Jump to content
  1. emilija

    emilija

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      У овонедељном Храму о посту као промени филозофије живота слушамо како беседи Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Свештеног трона пећкога Г. др Амфилохије (Радовић). Аутор и водитељ: Душанка Зековић.   Звучни запис емисије   Одувек су људи знали да је уздржавање од извесних јела на неко време корисно за њихово телесно здравље. У Хришћанству се то добровољно уздржавање од извесних јела назива постом. Постили су и сам Син Божији, Богородица, Апостоли и Светитељи. Пост није само телесно уздржавање од неких јела и пића, него и уздржавање од злих дела, дакле-духовни пост. Човек кроз пост посвећује своје тело и душу Богу и својим ближњима. Тело је олакшано уздржавањем ради лакше молитве, а наша срца за већу љубав међу ближњима. Наше време потврђује духовни и физички значај поста. И док постимо, запитајмо се као Јован Златоусти: јесмо ли кроз пост постали од гневних тихи, од жестоких љубазни, а ако то нисмо, шта вреди што смо тело мучили, а остали испуњени незадовољством и злобом.     Извор: РТС
    • By Логос
      “Апостол Павле каже даде ми се жалац у тијело да себе исправим, ово је неки жалац у тијело васељене, тијело сваког човјека, да у себи нађе праве вриједности због којих смо створени. А створени смо да будемо иконе Божије, да пројављујемо слободу тако што ћемо да помажемо другоме, да живимо за другога јер превише живимо само за себе и свијет окрећемо само према себи”, казао је синоћ протојереј-ставрофор Слободан Јокић, парох никшићки, говорећи о овим данима када се сусрећемо са епидемијом коронавируса која је захватила готово цио свијет.     Гостујући у емисији “Интернет литија” на Радио Светигори и званичној Фејсбук страници и Инстаграм профилу Не дамо светиње, прота је поручио да нам и ова данашња ситуација показује да без узајамног односа и заједнице не можемо.   “Ми смо као људи, поготово хришћани, позвани да пројавимо светост као начин живота а то значи заборавити само на себе и мислити на друге”, нагласио је отац Слободан.   Истакао је да је човјек биће заједнице, створен за њу а самоћа која му се некада деси је његова припрема за сусрет, загрљај, за заједничко слово и молитву, као и за заједнички тренутак, ако Бог да, да се сви нађемо у Царству небеском и препознамо једни друге као браћу и сестре, као слуге Христове, испунувши благослов по коме нас је Господ створио.   Протојереј-ставрофор Слободан Јокић је казао да наша Црква жели на сваки начин да помогне у борби против ове епидемије уколико за тим има потребе:   “Расположење за то је на високом нивоу јер постоји истинска потреба да се као Црква и као хришћани пројавимо и не затварамо у оном људском ако се самозатварамо физички, и да то добро у духу и добрим дјелима искористимо у овим данима.”   По његовим ријечима свијет овако модеран и напредан је стао и налази се у посту, што је доприњело да осјетимо да није смисао живота у свим тим достигнућима људске цивилазације, иако су нам и она потребна. Поновио је свој став да су хришћани најспремнији ушли у ову ситуацију јер они ту атмосферу одрицања већ живе кроз пост. Видјели смо да иако смо мислили да без многих ствари не можемо, данас, како је истакао, и без њих можемо. Мишљења је да је упркос веома озбиљној ситуацији, битно да из овога извучемо оно најбоље што можемо и да у том смислу овај пост треба да нам помогне да видимо човјека у крајњим његовим границама и могућностима и да у том човјеку опет нађемо човјека.   “У човјеку који је пао, који је данас болестан и страда због свега овога, треба да нађемо човјека и да му будемо брат. Тај посни стил живота који треба увијек да градимо у животу а који се данас пројављује нажалост кроз болести и страдања, треба да искористимо и пројавимо себе као праве истинске хришћане, праве слуге Божије.”   Истакао је да се амбијенат богослужења кроз историју мијењао, али је увијек остајао срж, темељ хришћанског живота без кога хришћани нијесу могли и у овим условима физичке самоизолације упућује на личну и породичну молитву:   “Направимо ту атмосферу заједничког богослужења, домаће цркве. Заборавили смо да се молимо и то радимо само кад је нека мука а сад је прилика да личну молитву, која је увијек била дио човјековог живота, његовог бића, упражњавамо у свом дому, да је умножимо и проширимо на цијели свијет. Помолимо се за ближње, за све људе било да су у Кини, Италији, Шпанији..  