Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Викар Патријарха српског Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан служио је Свету Архијерејску Литургију у недељу, 15. новембра 2020. године, на 11. годишњицу упокојења Патријарха Павла, у манастиру Раковица.
      После Свете Архијерејске Литургије у цркви је одржан парастос блаженопочившем патријарху српском Павлу и митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, а затим и помен на гробу патријарха Павла и патријарха Димитрија.
      Владика Стефан је истакао да је снага православља у заједници и да треба да се боримо да будемо заједно, јер када смо заједно бићемо људи, што је патријарх Павле увек наглашавао.
      Његовом Преосвештенству владици Стефану саслуживали су протојереј-ставрофор Игњат Товаровић, јереј Горан Мишановић, протођакон Младен Ковачевић и ђакон Горан Нухановић. 
       
      Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      БЕСЕДА БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ МИТРОПОЛИТА ДР АМФИЛОХИЈА НА СЛАВСКОЈ ЛИТУРГИЈИ У БОГОСЛОВИЈИ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ У КРАГУЈЕВЦУ, 26. НОВЕМБАР 2002. ГОДИНЕ

       
      “Благодат заблиставши из уста твојих као свијетлост огња, просвјетли васељену.” Ово су ријечи, часни оци, браћо и сестре, којим прослављамо и којим се сјећамо Светог Јована Златоустог, великог Божијег угодника, живога свједока живога Христа, којим се сјећамо златних уста Цркве Христове. Много је било у историји Цркве даровитих, богонадахнутих учитеља њених. Није мало ни пророка, велики су и апостоли Христови, сваки на свој начин и сваки према своме дару. Црква је испуњена свјетилима као што је небо испуњено звијездама, али међу њима свима Свети Јован Златоусти заузима прворазредно мјесто. Није случајно да су се у једном времену хришћани препирали из љубави према светитељима – ко је већи, да ли је Јован Златоусти, да ли је Григорије Богослов, да ли је Василије Велики? Наравно, и један и други и трећи су пред Богом велики. Зато је и Црква установила онај дивни празник – Света Три јерарха. Сваки од њих је према своме дару обогатио Цркву мудрошћу, био живи свиједок живога Бога овде на земљи. Дубокоумни Василије, храбри и неустрашиви свједок Христов Григорије Богослов, пјесничка душа дубока. Он је заједно са Јованом Богословом и Симеоном Новим Богословом, трећи који је добио тај велики назив Богослова Цркве Христове.
      Сјећам се, када је и како у Атини, у Катедралном храму, о Светом Јовану Златоустом беседио један велики јелински богослов, Панајотис Трембелас. Иначе, Панајотис Трембелас је писац бројних богословских списа, велики догматичар, апологета, литургичар, пастиролог. Нема богословске области којом се он није бавио. Па ће рећи са амвона атинске цркве: Када сам писао догматику (а написао је велику догматику у неколико томова), мислио сам да треба да трагам код Светог Василија Великог, Григорија Богослова, Кирила Александријског и других богонадахнутих учитеља Цркве за догматским истинама. Међутим, када сам завирио у списе Светог Јована Златоустог, онда сам тек схватио колико је био надахнут мудрошћу Божанском, колико је мудрости у његовим списима, нарочито у његовим тумачењима Старог и Новога Завјета. А када сам, каже, кренуо да се бавим тумачењем Светог Писма (а бавио се тумачењем и Старог и Новог Завјета), опет сам завирио у списе Светог Јована Златоустог и нашао сам да је ненадмашан тумач Ријечи Божије. Није случајно остало предање о светом Јовану Златоустом: док је тумачио посланице апостола Павла да је виђен сам апостол Павле како му шапуће и открива смисао својих посланица и све оне мудрости. Зато се често и слика Свети Јован Златоусти са апостолом Павлом иза њега док он пише и тумачи Ријеч Божију. Наравно, још каже Трембелас: Када сам почео да се бавим проучавањем омилитике, науке о бесједништву, нашао сам да је Свети Јован Златоусти ненадмашни бесједник.
      Зато је назван златним устима. И заиста, кад данас читамо његове бесједе има се утисак као да их је јуче изговорио. Нема ниједне ријечи за коју би човјек рекао да је она условљена временом у којем је он то изговорио. Такав је он био дубок зналац, не само свога времена, него онога што је надвремено, онога што је дубље од времена, онога што не може време да прогута. Изузетни је зналац људске природе, као ретко ко је прворазредни психолог. Зналац је људског тијела и људске душе, анатомије тјелесне, да не говоримо о његовом чудесном познавању природних збивања и природних феномена и догађања које је користио приликом својих бесједа на библијски, на јеванђелски, на Христов начин. Као што Христос користи дивне примере у својим причама, у својим параболама, тако и Свети Јован Златоусти на један Богом надахнути, Духом Светим озарени начин, природу обасјава дубљом мудрошћу, мудрошћу Духа Светога, којом живи природа и над којом се носи Дух Свети од самога настанка свијета. И тако каже Трембелас: када сам се почео бавити литургиком, не само Литургија Светог Јована Златоустог, него и остали његови списи су пребогати знања и мудрости о литургијском животу Цркве.
