Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Поуке.орг инфо

Ухапшени због пребијања оца девојчице са Дауновим синдромом!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Два мушкарца ухапшена су због постојања основа сумње да су физички напали 50-годишњег Горана Велинова због тога што им је рекао да ослободе паркинг место за инвалиде у Новопазарској улици у Београду.

два мушкарца ухапшена
Горан Велинов кога су напали суграђани

Два мушкарца ухапшена су због постојања основа сумње да су физички напали 50-годишњег Горана Велинова због тога што им је рекао да ослободе паркинг место за инвалиде у Новопазарској улици у Београду.

 

Постоје основи сумње да су Т. М. и З. С. паркирали ауто на месту за инвалиде, а када их је оштећени, који остварује право на то паркинг место, замолио да возило помере осумњичени су га ударили у главу.

Такође, повреде је задобио и 67-годишњи мушкарац, који је покушао да смири ситуацију.

Због постојања основа сумње да су починили кривична дела насилничко понашање и наношење тешких телесних повреда осумњиченима је одређено задржавање до 48 сати и они ће уз кривичну пријаву бити приведени надлежном тужилаштву.

Напад се догодио пре седам дана када је Горан Велинов сишао испред своје зграде да би сачекао супругу и ћерку Леу (14) са Дауновим синдромом, на повратку из Специјалне школе, како би им помогао да паркирају аутомобил на месту означеном да је намењено инвалидима.

Он је, међутим, добио батине од двојице суграђана које је замолио да осободе то паркинг место.

Горан Велинов задобио је прелом чеоне, јагодичне и виличне кости, због чега су му уграђене титанијумске плочице.

Такође, оштећен му је и фацијални нерв, због чега сада не осећа леву страну лица уопште, ни зубе, ни ноздрву, ни око.

РТС http://hronograf.net/2019/04/03/uhapseni-zbog-prebijanja-oca-devojcice-sa-daunovim-sindromom/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нормални људи живе у страху од набилдовани ђилкоша, чија "снага у топузу лежи", и који мисле да им је дозвољено све за шта се шакама могу изборити.

Дивљаштво за које су одговорни сви од родитеља, до учитеља, полиције, медија и политичара.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Због Степинца: Хрвати папу прогласили антихристом
      Монсињор Мила Боговића је казао да је "напад папе Фрања на Хрвате попут српске бомбе" и да га не треба позивати у Хрватску
      Од  ИН4С  -  16/05/2019    насловница хрватског "тједника" Хрватски недјељник „Хрватски тједник“ а најновијој насловној страни ударио је по папи Фрању, јер није беспоговорно подржао проглашење Алојза Степинца за свеца.
      Папа је раније казао да постоје одређене историјске нејасноће везане уз проглашење Алојзија Степинца светим, те да ће тим поводом обавити консултације са Српском православном црквом.
        То је био довољан повод да на насловници недељника папу Фрања прозову – антихристом.
        Насловницу су опремили фотографијом папе на којој, како се чини, намигује те су изнад његове главе написали „Антихрист“.
      Свему су још додали да ће „Степинац бити светац, а светим ће га прогласити онај папа који буде достојан његове светости“.
        Испод папе су још поставили цитат монсињора Мила Боговића који каже да је „напад папе Фрања на Хрвате попут српске бомбе“ и да га не треба позивати у Хрватску.
    • Од Логос,
      Прилике и неприлике одређује вријеме у којем живимо, као и наше људске слабости, али наша црква почива на неразоривој истини, због чега је била и остала светионик српског народа који у својој прошлости није губио себе само онда док је био уз цркву, каже у интервјуу за васкршњи број “Гласа Српске” епископ бихаћко-петровачки Сергије.
       