и за себе саме. Наша љубав допријеће до свих јер молитва је израз наше љубави”, закључио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић.   Емисија “Интернет литија” се емитује сваке недјеље и четвртка и представља наставак литија за одбрану светиња које су се скоро три мјесеца одржавале широм Црне Горе против дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести а које су одлуком Епископског савјета СПЦ у Црној Гори привремено обустављене због опасности од коронавируса.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      Упловили смо у воде Великог и часног поста. У море које je савршено огледало за Небеса и Сунце; дубоко као људска душа у којој се огледа Бог. Ми смо на броду који се зове Црква, а иза нас је остао опасни плићак са чамцима насуканим на јалову хрид Никадизвини. Ово је време дивних богослужења која су ту за нас, као отворен позив да покушамо, колико можемо, да очистимо срца и преиспитамо савест. Ово је прилика да се сетимо искусних духоносних морнара, попут Светог Андреја Критског, који су пре нас освајали дубине покајања и ради нас уцртавали мапе морских струја.      Заиста, „не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божијој“ (Мт. 4:4). Знали су то мудри морски вукови са невиним голубијим душама, велики истраживачи Истине и ловци на вечну Срећу, када су усмеравали компас срца ка Христу. Једином новом под сунцем - земљи живих. Љубав и праштање су две врлине које су наша надсушна потреба. Христос је завапио са крста: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). Господ је тражио опроштај и за оне који су проболи Његове руке раширене у загрљај. Да ли ми понекада смогнемо снаге да опростимо ближњем?   Свако од нас је био у (не)прилици да некога повреди или да буде повређен. Не само једном већ више пута у животу. Од најближих, оних до којих нам је понајвише стало до оних који нам ништа не значе у животу, бар тако мислимо. Тај бол увреде настаје некада промишљено, а још чешће не промишљено. Понекада то чинимо дужи временски период, а скоро увек то је моменат непромишљеног чина. Док ово пишем, а верујем да и Ви док ово читате, размишљате о људима које смо повредили или који су нас повредили.   Није лако опростити. Опростити некоме је чин, понекада раван подвигу. Не знам да ли постоји тежа заповест од ове да једни другима опраштамо. То је некако против наше природе. Свака пора нашег тела нам говори: „Не, нећу. Не могу да опростим.” А онда, бар ми који се сматрамо Хришћанима, дођемо у храм на богослужење и чујемо јеванђелску поруку: „Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт. 6, 14 – 15). А онда затим, на тој истој служби чујемо молитву Господњу: „Опристи нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим....”   И поред тога, ми имамо проблем са праштањем. Знамо шта је исправно. Чак желимо да радимо оно што је исправно, али се осећамо парализованим. Након увреде, по својој слабости, желимо да узвратимо ударац. Да задовољимо „правду“. А онда, ако од освете нема ништа, следећи корак је избегавање особе која (поста)је наш пакао. Јер, пакао то је други, тврдио је стари Адам, предак Сартров и наш. Несрећник који је сахрањен у земљи која нам није отаџбина, у старој и прашњавој Никадизвини. Није изненађујуће да када говоримо о опраштању, више смо заинтересовани за проналажење начина да некоме вратимо него, ако се већ сматрамо Хришћанима, да пронађемо начин у послушности и у ономе што нам Спаситељ поручује.   У Светом Писму проналазимо доста јасних порука. Када је Свети апостол Петар упитао Спаситеља: „Господе, колико пута мој брат може да ми сагреши, а ја да му опростим? До седам пута?“ Исус му је рекао: „Не кажем ти до седам пута, него до седамдесет и седам пута.” (18:21,22). У Марковом јеванђељу проналазим: „И кад стојите и молите се, опрости- те све што имате против некога, да би и ваш Отац који је на небесима опростио вама ваше преступе.” (11:25). Код Луке: „Пазите на себе! Ако твој брат почини грех, укори га. Ако се покаје, опрости му. Ако ти и седам пута на дан сагреши и седам пута се врати к теби и каже: Кајем се, опрости му.