      Није онда случајно што је ево до данас његова Литургија главна Литургија коју Црква Божија приноси Христу Богу на дар. Велике су и дивне Литургије Светог Василија, Светог апостола Јакова и она Литургија што је зовемо пређеосвећених дарова, али је Литургија Светог Јована Златоустог тако концизна, тако прецизна, тако свеобухватна. У њој је садржана тајна Старог Завјета и тајна Новог Завјета, целокупни домострој спасења и есхатон, оно што ће бити, оно што јесте и оно што је било. Тако је умно, тако је дубоко сажео Златоусти сву истину Откривења Божијег у својој светој Литургији.
      Када сам се хтео бавити подвижништвом Цркве, каже блажене успомене умни учитељ Цркве Христове Панајотис Трембелас, онда сам рачунао да треба да трагам код ревносних пустињака, подвижника, међутим, кад сам почео да проучавам Светог Јована Златоустог, видео сам колико је дубок његов подвижнички опит и колико је дубоко његово знање које је стекао кроз лични духовни подвиг и борбу.
      Нема области црквеног живота коју није обогатио Свети Јован Златоусти, велики борац за истину Христову. Свима нам је познато како је окончао живот мученички, а и цео живот му је био мученички. Јован Златоусти не само што је имао златна уста, него је био човјек огромне милости, човекољубља и доброте. Целог себе и цео живот свој, до последњег остатка, он је принео Христу Богу на дар као хљеб миомирни, као што смо ми данас принијели свете дарове Христу Богу, као што смо принијели овај славски колач Господу на дар као жртву, тако је и он себе принијео Господу на дар. Мученички је потврдио своје мучеништво и потврдио своју вјерност Христу.
      И као што је то било у прошлим временима, и данас је Свети Јован Златоусти заиста испуњен свјетлошћу огња, просвијетљује васељену. Учитељ је био у бесједништву, учитељ је у поимању дубоких истина Цркве Христове, учитељ у поимању откривења Старог и Новог Завјета, учитељ је и у начину живљења овде на земљи, у подвигу, у подвижничком служењу Христу Богу. Све је у њему сабрано, а свега је центар свето причешће, света Евхаристија. Свети Јован Златоусти је писао не једанпут да се често треба причешћивати, али додавао је – не било како, само они који се припреме, који непрекидно служе Господу, они треба да приступају светињи над светињама и да се њоме ослађују и да постану једни са Господом живим и кроз Њега и у Њему да постану једно једни са другима, са свим људским покољењима. Велика тајна Цркве Христове има великог и дивног свједока у личности Светог Јована Златоустог. Није случајно да су многи који су се бавили проучавањем тајне Цркве прибегавали Светом Јовану Златоустом како би се од њега научили шта је то Црква. Велики ученик великог учитеља апостола Павла, преточио је посланице апостола Павла на нови језик и оставио нам је дивно свједочанство кроз вијекове до данас - своју свету личност, свети пример, велико учење своје, златно своје беседништво, да се надахњујемо како треба о Богу са страхом и трепетом говорити, како треба Богу служити, како се треба Њему клањати.
      Сам Господ је надахнуо блаженог спомена Епископа шумадијског Саву што је ову школу посветио Светом Јовану Златоустом. Није случајно, да управо овдје, у срцу Србије, та школа је ево заживјела и почела, хвала Богу, да доноси плодове своје. Сигуран сам да ће у будућности доносити све богатије и богатије плодове. Гдје би друго ако не у Шумадији, овдје гдје је срце нашег народа, овдје гдје су темељи његови, овдје на овим просторима гдје је Вожд Карађорђе, а ево приближава се и двије стотине година од његовог устанка, гдје је кренуо на устанак за слободу. Онај Вожд Карађорђе, који је своју главу, попут Јована Златоустог, уградио у темеље бића нашега народа, своју златну главу, трећу главу. Прва је она глава Светог Јована Владимира, зетског краља мученика. Друга је глава великог мученика косовског Лазара. Трећа је глава Вожда Карађорђа, овдје рођеног. Коријење му је негдје тамо гдје је Свети Јован Владимир својом мученичком крвљу запечатио своју вјерност Христу. Овдје је уродио богатим плодом и зато није случајно што је овдје настала ова школа Светог Јована Златоустог.
      Нека би, дјецо Божија, Свети Јован Златоусти био ваш надахнитељ у проучавању свете науке, богословља, најдивније науке од свих наука. Науке која је сабирно сочиво свеукупног људског знања и људског умовања. Јован Златоусти је заиста путовођа и вама и свима нама и нека би његовим молитвама Господ и нас укријепио у све дане нашега живота да останемо вјерни Христу Богу нашем и светињи Његовој, светој Цркви, да би се у нама и кроз нас прослављало име Божије као што се прослављало кроз Светог Јована Златоустог. Његовим молитвама Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин!
       
