Jump to content

Препоручена порука

Херојска одбрана Србије

Припадници Војске Југославије и МУП-а Србије пружили отпор мимо свих очекивања. – Кумановски споразум је бољи од документа понуђеног у Рамбујеу, али борци се нису радовали напуштању Косова и Метохије

bomb.jpg

(Фото EPA/igor jovanov)

Прошло је тачно двадесет година откако су се у тадашњој СР Југославији огласиле сирене за узбуну због ваздушних удара НАТО-а. Тог 24. марта 1999. године почео је рат који је потрајао 78 дана и завршио се Кумановским споразумом и Резолуцијом СБ УН 1244, после чега су се Војска Југославије (ВЈ) и МУП Србије повукли са Космета на који су, као гарант безбедности, ушле међународне снаге – Кфор.

Поводом ове важне годишњице у „Политици” је одржан округли сто о НАТО агресији. Наши саговорници били су генерал-пуковник у пензији Спасоје Смиљанић, ратни командант Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране ВЈ, генерал-мајор у пензији Божидар Делић, у то време командант 549. механизоване бригаде ВЈ на Космету, и проф. др Обрад Стевановић, пензионисани генерал-потпуковник полиције, тада помоћник министра унутрашњих послова, иначе дугогодишњи командант Посебних јединица полиције (ПЈП).

Стевановић је подсетио на безбедносну ситуацију која је претходила сукобима на Космету. Током деведесетих дешавали су се напади на полицију и грађане који су ескалирали 1998. године. Током лета те године, у великој офанзиви наших снага безбедности, ОВК је практично била разбијена.

Generali.jpg
Генерали Обрад Стевановић, Спасоје Смиљанић и Божидар Делић (Фотографије Драгослав Жарковић)

Делић је нагласио да југословенско-албанска граница заправо никада није била мирна. Нападани су граничари, кријумчарило се оружје на Космет, а ВЈ је од 1998. активно укључена у сузбијање тероризма, посебно након што је ОВК накратко заузела Ораховац и отела више Срба.

Смиљанић је истакао улогу РВ и ПВО у подршци снагама ВЈ и МУП-а, као и припрему за одбрану земље у случају напада НАТО-а, што је било извесно у јесен 1998. године. Почетком 1999. ОВК, упркос свим договорима уз посредовање међународне заједнице, наставља нападе. ВЈ и МУП одговарају и НАТО покреће нападе.

  • Политика: Питање за сву тројицу – где вас је затекао почетак рата 24. марта и шта се дешавало у последњим сатима мира и прве ратне ноћи?

Стевановић: Те вечери сам био у штабу МУП-а у Приштини, где сам провео бројне године пре тога и остао све до окончања рата. Било је можда седам или осам сати увече. Имао сам обавештење из Београда да су прве ракете погодиле Специјалну антитерористичку јединицу у Новом Саду, а неколико минута касније и базу САЈ-а у Приштини. Одмах је дата узбуна, имали смо резервна командна места и брзо смо напустили све објекте у којима смо до тог тренутка функционисали. У Приштини смо за ту намену имали најмање пет-шест резервних места. Посебно је било драматично када је погођена команда Треће армије у Куршумлији. Тад смо схватили да ниједно командно место планирано у миру не може да нас заштити и да морамо често да мењамо локације. Уз то, одлучили смо да нико у команди не буде у униформи. Четири командна места у којима сам функционисао су погођена, укључујући и два у Београду.

drugabomb.jpg
Припадници МУП-а Србије на кратком предаху између жестоких борби против ОВК на Косову и Метохији
(Фото EPA/Srdjan Suki)

Делић: Када је ОЕБС 19. и 20. марта 1999. напустио Космет и уз нашу помоћ отишао у Македонију, знали смо да нас од агресије деле дани. Кад су 23. марта исто учиниле и хуманитарне организације, оставивши магацине пуне робе, знали само да нас од напада деле сати. Тог дана смо у команди Приштинског корпуса примили задатак за противтерористичка дејства од тренутка када падне прва бомба. По повратку у касарну у Призрену направили смо планове и заповести и обавили командантско извиђање. Већ 23. марта увече део јединица је изашао из касарне. У то време већ смо имали пет локација и пет борбених група на терену. А онда нам је 24. март протекао у контроли да ли су све јединице на свом месту. Притом, недељу дана раније добили смо систем аутоматског пријема података – монитор с модемом прикљученим на телефонску „парицу” који даје комплетну слику ваздушног простора СРЈ. Тако смо могли да пратимо све што се дешава у ваздуху. Кад је почела агресија није било стратегијског, оперативног ни тактичког изненађења. Добро је што смо у 95 одсто случајева тачно предвидели дејства непријатеља. Увече 24. марта две ракете су пале на Чеју, тактички објекат на три-четири километара од карауле Врбница. Није било последица. Наиме, тај објекат смо морали да ставимо на увид ОЕБС-у па смо га превентивно напустили, људство нам је било километар даље. Онда је 25. марта ујутру почела противтерористичка операција, прва је трајала три дана на подручју Сува Река – Призрен – Ораховац. У том троуглу смо раније, у фебруару, у једној шиптарској команди запленили план „Феникс”, који су у Албанији спроводили Американци, обучавајући команданте батаљона и командире чета, поново оживљавајући ОВК. Пошто је тај план имао и графички део, у позадини бригаде су била тачно нацртана места са којих ће ОВК кад почне копнена офанзива пресећи комуникације, напасти командна места, линије снабдевања... Знали смо да ће снаге које нападају из Албаније и Македоније бити врло јаке, уз ваздухопловну подршку, и да је немогуће да истовремено водимо борбу са снагама које нападају на нашу границу и из дубине. Договорили смо се да ћемо, кад падне прва бомба или ракета, одмах урадити оно што нисмо могли због ОЕБС-а – да рашчистимо ситуацију у нашој позадини, да МУП поново запоседне комуникације и пунктове, а да се ми вратимо на границу и чекамо непријатеља. За две недеље смо то решили, МУП се вратио на територију, а ми на границу.

bombepvo.jpg
Полицајац узвраћа ватру заклоњен тенком Т-55 Војске Југославије  (Фото EPA/bela szandelszky)

Смиљанић: Прве крстареће ракете су пале у 19.41 на Црни врх, Копаоник и Качарево – три стационарна објекта која су била расељена. Тада сам био у команди РВ и ПВО у Земуну. Иначе, РВ је 23. марта ноћу и 24. марта пре подне напустило све положаје који су се могли напустити, међу којима и 20. оперативни центар сектора ПВО Стари Бановци, што сам лично наредио, против своје команде која није била за то. Једино су остали аеродроми и авиони на њима који се нису могли склонити. А и тамо где су склоњени, погађани су, пробијани су сви капонири. Изузев подземних објеката, све што је у инжињеријском смислу припремљено као заштита људи и средстава, било је „лук и вода”. Све команде и јединице су 24. марта биле на положајима, тако да сам ја са кабинетом и још неколико људи остао у команди. Једна занимљивост – те вечери ме је позвала секретарица начелника безбедности и рекла: „Ево нас на крову ’Београђанке’, видимо да Дунавом иду три ракете ка команди, ако сте ту, изађите!” Са мном је био један генерал који је главом без обзира истрчао напоље. Те три ракете су у 20.35 сати погодиле управо 20. оперативни центар сектора у Старим Бановцима и од њега није остао ни камен на камену. А тај центар је био командно место за све снаге ПВО од 44. паралеле па до мађарске границе. У њему је требало да буде 30 до 50 људи и нико жив не би остао. Опрема изнета из центра кошта 80.000 фунти стерлинга. Иначе, прва ракетна јединица је погођена тек 28. марта у вечерњим сатима, на положају, а све до тада авиони НАТО-а гађали су лажне и старе положаје, „оживљене” имитаторима и другим средствима. Зато је НАТО тек 1. априла тежиште напада пренео на Космет.

  • Политика: Реците нам нешто више о употреби наше авијације у првим данима рата.