      Он каже да је потребно да се чешће осврћемо на прошлост, на живот наших предака који су живјели у далеко лошијим животним условима него ми, али су имали неупоредиво више животне радости, више вјере и снаге да се носе са животним искушењима.
      - Због тога су опстајали чак и онда када није било наде за опстанак - поручио је епископ Сергије.
      ГЛАС: Како оцјењујете тренутно стање на подручју бихаћко-петровачке епархије?
      СЕРГИЈЕ: Демографске прилике на подручју епархије нису на жељеном нивоу, становништво је старије животне доби, дјеце је све мање, села се полако гасе и са становишта овог тренутка, нема мјеста за велики оптимизам. Међутим, вјековно искуство наше цркве свједочи да се велике промјене дешавају чак и онда када их не очекујемо. Због тога вјерујем да ће садашњи песимизам ускоро бити преображен, не у оптимизам без покрића, већ у вјеру да ће наш народ у овом дијелу Крајине изнова обновити живот у оним селима и градовима гдје га је одувијек било. Због тога нема мјеста за очајање, тугу и безнађе, већ за вјеру која нас је дизала и онда када нисмо имали снаге да подигнемо сами себе. Уосталом, пред зору је најтамније!
      ГЛАС: Да ли присуство великог броја миграната на подручју Ваше епархије утиче на православне вјернике и како коментаришете најаве да би дио миграната могао да буде насељен на српској земљи на подручју Петровца?
      СЕРГИЈЕ: Питање мигрантске кризе има хуманитарни и политички карактер. Као хришћани, ми саосјећамо са њима, а као грађани смо уплашени, јер нам није јасан мотив и циљ ове кризе. Плашећи се дугорочних посљедица, етничког инжењеринга и пораста исламског фундаментализма, оправдано се питамо да ли ће мигрантска криза, у овом дијелу наше земље, измијенити и њену етничко-конфесионалну слику. Ако је ово питање само хуманитарне природе, зашто га онда саме не ријеше земље које су далеко богатије и које имају далеко већи међународни политички утицај?! Ми нисмо против тога да се овим несрећним људима помогне на сваки могући начин, али нисмо за то да се у нашим селима и градовима на силу измијени устаљени начин живота, па тако ни у Петровцу, гдје је српским повратницима живот довољно тежак и без мигрантске кризе.
      ГЛАС: Поред мигрантске кризе која је глобални проблем, која су највећа искушења која чекају вјернике, прије свега на подручју Бихаћко-петровачке епархије, али и у цијелој Републици Српској?
      СЕРГИЈЕ: Данас су жеље веће од могућности, броји се оно што нам недостаје, а мало се благодари на ономе што имамо. Наше невоље често узрокују став према животу. Угледајући се на стандарде западне цивилизације, млади људи данас све теже преузимају обавезе које са собом носе брак и родитељство, а све са жељом да задрже своју слободу. Због тога нас је сваким даном све мање, а млади људи, иако окружени другим људима, у високотехнолошкој ери са модерним технологијама, најчешће су сами и усамљени, поробљени сопственом слободом. Не треба заборавити да је човјек биће које се остварује искључиво у заједници, без обзира на то да ли је она брачна или монашка.
      ГЛАС: Која су најважнија питања која би требало да се нађу на наступајућем мајском засједању Светог архијерејског сабора СПЦ?
      СЕРГИЈЕ: Положај нашег народа и цркве одувијек је деликатан, свака година носи сопствени печат, због тога су и теме, којима се бави Сабор, у начелу сличне, али увијек са одређеним специфичностима. На примјер, питање Косова је сваке године на дневном реду, али положај ове српске покрајине није исти у односу на прошлу годину. Питања којима се бави Свети архијерејски сабор нису непозната, теме нису сензационалистичке, нити има било какве тајновитости, само је потребно трезвеноумље, мудрост и пастирска брига да се на свако питање одговори вјековним искуством. До сада је било тако, тако ће бити и ове године.
      ГЛАС: Питање Косова и Метохије је једно од најважнијих питања за Српску православну цркву. Како Ви видите све што се дешава у вези са колијевком српске духовности?      
      СЕРГИЈЕ: Косово и Метохија јесте питање које је обиљежило не само протеклих двадесет година, већ је то питање које је у великој мјери обиљежило прошли вијек. Оно није само политичко питање, већ изнад свега историјско питање на које је Српска православна црква већ дала одговор остајући на Косову и Метохији, са својим свештенством и монаштвом, свједочећи непрекинути континуитет православне духовности. Косово и Метохија нису изгубљени, ма како се ова тврдња чинила утопистичком. Изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо.
      ГЛАС: У чему се огледа важност православних манастира у Вашој епархији?
      СЕРГИЈЕ: Манастири су одувијек били чувари православне вјере и националног идентитета. Манастир Рмањ је срце наше епархије и без његовог постојања тешко је и замислити духовни опстанак Срба на размеђи Крајине и Лике. Манастир Клисина је духовни светионик у долини Сане, док је манастир Трескавац све више мјесто истинског духовног сабрања. Манастир Глоговац је истински бисер јањске висоравни, а вјерујемо да ће то ускоро постати и манастир Милановац, који се гради у подгрмечком дијелу Санског Моста. Прошле јесени кандило монашког живота је упаљено у манастиру Медна. Они су наша снага, понос, заоставштина за будућност и неугасла воштаница коју ћемо предати потомцима.
       
