Jump to content

There's nothing here yet

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Са великом тугом у срцу примили смо вест о упокојењу драгог нам Преосвећеног Епископа Ваљевског Г. Милутина, који је јуче предао своју племениту душу Господу, након краће болести изазване компликацијама епидемије корона-вируса.      Од своје 14. године блаженопочивши Владика Милутин кренуо је путем монашког позива и служења Цркви којој је посветио цео живот. Верници који су га познавали још као игумана манастира Каоне, а потом и као епископа Аустралијско-новозеландског и Ваљевског, упамтиће га као човека смиреног срца, мудрог и достојанственог, који је водио своје стадо као пастир добри, упућујући верни народ увек на љубав Христову и милосрђе.    Недостајаће нам лично као истински брат у Христу и саслужитељ, али и свима нама на Косову и Метохији, које је посебно волео, и живео свим својим срцем за очување Косовског светолазаревског завета у верном народу. Очински је бринуо о сиротињи помажући наше Народне кухиње, помагао је Богосповију Св. Кирила и Методија у Призрену, бринуо о сиромашној деци у Ораховцу, Призрену. У својој посети нашој Епархији, прошле године, са Владиком Силуаном Аустралијско-новозеландским, донео нам је благослов Ваљевске епархије, Светога Владике Николаја и Светог Аве Јустина.   Тада је посетио наше манастире, Ораховац, Призрен, храбрећи народ да остану и опстану на својим вековним огњиштима, да остану верни Косовском завету који нас уздиже ка Христу. Посебно нам је жао што га лично са својим монасима и свештеницима нисмо у могућности да испратимо на пут ка Вечном животу, али молитвено остајемо дубоко везани за Владику Милутина, који ће нам свима овде на Косову и Метохији остати у сећању, као искрени пријатељ и добротвор.   Срећан ти пут у обиталишта светих и праведних, драги наш Владико. Да се радујеш довека славећи Онога коме си цео свој овоземаљски живот тежио, целом својом душом.   Вечни ти спомен! Царство ти небеско!                                                                                                             Епископ рашко-призренски   ТЕОДОСИЈЕ     Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • By .............
      КОРОНА И ДОЛАЗАК АНТИХРИСТА!!!
      Многи повезују пандемију са описаним догађајима у Светом Писму, те предвиђају устоличење Антихриста, жигосање знаком звери  и скори Други долазак Господа Исуса Христа.
      Говорећи о последњим временима, Христос је рекао: „А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам!” (Мт.24,36)
      Сваки онај који сматра да су последња времена управо сад пред нама, нека прочита ову реченицу колико год пута је потребно да би најзад схватио: ти то не знаш и ти то не можеш знати. Теби то није откривено.  О дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац. Тек кад Христос други пут дође знаћемо да смо живели у последњем времену света којег познајемо. Тек онда ћемо заиста знати да почиње Преображен Свет.  До тад, језик за зубе и смирење у срце.
      Уместо да се радујемо Богу, ближњима и животу, многи улазе у разна теоретисања, страхују од предстојећих ужасних временâ, и уместо да свуда виде прилику да се пројаве као људи, они свуда виде нељуде и Сатанине сужње.
      Скоро две хиљаде година, колико хришћанство постоји, многи би наслућивали последња времена кад год би се дешавала нека радикална промена у свету. Већ је прва генерација хришћана сматрала да је њихов први прогонитељ, Нерон, управо тај Антихрист. Па би титулу „пребацивали“ наредним прогонитељима. Године 999. западни хришћани су, тумачећи буквално неке библијске цитате, сматрали да ће баш 1000. године Христос  доћи други пут, те су многи занемарили пољопривредне и друге послове (зашто би радили кад им ускоро неће бити потребна ни храна, ни новац?). И тако је 1000. година упамћена по великој глади. Током индустријске револуције многи конзервативни хришћани су у променама видели знаке последњих времена, неки Руси су након Октобарске револуције сматрали како се Антихрист устоличио, а светски ратови су донели сличне слутње. Скоро свака већа историјска промена је доносила ново тумачење Светог Писма и ново предвиђање краја. То је секташки, а не православни начин тумачења Христових речи. Главни начин манипулисања је страх и то секте одлично знају.  Секте упру прстом у „непријатеље“ и убеде нас да смо „само с њима безбедни“, јер код њих је спас. Црква то не  ради. Ако и критички тумачи знаке времена (што је њена одговорност да чини!), она никога не демонизује, не прети страхом од Антихриста или глобалних завера. Црква не призива страхом, него љубављу.