Смиљанић: Моја лична одлука била је да забраним полетање „миговима 21”. Тада сам имао 29 година летења на том авиону. Знао сам да је он на прелазу из прве у другу генерацију, врло скромних борбених могућности и да се ниједан од њих 46, ако полете, неће вратити. И нису полетели свих 78 дана рата. Полетали су „мигови 29”, али њих сам зауставио, такође знајући шта ће их снаћи. Прве вечери је полетело пет авиона – по два из Ниша и с Батајнице и један с Поникви. Ниједан од њих није био у прилици да отвори ватру. Три су оборена, један је с оштећењем слетео у Ниш, а још један, исправан, на Сурчин, јер је аеродром Батајница исте ноћи жестоко бомбардован, на њему су 24 авиона уништена на земљи, а свако армирано бетонско склониште у којем су се налазили пробушено је као сир. Кад је реч о ловачко-бомбардерској авијацији, 25. марта по подне из Лађеваца је дејствовала 241. ловачко-бомбардерска ескадрила на простору Метохије, на Чичавици, код Глоговца и Врбице. Командант јој је био Живота Ђурић. Погођен је са земље, оборен, он је био прва жртва РВ и ПВО у том рату, у којем су погинула још два пилота – Миленко Павловић, командант 204. пука, и Зоран Радосављевић, млади, перспективни официр, нада нашег ваздухопловства.

prvabomb.jpg
Припадници Војске Југославије осматрају положаје ОВК у околини Косовске Митровице  (Фото EPA/Moma Dabic)

Верификатори без морала

  • Политика: Како гледате на улогу међународних посматрача, такозваних „верификатора”, који су крајем 1998. и почетком 1999. године надгледали поштовање споразума о прекиду непријатељстава на Космету?

Стевановић: Био сам присутан у Генералштабу кад се разговарало о закључењу тог споразума и остали смо три дана и три ноћи са генералима НАТО-а, које је предводио (амерички генерал Весли – прим. аут) Кларк. Било је јако тешко јер су они инсистирали да се број војника и полицајаца смањи, да се повуку с доминантних тачака и контролних пунктова. Нећу заборавити то вече, кад смо до пет сати ујутру, повремено дремајући по поду и фотељама, истрајавали да нешто тако не прихватимо. Полицијски генерали у томе су били упорнији од Перишића, Димитријевића и других који су то релативно лако прихватили. На крају је Кларк схватио да мора да оде ујутру код Милошевића и по повратку је направљен тај условни договор. Кад ме је Кларк лично убеђивао да се не противим смањивању броја полицијских пунктова који су суштински доминантно држали комуникације под контролом, рекао ми је: – Како, генерале, на схватате да, ако повучете те пунктове, бићете мање провокативни за ОВК и сами ћете себе више заштитити? Рекао сам му: – Господине генерале, не разумем како мислите да је то могуће, јер кад их повучемо, онда више нико неће моћи да иде тим комуникацијама, будући да смо изгубили бројне људе да те комуникације деблокирамо и ставимо их под контролу. На крају је дошла мисија и део споразума је била наша обавеза да уђу у војне и полицијске јединице, што су они користили за кодирање циљева и постављање локатора. Сама чињеница да су имали задатак да верификују ситуацију била је на први поглед добра за нас, јер смо наивно веровали да су они суштински добронамерни. Штавише, постоји извештај где Вилијам Вокер јавља Вашингтону да су, отприлике, Срби добри момци, а да Албанци праве проблем. А онда му високи амерички званичник каже: – Ви нисте схватили зашто сте тамо, не кварите нам план да помогнемо Албанцима. Дакле, тај злогласни Вокер, који потом фингира Рачак, у почетку покушава да буде искрен, али брзо схвата да то није висока политика и мења ствар. Схватамо наједном да, упркос томе што они раде тако како раде, можемо с њима да направимо бар неки договор. Али они користе лукавства. Један од Вокерових заменика, Шон Бернс из САД, долази код мене и моли да обуставимо операције против ОВК и да се не приближавамо Малишеву, јер ће он бити тамо да их убеди да предају оружје. И потписали смо документ по којем он прихвата да их пацификује. Након извесног времена долази други човек и тражи да разговарамо о истом питању. Кажем му да смо већ направили споразум, а он каже: – А, не, ви сте то направили с оним господином а ми смо га склонили. Дакле, они кад направе споразум који за њих није прихватљив, одмах раде на томе да га не спроведу и да за то користе баналне разлоге. Потом, наједном схватамо да верификациона мисија „пакује пинкле” и да бомбардовање следи. Ми смо преузели обавезу да их штитимо и, иако свесни да бомбе треба да крену, обезбеђујемо њихову евакуацију према Македонији. Дакле, упркос томе што смо мали и инфериорни, а они супериорни, ми континуирано тежимо да будемо морални и поштујемо договор.

Милан Галовић – Димитрије Буквић

1280px-Logo_of_Politika.svg.png

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Јуриш војске на границу са Албанијом

Продор је покушан 9. априла, у зони 125. бригаде, преко карауле „Кошаре”, где су борбе трајале практично све до краја рата. - Најважнија дејства почела су 26. маја, тада је у покушају пробоја на дримско-косовском оперативном правцу дејствовала и Друга пешадијска дивизија албанске војске

AA-1.jpg

Напад оклопних јединица војске уз подршку полиције - садејство снага ВЈ и МУП-а Србије давало је добре резултате (Фото EPA/Risto Bosovic)

  • Политика: Генерале Делићу, шта се у првој фази агресије дешавало на Космету, у зони одговорности ваше бригаде?

Делић: Током прве две недеље од почетка рата завршили смо са терористичким снагама и дошли на границу, 5. априла сам добио одобрење да мобилишем моју бригаду. Тако је бригада била комплетна. По формацији је требало да има 4.060 људи, а ја сам их имао 14.000. Бранили смо 150 километара државне границе – 90 према Албанији и 60 према Македонији – што је много више него што би иначе требало. Начела која важе у војсци нису могла да се поштују јер бригадна дубина није износила 25 до 30 километара, већ је била мала, а имали смо само једну јединицу ранга батаљона у резерви за интервенцију на свих 150 километара ако непријатељ изврши продор. И продор је покушан 9. априла, у зони 125. бригаде, преко карауле „Кошаре”, где су борбе трајале практично све до краја рата. Тамо су граничари, младе старешине и момци, показали невероватно јунаштво, а ту се укључила и 125, али и 63. и 72. бригада, па и делови свих војнополицијских батаљона. Код мене је у то време било само појединачних покушаја, али је било непрекидног бомбардовања свих 78 дана. На почетку су, иначе, најчешће дејствовали авиони А-10. Непрекидно су били у ваздуху, и дању и ноћу, у паровима

AA-5.jpg
Тенк војске Албаније у близини југословенске границе (Фото EPA/Anja Niedringhaus)

  • Политика: Да ли је у нападима на границу учествовала и војска Албаније?

Делић: Најважнија дејства почела су 26. маја. Тада је, осим терориста, у покушају пробоја на дримско-косовском оперативном правцу дејствовала и Друга пешадијска дивизија албанске војске, која је претходно мобилисала све своје бригаде. Већ ујутру тог дана напад је покушала и једна тенковска чета албанске војске. Уништена су јој три тенка и одустала је. Од тада, па практично до краја, све што је имала албанска војска дејствовало је по нама – вишецевни бацачи ракета, минобацачи, хаубице... Терористи су били у првим борбеним стројевима, око 6.000 их је било у првој линији тог дана, али према себи смо их имали око 35.000. Из Немачке је дошла оперативна група „Јастреб”, 24 хеликоптера типа „апач” са радарима за откривање ватрених положаја артиљерије које јављају „аваксу”, а „авакс” онда одређује ко ће на одређеним координатама да дејствује. „Апачи” су били ангажовани према нашој бригади и граничним батаљонима и уништили су готово све карауле. Приликом једног од напада на караулу „Стојановић”, два су оборена. Једног је „стрелом” оборио резервиста из Лесковца, који је иначе био у Гинисовој књизи рекорда јер је две године пре тога направио највећу пљескавицу. И он је погинуо на караули „Стојановић”, али је испалио своју „стрелу”. Осам пута су напали са албанске територије, нису се усуђивали да уђу, осим двапут – једном 200, други пут око 400 метара у дубину. Од 26. маја покушано је више пешадијских напада, дневних, а потом и ноћних. Будући да је непријатељ имао превласт у ваздушном простору, с авионима А-10 који непрестано круже, извршили смо дисперзију артиљерије.

Bozidar-Delic.jpg
Божидар Делић (Фото Драгослав Жарковић)

Тако ВБР-ове никад нисмо држали на положајима, већ су они долазили из града, у паровима. Застану на означена места дуж пута, испале 32 ракете и одмах нестају. За пет минута већ су ту авиони А-10 и траже их. Много нам је помагало и то што, кад се артиљерија увуче у шуме, никако нису могли да је открију. Онда су укључили стратегијске бомбардере Б-52 и Б-1. У првом дану ОВК је направила продоре, на једном месту километар, и на два места по 500 метара. То су успели јер смо ми на фронту од шест километара имали само 400 људи, а у моменту напада можда само 200, и то су биле неке отпорне тачке од 15 до 20 људи, с великим међупросторима. Они су се убацили у те међупросторе. Кад је ујутру почео напад, четири њихова стрељачка строја кретала су се један иза другог, а сваки је имао до 700 људи. Четврти строј био је у црним униформама и, ко залегне из прва три, они су имали задатак да пуцају. Ишли су врло дисциплиновано, као на неком стрелишту, све док нису ушли у шуме. Онда су били заустављени. Ми смо, иначе, у Призрену у три фабрике производили мине усмереног дејства тешке 70 килограма, са девет килограма експлозива и 35 килограма гелера. Све смо међупросторе касније њима успели да затворимо и где год су Шиптари покушали, те мине су брисале до 300 метара све испред себе, нико није могао да остане жив.

