko-dukljanske eparhije.
      Imajući u vidu nastalu situaciju, a polazeći od Kanaona Svete pravoslavne crkve, na sastanku klirika Podgoričko-dukljanske eparhije, kako su poručili, jednoglasno je odlučeno da se izađe sa javnim saopštenjem o njivoj odluci da prihvate Omofor Italijanske pravoslavne crkve, konkretno Mitropolita Volodimira koji je član njenog sinoda, kako bi mogli legitimno da nastave svoju službu Bogu i Crnoj Gori.
      U svojoj gramati od 04. ¡una o.g. Visokopreosvećeni imenuje oca Lava Lajovića za svog Arhiepiskopskog vikara za Crnu Goru , navodeći sljedeće:” Mi Volodimir, Božijom milošću, voljom Svetog Sinoda i Ukrajinske Pravoslavne Crkve-Kijevskog Patrijarhata, arhiepiskopa ostrva Sv. Julija i Civitas Classis, ovim sinodičkim pismom sa našim potpisom i pečatom, potvrđujemo prečasnom prezviteru ocu Lavu Lajoviću da smo prihvatili njegovu peticiju i nakon što smo analizirali sve Svete kanone Svete pravoslavne crkve Isusa Hrtsta, odlučili smo da ga postavimo kao dio Klira naše Pravoslavne Arhieparhije (dijeceze) i da ga unaprijedimo kao predstojatelja Podgoričko-dukljanske metohije. Mi smo ga unaprijedili na rang Protoprezvitera i takođe smo odlučili da isti bude naš vikar i da ima pravo da nosi Mitru i dva naprsna krsta. Mi blagosiljamo njegovu jevanđelsku misiju i dajemo mu našu duhovnu zaštitu da predstavlja našu Pravoslavnu Arhieparhiju na od Boga blagosiljanoj zemlji Crne Gore.”
      “Sav klir naše Podgoričko-dukljanske metohije koji pored oca Lava Lajovića, čine i Marko Lukovac, đakon, Boris Popović, đakon, Nebojša Miranović, ipođakon, Nikola Eraković, ipođakon i Spec.pravnih nauka Bulat Bulatović, sekretar i ipođakon, iako ožalošćen u srcu zbog svega ovog odbacivanja, nipodaštavanja i progona, ovim javnim putem proglašava svoju čvrstu odluku da nastavi služenje Bogu i Crnogorskoj crkvi”, navode oni.
        Dodaju da ovo čine uvjereni da uvijek ima načina da se raskoli kojih je nažalost uvijek bilo u istoriji Crkve rješavaju dijalogom, tolerancijom i bratskim oproštenjem.
      “Daćemo vremena vremenu da se Crnogorska pravoslavna crkva koja se negdje zaplela i skrenula sa puta koje je postavio blaženopočivši Vladika Antonije Abramović obnavljajući je sa svojim narodom davne1993.godine na Cerinju. To slavno ime Crnogorske crkve koje ona nosi obavezuje pred Bogom i ljudima da se vrati Hristovoj spasonosnoj jevanđeoskoj misiji i da se prestane sebično baviti sobom, nekim sitnim privilegijama, diskvalfikacijama i isključivanjem novih snaga i školovanih ljudi i časmih Crnogoraca, koji bi da se manje bave populizmom, pseudoduhovnošću, politikanstvom i prebacivanjem krivicu za svoje neuspijehe na druge a više da se bavi propovijedanjem i služenjem običnom čovjeku koji je gladan Božje riječi i duhovne utjehe i spokoja”, kažu iz Podgoričko-dukljanske eparhije.
      “Mi javno proklamujemo da prihvatanjem omofora Visokopreosvećenog Mitropolita Volodimira ne prestajemo da se molimo za Vladiku Mihaila, da mu Gospod da mudrosti i snage da napravi neke promjene u svojim redovima i da ne dijeli Crnogorsku crkvu, nego da je vodi putem pomirenja, jedinstva, jačanja i napretka, na blagoslov svih vjerujućih ljudi u Crnoj Gori a na slavu
      našeg Gospoda Isusa Hrista. Zato, slava Bogu na visini, a mir i dobra volja među ljudima. Da je vječna Crna Gora!”, poručuju na kraju.
       