      Хришћанин, на крају крајева, нема потребе да се плаши. Ако смо узели свој Крст, изнећемо га до краја, ма какво време дошло. Ако дође Антихрист, он није и не може бити већи од Христа. Ако дође велика туга, ми смо со свету, сведоци и служитељи Радости Неисказане, Живота над Животима. Чему фрка? Бићемо људи какви смо одувек призвани да будемо и ништа и нико то не може променити. Нарочито у овим временима, кад свуда владају паника и немир, последње што хришћани треба да раде јесте да „доливају уље на ватру“, да причају о томе како сад следе и остали јахачи апокалипсе, итд.
      Ми смо и као хришћани призвани да критички и трезвено тумачимо стварност. Не морамо сви имати идентичне  идеје, ни схватања (уколико се то не тиче суштине наше вере). Али у савременим искушењима многи, у жељи да разбуде успаване, буду сувише гласни и сувише панични, преувеличавајући опасност или је сасвим измишљајући. И уместо да неког покрену на делање у љубави, још више га удаље од људи и света. 
      Замислите да је Христос дошао међу болесне телом и  болесне душом, и да им је говорио како ће свет патити у агонији, и како морају да се причувају, да не би отишли у пакао. Али он је болесне лечио, прилазио  им, помагао, тешио, опраштао, подизао с постеље и подизао са дна живота у греху. Волео их је. Да, некад  је у тој љубави и указивао на опасности, јер смо сви одговорне личности.
      То је све што и ми треба да чинимо. Да друге волимо, у љубави им помажемо, доносимо им Радост, а опомене изричемо опрезно, ретко и веома пажљиво, само да бисмо разбудили успаване. Никад да бисмо их гурали у панику.
      Не паничимо. Христос је међу нама.
      (Марко Радаковић)

    • By Логос
      У овонедељном Храму о посту као промени филозофије живота слушамо како беседи Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Свештеног трона пећкога Г. др Амфилохије (Радовић). Аутор и водитељ: Душанка Зековић.   Звучни запис емисије   Одувек су људи знали да је уздржавање од извесних јела на неко време корисно за њихово телесно здравље. У Хришћанству се то добровољно уздржавање од извесних јела назива постом. Постили су и сам Син Божији, Богородица, Апостоли и Светитељи. Пост није само телесно уздржавање од неких јела и пића, него и уздржавање од злих дела, дакле-духовни пост. Човек кроз пост посвећује своје тело и душу Богу и својим ближњима. Тело је олакшано уздржавањем ради лакше молитве, а наша срца за већу љубав међу ближњима. Наше време потврђује духовни и физички значај поста. И док постимо, запитајмо се као Јован Златоусти: јесмо ли кроз пост постали од гневних тихи, од жестоких љубазни, а ако то нисмо, шта вреди што смо тело мучили, а остали испуњени незадовољством и злобом.     Извор: РТС
    • By Логос
      “Апостол Павле каже даде ми се жалац у тијело да себе исправим, ово је неки жалац у тијело васељене, тијело сваког човјека, да у себи нађе праве вриједности због којих смо створени. А створени смо да будемо иконе Божије, да пројављујемо слободу тако што ћемо да помажемо другоме, да живимо за другога јер превише живимо само за себе и свијет окрећемо само према себи”, казао је синоћ протојереј-ставрофор Слободан Јокић, парох никшићки, говорећи о овим данима када се сусрећемо са епидемијом коронавируса која је захватила готово цио свијет.     Гостујући у емисији “Интернет литија” на Радио Светигори и званичној Фејсбук страници и Инстаграм профилу Не дамо светиње, прота је поручио да нам и ова данашња ситуација показује да без узајамног односа и заједнице не можемо.   “Ми смо као људи, поготово хришћани, позвани да пројавимо светост као начин живота а то значи заборавити само на себе и мислити на друге”, нагласио је отац Слободан.   Истакао је да је човјек биће заједнице, створен за њу а самоћа која му се некада деси је његова припрема за сусрет, загрљај, за заједничко слово и молитву, као и за заједнички тренутак, ако Бог да, да се сви нађемо у Царству небеском и препознамо једни друге као браћу и сестре, као слуге Христове, испунувши благослов по коме нас је Господ створио.   Протојереј-ставрофор Слободан Јокић је казао да наша Црква жели на сваки начин да помогне у борби против ове епидемије уколико за тим има потребе:   “Расположење за то је на високом нивоу јер постоји истинска потреба да се као Црква и као хришћани пројавимо и не затварамо у оном људском ако се самозатварамо физички, и да то добро у духу и добрим дјелима искористимо у овим данима.”   