  • Политика: Колики су били губици наших снага у тим копненим борбама?

Делић: Највеће губитке доживели смо 31. маја у нападу више авиона А-10 на истурено командно место у засеоку Шех Махала, у двоспратним и троспратним кућама од којих није остало ништа. Имали смо десет мртвих и 115 избачених из борбе. Али, јединица је наставила дејства. У својој књизи Кларк је навео да Шиптари треба да задрже врх Паштрика да га Американци не би плаћали својом крвљу. Ми смо имали добровољце из Русије и других земаља, који су за један дан очистили све џепове отпора и вратили се на границу, само је тај врх остао у шиптарским рукама. А то је камени врх, који је на албанској територији готово вертикалан, док се на нашој постепено спушта према нама. Могли смо то да заузмемо за пет минута, али би нам онда Американци избрисали све људе које горе поставимо. Зато смо тамо оставили Шиптаре, а 200 метара даље били су наши војници. Кад год би Шиптари покушали да пређу преко врха митраљези, снајпери и минобацачи су решавали проблем. Иако су до 5. јуна стално покушавали дневне и ноћне нападе, интензитет дејстава пешадије постепено је опадао, а авијација је 9. јуна последњи пут дејствовала по положајима наших минобацача. Имали смо два погинула, три рањена и оба минобацача уништена. Нама авијација јесте уништила касарне, али није ниједан метак. Још у фебруару смо све утоварили на шлепере, гориво у цистерне и тих тридесетак шлепера су се од тада непрекидно кретали – Призрен, Сува Река, Ђаковица, Ораховац... Нигде се нису дуго задржавали да би били уочени. Чак су и у Београду неке јединице изгубиле комплетне магацине, а на Космету се то нигде није десило.

AA-4.jpg
Границу СРЈ су одбранили младићи на одслужењу редовног воног рока (Фото ЕПА/Srdjan Suki)

  • Политика: Када сте ви конкретно напустили Косово и како сте то поднели?

Делић: Рођен сам на Космету и било ми је тешко. Напустио сам Метохију последњи, 14. јуна. Мислио сам да ће се бар војници радовати због примирја, јер нико од њих није био са КиМ, али – нико се није радовао. На улазу у Призрен избио је и један сукоб с немачким војницима који су нашима спустили рампу и рекли – не можете даље. Ови, онако изгртани, скоче, мислим да би појели све те Немце. Један немачки генерал и ја смо спречили сукоб. Али, наши војници питају – да ли се ми повлачимо због ових? Наша војска је била спремна до последњег да погине на КиМ. Да су дејства настављена, гарантујем да би отпор трајао док би једног живог војника било у зони бригаде.

  • ПОЛИТИКА: С друге стране, имали смо случајеве да НАТО бомбардује колоне албанских избеглица...

Делић: Једно такво бомбардовање било је, чини ми се, 15. априла, а друго 15. маја. Ово прво је било карактеристично јер, колико год они говорили да је то била грешка, немогуће је погрешити седам пута, колико су дејствовали на 40 километара по шиптарским избеглицама у чијим непрегледним колонама није било ниједно војно возило. Било је око 80 мртвих и сто рањених, који су превезени у Ђаковицу и Призрен, где смо имали хируршке сале. Наши доктори су их оперисали и већина их је преживела. А 15. маја су дејствовали у рејону Корише. То би можда могло да се подведе под грешку јер је била ноћ, Шиптари су дошли на границу с тракторима и камионима, али МУП је имао наређење да више не дозволи одлазак у Албанију. Ја сам био на терену, па ме ови моји нису нашли, иначе бих их пропустио. У сваком случају, било им је речено да се врате до Корише, што су и урадили. Око поноћи су ме звали из Приштине да ми кажу: – Брзо склањај јединице у Кориши. Ја кажем: – Немам никога тамо. А они кажу: – Открили су ти тамо тенкове. А у ствари су открили то. Пола минута после поноћи почеле су експлозије, до Призрена је светлост долазила. Нисам знао да тамо нешто постоји, а знам да војске нема. А онда, око пола три, почели су да пристижу рањеници. Укључили су се и МУП и ВЈ, позвали смо наше санитетске екипе и можда смо их једно стотину оперисали, а било их је и без руку и без ногу, свакаквих. Трошили смо наше резерве крви и све што је требало да се ти људи спасу, јер то су наши грађани.

Стевановић: Колоне албанских избеглица бомбардоване су кад су се враћале са границе. Имали смо проблем са огромним колонама које иду према Албанији и Македонији. По међународном праву није дозвољено да се протерују, али ни да им се спречава да оду где желе, да напусте ратну зону. Касније се у Хагу тврдило да смо ми њих насилно протерали и да је постојао неки план „Потковица”, којег нема ни у каквим војним и полицијским документима. Потпуна измишљотина.

AA-3.jpg
Кријумчарење оружја из Албаније у Југославију у јуну 1998. године (Фото EPA/Louisa Gouliamaki)

„Светско-српски” рат

Стевановић: Рат 1999. неки аутори називају чак „светско-српским” ратом, што илуструју и бројке. У том сукобу је учествовало 19 најмоћнијих земаља света с потенцијалом од 860 милиона становника и најсавременијом техником, насупрот нас, који смо имали 11 милиона становника. Према површини територије, ако се, осим 19 земаља НАТО-а, рачуна и оних осам држава које су му посредно помагале, НАТО је био јачи 218 пута. По јачини оружаних снага, НАТО је био јачи 35, према броју становника 78, а према бруто националном дохотку 860 пута. С друге стране, НАТО је тај рат водио незаконито и неморално и према циљу и према средствима. Посебно је неморално што је таква моћна коалиција стала на страну типичне терористичке организације против суверене државе, користећи принцип двојних стандарда. Неки теоретичари зато кажу да, кад се дефинишу безбедносно-војни појмови, најпрецизније је рећи да је тероризам оно што Америка мисли да јесте. Сва наука је пред тиме немоћна. Оно што је било ново, то је бруталност пропаганде. Све се касније свело на феномен постистине. Дакле, НАТО, а пре свега САД, свесно су своје деловање заснивали на ноторним лажима, при чему, кад постигну циљ, нема проблема да признају да су лагали. Тако имамо Геншера, који признаје да је агресија била незаконита, мада је сматра легитимном, а Клинтон јасно каже да је Милошевићу у Рамбује послат споразум који нико нормалан не би потписао. Дакле, хтели су рат по сваку цену, при чему су ти исти људи (амерички дипломата Строуб – прим. аут), Талбот пре свега, радили и на документу из Рамбујеа и на Кумановском споразуму и на Резолуцији 1244. Дакле, да нису желели рат, у Рамбује би послали документ који је касније усвојен у Куманову и рата не би било.

Милан Галовић – Димитрије Буквић

1280px-Logo_of_Politika.svg.png

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Због чега и кога нисмо добили С-300 од Русије

Маневар је спасавао људе и технику, јединице РВ и ПВО су се током рата кретале из Подгорице за Нови Сад, из Крагујевца за Београд, из Ниша за Метохију. - Било је дана када је у простор СРЈ улазило од 500 до 550 борбених авиона

AB-1.jpg

Дејство ПВО над Београдом (Фото ЕПА/Петар Вујанић)
  • Политика: Генерале Смиљанићу, у каквом су стању је РВ и ПВО дочекало агресију?

Смиљанић: То је био потпуно асиметричан рат, најнеравноправнији у историји ратовања. НАТО је имао снаге и потенцијале да ресурсе занавља из вишеструко обновљивих извора, а ми смо имали снаге које неупоредиво заостају за њима. У таквом стању, при чему агресору сви суседи дају простор, то је био пример модела рата с дистанце где се по земаљским објектима дејствује са даљине од 20 до 60 километара из авиона, односно крстарећим ракетама са 2.500 километара, док се по авионима у ваздуху дејствује са даљине од 80 до 150 километара. Ето, сами створите слику у каквом смо се стању нашли – у стању у којем би само патриотизам и оданост отаџбини могли да надвладају надолазеће. Сви који су изашли на бојно поље су родољуби пар екселанс и треба им на сваком месту одати поштовање. У таквој ситуацији, шта смо радили? Створила се ситуација да ратујемо 78 дана, иако је Кларк у фебруару најавио Ојданићу да ће нам уништити војску за неколико дана. Ипак, били смо у јако тешком стању. Наш технолошки заостатак у односу на средства која су нас нападала износио је 40 година. Имали смо само десет авиона из треће технолошке генерације, а сви њихови су били четврта и пета. Имали смо 12 радара купљених крајем осамдесетих година управо од Америке, која по увођењу санкција није хтела да нам испоручи ниједан делић за њих. Зато смо само четири од тих 12 радара увели у борбу. У склопу припрема, 50.000 тона материјалних средства, од чега 32.000 тона убојних средстава, премештено је на нове локације, од којих ниједна није гађана. Нама је, рецимо, и због тога НАТО уништио свега четири одсто опреме и резервних делова, пет одсто погонских материјалних средстава и два одсто неборбених возила. Постојао је и маневар који је спасавао јединице у простору. Наређење, којег се неки нису баш држали, гласило је: ракетни и радарски положај поседан пре седам дана не сме бити поседан док не истекне толико. А положај на којем се борави 24 сата мора бити одмах напуштен. Близу 700 маневара извршиле су јединице РВ и ПВО из Подгорице за Нови Сад, из Крагујевца за Београд, из Ниша за Метохију... Премоћ је неспорно била њихова, али су нам креативност и импровизације спасавали животе.