    • Од александар живаљев,
      Ових дана на друштвеним мрежама и на неким сајтовима промовишу се идеје извесне "Српске лиге" и њеног председника г. Александра Ђурђева. Не оспоравајући легитимитет, чак ни оправданост таквих захтева, преносимо их, а потом дајемо прву вест коју добијете кад изгуглате "александар ђурђев".
      Патријарх српски мора наизменично да столује у Пећи, Карловцима и Београду!
      22. августа 2017. milos http://srpskaliga.rs/2017/08/22/patrijarh-srpski-mora-naizmenicno-da-stoluje-u-peci-karlovcima-i-beogradu/ Као свој јасан став према будућем статусу Косова и Метохије, али и Срба на целом простору Републике Србије, Српска православна црква мора да, још пре отпочињања унутрашњег дијалога о КиМ, и практично, властито седиште, као и трон српског патријарха,током сваке календарске године, на одређено време, почне да измешта из Београда и сели га у Пећ и Сремске Карловце – предлаже председник Српске лиге (СЛ) Александар Ђурђев, подсећајући да је пуна титула српског црквеног поглавара „архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски“.

      Извор: spc.rs -Српска православна црква увек је, кроз историју, била заједно са својим народом, тамо где је српском народу и верницима било најтеже. Када је српском народу на Косову и Метохији тешко и када се, под притисцима моћних западних мешетара, доводи у питање статус још неких делова Србије, СПЦ и патријарх српски господин Иринеј, својим личним примером, морају да покажу какву и колику Србију виде у будућности, тако што ће највиша црквена тела и великодостојници, по четири месеца годишње, наизменично столовати у историјским седиштима СПЦ – у Пећи, Сремским Карловцима и Београду – истакао је Ђурђев.   Мошти свих српских црквених поглавара пренети у Пећку патријаршију!
      25. августа 2017. miloshttp://srpskaliga.rs/2017/08/25/mosti-svih-srpskih-crkvenih-poglavara-preneti-u-pecku-patrijarsiju/ Београд, 25.8.2017 – Паралелно са хитним наизменичним измештањем трона српског патријарха, по четири месеца годишње, у његова историјска седишта Пећ, Сремске Карловце и Београд, Српска православна црква треба да Пећкој патријаршији врати и статус маузолеја у који би били пренети мошти што више српских црквених поглавара, али и где би убудуће били сахрањивани српски патријарси – предлаже председник Српске лиге (СЛ) Александар Ђурђев, сматрајући да би то био најпримеренији и најефикаснији прилог СПЦ унутрашњем дијалогу, али и наставку разговора представника државе Србије са Бриселом и Приштином о статусу Косова и Метохије.     Ђурђев подсећа да је, откако је 1219. године Свети Сава изборио прву аутокефалну архиепископију, тј. цркву у српским земљама (Жичко-пећка архиепископија), на њеном трону је било 87 архиепископа, митрополита и патријараха, да многи од њих почивају у комплексу Пећке патријаршије, али и да многи други, из објективних или неких других разлога, нису ту сахрањени и зато не би била добра порука српским верницима да се, убудуће патријарси сахрањују  искључиво у београдском „кругу двојке“, у крипти испод Храма Светог Саве на Врачару.   Према доступним подацима, у Пећи, између осталих, почивају српски архиепископи из периода 1219 – 1346: Свети Сава Други, Јевстатије Први, Свети Никодим Први, Свети Данило Пећки, Свети Јоаникије Други (иначе, од 1346, и први спрски патријарх); затим, поред осталих, српски патријарси из периода 1346 -1463:  Сава Четврти, Свети Јефрем, Спиридон Први и многи други.   Александар Ђурђев напомиње да је Пећка патријаршија била аутокефална црква са седиштем у Пећи од 1346. до 1463, а затим поново од 1557. до 1766. године и да садашња Српска православна црква представља обновљену Пећку патријаршију. Цар Стефан Душан је раширио њене границе и подигао јој углед уздигавши је 1346. године на степен патријаршије. Тада је српски архиепископ Јоаникије II проглашен за првог српског патријарха са престолом у Пећи.     Српска лига (СЛ) предлаже да се, за почетак, у комплекс Пећке патријаршије пренесу посмртни остаци свих шест српских патријараха од времена откако је, 1920. године, организационо обновљена Пећка патријаршија под именом Српска православна црква. Према овом предлогу, у Пећ би требало да буду пренете мошти патријарха Димитрија (Павловића) које тренутно почивају у манастиру Раковица, поред Београда; затим мошти патријараха Варнаве (Росића) који почива у малом храму Светог Саве на Врачару, Гаврила (Дожића) који је, као и патријарх Викентије (Проданов) сахрањен у Саборној цркви у Београду; мошти патријарха Германа (Ђорића) које почивају у београдској Цркви Светог Марка, као и мошти покојног патријарха Павла (Стојчевића) који је сахрањен у манастиру Раковица.   POLITIČARI KAO KAUBOJI Aleksandar Đurđev i Miroslav Ilić hteli da se biju u kafiću