      Радост Васкрсења
       
      ГЛАС: Шта поручујете вјерницима уочи највећег хришћанског празника Васкрса?
      СЕРГИЈЕ: Свако онај ко вјерује у Христово васкрсење нема мјеста за тугу у срцу своме. Радост Васкрсења треба да обасја наше душе, да сопственим примјером, на дјелу, свједочимо да смо Христови, и у добру и у злу, испуњавајући заповијести Господње.  Јер, све ће проћи, и небо и земља, само ријечи Његове остају и у времену и у вјечности. Због тога, заједно са светима, благодаримо Господу на свему, а радошћу анђела дочекајмо овај велики празник са љубављу у нашим срцима, да бисмо били и остали причасници царства небеског.  
       
      Извор:   Глас Српске
    • Од .............,
      Далибор Стефановић из села Бошњаце код Лесковца омиљен међу парохијанима. Имају петоро деце: Симеона, Христијану, Јустина, Марију и Крстињу
      За њега кажу да је Божји човек. Да живи по јеванђељу. Омиљен је међу својим парохијанима. Пример им је у свему. Труди се да слуша људе око себе, а поручује им да чине добро и да се добром надају. На многобројне похвале реагује ненаметљиво - у складу са својом природом. Протојереј Далибор Стефановић (40) многима је мотив и инспирација, а највише онима који су запали у проблеме, тугу и немаштину. За њих увек има реч утехе, али и конкретну помоћ која стиже посредством верског добротворног старатељства које је при цркви основао.
      - Драго ми је када је људима добро. Ако добро дође, па макар и кроз мене, добро је. У времену када је све више зла и лоших примера, ако можемо и најмање добро да посведочимо и да то дође од нас - срећни смо. Срећан сам када је људима добро. Људи често, у недостатку духовника, препознају и трагове неких вредности којих можда у нама има. Љубав према Богу и према ближњима. То би био живот по јеванђељу, а колико ми тако живимо... далеко смо вероватно, али битно да тежимо томе, да смо на том путу. Битно је да смо ту и када падамо и када устајемо, па ћемо полако и напредовати - скроман је отац Далибор.
      У животу би можда био нешто сасвим друго, али је на њега, својим примером, највише утицао деда - поп Сава, чувени лесковачки свештеник.
       
       Док сам био дете, Бога сам замишљао као мог деду. Када је већ био болестан, читао сам житија, јер он више није могао ни књигу да држи. Надахњивали су ме примери из житија Светог Саве, где је он свега имао у изобиљу, а он то оставља ради неких других вредности. Питао сам се шта је то, а имао сам пример у деди - истиче отац Далибор.
      Када је после много година постао свештеник, по сазнању да је унук попа Саве, људи су га грлили и буквално сузе лили.
      - Једном ме је садашњи патријарх, а тадашњи владика, када сам тек започињао да идем у цркву, благословио и рекао: "Да будеш добар као деда". Мало сам се удаљио, а он се окренуо и рекао: "И бољи од деде да будеш". За мене је то било као заповест - каже отац Далибор.
      У Бошњаце, село на путу између Лесковца и Лебана, стигао је пре пет година и постао први парох бошњачки и архијерејски намесник јабланички.
      - Наш непосредни контакт са верницима је најчешће приликом свећења водице. Гледам да то не обавим технички, већ да се загледам у потребе тих породица. Трудим се да болесне исповедим и причестим. То људи веома цене, па су и сами почели да ми се обраћају када им је потребна подршка. Некада је довољно да будете огледало. Да они имају коме да кажу шта их мучи, а мени је драго да су то препознали у Цркви. Она је опет постала место окупљања - прича нам отац Далибор како проводи дане пред велике ускршње празнике.
      Његов најстарији син Симеон иде у други разред, а после његовог рођења је на сваке две године ова складна породица постајала богатија за Христијану, Јустина, Марију и Крстињу. Супруга Тамара (31) је дипломирани психолог и запослена је као координатор за популациону политику у Општини Лебане. Срели су се на дружењу црквених хорова у Сремским Карловцима. Отац Далибор често није код куће, па Тамара признаје да недостаје и њој и деци.
      - Није лако. Трудимо се да се допуњавамо. Некада то буде теже, а некада лакше. Ипак, они позитивни моменти испливају и крепе човека. То нам даје снагу да идемо даље, да се поправљамо. И ми учимо и мењамо се сваким даном. Љубав се у браку рађа. У брак се не ступа из љубави него се она, кроз жртву и одрицање, годинама ствара - прича нам Тамара, која је на југ Србије стигла из Новог Жедника, места у околини Суботице. - Мало нам фали то неко време са њим, али данас сви тако живе, па не можемо да се жалимо. Божјом вољом сведочимо да треба имати више деце. Тешко јесте. Било је ту много страхова, и трудноћа свака, али у животу нема много планирања, јер колико је тога реално у нашим рукама. Премало. Скоро ништа. Када се превазиђу искушења, онда видимо лепоту тога и велика се благодат осећа и долази.
      Отац Далибор клима главом и додаје да се људи често окрећу ка материјалном, али истиче да нам је потребан другачији приступ. Обрнути. Он наглашава да је живот дар сам по себи, а да се са новим животом роди и све остало.
       