AB-2.jpg
Спасоје Смиљанић (Фото Драгослав Жарковић)

  • Политика: Можете ли навести неки пример реаговања „у ходу”, у складу са ситуацијом насталом у рату?

Смиљанић: Прве ноћи у Батајници имали смо пук лаке артиљерије ПВО на почетку писте, распоређен са три стране. Кад сам схватио да они нису субјект одбране већ објекат напада, 25. марта ујутру наређено је да све лаке артиљеријске јединице ПВО изађу на процењени правац налета крстарећих ракета и да их чекају. Јер, ноћу, крстарећа ракета која долази према објекту се не види, и стрелац може да је види тек у току прелета, практично у одласку. Да би реаговао како треба, мора да буде увежбан и брз. Осим мина које смо правили, направљен је и нови ракетни систем РЛ4М, који је на Космету погодио један авион. На крају, ја сам забранио полетање „миговима 21”, а начелник Штаба врховне команде 4. априла је забранио полетање и „миговима 29”, јер смо дотад већ изгубили девет авиона. Схватило се да наша ловачка авијација нема шта да тражи у ваздуху. Дивим се одважности пилота и спремности да се боре за отаџбину и заклетву, али никако не могу да схватим да ли су они психоморално били тако подложни утицају најцрње пропаганде у наредним годинама, где се каже да су они послати у смрт, да су им саботирани авиони, па чак да су неке од њих обориле наше ракетне јединице. Чак и часни људи тако подлегну пропаганди којој је циљ да се покаже да земљу није требало бранити. Све у свему, рат смо добили тиме што смо добили Резолуцију 1244 и натерали САД да седне за сто у УН и прихвати да се проблем Космета решава у тој међународној институцији, коју су они потпуно игнорисали пре почетка агресије.

AB-3.jpg
Авион A-10, који је оштетила ПВО над Косметом, принудно је слетео у Скопље (Фото ЕПА/Георги Ликовски)

  • Политика: Много се причало о набавци С-300. Шта је истина?

Смиљанић: Пре агресије, војни изасланик САД Џон Пембертон три пута је у фебруару и марту долазио код мене, да би ме 18. марта, кад смо се поздрављали на вратима, питао на основу чега показујем толико мирноће, самопоуздања и сигурности у разговорима. Рекао сам му: – Кад нас нападнете, сазнаћете. Нисам ни стигао да затворим уста, а он ме пита: – А имате ли С-300? Ја му кажем: – И то ћете сазнати кад нас нападнете. Да смо добили С-300, можда нас не би ни напали. Да смо имали два дивизиона С-300, сваки њихов авион изнад Тузле, Сарајева, Вировитице или на улазу у Македонију био би мета гађања. Али, наша је несрећа била што смо водили рат без савезника.

  • Политика: Да ли је можда и наша одговорност што С-300 није набављен?

Смиљанић: У неку руку да. Али, опет, били смо сиромашна земља која не може да набави ни резервне делове за оно што већ има. А неће Руси да дају џабе, поготово Јељцин. Генерал Карановић отишао је почетком априла у главни оперативни штаб Министарства одбране Русије. Тамо му њихов начелник каже: – Имамо спремно све што тражите, Јељцин је дао одобрење да се спреми, али је рекао и да ће испорука бити тек кад он нареди, дакле, нећете добити ништа. Карановић се вратио и отишао код председника државе да му то саопшти. На несрећу, код њега се тад налазио и претходни председник државе, који је боравио у Русији пре Карановића и рекао му: – Не разумете ви то генерале, ја сам тамо био и ми добијамо С-300 сигурно.

AB-4.jpg
Противавионски топ „прага” снимљен код Качаника (Фото Атила Кисбенедек)

  • Политика: Причате о Зорану Лилићу?

Смиљанић: Немам о коме другом, него о председнику државе. Али, ето, такви су односи владали унутар земље, али и у окружењу, с обзиром на оне који су тада владали Русијом.

  • Политика: Какво је стање било у РВ и ПВО на дан престанка агресије, 10. јуна, и да ли смо могли да издржимо још мало?

Смиљанић: Испричаћу вам догађај од 4. маја, кад председник државе сазива седницу Штаба врховне команде и команданата стратегијских групација, на којој тражи мишљење за почетак излазне стратегије. Тражио је реферисање од мене, Павковића, Крге и Ојданића. Павковић каже: – Не долази у обзир никаква излазна стратегија, јер Трећа армија није ни почела да ратује. Ја сам рекао: – РВ ратује, ево, 60 дана, а све оперативне процене из СФРЈ и СРЈ о трајању употребе РВ и ПВО против агресора који је само један до два пута јачи су од 19 до 21 дана. Рекао сам председнику да хитно морамо тражити решење – или излаз из ове ситуације, или набавку нових средстава за попуну оног што немамо, а немамо скоро ништа. Имамо само једну радарску станицу с којом не можемо дати ни сигнал за евентуални напад на Београд, а камоли за Србију. Председник је потом рекао: – Генерале Павковићу, можда Трећа армија није почела да ратује, али Србија више не може да ратује. Неколико дана касније дошли су Черномирдин и Ахтисари.

AB-5.jpg
„Мигови 21” и „утве” на аеродрому у Приштини нису уништени (Фото ЕПА/Ања Нидрингхаус)

  • Политика: Наши авиони на Слатини нису уништени, упркос жестоком бомбардовању приштинског аеродрома?

Смиљанић: Они су са Слатине полетели 12. јуна – укупно 12 „мигова 21” и две „утве”. Видевши то на телевизији, Пјер Галоа, ваздухопловни генерал и српски пријатељ, писмом нас је питао шта је НАТО радио у Србији 78 дана. Ти авиони су слетели на Батајницу. Требало је уз линију слетања видети народ који је, чувши да авиони долазе, почео да бежи, а кад су спазили да су то авиони који иду на слетање, њихова инстинктивна реакција се претворила у прави делиријум, уз аплаузе и повике.

Погибија генерала Величковића

Смиљанић: Било је дана када је у простор СРЈ улазило од 500 до 550 борбених авиона. У моменту када гине генерал Љубиша Величковић (1. јун 1999. код Омољице, прим. аут), 80 авиона је кренуло на Нови Сад. Тада сам био у Стражевици и генерал Петровић и ја доносимо одлуку да 230. ракетни пук, који је посео положај северно од канала, Србобран и тај део, изврши дејства испред те групе. „Куб” може да дејствује и ако нема захват, а „нева” не. Њихово дејство виде „авакс”, „џистарс” (авиони за радарско и електронско извиђање и командовање – прим. аут) сателити... Да се одврате, да одустану... Све батерије су лансирале по две ракете, осам ракета је лансирано непосредно испред њих. Група мења правац, одлази у Банат, и негде од 23 часа до два или три ујутру патролира у рејону Зрењанин–Панчево–Вршац. Чекају да изврше дејство по нашим ракетним јединицама. Био је заузет став – не укључивати ништа (радаре – прим. аут). У међувремену су отворили ватру на једну батерију која је била код Србобрана, која је дејствовала, тада су нам погинула три човека. Долази покојни Љубиша Величковић у пук, долази у батерију, наређује да се укључи, да се дејствује, командир наређује „укључи” и дејствује батерија. У седмој секунди ракета „харм” погађа станицу за вођење ракета, гине Љубиша Величковић, он стоји испред станице, гине командир батерије као руковалац гађања, гине пуковник Пејчић, који је дошао са Љубишом из Управе артиљеријско-ракетних јединица као пратилац, један заставник и резервиста су тешко рањени. Тако да је сваког тренутка био живот на длану – свакоме. И ономе на аеродрому, и ономе у радарској станици и ономе у ракетној станици... И ономе у центру везе. У целој тој причи, РВ и ПВО је изгубило 39 људи за 78 дана.