“ (17:3,4) А у посланици Ефесцима Светог апостола Павла стоји: „А будите добри једни према другима, самилосни, спремно опраштајући једни другима као што је и Бог преко Христа спремно опростио вама”. (4:32).   Рећи ћете, да, ми све ово знамо, али ми смо повређени... Међутим, верујем да има у нама ипак нешто што нас покреће ка висинама, моралним, људским и духовним. Две основне снаге наше душе су љубав и праштање и то је онај доказ да је наша природа део једног духовног поретка, много више него део при-родног поретка. У природи све ратује једно против другог и туђом крвљу жели да обогати своју трпезу. Љубав и праштање чине човека не само надприродним, него му пружају највеће радости које свет може нама оваквим какви смо да пружи. Човеку кроз праштање све постаје блиско, а по највише Бог и свет Божији око нас, јер у трпљењу силазимо до извора наше снаге који нам даје могућност да свему одолимо и да све (пре)живимо.   Све речено и све изговорено нам се враћа и повређује нас касније или пре, то смо сви осетили.   Међутим, све што отрпимо ми праштањем поравнамо. Тада добијамо снагу да духовно победимо шта год да било у питању. Руски књижевник, песник, новелиста, романописац и преводилац, Борис Пастернак у својој збирци поезије објављује песму „Учи се да прашташ” где стоји: „Учи са да опрашташ. Моли се за оне који вређају, побеђуј зло зрацима доброте, придружи се без колебања онима који опраштају док гори звезда Голготе. Учи се да опрашташ кад ти је душа увређена и срце личи на чашу пуну горких суза и јада. Кад ти се чини да је доброта сва исцеђена, сети се како опрашта Христос док тешко на Крсту страда. Учи се да опрашташ, али не само речима, него свом душом својом и суштином свом, јер само љубав снагу опраштања има, рођену у бдењу ноћном молитвеном. Учи се да опрашташ. У праштању је радост скривена, великодушност лечи ко лек – напитак или балзам. Крв је на Крсту за све проливена. Учи се да прашташ, да би опроштај добио и сам.”   Праштање је чин вере. Опраштајући другоме ми предајемо правду Богу у руке. Опраштајући, ослобађамо своје право да се ближњима (о)светимо чиме остављамо сва питања правде Господу на вољу. Остављамо ту „вагу правде” у Божијим рукама на којој ће се уравнотежити правда и милост. И наравно, морамо подробно да испитам зашто је брат љут на мене, шта сам учинио што га је ражалостило и заболело, а затим да ставим мелем на ту рану. Моје је да учиним све што могу да га сусретнем и разговарам с њим.   Уколико не жели да разговара са мном, то је његова слобода. Тада остаје само молитва за брата који је, очигледно, у искушењу, да би молитвена претходница благодати Духа Светог закрилила и смекшала његово срце. Треба да тражимо од Бога ту снагу, духовно достојанство и племенитост да научимо да свом душом кажемо опрости. Стога држимо се за врлине праштања и љубави као да нам живот од тога зависи. Од нас зависи само оно што можемо да дамо, а то су молитва, љубав, праштање и покајање. Сила да подижемо мртве није наша, то је у Божијим рукама, али ће нам Господ дати своје када ми будемо приложили оно што је наше, тј. до нас. Зато опраштајмо једни другима. Опраштајмо сами себи. Тешко јесте, али када опростимо ми пуштамо затвореника на слободу, а тај затвореник смо ми.   Уреднички уводник протођакона др Дамјана С. Божића,  објављен у "Православљу" бр. 1248.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Православље 
    • By Логос