      - Разумем младе људе када одавде одлазе за бољим животом, али није само материјално оно што им треба. Кажем им да остану овде, па да кренемо од себе. Да нам буде боље тако што ћу прво ја бити бољи. Да се мењамо, па ће се и све око нас мењати набоље. Остајање овде, иако је тешко, јесте потез који је раван чојству из патриотских песама. Када човек потоне и пипне дно, онда може да се одгурне и да исплива. Срби се деле на ове и оне. Треба да схватимо да смо једно и да се, по оној старој, сложимо, да се обожимо и да се умножимо. Мислим да ће све тешкоће кроз које смо прошли и пролазимо изродити нешто добро. Немогуће је да нам неће бити боље - закључује наш саговорник.
      ПОКЛОН ОЦА ЈОВАНА ИЗ ЛЕШЈА
      Црква Света Петка у Бошњацу подигнута је у 14. веку. Веома је поштована и посећена. У њој је све древно и знаменито. Има минеј и иконостас из 1877. године, као и две године млађи путир који се и данас користи. У црквеној порти је и зграда у којој је било начелништво јабланичког среза и прва школа монашког типа. У овој цркви је однедавно и велика светиња за цело окружење. Велики кивот са делићима моштију скоро 150 светитеља поклон је оца Јована из Лешја и признање свештеницима "који се труде у вери".
      МАСОВНО КРШТЕЊЕ И ВЕНЧАЊЕ
      Када је постао намесник за седам црквених општина у Медвеђи, Лебану и Бојнику, отац Далибор је одмах организовао бесплатно саборно крштење, а онда и саборно венчање, првенствено за старије брачне парове. Колективно је крстио и многобројне припаднике ромске заједнице. У једном дану се у целом намесништву бесплатно крстило 222 људи, а само у Бошњацу се венчало 27 парова.
      - Најстарији брачни пар био је већ 52 године у браку. Организовали смо и ручак и поклоне. Из цркве крећу и многе добротворне, па и спортске активности које су углавном и хуманитарне. Осим текућих послова, највише времена проводим у том милосрдном раду и пастирском, духовном, старању не само према парохијанима већ и према многима који овде долазе - истиче отац Далибор.
       
      ИЗВОР НОВОСТИ
           
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин на Велики четвртак 25. априла служио је Литургију Светог Василија Великог у храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву. Саслуживао је велики број свештенослужитеља, међу којима је и архијерејски заменик Епископа Милутина протонамесник Филип Јаковљевић, а присуствовао је велики број верника од којих су се многи причестили. 

      Преосвећени Владика је у празничној беседи поручио верницима да је Велики Четвртак један од најзначајнијих дана у хришћанству јер је тога дана пре више од 2 000 година установљена света евхаристија без које нема човековог спасења. „Не тугујте ни данас ни сутра због Господа, због њега се радујте, а тугујте због човека, човека који је издао Бога“, рекао је Владика Милутин осврћући се на издајство Јудино. Након свете службе служена је света тајна јелеосвећења. Подсећамо да се у храму Покрова Пресвете Богородице служи Бденије са страсним јеванђељима од 18 часова.

      Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      На Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду криза која траје више од деценије прерасла је у поприште правог обрачуна. Да ли иза прогона неколико професора стоје лични анимозитети или покушаји наметања новог ишчитавања историје – оног хашког, скоројевићког и туђинског, те за шта се оптужују прогоњени, и које мотиве имају прогонитељи, разговарамо са др Миром Радојевић, др Небојшом Шулетићем, др Мајом Николић и др Милошем Ковићем.
       
      Мирјана Радојевић
      Последњи час Радоша Љушића
      Док неки професори, попут Дубравке Стојановић, „независне интелектуалке забринуте за стање у српском друштву“, у јавности грцају од критике постојећег режима и залагања за људске слободе, на матичном факултету безобзирно сатиру неистомишљенике
       
      Некада је Одељење за историју представљало понос Филозофског факултета, а његови студенти прихватали су чињеницу да су и сами део славне традиције. Како је дошло до моралног и научног урушавања ове институције?