По његовим ријечима свијет овако модеран и напредан је стао и налази се у посту, што је доприњело да осјетимо да није смисао живота у свим тим достигнућима људске цивилазације, иако су нам и она потребна. Поновио је свој став да су хришћани најспремнији ушли у ову ситуацију јер они ту атмосферу одрицања већ живе кроз пост. Видјели смо да иако смо мислили да без многих ствари не можемо, данас, како је истакао, и без њих можемо. Мишљења је да је упркос веома озбиљној ситуацији, битно да из овога извучемо оно најбоље што можемо и да у том смислу овај пост треба да нам помогне да видимо човјека у крајњим његовим границама и могућностима и да у том човјеку опет нађемо човјека.   “У човјеку који је пао, који је данас болестан и страда због свега овога, треба да нађемо човјека и да му будемо брат. Тај посни стил живота који треба увијек да градимо у животу а који се данас пројављује нажалост кроз болести и страдања, треба да искористимо и пројавимо себе као праве истинске хришћане, праве слуге Божије.”   Истакао је да се амбијенат богослужења кроз историју мијењао, али је увијек остајао срж, темељ хришћанског живота без кога хришћани нијесу могли и у овим условима физичке самоизолације упућује на личну и породичну молитву:   “Направимо ту атмосферу заједничког богослужења, домаће цркве. Заборавили смо да се молимо и то радимо само кад је нека мука а сад је прилика да личну молитву, која је увијек била дио човјековог живота, његовог бића, упражњавамо у свом дому, да је умножимо и проширимо на цијели свијет. Помолимо се за ближње, за све људе било да су у Кини, Италији, Шпанији..  и за себе саме. Наша љубав допријеће до свих јер молитва је израз наше љубави”, закључио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић.   Емисија “Интернет литија” се емитује сваке недјеље и четвртка и представља наставак литија за одбрану светиња које су се скоро три мјесеца одржавале широм Црне Горе против дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести а које су одлуком Епископског савјета СПЦ у Црној Гори привремено обустављене због опасности од коронавируса.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      Упловили смо у воде Великог и часног поста. У море које je савршено огледало за Небеса и Сунце; дубоко као људска душа у којој се огледа Бог. Ми смо на броду који се зове Црква, а иза нас је остао опасни плићак са чамцима насуканим на јалову хрид Никадизвини. Ово је време дивних богослужења која су ту за нас, као отворен позив да покушамо, колико можемо, да очистимо срца и преиспитамо савест. Ово је прилика да се сетимо искусних духоносних морнара, попут Светог Андреја Критског, који су пре нас освајали дубине покајања и ради нас уцртавали мапе морских струја.      Заиста, „не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божијој“ (Мт. 4:4). Знали су то мудри морски вукови са невиним голубијим душама, велики истраживачи Истине и ловци на вечну Срећу, када су усмеравали компас срца ка Христу. Једином новом под сунцем - земљи живих. Љубав и праштање су две врлине које су наша надсушна потреба. Христос је завапио са крста: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). Господ је тражио опроштај и за оне који су проболи Његове руке раширене у загрљај. Да ли ми понекада смогнемо снаге да опростимо ближњем?   Свако од нас је био у (не)прилици да некога повреди или да буде повређен. Не само једном већ више пута у животу. Од најближих, оних до којих нам је понајвише стало до оних који нам ништа не значе у животу, бар тако мислимо. Тај бол увреде настаје некада промишљено, а још чешће не промишљено. Понекада то чинимо дужи временски период, а скоро увек то је моменат непромишљеног чина. Док ово пишем, а верујем да и Ви док ово читате, размишљате о људима које смо повредили или који су нас повредили.   Није лако опростити. Опростити некоме је чин, понекада раван подвигу. Не знам да ли постоји тежа заповест од ове да једни другима опраштамо. То је некако против наше природе. Свака пора нашег тела нам говори: „Не, нећу. Не могу да опростим.” А онда, бар ми који се сматрамо Хришћанима, дођемо у храм на богослужење и чујемо јеванђелску поруку: „Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт. 6, 14 – 15). А онда затим, на тој истој служби чујемо молитву Господњу: „Опристи нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим....”   