      Народ не прихвата намет   „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године.   Повезан садржај:    Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1)   Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2)   Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3)   Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4)   Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5)   Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (6)   Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (7)   Протопрезвитер Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (8)     Када се у свом крсном ходу литија у Подгорици зауставила испред Цркве Светог Ђорђа, народ је позван да дође у још већем броју, да би зауставио пустош покренуту управо од законика који, наводно брину о добру грађана. Иако је те вечери било у Литији десетине хиљада људи, што је био више него задивљујући отпор, већ свака наредна литија је бивала све већа и већа. На прослави празника Светог Симеона, изашло је народа преко сто хиљада. Таква слика из Црне Горе показала је цијелом свијету да се овдје транзиција почела одвијати у смјеру да се богатство народа сачува и оплоди, а не да се разграби.   Под изговором спаса свог државног модела, највиши званичници власти осуђују литије, мислећи да ће народ одустати и пустити да им узимају што год хоће, па чак и оно што се зна да је црквено и Божје. Позивали су на дијалог, али само тако да би јаче истакли свој наум о измјени црквеног статуса и наметања неке своје визије црквеног устројства. Ако су поводом језика и писма могли да преименују назив и озваниче то као закон, противно здравој памети, помислили су да то примијене и на Цркву. Годинама су се у својим партијским форумима извјештили да знају како наметнути народу све што хоће. Преварне ријечи о родољубљу и просперитету све више су звечале као потрошене и неискрене. Настале су литије у којима је народ највише без ријечи ходао и по педесет километара, не желећи да анатемише никога, већ просто да изађе и представи се како нас има и да све знамо. Ко је све шта узео и понио за себе – о томе ће расправљати политичке партије и невладине организације, али душа народна је, охрабрена Светим Василијем, живнула и, просто, сви су стали и казали: Волимо своје светиње и нико нема што да их преименује и одваја од средишта која су свагда, кроз сву историју, Богом благословена!   Један умни теолог је рекао да наш народ живи у више држава, али све нас повезује јурисдикција Пећке патријаршије. Када се чинило да је та сила пећког трона сасвим погажена, ова литија у Црној Гори га је истакла у смислу благослова који има велики значај за јединство народа. Има једна литија коју су назвали „Ослобођени Колашин“. Небески заштитник те литије је Свети Димитрије, који помаже да се савлада неки страшни див (дракон). Значај Колашина за литију је тај, што су људи који су долазили из тог града и храма посвећеног Димитрију Солунском свуда и на свакој литији доносили благослов тог светитеља. У књизи „Кроз тамнички прозор”, у свим својим писмима српском народу, владика Николај помиње небеске заштитнике који помажу човјеку кад је у неком подвигу или страда.   У логору Дахау, владика Николај се пуно молио Богу и у томе је видио спас и за свој народ. Он каже: „Црква хришћанска је породица Божја која чува стара и додаје нова свједочанства. Та породица је тако порасла у току двије хиљаде година да својим бројем надмаша највећа царства на земљи” (стр. 204).   Наше литије су ново свједочанство о томе колико имамо овдје светиња које су драгоцјена ризница хришћанске цивилизације. Без манастира Мораче, Пиве, Студенице, Грачанице и других, како би била сиромашна хришћанска породица коју помиње свети Николај!   Видјећемо како ће се тек писати хронике ових литија и настајати књижевна дјела о овом славном догађају. Владика Николај би рекао: „Брате, ходи мудро и не дај свакоме да ти буде Бог! Имаш своје светиње, своју Цркву и душу и ко се усуди да ти то погази – твој је највећи душманин! Њега ће поразити Свемогући Бог и не бој се ако вјерујеш и носиш Христа у срцу!”   (КРАЈ)   Побједоносна литија из Берана   Сада, на крају, да поменем и литију у Беранама, која је једна од првих и по значају сасвим покретачка. Ту литију су назвали по Ђурђевим ступовима побједоносном, јер је њихов заштитник Свети Георгије Побједоносац. Он помаже да избодемо и оборимо сваку аждају која нас дави. Као најстрашије и најопасније авети, јављају се аждаје зване мржња, гордост, лакомост, разврат, злоћудност, лаж и др. Литија у Беранама је великомученички и побједоносно истакла сва своја крсна знамења и одвратила напад оних који би да газе светиње.