      Када је Бранко Петрановић 1983. добио НИН-ову награду за дело Револуција и контрареволуција у Југославији 1941–1945, Теодор Анђелић је у уводу ондашњег интервјуа написао да је добитник редовни професор историје Југославије на Филозофском факултету у Београду, додајући „да је то одељење данас можда ’најјаче’ на једном од најјачих факултета у Југославији“.

      Изречено као став новинара, ово мишљење није било усамљено. Од овог су одељења, међутим, остале само руине, а његово достојанство настоји да одбрани неколицина наставника. Узроци моралног и научног урушавања део су криза и странпутица у друштву, а још више погубног деловања групе професора који су пре десетак година, у жељи за апсолутном моћи, постајали „газде“, од чије су воље зависили реизбори и унапређења свих осталих. Како су се тада нашли заједно они који су се својевремено због различитих политичких опредељења међусобно вређали по медијима, новонастала коалиција није обећавала ништа добро. С обзиром на то да су се током времена удружили с истомишљеницима с других одељења, Филозофски факултет све више се помиње по злу.

      Оно што допире до јавности није потпуно јасно. Шта заправо хоће сукобљене стране?

      Читаоци новина углавном не знају како функционише једна сложена високошколска установа, а ни шта хоће сукобљене стране. Не смемо им замерити ни што немају воље и жеље да се у то удубљују, будући да брину личне бриге, док оне велике, државне и националне, притискају душе. У таквој ситуацији најтеже погађају уопштени закључци да смо „сви исти“. Срећом, нисмо. Постоје прогонитељи и прогоњени. Ови други, обележени „за одстрел“, постали су то због тога што су се било када супротставили насиљу моћника. Опстајали су захваљујући сопственом раду, подршци студената и разумевању колега с других одељења. Јер мора се знати да на Филозофском факултету већина наставника одговорно ради свој посао, штитећи част свих нас. Питање је, међутим, колико дуго ће то моћи.
      Тренутно, онемогућавање унапређења и изгон с Факултета припремљени су Маји Николић, Небојши Шулетићу и мени.

      Шта се све налази на списку ваших огрешења о моћнике?

      Списак мојих огрешења предуг је и разноврстан, а чине га протести због урушавања добрих обичаја на Одељењу, одбрана угрожених колега и питање проф. Радошу Љушићу, постављено док је вапио да му се останак на Факултету продужи до 70. године: када је последњи пут одржао час или испит? Јер најмање четири генерације студената историје није га видело у тој улози, упознајући га махом по скандалима у новинама и са оног познатог телевизијског снимка, начињеног после победе СНС, на коме се труди да га сви виде иза Томислава Николића. Последица? Иако сам испунила све услове за унапређење, чак их и премашила, немам противкандидата, реферат је позитиван, а процедура испоштована, четворо наставника уложило је приговор, без аргумента, али са сумњом у наводе из реферата. Мада је рукопис књиге достављен на почетку изборног процеса, тврдили су да нису имали времена да провере веродостојност навода у реферату. При томе, нико од њих нема ниједан истраживачки рад о теми моје књиге, а сами су унапређења добијали на основу књига без потписа рецензента, без научног апарата и изван своје уже научне области. Важне су и друге противречности. Док неки од њих, попут Дубравке Стојановић, „независне интелектуалке забринуте за стање у српском друштву“, у јавности грцају од критике постојећег режима и залагања за људске слободе, на матичном факултету безобзирно сатиру неистомишљенике.

      Колико у овом прогону има и тога што вам не опраштају чињеницу да сте изабрани за члана САНУ?

      Одлучивши да уважи поднети приговор, декан је питање мог унапређења скинуо с дневног реда, а реферат вратио Одељењу за историју, које га је – очекивано – одбацило. Моја „судбина“ сада зависи од Наставно-научног већа, у чијој је коначној надлежности да овај неспорни реферат прихвати или не прихвати. Истовремено, систематски ми се прети лобирањем, предочава да се може десити да не буде кворума редовних професора или да не добијем потребан број гласова. Зашто? Ето тако! Као у случају професорке Весне Тодоровић с ФОН-а. А можда и зато што ми је поручено да је довољно што сам постала дописни члан САНУ. Не морам, кажу, бити и редовни професор, независно од испуњених услова. Јасно ми је да ми то могу ускратити, али ми не могу одузети написане књиге, преко стотину научних радова, добијене награде, 172 менторства при изради дипломских радова, 64 на мастер радовима и 12 на докторским дисертацијама. Најважније, не могу ме спречити да се борим за своја права.
      Милош Ковић
      Хашка интерпретација историје
      На Филозофском факултету у Београду наставља се антисрпска пропаганда
       
      Да ли  можемо говорити о сукобу између струке и политичке злоупотребе?