      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У дану када смо дочекали 21. недељу по Педесетници, а са њом и спомен два велика угодника Подвигоположника Христа – Преподобног Прохора Пчињског и Преподобног Јована Рилског, у краљевачком Светосавском храму служена је Света Архијерејска Литургија и помен блаженопочившем митрополиту Амфилохију. Предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење овдашњег братства и молитвено учешће верног народа. 

       
      Сходно редовном јеванђелском читању, Епископ нас је поучио кроз тумачење Приче о Сејачу и семену. Указујући на Господа Христа као истинитог Сејача семена које носи Живот вечни, пожелео је да будемо плодна земља која ће доносити стоструки плод. Треба сви да се запитамо да ли нас свет познаје по плодовима нашим. Да ли дајемо плодове достојне покајања? Довољно је то за данас, да се замислимо.
       
      У наставку, Епископ Јустин је рекао:
       
      – Данас земља прима земне остатке великог човека и великог Архијереја –  митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Захваљујући његовом семену, речима и науци, ја сам данас овде. Он је сведок истине Божије, неустрашиви и велики борац за правду. Често се многима није свиђао, јер његова реч није могла да стане у њихове душе. Он је, ипак, говорио. Није гледао коме ће да угоди међу људима, већ само Господу Богу своме. Данас смо се овде и помолили за душу његову, јер нисмо могли сви данас да будемо тамо. Али, молитвама, срцем, душом и умом, ми смо сви тамо. Да се помолимо за његову душу. Да се молимо, и да се он моли за нас, заједно са Светим Петром Цетињским и Светим Василијем Острошким који су му били узори. Тако завршава живот праведник, а остало ће Господ рећи. Нико од нас не може да каже више, него да му се захвали што је био са нама и што је и даље са нама.
      Ми остајемо овде на земљи да се боримо против сваког зла, најпре у нама, а онда у свету. Средства за то су љубав, вера, истина , нада, трпљење – све врлине које је Господ у нас засадио. По томе ћемо видети да ли је семе Божије пало код на плодну земљу душе наше. Данас је тешко бити човек. Ипак, ми пут свој знамо – то је  пут Богочовека. Зато, ми треба да узмемо Божији јарам који је једини благ. Јарам овог света је тежак, јер товаримо више него што можемо да понесемо. Господ је рекао да носимо бремена једни другима.
      Митрополит Амфилохије је носио бремена многих, баш као Свети Петар Цетињски. И он је мирио племена, бранио народ и споља и изнутра. Није се штедео. Сведоци смо и ове године великог дела његовог, када је васкрсао свој народ и васпоставио у њему лик човека. Од разбојника је начинио светитеље. Црна Гора је васкрсла у Господу. То је семе љубави које нам је оставио да међусобно гајимо. Нека Господ митрополита Амфилохија препозна као свога истинског слугу и приброји га у рајска насеља где су сви Свети, пожелео је Епископ Јустин.
      У наставку евхаристијске службе извршено је сједињење сабрања верних са Васкрслим Господом у Чаши спасења.
       