      M. Stanić | 01. 10. 2015 - 18:46h | Komentara: 8   Aleksandar Đurđev, bivši generalni sekretar Treće Srbije i bivši izvršni direktor novosadske „Informatike“, tvrdi da ga je danas bivši stranački kolega iz Treće Srbije i zamenik predsednika Skupštine grada Novog Sada Miroslav Ilić fizički i verbalno napao u jednom novosadskom kafiću.
        Vreme sloge: Miroslav Ilić (drugi sleva) i Aleksandar Đurđev (treći sleva) Đurđev je opisao da je do incidenta došlo dok je on sedeo sa prijateljem, a Ilić je prišao njegovom stolu, prvo ga vređao, a zatim i fizički napao na zaprepašćenje gostiju lokala.
        Iz Srpske lige, nove partije koju Đurđev vodi, traže da Ilić bude smenjen sa funkcije u Skupštini grada, jer “svojim siledžijskim ponašanjem šalje jasan signal svim novosadskim siledžijama da mogu napadaju građane”. Oni su takođe zabrinuti zbog sve češćih napada na Đurđeva.
      - Naš predsednik je prvo medijski razapinjan, a onda je protivpravno otpušten iz preduzeća u kom je radio, da bi bili svedoci kako se uništavanje bilborda sa njegovim likom i to pucnjima u čelo mecima sa bojom - poručuju iz Srpske lige.
      Miroslav Parović, predsednik Treće Srbije, tvrdi da nije bilo nikakvog incidenta, te da je njegovog najbližeg saradnika Ilića, zapravo Đurđev izazivao na tuču.
      - Ilić je došao da se javi prijatelju sa kojim je Đurđev sedeo. Aleksandar je počeo da divlja i poručio Miroslavu da je izdajnik, te da se skloni od stola, ako neće da problem reše na drugi način. Đurđev je zapravo njega izazivao, ali do incidenta nije došlo - kaže Parović.
      Aleksandar Đurđev On dodaje da je Ilić izuzetno kulturan i miran čovek, ali da mu “Đurđev svojim potezima sve više liči na Šojića”.
      - Svakog dana njega neko navodno napada. To što se desilo sa bilbordima je isto sumnjivo i zaista počinje da me podseća na Šojića iz tv serije „Bela lađa“ - dodaje Parović.
      Iz Srpske lige su danas takođe poručili da je Ilić pretio i drugom članstvu te partije. Oni su rekli da je Ilić nedavno na društvenim mrežama pretio i direktoru Kulturnog centra Novog Sada Bojanu Panaotoviću, koji je prešao iz Treće Srbije u Srpsku ligu.
      Da podsetimo, Đurđev je dospeo u žižu javnosti kada je kao izvršni direktor novosadske „Informatike“ karticom preduzeća plaćao basnoslovne kafanske račune, kao i kada je zbog navodne buke razbio čajnu kuhinju u tom preduzeću. Početkom ove godine napao je konobara u Skupštini grada optuživši ga da mu je servirao otrovnu kafu, a njegovi telefonski računi za službeni mobilni bili su rekorderski i kretali su se čak do 200.000 dinara.
      Ilić je pak zavredeo pažnju medija nakon što je postao najplaćeniji gradski funkcioner, koji mesečno prima i do 150.000 dinara.
      Ovom, kao i drugim incidentima između nekadašnjih partijskih kolega prethodio je raskol u Trećoj Srbiji, kada je Đurđev izbačen, a potom je osnova svoju stranku i odborničku grupu u novosadskom parlamentu.
      Извор:(Блиц)https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=2&cad=rja&uact=8&ved=0ahUKEwiPkvSIsvTVAhUDVhoKHZZqALQQFggvMAE&url=http%3A%2F%2Fwww.blic.rs%2Fvesti%2Fvojvodina%2Fpoliticari-kao-kauboji-aleksandar-djurdev-i-miroslav-ilic-hteli-da-se-biju-u-kaficu%2Fzq2w0g7&usg=AFQjCNFwzbSJkZiouZJl0N5QjEHiPq0tMA
    • Од Жичанин,
      ЛАЖНИ КОСОВСКИ МИТ (ИЗ „НАРОДНОГ СТВАРАЛАШТВА“)
      Сада, дакле, треба да одговоримо на низ питања: зашто је српску победу „народно стваралаштво“ претворило у пораз? Како је настао мит о Косову и шта је његово значење? Како је створен култ кнеза Лазара? Шта значе појмови „земаљско царство“, „небеско царство“ и „косовско опредељење“? Ко је створио све те митове, да ли уистину народно предање, само од себе, или је реч о нечијој смишљеној делатности?
       