И поред тога, ми имамо проблем са праштањем. Знамо шта је исправно. Чак желимо да радимо оно што је исправно, али се осећамо парализованим. Након увреде, по својој слабости, желимо да узвратимо ударац. Да задовољимо „правду“. А онда, ако од освете нема ништа, следећи корак је избегавање особе која (поста)је наш пакао. Јер, пакао то је други, тврдио је стари Адам, предак Сартров и наш. Несрећник који је сахрањен у земљи која нам није отаџбина, у старој и прашњавој Никадизвини. Није изненађујуће да када говоримо о опраштању, више смо заинтересовани за проналажење начина да некоме вратимо него, ако се већ сматрамо Хришћанима, да пронађемо начин у послушности и у ономе што нам Спаситељ поручује.   У Светом Писму проналазимо доста јасних порука. Када је Свети апостол Петар упитао Спаситеља: „Господе, колико пута мој брат може да ми сагреши, а ја да му опростим? До седам пута?“ Исус му је рекао: „Не кажем ти до седам пута, него до седамдесет и седам пута.” (18:21,22). У Марковом јеванђељу проналазим: „И кад стојите и молите се, опрости- те све што имате против некога, да би и ваш Отац који је на небесима опростио вама ваше преступе.” (11:25). Код Луке: „Пазите на себе! Ако твој брат почини грех, укори га. Ако се покаје, опрости му. Ако ти и седам пута на дан сагреши и седам пута се врати к теби и каже: Кајем се, опрости му.“ (17:3,4) А у посланици Ефесцима Светог апостола Павла стоји: „А будите добри једни према другима, самилосни, спремно опраштајући једни другима као што је и Бог преко Христа спремно опростио вама”. (4:32).   Рећи ћете, да, ми све ово знамо, али ми смо повређени... Међутим, верујем да има у нама ипак нешто што нас покреће ка висинама, моралним, људским и духовним. Две основне снаге наше душе су љубав и праштање и то је онај доказ да је наша природа део једног духовног поретка, много више него део при-родног поретка. У природи све ратује једно против другог и туђом крвљу жели да обогати своју трпезу. Љубав и праштање чине човека не само надприродним, него му пружају највеће радости које свет може нама оваквим какви смо да пружи. Човеку кроз праштање све постаје блиско, а по највише Бог и свет Божији око нас, јер у трпљењу силазимо до извора наше снаге који нам даје могућност да свему одолимо и да све (пре)живимо.   Све речено и све изговорено нам се враћа и повређује нас касније или пре, то смо сви осетили.   Међутим, све што отрпимо ми праштањем поравнамо. Тада добијамо снагу да духовно победимо шта год да било у питању. Руски књижевник, песник, новелиста, романописац и преводилац, Борис Пастернак у својој збирци поезије објављује песму „Учи се да прашташ” где стоји: „Учи са да опрашташ. Моли се за оне који вређају, побеђуј зло зрацима доброте, придружи се без колебања онима који опраштају док гори звезда Голготе. Учи се да опрашташ кад ти је душа увређена и срце личи на чашу пуну горких суза и јада. Кад ти се чини да је доброта сва исцеђена, сети се како опрашта Христос док тешко на Крсту страда. Учи се да опрашташ, али не само речима, него свом душом својом и суштином свом, јер само љубав снагу опраштања има, рођену у бдењу ноћном молитвеном. Учи се да опрашташ. У праштању је радост скривена, великодушност лечи ко лек – напитак или балзам. Крв је на Крсту за све проливена. Учи се да прашташ, да би опроштај добио и сам.”   Праштање је чин вере. Опраштајући другоме ми предајемо правду Богу у руке. Опраштајући, ослобађамо своје право да се ближњима (о)светимо чиме остављамо сва питања правде Господу на вољу. Остављамо ту „вагу правде” у Божијим рукама на којој ће се уравнотежити правда и милост. И наравно, морамо подробно да испитам зашто је брат љут на мене, шта сам учинио што га је ражалостило и заболело, а затим да ставим мелем на ту рану. Моје је да учиним све што могу да га сусретнем и разговарам с њим.   Уколико не жели да разговара са мном, то је његова слобода. Тада остаје само молитва за брата који је, очигледно, у искушењу, да би молитвена претходница благодати Духа Светог закрилила и смекшала његово срце. Треба да тражимо од Бога ту снагу, духовно достојанство и племенитост да научимо да свом душом кажемо опрости. Стога држимо се за врлине праштања и љубави као да нам живот од тога зависи. Од нас зависи само оно што можемо да дамо, а то су молитва, љубав, праштање и покајање. Сила да подижемо мртве није наша, то је у Божијим рукама, али ће нам Господ дати своје када ми будемо приложили оно што је наше, тј. до нас. Зато опраштајмо једни другима. Опраштајмо сами себи. Тешко јесте, али када опростимо ми пуштамо затвореника на слободу, а тај затвореник смо ми.   Уреднички уводник протођакона др Дамјана С. Божића,  објављен у "Православљу" бр. 1248.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Православље 

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...