Милан Галовић – Димитрије Буквић

1280px-Logo_of_Politika.svg.png

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Зашто сам потписао Кумановски споразум

Брзо схватате да ће то бити историјски документ, али не знате да ли ће бити оцењен као капитулација или као мир, каже полицијски генерал Обрад Стевановић. - Терористи су одмах ушли у градове, кренуо је егзодус, насиље

AC-Kumanovo-1.jpg

Делегација ВЈ, МУП-а Србије и МСП-а долази у Куманово на потписивање споразума (ЕПА/Георги Ликовски)
  • Политика: Како сте ви, генерале Стевановићу, провели последњу фазу рата, ви сте потписник Кумановског споразума?

Стевановић: Како смо се ближили крају рата, постало је јасно да Србија нема ниједног савезника. Нема Русије, нема Кине, а с друге стране, војни капацитети су нам на нули, војна индустрија је практично срушена. Закључујемо да у неком тренутку нећемо имати муниције и размишљамо о излазној стратегији, али немамо с киме о томе да озбиљно причамо. С друге стране, многе чланице НАТО-а се колебају око даљег учешћа, јер им се није остварила намера да са Србијом заврше за два-три дана. Истина, планира се копнена операција, али је врло неизвесна. Кажу да би било реално до новембра, али тај месец је неповољан због планина, амерички генерали се јако плаше зиме и чини се да је свима стало до неког договора. Убрзо се налазе људи који би требало да буду прихватљиви за обе стране, први међу њима Черномирдин. Такође, јасно је да Русија не може да нам испоручи ни моторе за „мигове” јер нам траже новац, а кад га обезбедимо, кажу нам да ипак не могу да прелете преко Мађарске и Румуније. Али, оно што је најневероватније – све време агресије амерички генерали седе у Министарству одбране Русије у Москви. Дакле, потпуно контролишу Москву. Потом долази документ Ахтисари-Черномирдин, они га 2. јуна доносе код Милошевића, врше притисак на њега разним формулацијама. Черномирдин каже да ће Србија бити као тепих сравњена ако се то не прихвати. Кад су савезна влада и скупштина прихватиле тај документ, мене су обавестили да се спремам и да ћу представљати Србију у закључењу споразума.

AC-Kumanovo-2-Obrad-Stevanovic.jpg
                                  Обрад Стевановић (Фото Д. Жарковић)

  • Политика: Да ли сте били затечени том одлуком?

Стевановић: Наравно. Осим што је било виших старешина од мене, нисам имао дипломатског искуства. Брзо схватате да ће то бити историјски документ, али не знате да ли ће бити оцењен као капитулација или као мир. У то време сам био на Косову. Одмах сам почео с припремама. Са сарадницима сам скицирао два услова: да НАТО престане с нападима по закључењу споразума, као и да се СРЈ мора гарантовати државни суверенитет. Након првих разговора, ширимо те услове и додајемо један који ће се касније испоставити важним: да споразум не сме да буде закључен с НАТО-ом, већ с организацијом под окриљем УН, а то је Кфор. Да скратим, преговори трају дан, два, три, ми смо упорни у захтевима, они се консултују после сваког нашег захтева. Не слажемо се око неколико ствари, временом се приближавамо, правимо некакав компромис. Попуштају они, попуштамо ми, и ето тог 9. јуна. Негде поподне враћамо се у Врањску Бању да се одморимо. Кад, зове нас (први командант Кфора британски генерал Мајкл – прим. аут) Џексон и каже: – Све што сте тражили је прихваћено, дођите на потписивање. Тако је Војно-технички споразум (ВТС) потписан 9. јуна у 23.45 сати. Важно је запазити да је он непримењив без Резолуције 1244 и може се тумачити једино као целина укупно четири документа. Осим ВТС-а и Резолуције 1244, то су документ Ахтисари-Черномирдин и одлука републичке скупштине која га је прихватила.

AC-Kumanovo-3.jpg
                        Улазак британских Гурки на Космет 12. јуна 1999. године (Фото ЕПА/Антонио Бат)

  • Политика: Шта се дешавало непосредно након што сте потписали ВТС?

Стевановић: Чим је потписан, мобилним телефоном обавештавам: – Нема више. Враћам се у Приштину, на вези сам са МУП-ом, министром, генералом Ђорђевићем, Сретеном Лукићем. Оно што је занимљиво, војска и полиција тугују, а народ слави, у Приштини рафали... Славе, али један од договора који је био џентлменски, а који су они тешко прихватили, био је да се избегне безбедносни вакуум. Они су тражили да наше повлачење почне одмах, а да они дођу кад мисле да треба. Ми смо инсистирали да не одлазимо док они не дођу, па смо ишли до детаља, дали смо им тачне координате најугроженијих позиција на Косову где су Срби. И тражили смо од њих да дођу са одговарајућим снагама, да преузму позиције и одговорност за безбедност. Они су то невољно прихватили, а у пракси не да нису хтели, већ нису смели да спроведу. Мислили су где год да дођу, да ће Срби да их ликвидирају, а било је јасно да су велики пријатељи са Албанцима. Терористи су одмах ушли у градове, кренуо је егзодус, насиље. Тих првих дана ја остајем, јер Кумановски споразум се примењује девет дана, до 20. јуна и преузимам обавезу да тог дана у 20 часова напустим Косово. До тада, координирам са Џексоном њихово улажење и наше повлачење. Ви ћете у свим новинама прочитати да смо прво ми изашли па су они дошли. Не, прво су они дошли, па смо ми изашли. То је неспорно. Неспорно је и да је реч о међународним безбедносним снагама под окриљем УН, а не о снагама НАТО-а. Доказ за то су Руси, Украјинци и бројни други. Ми смо Русе спектакуларно дочекали у Приштини, а они су још спектакуларније (касније) изашли (са Косова). А одмах да вам кажем, и у овом тренутку, правно, постоји могућност да Руси оду тамо. Пазите, они су држали срце Косова. Без аеродрома, Косово је у војном смислу тешко употребљиво.

AC-Kumanovo-4.jpg
Повлачење ВЈ са Космета (Фото Бета/Срђан Суки)

Смиљанић: Једна прича која је остала неоткривена: 11. јуна ја добијам наређење, и генерал Крга такође, да идемо на аеродром Сурчин да сачекамо руске авионе Ил-86 који ће довести руске специјалце, који после треба да слете на аеродром Приштина, односно да ојачају батаљон који је дошао из БиХ. Одлазимо негде поподне и седимо до ране зоре у салону. Одржавамо везе, и прво питање из Москве гласи: – Да ли сте ви сигурни да Ил-86 може да слети на аеродром у Приштини? Ја кажем: – Шта је спорно? Они мисле да је писта кратка, да не може да издржи оптерећење... Кажем: – Проблем ћемо да решимо лако – кад први авион слети у Београд, ја седам у кабину са посадом и идемо у Приштину. Гарантујем да може да слети. Питају: – Да ли сте сигурни, имате ли снаге које ће спречити да не дође до конфликта са терористима и са НАТО снагама? Чекајте да добијемо дозволу од Румуније да прелетимо... Не дозвољава Румунија. Ми кажемо: – Питајте Бугарску. Не дозвољавају. Ми целе ноћи седимо тамо и пред зору кажу: – Одустало је руско Министарство одбране, нема доласка додатних руских снага на Косово и Метохију. Руском генералу оставили смо на приштинском аеродрому „Слатина” заклоне, радио-станице, радар, кулинарску опрему, интендантску, да има базу у којој ће бити сигуран и из које ће моћи да ради у простору који му је додељен. Толико о томе колико смо имали савезника. Водили смо рат без савезника, и то је оно што треба да нас забрине и данас.

AC-Kumanovo-5.jpg
Егзодус Срба са Космета по доласку Кфора и ОВК у јуну 1999. године (Фото Срђан Суки)

Симболика Куманова

  • Политика: Неки кажу да је Кумановском битком Косово ослобођено, док је Кумановским споразумом предато, односно да је то место управо зато одређено за потписивање ВТС. Како гледате на оваква размишљања?

Стевановић: То апсолутно није зависило од њих. Ако „грешка” постоји, онда је она само на нашој страни, јер смо инсистирали да се промени првобитно место преговора, будући да нам је пролаз кроз Качаник био врло небезбедан. Зато смо питали да се нађе погодније место, на путу Врање–Скопље. И они су понудили аеродром код Куманова. Морам рећи, иако је било нас десетак генерала, није нам пало на памет да би та симболика могла да нам штети. Дакле, ако је та симболика лоша, онда је лоша зато што смо ми инсистирали на промени места преговора, а не зато што су нам они направили заверу.