      Преовладајућа, вуковска школа, на сва ова питања даје непотпун или погрешан одговор, изврћући до апсурда значење косовског мита. Садржај и поруку косовског мита у овој варијанти видећемо из народне песме „Пропаст царства српскога“.
      Песма почиње тако што соко, „тица сива“, доноси „цару на Косову“ „књигу“ од Богородице:
       
      Царе Лазо, честито колено,
      Коме ћеш се приволети царству?
      Или волиш царству небескоме?
      Или волиш царству земаљскоме?
      Ако волиш царству земаљскоме,
      Седлај коње, притежи колане!
      Витезови, сабље припасујте,
      Па у Турке јуриш учините:
      Сва ће турска изгинути војска!
       
      То је прва могућност коју Богородица ставља у изглед кнезу Лазару. Друга је следећа:
       
      Ако л’ волиш царству небескоме,
      А ти сакрој на Косову цркву,
      Не води јој темељ од мермера,
      Већ од чисте свиле и скерлета,
      Па причести и нареди војску:
      Сва ће твоја изгинути војска,
      Ти ћеш, кнеже, с њоме погинути.
       
      Следи Лазарево кратко двоумљење, и онда опредељење „царству небескоме“:
       
      Мили боже, што ћу и како ћу?
      Коме ћу се приволети царству?
      Да или ћу царству небескоме?
      Да или ћу царству земаљскоме,
      Земаљско је за малено царство,
      А небеско увек и довека.
       
      Тако је, према предању, пораз на Косову последица свесног опредељења кнеза Лазара: Срби су у бој пошли са намером да изгубе. Награда за самоубилаштво читаве војске и државе је вечна слава „цара Лазара“. У „Антологији српског песништва“ Миодраг Павловић даје класично тумачење:
       
      "Кнезу Лазару се нуди избор, једно страшно или-или, које је равно распињању. Или ће одмах, без духовне припреме, покренути своју војску у бој, и задобити земаљску победу, без вишег смисла, или ће се прво окренути подизању провизорног храма и обреду, да би задобио ‘царство небеско’, што значи, истовремено, и губитак сваке земаљске области. Хришћански обред постаје предзнак и залога земаљског пораза. Сасвим супротно од онога што је веровао Стефан Првовенчани и његови наследници…“
       