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      Отимају похлепни и лакомислени   „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године.   Повезан садржај:    Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1)   Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2)   Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3)   Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4)   Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5)   Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (6)     Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (7)     У Бару су литије увијек, послије Подгорице и Никшића, најбројније. Нови храм, посвећен Светом Јовану Владимиру, као да је тек сад засијао у свој својој љепоти, кад га видимо украшеног и окруженог величанственом литијом људи.   Зетски краљ, свети мученик Јован Владимир, ојачао је ову литију тиме што његово житије учи како се подноси жртва за спас народа. Он је ради мира и опстанка своје браће пристао да буде сам заробљен и бачен у тамницу. Ослободила га је царева кћерка Косара и узела за свог мужа. Он је послије поново имао да поднесе жртву за своју вјеру. Посјечена му је глава од човјека из најближег рода, који му је после узео сву имовину (земљу). То је било прије хиљаду година, а ево сад опет, у наше вријеме, силна похлепа и лакомост спопале нашу државну власт, хоће да преваре и узму оно што је још Јован Владимир стекао. Скидају главе онима који су се жртвовали да обнове светиње и оживе их. Траже да се монаси и монахиње протјерају као најдаљи странци, јер немају држављанство. Свети Јован Владимир је кажу њихов, јер воде државу која је потекла од њега. Погледајмо парадокс, хришћански мученик је њима све оставио, а за монахе, који носе анђелски лик, заповиједио је прогон и забрану боравка!? Ове литије имају Јована Владимира као светитеља који помаже да се у миру одбрани оно што нам је свето: част, вјера и хришћанско достојанство. Зна се да божији свеци штите монахе и манастире јер се тамо највише чује молитва и похвала Господу Богу.   Када нема памети у глави народних старјешина и законика, владика Николај им упућује позив да се врате на пут праведнога Бога, Створитеља и Спаситеља, и онда ће њихов народ живјети у миру и срећи. Он пише у свом 65. Писму: „Какво нам је вјеровање, онакво нам је и владање” (стр.198). Однос државе према Цркви у свим републикама бивше СФРЈ послије свих драматичних супарништава рјешаван је законским актима који су, углавном, били правични. Само у Црној Гори, државне власти су истакле предлог да се Цркви оспори име, средиште и имовина. Склопљен је уговор са римокатолицима и исламском заједницом, само је СПЦ изузета. Усвојен је Закон о слободи вјероисповијести који, наводно, даје највеће вјерске слободе свима, да чак и пет чланова могу регистровати вјерску заједницу. Митрополија би тако, као најстарија установа у Црној Гори, дошла у исту раван са било којом организацијом религиозних егзибициониста и, чак, била приморана да им уступа храмове за извођење њихових ритуала. Очигледно је овдје настојање државе да Цркву претвори у безначајну вјерску заједницу, која би у свему била у функцији владајуће идеологије. Такав примјер имамо у Македонији, гдје је сваки црквени договор условљен свјетовним, а не духовним иницијативама. Када Црква дође у такав положај, онда, служећи сасвим свјетовном, губи духовну димензију која јој је својствена. Свети владика Николај наглашава да је ријеч Божја храна за душу и ко год може – треба да је слуша. Ако се омаловажи духовни значај, а сасвим истакне свјетовна димензија живота, онда се и само економско благостање изокреће у сиромаштво.   Приватизација државне имовине у Црној Гори вршена је, замислите, у име стварања државе, а сад, предлог да се црквена имовина учини државном – због опстанка државе. Наравно, проблем опстанка постоји – јер је све узето за приватне сврхе. А сад, да се за државну сврху узме и црквено а послије опет неки процес за приватно. То су ти токови транзиције, када све што народ има, и духовно и материјално, могао би да изгуби и остане сасвим опустошен и поражен.   (НАСТАВИЋЕ СЕ)   Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...