Последњи полицајац на Космету

Стевановић: Ја сам последњи униформисани припадник МУП-а, изашао сам са Косова у 19.55 часова 20. јуна 1999. године. У међувремену сам обишао тај круг: Приштина, Урошевац, Штрпце, Призрен, Ђаковица, Пећ, Клина, Косово Поље... То је заиста била поразна слика, видео сам безброј немачких војника који не престају да славе и да се грле са Албанцима. И у том периоду имате инцидент у Призрену, када је више од 400 метака испаљено из митраљеза (од стране немачког Кфора) у стари аутомобил у коме су била двојица Срба. Тај који је пуцао, као први немачки војник који је употребио оружје изван Немачке после Другог светског рата, ослобођен је јер је била „велика опасност” по немачке војнике.

Експанзија терора по доласку Кфора

Стевановић: Ако упоредите два периода из 1999. године – први, од 1. јануара до 20. јуна, када су наше националне снаге одговорне за безбедност на Косову, и остатак године, када одговорност преузимају међународне снаге – видећете да је од укупног броја терористичких напада у овом другом периоду било 78 одсто, а у првом 22 одсто. То је неспорна чињеница која говори о чему је реч. Они су једноставно схватили да су Албанци пријатељи, а Срби и остали су били само сметња. Један француски генерал који је командовао у Кфору је рекао да ће геронтологија да реши проблем на Косову, а један други командант Кфора да у Ђаковици „више немамо проблема”. Онда се то протумачило тако да тамо где нема Срба – нема ни проблема. Ја вам тврдим да је то филозофија и дан данас. Шта је данас проблем на Косову? Север. Зато што тамо има Срба.

h_99446392.jpg
                                                                (Фото ЕПА)

Статусна питања бораца нису решена

Стевановић: У тој неравноправној борби учествовао је скоро сваки полицајац у Србији, тада укупно нешто мање од 25.000 њих, од којих је 1.236 убијено, повређено или отето. Они, као и породице погинулих, заслужују свако поштовање, вечно сећање и сваку помоћ државе. Оно што је МУП урадио у последњих годину дана у вези са запошљавањем чланова породица и решавањем њиховог стамбеног питања охрабрује, јер нешто слично није виђено у претходном дугом периоду. Ти људи који су дали живот да би одбранили парче своје земље заслужују да се бар помињу у позитивном контексту.

Смиљанић: Од НАТО бомби погинуло је око 500 цивила и 271 припадник одбране. Где је та хумана Европа, где је та њихова демократија, борба за људска права, где је то поштовање живота када је страдало толико цивила? Такође, у свим ратовима, земља која је ратовала донела је законе којима се регулишу статусна питања бранилаца отаџбине. Двадесет година ова земља – ниједан закон, правило, па ни покушај у смислу решавања статуса ратника, бранилаца земље. Каква је то мотивација данашњим и будућим пилотима да полете као њихове колеге 24. марта 1999. године? Каква је то мотивација полицајцима?

(КРАЈ)

Милан Галовић – Димитрије Буквић

1280px-Logo_of_Politika.svg.png

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Милан Ракић рече

Сви који су изашли на бојно поље су родољуби пар екселанс и треба им на сваком месту одати поштовање.

Amin!

 

пре 1 сат, Милан Ракић рече

Такође, јасно је да Русија не може да нам испоручи ни моторе за „мигове” јер нам траже новац, а кад га обезбедимо, кажу нам да ипак не могу да прелете преко Мађарске и Румуније. Али, оно што је најневероватније – све време агресије амерички генерали седе у Министарству одбране Русије у Москви. Дакле, потпуно контролишу Москву.

 

пре 2 часа, Милан Ракић рече

До тада, координирам са Џексоном њихово улажење и наше повлачење. Ви ћете у свим новинама прочитати да смо прво ми изашли па су они дошли. Не, прво су они дошли, па смо ми изашли. То је неспорно. Неспорно је и да је реч о међународним безбедносним снагама под окриљем УН, а не о снагама НАТО-а. Доказ за то су Руси, Украјинци и бројни други. Ми смо Русе спектакуларно дочекали у Приштини, а они су још спектакуларније (касније) изашли (са Косова). А одмах да вам кажем, и у овом тренутку, правно, постоји могућност да Руси оду тамо. Пазите, они су држали срце Косова. Без аеродрома, Косово је у војном смислу тешко употребљиво.

 

пре 2 часа, Милан Ракић рече

Ми целе ноћи седимо тамо и пред зору кажу: – Одустало је руско Министарство одбране, нема доласка додатних руских снага на Косово и Метохију. Руском генералу оставили смо на приштинском аеродрому „Слатина” заклоне, радио-станице, радар, кулинарску опрему, интендантску, да има базу у којој ће бити сигуран и из које ће моћи да ради у простору који му је додељен. Толико о томе колико смо имали савезника. Водили смо рат без савезника, и то је оно што треба да нас забрине и данас.

 

пре 2 часа, Милан Ракић рече

Такође, у свим ратовима, земља која је ратовала донела је законе којима се регулишу статусна питања бранилаца отаџбине. Двадесет година ова земља – ниједан закон, правило, па ни покушај у смислу решавања статуса ратника, бранилаца земље. Каква је то мотивација данашњим и будућим пилотима да полете као њихове колеге 24. марта 1999. године? Каква је то мотивација полицајцима?

(КРАЈ)

Neka nam je uvek ziva molitva u srcu za svu nasu bracu I sestre!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Међународни научни скуп „Свети Василије Острошки – 350 година од престављења“ отворио је епископ Диоклијски г. Методије. Организатори су Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка и Епархија захумско-херцеговачка. Уз учешће великог броја учесника, скуп ће се одржавати по паралелним сесијама са мањим бројем учесника и уз поштовање свих епидемиолошких мјера.
      Повезане вести: 
      Цјеливањем моштију Светог Василија Острошког чудотворца додирујемо Васкрслог Христа
      Најава: Научни скуп о Светом Василију Острошком
      Видео записи са научног скупа: 
          -Молитвени почетак Међународног научног скупа поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког, богослужио владика Методије-
      У недјељу по Васкрсењу, Томину недјељу, 9. маја 2021. љета Господњег, када наша Света Црква прославља Светог свештеномучнеика Василија Амасијског, саборно и молитвено је било у острошкој светињи.
      -ФОТОГАЛЕРИЈА-
      Звучни запис беседе
      Свету архијерејску Литургију на платоу испред Горњег манастира служио је Епископ диоклијски Г. Методије, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Владимир Ступар и Дарко Ђого, професори Богословског факултета у Фочи, као и протојереји Остоја Кнежевић, никшићки парох, Драженко Ристић, шавнички парох, јеромонах Василије из манастира Подмаине, као и острошка сабраћа јеромонах Владимир и јерођакони Роман и Зосима.
      После читања зачала из Светог Јеванђеља, сабраном вјерном народу бесједио је о. Владимир Ступар, који је говорио о невјерном Томи и његовом додиривању рана Васкрслог Христа.
      – Ево свједочанства у Томину недјељу који додирну Господа васкрслога, као што су и остали апостоли Њега додирнули и видјели седам дана раније. Сва наша вјера јесте у томе да можемо да додирнемо Господа. Ништа љепше за човјека нема него да буде са Господом. А највећа тајна побожности открила се управо у томе што је Син Божији, Логос вјечни, Син Очев, постао је Човјек. На тај начин ми људи смо уздигнути у достојанство синова и кћери Божијих, постали смо дјеца Божија, народ Божији, царско свештенство, изабрани и љубљени од Господа – истакао је о. Владимир.
        Нагласио је да се на овом светом мјесту, испуњени радошћу Васкрсења Христовог, цјеливањем моштију Светог Василија острошког Чудотворца, додирујемо Васкрслог Христа.
      – Тако што смо се исцијелили од својих слабости, од невјеровања, тако што је тама нестала из срца наших и тијела наших и Свјетлост небеска нас озарила. Зато са таквом љубављу и одушевљењем прилазимо свецу и молимо га да он који блиста свјетлошћу Васкрсења Христовог и нама дарује да истом том свјетлошћу и ми будемо озарени и мноштво гријехова се скида са нас, и мноштво благодати се излива у наше душе и наша тијела, у наше домове када дођемо кући и доносимо благослов Васкрсења Христовог. Још нешто нам се дарује, драга браћо и сестре. Не само да додирујемо Господа кроз Његове свете угоднике, него нам се дарује да додирнемо Христа у Светој Тајни Причешћа, Тијела и Крви Његове животворне. Да се сјединимо са Њим, не само да га додирнемо, него да постанемо једно са Њим, по мјери вјере наше и по мјери љубави наше – истакао је о. Владимир и нагласио да је најљепше и најважније што можемо да додирнемо једни друге и да у свјетлости лица наших препознамо небеску љепоту и рај и тако живјећи, испунићемо заповијест Божију о љубави.