      Али, да ли је заиста кнез Лазар био других убеђења од својих претходника, Немањића? Да ли је косовски мит никао без икакве подлоге (у оваквој верзији јесте) или је плод читаве дотадашње српске духовности? И најважније, какво је то тумачење хришћанства које нагони на самоубилаштво зарад славе?
      У историји хришћанства никада побожност није представљала „предзнак и залогу земаљског пораза“; пораз се никада није награђивао – напротив, награђивани су подвизи и победе: над самим собом, над злим силама, непријатељима и неверницима…
      Тумачење Миодрага Павловића јесте исправио, али нема смисла јер је сама песма бесмислена..Њен бесмисао наставља се до последњег ретка: као учесници Косовског боја помињу се Мрњавчевићи, који су изгинули још на Марици, и херцег Стефан, који је живео касније, а произилази да су, све скупа, Срби на Косово извели 320.000 војника. Но, ако те непрецизности занемаримо због уметничке слободе, додуше веома растегљиво схваћене, никако се до бесмислом не може протумачити завршница песме:
       
      Маче војску српски кнез Лазаре,
      У Лази је силни Србаљ био,
      Седамдесет и седам иљада,
      Па разгони по Косову Турке,
      Не даду се ни гледати Турком,
      Да камоли бојак бити с Турци;
      Тад би Лаза надвладао Турке, –
      Бог убио Вука Бранковића!
      Он издаде таста на Косову!…
      Тада Лазу надвладаше Турци,
      И погибе српски кнез Лазаре,
      И његова сва изгибе војска…
       
      Сада је „кнез Лазар“, дакле више не „цар“, погинуо због наводне издаје Вука Бранковића, док се његово небеско опредељење више и не помиње!
       
      ПРАВИ КОСОВСКИ МИТ (ИЗ СТАРЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ)
       
      О народном предању у верзији Вука Караџића можемо говорити само као о кривотвориоцу мита о Косову, никако као о ствараоцу и верном чувару. Изворни мит о Косову створила је и неговала Српска православна црква, понајпре кроз нашу стару књижевност. Најзначајнија улога у томе припада Данилу Бањском, или Млађем, који је био патријарх од 1390. до 1400. године. Он сам је кнезу Лазару посветио четири списа, док је укупно познато још десетак дела наших средњевековних писаца сличне садржине. На жалост, сва та дела су мање позната, јер су од доба Вука Караџића потцењена за рачун незаслужено прецењеног “народног стваралаштва“. Као што смо већ навели, поједине Караџићеве присталице ишле су тако далеко називајући нашу средњевековну књижевност „болесном“, док су, насупрот, “народном стваралаштву“ испеване оде обимније и од њега самог.
      Значење и настанак изворног косовског мита показаћемо наводећи делове „Слова о кнезу Лазару“ Данила Млађег, које је једна врста средњевековне драме.
      У једном поглављу, кнез Лазар, призвавши своје „и велможе и војводе и војнике, велике и мале“, обавести их о „безбројној иноплеменој најезди“, и каза:
       
      Ви, о другови и браћо, велможи и благородни, војини, војводе, велики и мали, сами сведоци и посматрачи јесте, колика нам добра Бог у животу овом дарова, и ничега што је красно и слатко, на овоме свету, ни славе ни богатства, ни свега што је човеку потребно не лиши, но што више умножи, да ако нам што скрбно и болно буде, не будемо незахвални и благородни за ово Богу. Но ако мач, ако ране, ако тма смрти догоди се нама, слатко се Христа и за благочашће отачства нашег да примимо. Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, него ли плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за мало подвиг страдалачки примити, и да поживимо вечно на небесима, дајемо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија, да се упишемо у књиге животне. Не поштедимо тела наша у борењу, да од онога који просуђује подвиге светле венце примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка“.
       