      Извор: Епархија жичка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Међу корицама септембарско-октобарског  375. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор Леном Ковачевић, композитором, текстописцем и интерпретатором џез и модерне музике. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 
       
      О значају умножавања дарова; о односу духовности и музике; важности активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, као и о значају делатне хришћанске љубави према ближњима и потребитима, разговарамо са Леном Ковачевић, композитором, текстописцем и интерпретатором џез и модерне музике, нашом сестром у Христу која је духовно стасавала и стасава уз „Православни мисионарˮ. 
       
      *Будући да Вас је Господ наградио многим даровима, реците нам из личног искуства колико је важно да човек препозна дар који му је од Бога дарован, те да га свесрдно умножава? 
       
      Пре свега желим да поздравим Вас и Ваше читаоце. Христос Васкрсе! Помаже Бог између осталог кроз дарове које свако од нас има и које ако негује и жели да развија, заиста дају један дубљи смисао овом нашем земаљском животу. Kроз дарове које нам је дао, запошљавамо и свој ум и своје руке, а ја некако дубоко верујем да рад човека спасава од многих искушења и проблема на које наилазимо кроз живот. И наравно, кроз те исте дарове свако од нас може непосредно и да се захвали за живот који смо добили.
       
      *Бавите се писањем и компоновањем песама, као и веома умешним певањем; у којој мери Вам у свему овоме помаже хришћански начин живота који је утемељен на молитвеном искуству Цркве?
       
      Моја вера је одавно одредила меру и границу свега у мом животу, о томе не причам превише, али бих након што све прође волела да неке будуће генерације музичара,( жена посебно које су у том смислу у овој индустрији сада више него уметности и најугроженије), верују да уз оно што нам је Бог дао и велики рад заиста можемо да останемо своје, и да се добро осећамо у својој кожи, без претераних подилажења било коме и било чему у овом свету. Некада је музика била много више уметност, а данас… свесна сам да је сцена нешто што гута и самеље живог човека ако не постоји дубљи прозор у души човечијој. Прозор који гледа на вечност.
       
      *Из Вашег искуства, у каквом су односу духовност и музика?
       
      Није прикладно можда обзиром да сам музичар да хвалим највише ову уметност, али јесам сигурна у то да је музика лествица за небо, музика је најтананија жица са оним светом и свим људским дубинама, срећама и понорима, посебно зато волим класичну музику. Узмимо за пример Стабат Матер, Перголезија, то су за мене позиви и гласови из неких других простора. Та музика је створена за вечност и зато и јесте преживела векове.
       
      *Активно учествујете у богослужбеном животу Цркве, а познато нам је да доприносите благољепију богослужења певањем за певницом и у хору једног београдског храма. Када се родила Ваша љубав према црквеном појању?
       
      Све везано за само певање и разумевање литургијског певања се десило у Холандији где сам код оца Велизара Ракића и оца Воје Билбије позвана да певам за певницом, и ту ми се придружило неколико пријатеља и колега са факултета. Желели смо да помогнемо људима који су до тада певали и полако улазили у сам ток Литургије. Оно што је за мене најлепше, баш као ниједан концерт, и ниједан наш дан, ниједна Литургија није иста, и увек носи неку нову енергију. Свесна сам благодати да кроз овако дивне духовнике уопште упознам и службу, али и пуно наших сјајних људи у Холандији, и са свима сам и данас редовно у контакту, а за оца Воју сам остала везана и чујемо се често. Отац Велизар Ракић је постао део небеског града прошле године, отишао је са деведесет пет година и до последњег дана је служио Богу.
       
      *Реците нам нешто о музичком пројекту „Раваничко појањеˮ у чијем настанку сте учествовали?
       
      Када сам чула сестре Манастира Раванице како поју, заиста сам желела да то забележимо. Диван снимак је направио Зоран Јерковић, мој пријатељ и један од најдаровитијих сниматеља са ових простора. Провели смо неко време у Раваници које носим са собом, а њихови гласови, топли и искрени су за мене као забелешка нешто толико важно. Посебно што се ради о ретким и мање познатим верзијама неких песама, и појања које оне негују и које је део њихове традиције.
       