      С једне стране имате дописну чланицу САНУ и двоје младих стручњака, доказаних у својим научним областима. И по свом педагошком раду са студентима они спадају међу најуспешније колеге на Филозофском факултету. То што су свих ових година, иако су знали да им прогонитељи могу наудити, пружали отпор насиљу над својим колегама, довољно сведочи о њиховом моралном ставу. Честитост је кључна за бављење науком, јер она не дозвољава историчару да измишља, или да тврди нешто што се не може доказати. То су основне особине које се траже и за рад са студентима. Ми их не учимо само академским вештинама, него и моралном ставу, који се, како рекох, увек налази иза сваког научног метода. Прогонитељи тим младим људима на овај начин стављају на знање да, ако желе да успеју у животу, не треба да следе струку и морал него да се клањају голој сили. Управо међу младим људима они су већ пронашли противкандидате, који би да дођу на места својих некадашњих професора. Прогонитељи су, и то сви знају, људи без научног дела, неомиљени међу студентима. Њихов морални став своди се на клечање пред силом. Одатле долази њихова спремност да учествују у злостављању својих колега и ту је порекло њиховог проповедања натовске, хашке, колонијалне, окупаторске интерпретације историје.

      Донедавно је на Одељењу за историју постојала идеја да се успостави алтернативни програм студија. О чему је тачно реч?

      Реч је о новом алтернативном програму који је препун политички коректних фраза, и који би искључивао предмете из националне историје, читав стари и средњи век, али би се завршио стицањем дипломе равноправне с дипломама наших редовних студената. Такве студије требало је да се, наравно, скупо наплаћују, и да се одржавају на енглеском језику, при чему је писани предлог студија био састављен на смешном енглеском, испод нивоа средњошколског знања страног језика. Успели смо да то зауставимо само захваљујући подршци колега на Факултетском већу.

      Фотографија „инсталације“ у виду српске тробојке, која је положена испред једне учионице на факултету, обишла је друштвене мреже. Какву поруку носи изложба?

      У оквиру политичке агитације на Факултету, испред једне учионице постављена је „инсталација“ у виду српске тробојке, која је на земљи, као отирач, покривена прљавштином и на којој се налазе два ножа, са потписом „Igrale se delije…“. У уређеним земљама, ка којима тобоже тежимо, патриотизам је одлика сваког пристојног човека и пожељан исход сваког школског процеса. И то се догађа у земљи која покушава да се сачува од распарчавања, и да од уништења сачува своје грађане на Косову и Метохији? На Филозофском факултету у Београду наставља се, дакле, антисрпска пропаганда, сасвим налик на некадашњи антисемитизам, започета још деведесетих година прошлог века, уз чију заглушујућу буку су извршена етничка чишћења Срба у Крајини, Сарајеву, на Косову и Метохији. Да ли је случајно то што је декан, који је отворио врата Факултета за овакву срамоту, учествовао и у ономе што чине злостављачи са Одељења за историју? Досад је успео да из наставе удаљи Александра Фотића, одложи гласање о унапређењу Мире Радојевић, и да најави да ће, по механизму којим је и Фотић одстрањен, изношењем на гласање срамотних реферата о Небојши Шулетићу и Маји Николић у најскоријем року и њих оставити без звања и радног места.

      Који су ваши захтеви?

      Захтевамо од Министарства просвете, ректората и универзитетског омбудсмана да нађу системско решење, којим би ово и сва слична насиља на Универзитету, која се по правилу крију иза „аутономије“, била онемогућена. Молбе које смо им досад слали нису помогле да се прогони зауставе. Ми ово више нећемо подносити. Отпор насиљу је наша дужност и наша обавеза. Ово се више не може подносити.      
      Небојша Шулетић
      О феномену некомпетентности
      Из уџбеника за трећи разред гимназије ученици годинама уче да су због постова Срби били „трома нација“, а да је верски мистицизам „тајанственост“
       
      У којој мери садржаји часописа Одељења за историју, Београдски историјски гласник, који се финансира новцем из државног буџета, може бити огледало квалитета научног рада на Универзитету?