      На ове Лазареве речи, уследио је одговор:
       
      „…Шта је много за те и за благочастије, и за отачаство нам умрети. Не поштедимо себе, знајући да имамо и после овога отићи и с прахом помешати се. Умримо да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу као живу жртву, не као пре маловременим и обмањивим гошћењем наслађењу нашем, но у подвигу крвљу својом.
      Не поштедимо живот наш, да живописан пример после овога другима будемо. Не бојмо се страха који је дошао на нас. Ако бисмо заиста на страх и губитак мислили, добра не бисмо се удостојили. Ако бисмо о сваком од пустошних погрешења помишљали, ништа од часних подвига не би се учинило. Ми с Исмаилићанима борити се имамо. Ако и мач главу и копље ребро и смрт живот, ми с непријатељима борити се имамо“.
       
      Уследио је бој, Лазар је погинуо и посветио се. Следећа слика је ридање кнегиње Милице, док грли мошти новомученика. Кнез Лазар јој одговара:
       
      "Не више плачевна, не више жалосна због мене имај се. Но шта више радосно и благодарно, зашто са силним бој створих, и тога сруших, и смртном раном умучих, и некрепка показах…“
       
      Народни певач и патријарх Данило као да пишу на сасвим различите теме. Код патријарховог кнеза Лазара нема предаје и самоубилачког расположења. Он своју војску позива и храбри за бој („Не поштедимо тела наша у борењу“), а ако, и три пута ако, у том боју „тма смрти догоди се нама“, онда ћемо „да поживимо вечно на небесима“. Царство небеско се дакле задобија подвигом, а то је у овом случају борба за слободу и отачаство. Оно „или-или“ између царства земаљског и царства небеског не постоји, ту нема супротности: или земаљски пораз, а небеска победа – или земаљска победа, а небески пораз. Пораз на земљи није услов вечне победе. Напротив, вечна победа долази као резултат земаљске победе, односно таквог живота на земљи који је у складу са хришћанским учењем: победа је када се не чини грех, не врши издаја, али и када се савлада страх и храбро изађе на бојно поље. Победа је и ако се на том бојном пољу погине, али не ради славе, па макар и вечне, него у одбрану Христове вере, „за благочастије, и за отачаство“. И сам кнез Лазар говори о својим земаљским победама, односно подвизима, када каже:
      „…Са силним бој створих, и тога сруших и смртном раном умучих, и некрепка показах“.
       
      Захваљујући подвизима на земљи – савладавању страха, изласку у бој, рушењу непријатеља и давању живота у борби за највише идеале, кнез Лазар је задобио „царство небеско“. У обраћању војсци он и директно каже како се заслужује небеско царство: „Не поштедимо тела наша у борењу, да од оног који просуђује светле венце примимо“. Још пре боја је нзградио цркву и у њој уочи боја причестио војску, али није у складу са хришћанским учењем да се због богослужења губи на земљи, или, како каже Миодраг Павловић, да „хришћански обред постаје предзнак и залога земаљског пораза“. То је само једно накарадно тумачење Христовог учења.
      Најзад, када се подвигом заслужи царство небеско, постаје се „живописан пример“ другима. И не понавља без разлога два пута Лазарева војска како се даје пример будућим нараштајима, тј. како се, у овом случају, постиже подвиг:
       
      „Ми с Исмаилћанима борити се имамо. Ако и мач главу и копље ребро и смрт живот, ми с непријатељима борити се имамо“.
       
      Да је реч о позиву на борбу у коју се иде с надом у победу, не пораз, сведочи и књижевно дело Андонија Рафаила и других савременика патријарха Данила. Као карактеристику Рафаиловог дела Димитрије Богдановић примећује продор поетике исихазма у косовски круг српске литературе. Исихасти су у Византији стварали дух отпора непријатељима православља, и Латинима и Турцима, развијајући током XIV и XV века оштру грчко-византијску националну свест:
       
      „Таква оријентација византијског исихазма, пренета на тле српских земаља, значила је у ово доба идеолошки подстицај за борбу и отпор турским, османлијским завојевачима у име виших циљева православне хришћанске цивилизације. Управо су ти духовни и политички идеали византијског исихазма дошли тако снажно до изражаја у српској књижевности Косова. Са рукописним зборницима с краја XIV и првих деценија XV века у Србији се ширила не само антилатинска, него и антимуслиманска полемичка књижевност и документација византијских извора“, пише Богдановић.
       