        Саборовање је настављено у Доњем манастиру на Међународном научном скупу о Светом Василију Острошком, поводом 350 година од његовог упокојења.
       
      Извор: Манастир Острог
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Међународни научни скуп „Свети Василије Острошки – 350 година од престављења“ отворио је епископ Диоклијски г. Методије. Организатори су Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка и Епархија захумско-херцеговачка. Уз учешће великог броја учесника, скуп ће се одржавати по паралелним сесијама са мањим бројем учесника и уз поштовање свих епидемиолошких мјера.
      Повезане вести: 
      Цјеливањем моштију Светог Василија Острошког чудотворца додирујемо Васкрслог Христа
      Најава: Научни скуп о Светом Василију Острошком
      Видео записи са научног скупа: 
          -Молитвени почетак Међународног научног скупа поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког, богослужио владика Методије-
      У недјељу по Васкрсењу, Томину недјељу, 9. маја 2021. љета Господњег, када наша Света Црква прославља Светог свештеномучнеика Василија Амасијског, саборно и молитвено је било у острошкој светињи.
      -ФОТОГАЛЕРИЈА-
      Звучни запис беседе
      Свету архијерејску Литургију на платоу испред Горњег манастира служио је Епископ диоклијски Г. Методије, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Владимир Ступар и Дарко Ђого, професори Богословског факултета у Фочи, као и протојереји Остоја Кнежевић, никшићки парох, Драженко Ристић, шавнички парох, јеромонах Василије из манастира Подмаине, као и острошка сабраћа јеромонах Владимир и јерођакони Роман и Зосима.
      После читања зачала из Светог Јеванђеља, сабраном вјерном народу бесједио је о. Владимир Ступар, који је говорио о невјерном Томи и његовом додиривању рана Васкрслог Христа.
      – Ево свједочанства у Томину недјељу који додирну Господа васкрслога, као што су и остали апостоли Њега додирнули и видјели седам дана раније. Сва наша вјера јесте у томе да можемо да додирнемо Господа. Ништа љепше за човјека нема него да буде са Господом. А највећа тајна побожности открила се управо у томе што је Син Божији, Логос вјечни, Син Очев, постао је Човјек. На тај начин ми људи смо уздигнути у достојанство синова и кћери Божијих, постали смо дјеца Божија, народ Божији, царско свештенство, изабрани и љубљени од Господа – истакао је о. Владимир.
        Нагласио је да се на овом светом мјесту, испуњени радошћу Васкрсења Христовог, цјеливањем моштију Светог Василија острошког Чудотворца, додирујемо Васкрслог Христа.
      – Тако што смо се исцијелили од својих слабости, од невјеровања, тако што је тама нестала из срца наших и тијела наших и Свјетлост небеска нас озарила. Зато са таквом љубављу и одушевљењем прилазимо свецу и молимо га да он који блиста свјетлошћу Васкрсења Христовог и нама дарује да истом том свјетлошћу и ми будемо озарени и мноштво гријехова се скида са нас, и мноштво благодати се излива у наше душе и наша тијела, у наше домове када дођемо кући и доносимо благослов Васкрсења Христовог. Још нешто нам се дарује, драга браћо и сестре. Не само да додирујемо Господа кроз Његове свете угоднике, него нам се дарује да додирнемо Христа у Светој Тајни Причешћа, Тијела и Крви Његове животворне. Да се сјединимо са Њим, не само да га додирнемо, него да постанемо једно са Њим, по мјери вјере наше и по мјери љубави наше – истакао је о. Владимир и нагласио да је најљепше и најважније што можемо да додирнемо једни друге и да у свјетлости лица наших препознамо небеску љепоту и рај и тако живјећи, испунићемо заповијест Божију о љубави.

        Саборовање је настављено у Доњем манастиру на Међународном научном скупу о Светом Василију Острошком, поводом 350 година од његовог упокојења.
       
      Извор: Манастир Острог

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Радио-телевизија Војводине ће почев од Велике суботе, 1. маја 2021. године, после тридесет година од настанка и више од две деценије од последњег репризирања, поново емитовати култну образовну серију „Буквар православља", која је почетком деведесетих година представљала прву сарадњу Српске Православне Цркве и националне телевизије.

       
      Серија је тада емитована у оквиру школског програма Радио-телевизије Србије, а реализована је трудом екипе документарно-образовног програма Телевизије Нови Сад. Идејни покретач овог пројекта био је Епископ бачки др Иринеј (Буловић), а по његовом сценарију серију је ауторски уобличио редитељ Горан Вукчевић.
      Током осам година снимања по манастирима у Србији, али и у многим епархијама у региону, као и у Грчкој, на Кипру и у Мађарској, настало је чак 130 епизода у којима су на теме из црквеног живота, Старог и Новог завета, беседиле водеће личности Српске Православне Цркве. Серија је снимљена са благословом Патријарха српског Павла, који се појављује у првој и још неколико епизода.
      Уводну реч у сваком наставку говорио је Епископ бачки Иринеј, а уз њега у серијалу се, између осталих, појављују и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископ (у то време) банатски Атанасије. У „Буквару православља" велики број епизода је снимио садашњи Патријарх српски Порфирије, који је у то време био игуман манастира Ковиљ. Као предавачи појављују се и тадашњи јеромонаси: Фотије, Јоаникије и Јован (Пурић), који су такође касније постали епископи Српске Православне Цркве. Занимљиво је да је у једној епизоди гостовао и тадашњи игуман хиландарски Пајсије.
      Гледаоци ће бити у прилици да сваког викенда погледају четири епизоде „Буквара православља", две суботом и две недељом, на првом програму РТВ у 11 часова.
      Првог дана маја на програму је уводна еизода у којој учествују патријарх Павле и епископ Иринеј и епизода „Гостољубље, Божје и људско", док ће на Васкрс на програму бити епизоде „Наша Црква" и „Радост као литургијско славље".
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дана 20. априла 2021. године навршило се 19 година од упокојења Епископа будимског др Данила Крстића. Овим поводом, Његово Преосвештенство Епископ будимски г. Лукијан служио је парастос свом блаженопочившем претходнику на трону архијереја будимских.
       
       
      Вашој пажњи препоручујемо: Епископ Данило (Крстић): Култура и култ
      Протопрезвитер-ставрофор Бранко Ћурчин: О владици Данилу (Крстићу)
      Мати Макарија: Светлоносац - Владика Данило Крстић
      Епископ Данило Крстић: Мистагошки значај Свете Тајне Евхаристије
       
      Епископ Данило (Славко) Крстић је рођен 13. маја 1927. године у Новом Саду, од оца Бранислава и мајке Славне. У месту рођења је завршио основну школу и гимназију. Студије права уписао је на Београдском универзитету 1946. године где се задржао само годину дана. Након тога, године 1947. отишао је на студије у Француску, где је на париској Сорбони дипломирао упоредну књижевност.
      По дипломирању једну школску годину је провео у Минхену студирајући техничке науке. Године 1953. поново се вратио у Париз, где се уписао на Православни теолошки институт Светог Сергија Радоњешког, а јуна месеца 1958. године одбранио је дипломски рад из области Новог завета код чувеног професора, владике Касијана Безобразова.
      Руковођен професором Георгијем Флоровским, почео је рад на докторској дисертацији под називом „Свети Јован Златоусти као теолог божанског човекољубља“ на Богословском факултету Харвардског универзитета. Доктор теологије постао је 1968. године. У манастиру Светог Саве у Либертивилу код Чикага, по благослову Патријарха српског Германа, Славко Крстић је примио монашки постриг на Бадње вече 1960. године и добио монашко име Данило, по Светом Данилу, другом Архиепископу српском.
      На Велику Госпојину исте године и у истом манастиру је рукоположен у чин јерођакона. У чин јеромонаха рукоположен је 1962. године у храму Светог Саве у Њујорку. Служио је у грчком православном манастиру и опслуживао малу румунску парохију у околини града. Након година проведених на школовању у иностранству јеромонах др Данило се вратио у Београд 1968. године где је прво постављен за службеника „Гласника“, службеног листа Српске Православне Цркве. Након тога је постао уредник тог часописа кога је уређивао све до 1990. године. Његова активност се наставља и у својству уредника Теолошких погледа, верско-научног часописа, који тада достиже светски углед.
      Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је 1969. године јеромонаха Данила Крстића за Епископа марчанског, викара патријарха Германа. Хиротонију у Саборној цркви у Београду извршили су Патријарх српски Герман и Епископи сремски Макарије и зворничко-тузлански Лонгин. Петнаест година касније, 1984. године, постао је администратор Епархије будимске, да би 1988. године био изабран за архијереја Епархије будимске са седиштем у Сентандреји.
      Убраја се у осниваче Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Основана је 1993. године, а владика Данило је био дугогодишњи професор и декан. Његова педагошка делатност је настављена и на Богословском факултету, где је предавао Пастирско богословље од 1993. до 1997. године. Владика Данило је важио за једног од најобразованијих епископа Српске Православне Цркве. Године 1982. објавио је књигу „Нема лепше вере од хришћанске“ заједно са јеромонахом Амфилохијем, потоњим Митрополитом црногорско-приморским, која је имала више издања.
      Епископ будимски др Данило Крстић упокојио се 20. априла 2002. године, пете недеље Васкршњег поста у Сентандреји. Сахрањен је у манастиру Ваведење на Сењаку у Београду, а опело је служио Патријарх српски Павле са великим бројем архијереја, свештеника, монаха и верних.
       