      Редакција часописа, чије језгро чине професори С. Мишић, С. Рајић, В. Станковић, Н. Самарџић и Д. Стефановић, из године у годину објављује бизарне чланке којима компромитује научну делатност Филозофског факултета. Најспорнији су текстови сарадника на истраживачким пројектима Министарства за науку којима руководе С. Мишић и Н. Самарџић. Садржај ових чланака и њихови преводи на енглески језик су скандалозни. Један аутор, на пример, у своме тексту анализира грађу старије „провинцијенце“ и пише о томе како „мајка“ овца „светим чином рођења“ доноси јагње на свет. Други се осврће на „прозетелистичку“ (!) пропаганду Римокатоличке цркве. Трећи изучава „лирске изражаје инспирисане војним достигнућима хабзбуршке војске“ и закључује да се Београд у 18. веку „титулирао“ као главни град Србије. Четврти говори о „празновању Рамазана“, активностима угарског великаша „Ђерђа Раготцког“ и војном окршају у „Финландском заливу“. Пети анализира како су британске путнице конструисале слику српске жене „имајући у виду тешкоће које су морале да навигирају (!), а које су прозилазиле (!) из чињенице њиховог рода“. Ово истраживање, каже ауторка, „има за циљ да допринесе растућој дебати о британском ’балканизму’ узимајући у дискусију женствене елементе дискурса“. За њима по неукости не заостаје ни главни уредник С. Мишић, који пише о коњима који се гаје „за војну службу“, користи изразе „подчињеност“ и „предпоставити“, говори о „подмладку“ животиња или о даривању „ждребца“. Сваки од ових бизарних текстова је препоручен за објављивање двема стручним рецензијама, а у одговарајућем извештају Министарству представљен као врхунско научно остварење. И то је само врх леденог брега. Мишићево нестручно уређивање часописа Натписи и записи недавно је описао проф. др Ђорђе Бубало у тексту „Суноврат научне историографске периодике“, који је доступан на веб-порталу Матице српске. О плагијатима којима Мишић угрожава национално значајан пројекат какав је Српска енциклопедија, тек треба да се говори.

      У овом тренутку је пажња јавности с правом усмерена на прогон чланова Одељења за историју. Но намеће се утисак да иза тог проблема стоји већи – урушавање образовног система?

      Још трагичнији пример етичке кризе која растаче Филозофски факултет су пословне активности проф. др Радоша Љушића. Овај наставник скоро 20 година не држи наставу студентима, а једнако дуго зарађује новац од писања и продаје неквалитетних школских уџбеника. Из његовог уџбеника за трећи разред гимназије ученици годинама уче да су због постова Срби били „трома нација“, да је текија верска установа „дервишких фанатика“, да је основна разлика између сунита и шиита у томе ко има право да тумачи Куран, да је калвинизам „напреднија“ религија од лутеранства, да је верски мистицизам „тајанственост“, да је у Римокатоличкој цркви Ускрс непокретан празник од 1583, да је Васељенска патријаршија најстарија православна црква, да су Мали Радојица и Стари Вујадин били истакнути хајдуци, да је Сервантес у роману „Дон Кихот“ реално приказао шпанско друштво, да је Пучини стварао у време Бетовена и још много других непримерених и нетачних ствари. Ученике седмог разреда основне школе учи да су „велики владари лишени емоција“ и да је многима од њих „свирепост била урођена“. Иако се на први поглед види да ови уџбеници не испуњавају прописане стандарде квалитета, Министарство је на основу позитивних рецензија проф. др С. Рајић и проф. др М. Јагодића одобрило њихову употребу у настави.
      Маја Николић
      Аутономија као изговор за тиранију
      Како функционише систем насиља на Филозофском факултету?
      Указали сте недавно на то да кршење процедура, правилника и статута на Одељењу за историју има за циљ стварање „раја послушних медиокритета“. Када је почео прогон неподобних кадрова?

      Јуна 2015. године већинска група наставника са Одељења за историју, уз помоћ истраживача, запослених на Филозофском факултету преко научних пројеката које финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја, изабрала је, супротно дотадашњим процедурама, свог кандидата за управника Одељења. Од истраживача су то захтевали шефови тих пројекта, професори Радош Љушић, Синиша Мишић, Никола Самарџић и Влада Станковић. Учешће истраживача у поменутом гласању било је преседан. Протест на овај начин прегласане групе наставника означио је почетак злостављања које се над њима спроводи у континуитету последње четири године. Осим што су повремено, у складу са интересима већинске групе наставника, присиљени да учествују у гласањима, истраживачи, чије надлежности нису прецизно дефинисане ниједним правним актом, злоупотребљавају се, између осталог, и тако што, противно прописима, а вољом шефова пројеката, учествују у настави и тако обављају послове које неки редовни професори избегавају, а за које примају плату из буџета Републике Србије.

      Како функционише механизам злостављања и насиља, те могу ли се лични сукоби повезати са озбиљним начелним друштвеним проблемима?