       
      P.S.
      Текст који се налазио на мраморном стубу који је поставио почетком XV века Деспот Стефан Лазаревић своме оцу и погинулим српским ратницима у Косовском боју.
      Једини препис текста са мраморног стуба сачуван је до данас у Патријаршијској библиотеци бр. 167. за који је Ђорђе Сп. Радојичић утврдио, према воденим знацима, да је настао између 1573-1588. године.
      Човече,
      ти који Српским земљама ходиш,
      ма ко да си, ма шта да си, странац или овдашњи,
      кад дођеш на поље ово, које се Косово зове,
      по њему целом угледаћеш пуно костију мртвих,
      а међу њима видећеш тада камено биће,
      мене крстоликог и освећеног
      како насред поља усправно стојим.
      О љубљени,
      немој да прођеш, немој да превидиш
      као нешто безвредно и ташто,
      већ те молим приђи, приближи се мени
      и размотри речи које ти приносим,
      па ћеш разумети тако, зашто и како,
      а и због чега ја овде стојим,
      јер истину ти говорим,
      не горе од живог створа.
      Све ћу вас по истини известити
      о ономе што се збило.
      Овде је некада био велики самодржац,
      чудо земаљско и владар српски,
      по имену Лазар, велики кнез,
      побожности непоколебљиви стуб,
      бескрај богопознања и мудрости дубина,
      огњени ум, заштитник странаца,
      сиротињи помоћ, гладнима хранитељ,
      тужнима милост и утешитељ,
      онај који све воли што Христос хоће,
      јер ка овоме стреми својом вољом
      и још са својим небројаним мноштвом,
      што је под његовом руком:
      јунаци храбри, јунаци добри,
      јунаци, ваистину, на речи и на делу,
      као сјајне звезде блистају,
      као земља цветићима прешареним,
      одевени у злато, камењем драгим украшени,
      и силни коњи одабрани, златоседлани,
      а на њима коњаници предивни и красни,
      најплеменитији и славни.
      Као добри пастир и вожд,
      мудро јагањце словесне приводи
      да у Христу окончају славно
      и да буду страдања венац
      и учесници у вишњој слави.
      Зато сложно и безбројно мноштво
      заједно с добрим и великим господином,
      храбре душе и најтврђи у вери,
      као на лепи дворац и на опојни пир,
      на непријатеља се устремише
      и правог змаја згазише,
      убише дивљу звер и противника великог
      и незасити ад који прождире све,
      кажем вам, Мурата и сина његова,
      пород аспиде и гује,
      штене василиска и лава,
      а с њима других, не мало.
      О чудеса божјих судбина!
      О пријатељи,
      храбри страдалник безаконим агарјанским рукама
      ухваћен би и крај мучеништва достојно прима
      и мученик Христов бива, Лазар велики кнез,
      јер не посече га нико други,
      до сама рука Муратовог сина, крвника тог.
      Све ово речено заврши се 6897. године,
      дванаестог индикта, петнаестог дана месеца јуна
      у уторак, био је шести или седми час.
      Не знам. Бог зна.
      Деспот Стефан Лазаревић
       
       
       
      МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ
       
    • Од JESSY,
      ево ко би могао бити лажни моралиста ( Вукајлија ) :
       
      Kompleksaš prve kategorije,zavidan,gord obično prosečne inteligencije koju svojim shvatanjima dovodi na nivo granične.Nikad u životu nije bio nikakav faktor,najveće dobro delo koje je učinio bilo je što je nekoj babi ustao u autobusu.Frustriran samom činjenicom što na svetu ima talentovanih i posvećenih ljudi,prihvata se religije ili politike kao svog glavnog utočišta i keca iz rukava.Traži da svi oko njega rade po JUS-u,a on sam je napravljen iz deformisanog kalupa.Osećajući u dubini duše da bi baš on mogao biti izgubljeni Satanin sin,počinje da satanizuje sve oko sebe kako bi neko primetio jedini njegov talenat.
       
      ако имате још неки пример, додајте...
      зашто су људи лажни моралисти...?
      да ли су они тога уопште и свесни..?
      шта ви лично мислите о њима...?

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...