      *Неуморно учествујете на манифестацијама које се одржавају у оквиру наше Цркве, а које су често добротворног карактера. Какви су Ваши утисци са ових духовних сабрања?
       
      Важни су такви дани, када се саберемо и некако будемо као једно, и важно је пружити подршку добрим иницијативама, тако је отац Влада Марковић у Звездара Театру пре пар година приредио изванредно вече публици, али и објединио нас хуманитарним позивом. Драго ми је што већина мојих колега заиста има слуха и срца за то.
       
      *Болна је реалност да живимо у времену великог отуђења, из Вашег угла, колико је важно да без изузетка предајемо себе на службу Богу и свакоме човеку као боголиком бићу?
       
      Важно је због нашег духовног здравља, менталног и физичког, некако волим то да поредим са пуњењем батерије. На служби смо као испражњене батерије које неко прикључи на виши пуњач, без те енергије, ко је једном доживео, живот више никада није исти.
       
      *Познато нам је да Вашу личност краси и велика љубав према читању, коју литературу бисте посебно издвојили?
       
      Волим књигу „Несвети а светиˮ и често се враћам тим причама, а од скоријих књига које носе тако једну духовну поруку заиста ми се допала „Глад’’ Мирјане Бобић-Мојсиловић, прича о похлепи и унутрашњој глади 21. века.
       
      *Наша света Црква особиту пажњу посвећује црквеном издаваштву, које часописе Ви читате?
       
      Православље и Православни мисионар су дефинитивно часописи које читам још из периода када сам студирала. Признајем да читам највише стране часописе, посвећене путовањима, као што је Traveller, затим неке музичке магазине, и штиво за које тренутно имам концентрације и које ме растерећује, тако сам и у неком току са енглеским језиком.
       
      *Која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ?
       
       
      Волела бих да останемо као једно у молитви, у мислима са онима којима је сада посебно потребна помоћ, и надом, али и вером коју носи радост Васкрса, да ћемо изаћи бољи и обновљени из ових дана искушења.
       
      Разговарао: 
      Катихета Бранислав Илић 
       
       
      *Објављено у септембарско-октобарском 375. броју Православног мисионара (стр. 40-42)
         
       
        Ризница литургијског богословља и живота: Интервју катихете Бранислава Илића са Леном Ковачевић: Да постанемо као једно у молитви!
      BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM  
    • Од Иван Ц.,
      МОСКОВСКА патријаршија је акцију Националне лутеранске цркве Исланда, са приказивањем Исуса Христа у лику трансвестита, назвала „лудилом и богохулством“.
      „Тешко је престати чудити се лудилу које се у Европи догађа око родне разноликости. Још један стравичан случај догодио се на Исланду, где је локална Национална лутеранска црква одлучила да на посебан начин привуче младе у недељну школу објављивањем огласа на којем је на Фејсбук страници Исус Христ приказан као трансвестит како плеше са дугом у позадини – написао је шеф Одељења Синода РПЦ за односе Цркве са друштвом и медијима Владимир Легојда.
      Нагласио је да је „такво богохуљење изазвало праву поплаву огорчених коментара на Интернету“.
      Аутори рекламе били су приморани да је уклоне са мреже, иако ће се, према Легојди, „показивати“ још најмање две недеље у аутобусима који саобраћају по Рејкјавику.
      Петур Георг Маркан, портпарол ове исландске цркве, покушао је да оправда изазвано светогрђе.
      Рекао је да се Исус Христ може манифестовати у различитим облицима и да „црква поздравља различитост“.
      Под притиском масе негативних критика, ипак је морао да призна да „није све у реду“:
      „Знамо да се не слажу сви да Христос треба да изгледа овако, а то сигурно поштујемо“.
      „Лудило и богохулство“: Лутерани Исланда представили Христа као трансвестита који игра испод дуге - Čudo
      WWW.CUDO.RS МОСКОВСКА патријаршија је акцију Националне лутеранске цркве Исланда, са приказивањем Исуса Христа у лику трансвестита, назвала „лудилом и богохулством“. „Тешко је...  
×
×
  • Креирај ново...