      Мањинску групу наставника већина на Одељењу омета у обављању наставних дужности, оспоравајући им учешће у комисијама за одбрану свих нивоа студентских радова, онемогућава њихово учешће у факултетским телима у које поставља искључиво своје људе, настоји да их избаци из њихових кабинета. Већинска група наставника, на основу просте бројчане надмоћи, доноси све одлуке мајоризацијом, без обзира да ли су правно утемељене или не. Примера ради, на последњој седници Одељења, одржаној 14. марта 2019. године, већинска група наставника је, упркос чињеници да је на то упозорена, усвојила реферат који предлаже мог противкандидата за избор у ванредног професора иако не испуњава минималне услове за поменуто звање.

      Када некога из мањинске групе наставника треба изабрати у више или исто звање, будући да се сви наставници, осим редовних професора, бирају у одговарајуће звање и потписују уговор о раду на сваких пет година, онда шеф катедре, научно-наставне организационе јединице на Одељењу, на којој има непослушних наставника, затражи од истраживача да се јави на конкурс који се расписује како би се актуелни наставник (ре)изабрао у одговарајуће звање. Истраживачи се, без обзира да ли испуњавају формалне услове и задовољавају одговарајуће наставно-научне критеријуме, бирају у наставна звања уместо неподобних чланова катедре. То се чини под геслом аутономије која је изговор за тиранију шефова катедри, иначе горепоменутих шефова пројеката, који катедром управљају као својим приватним власништвом. Тако су најпре покушали да избаце са факултета Ж. Петковића, Ђ. Бубала, М. Ковића, Н. Порчића, Ж. Вујошевића. Међутим, већинској групи наставника на Одељењу пошло је за руком да одстрани из наставе Александра Фотића, иако је Изборно веће Филозофског факултета, једина заштита прогоњених наставника са Одељења за историју, два пута одбило реферат који је за ванредног професора предлагао Фотићевог противкандидата из редова истраживача.
       
      Које процедуралне одредбе важећих прописа су прекршене?

      Охрабрена чињеницом да је једног угледног научника уклонила из наставе, већинска група наставника на Одељењу сада настоји да избаци с посла још троје својих колега који су на факултету запослени више од 16 година. У случају Мире Радојевић, која има позитиван реферат комисије и подршку своје катедре, нису подржали реферат, износећи неистину да јој није објављена монографија. У случају Небојше Шулетића реферат није потписао један члан комисије, нити је издвојио мишљење, иако га на то обавезује универзитетски Правилник о начину и поступку стицања звања и заснивања радног односа наставника. Комисија га, штавише, не предлаже за поновни избор у доцента „јер то не заслужује“, избацујући тако са Одељења за историју последњег османисту. Реферат, који уместо мене предлаже мог противкандидата за избор у ванредног професора, нису потписала два страна члана комисије. Тек након истека законског рока, они су доставили изјаве да „апстинирају од гласања“, не образлажући своје одлуке, чиме су јасно ставили до знања да не стоје иза његовог садржаја. Трећи члан комисије, др Нада Зечевић нема одговарајуће научно звање да би била њен део, упркос чињеници да „има компетенције“, што према важећим прописима Републике Србије није исто. Она није својеручно ни потписала реферат, иако се то изричито тражи према Упутству о спровођењу поступка избора у звање када су неки чланови комисије странци. Др Зечевић тврди да је то учинила путем „електронског потписа“, иако је у питању њен копирани потпис који је накнадно „налепљен“ на реферат. Како би се дискредитовао мој наставно-научни рад, а лажно увећао исти мог противкандидата, Комисија је у реферату изнела читав низ неистина, потпуно игноришући високе оцене студентских евалуација мог наставног рада, учешће у комисијама за преко 100 дипломских и мастер радова и чињеницу да већ пет година предајем на једном од мастер програма при Универзитету у Београду.
      ПРОТЕСТ, АЛИ СТУДЕНТСКИ
      Указујући на грешке и неистине изнете у рефератима писаним да би се одстранили Небојша Шулетић и Маја Николић, студенти, њих 170, именом и презименом су потписали приговор упућен декану Филозофског факултета Универзитета у Београду, проф. др Миомиру Деспотовићу и Изборном већу Филозофског факултета. Чак ни овако масовна подршка студената својим професорима није, међутим, довољна да се прогони зауставе. На Одељењу за историју студенти су и раније кажњавани чак и због стручне сарадње с проскрибованим професорима. Све указује на то да се на Одељењу за историју тек могу очекивати нови заплети.
       
      Извор: Печат

      View full Странице
×
×
  • Create New...