      Извор: Епархија будимска
    • Од александар живаљев,
      Пре двадесет година, на Васкрс 2001, појавио се један од најнеобичнијих музичких албума не само српске, веће целе постјугословенске популарне културе. Реч је о албуму Песме изнад Истока и Запада насталом на стихове владике охридског и жичког Николаја Велимировића. Тој несвакидашњости додатно доприноси чињеница да је настао по идеји недавно упокојеног митрополита црногорско-приморског Српске православне цркве Амфилохија. На митрополитов подстицај, садашњи владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), тада јеромонах, окупио је групу музичара која се радо одазвала позиву да учествује на овом пројекту. Посебан допринос током стварања албума дали су Горан Марић (екс Бјесови), Драго Сенић (екс qrve) и Светлана Спајић. Прве демо-снимке направио је Драго Сенић за време бомбардовања, док је албум, за чију продукцију је био задужен Иван Кљајић, сниман у студију „О” од децембра 1999. до јуна 2000. године. Издање албума је заједнички подухват Радија Светигоре и ПГП РТС.
      Према речима Драга Сенића, атмосфера је током снимања била полетна, пуна ентузијазма и многи су хтели да се прикључе том пројекту о чему сведочи и дугачак списак учесника са простора Србије, Црне Горе, Републике Српске и Македоније (види: Списак учесника). На албуму се нашло тринаест песама које су урађене у различитим аранжманима: рок (Горан Марић, Драго Сенић, Партибрејкерс, ДСТ, Револт и 357), експерименталним (Darkwood Dub, Горан Трајкоски), као и са мотивима из традиционалне музике (Светлана Спајић, Зора Витас), док је Јасмина Митрушић-Мина направила префињену и снажну композицију.
      Иако албум није био први који се дотицао верских тема, јер су то претходно урадили Идоли са плочом Одбрана и последњи дани (1982), овде је то учињено много непосредније. Песме изнад Истока и Запада се више ослањају на оно што су радиле групе Падот на Византија, Мизар, Апореа и Анастасија у чијем раду је први пут дошло до спајања нашег аутентичног предања са поп културом и за чију делатност је важно деловање Горана Трајкоског, који је такође узео учешће у овом пројекту.
      Објављивање албума био је својеврстан културни шок и изазвало је различите реакције. У једном осврту, неколико година касније, професор Александар С. Јанковић је приметио да „Песме изнад Истока и Запада задиру у саму суштину духовности, те је, очекивано, овај албум више био нападан због страха, него слављен због онога о чему збори и због неспорне вредности коју ће сваки слушалац морати сам да открије”.
      О времену настанка албума, његовој заоставштини и утицају на новије стваралаштво, поводом двадесете годишњице, разговарали смо са некима од главних учесника на самом пројекту.

      Осврнувши се на време изласка албума, Горан Марић каже:
      „Песме изнад Истока и Запада дочекане су са чуђењем и негодовањем на српској музичкој и културној сцени. Представници грађанске левице су га дочекали готово као клеро-националистички пројекат, а представници доброг дела клера као духовно сумњив због укрштања стихова Светог Владике Николаја са рокенролом, који код традиционалиста није уживао углед богоугодне музике. Иза свега била је искрена жеља свих учесника да пођу у сусрет изазову и покушају да својим доприносом посведоче о личном сусрету са вером. Био сам свестан, још док је рад на албуму трајао, да се налазимо на необележеном терену и да ће побудити многе контроверзе на свим странама. О томе је најбоље сведочила емисија „Културни нокаут”, ауторке Маје Узелац, посвећена овом догађају.“
      Драго Сенић је, говорећи настанку албума, рекао да Песме изнад Истока и Запада сажимају дводеценијско искуство једне рок генерације која је одрасла на новом таласу у бившој Југославији.
      „Након почетног оптимизма који је владао почетком осамдесетих, а потом меланхолије и депресије с краја осамдесетих, и затим болног крика деведесетих, та генерација је крај миленијума дочекала у својеврсном егзистенцијалном понору из којег се чинило да нема излаза. Песме изнад Истока и Запада сведоче о искуству младих људи који су имали снаге да пронађу веру у тим тешким тренуцима друштвеног и културног распада. Овај албум је тако обасјао почетак новог миленијума једном изузетно ведром визијом будућности”.
      „Неуротичност рок музике”, каже Сенић, „нашла је своје смирење у цркви, кроз текстове владике Николаја Велимировића, и то је једна од веома јасних порука овог албума. Мало ко је очекивао да ће вест о томе одјекнути тако снажно, па су на одређен начин Песме изнад Истока и Запада представљале својеврстан културни шок тог времена”.
      Светлана Спајић каже да је албум и данас популаран:
      „Сваке три до четири године погледам на јутубу и видим да се албум и даље увелико слуша. За млађе нараштаје то је сада класично дело – нове генерације прихватају га природно. Није било тако када се албум појавио, био је то велики шок. Јавност је била подељена. У истом недељнику, на пример, могли сте да прочитате одушевљен, надахнут приказ албума Небојше Грујичића, али и најжешће, мрзилачке нападе аутора чија имена нећу овом приликом помињати”.
      Присећајући се тог времена Горан Трајкоски је испричао како се укључио у пројекат:
      „Отац Јован Ћулибрк тада, а данас владика пакрачки, чак је два пута долазио до мене. Први пут да ме убеди да треба да учествујем, а други пут са снимком Светлане Спајић. Донео је касету са „сувим” Цокиним вокалом, без инструменталне пратње и након тога нисам имао куда са изговорима. Била је то задња година неформалног постојања Анастасије, јер званично група није и никад објавила распад, па ми је добро дошао тај експеримент. А имао сам отпор на почетку. Намучио сам оца Јована својом неодлучношћу. Но урадио сам због њега, у част његовој упорности. И поврх свега у Славу Христа”.

      Владика Јован о албуму
      Током прошлогодишњег разговора за емисију „Интернет литија” Радио Светигоре, Владика Јован је рекао:
      „И данас ако погледамо Песме изнад Истока и Запада оне су још увек оно што смо ми тада намерили, а то су врата, капија. Нико неће рећи за Песме изнад Истока и Запада да су оне нешто што би се звало православном музиком, али јесу моменат у коме су људи из поп културе срели Христа, и то изразили на оном језику којег су у том тренутку имали. Значи, ми не нудимо те пјесме, нити смо их тад нудили, нити данас после двадесет година их ико нуди као образац православне уметности. Али је то ухваћен у моменту, онај тренутак, када се свако од људи који су радили овај албум на свој начин срео са Христом и то изразио на онај начин који је он у том тренутку знао”.
      „То је албум чији ће значај само да расте како време пролази. Сигурно се ради о једном класику који ће бити поново вреднован”, рекао је Владика Јован у једном каснијем интервјуу за Славија инфо.
       
      Заоставштина
      Албум је временом заживео и што се више слуша може се стећи утисак као да је владика Николај писао стихове за конкретне певаче који су их отпевали када је дошло време. Неке од песама су у више наврата обрађиване док има и оних које бендови на својим наступима редовно свирају. Уз песму групе Партибрејкерс Кога ћу да хвалим, међу најпознатијим је свакако и песма Дарови светог Јована Владимира коју пева Светлана Спајић. Када се слуша ова песма, стиче се утисак као да сте је већ раније чули. О томе сведочи и анегдота коју је владика Јован испричао Светлани Спајић:
      „Један од старијих монаха, када је чуо Дарове Светог Јована Владимира, коментарисао је да он одлично зна ту песму: ’Како је не би знао! Па то се од давнина тако певало’. Лепши коментар није могао бити изречен”, сматра Светлана Спајић и каже да је песма доживљена као исконски народни напев. „Заиста је брзо заживела међу омладином, најпре у Црној Гори, а онда и шире, и много пута је обрађивана у протеклих двадесет година. И данас ове песме звуче свеже”. Без сумње, најзанимљивија је верзија коју је пре две године објавила нишка Мора.

      За сам албум Горан Трајкоски каже:
      „Идеја није била музичка, тачније мисија није била музичка, него егзистенцијална. И у том погледу веома успешна. Највећи део музичара је нашао свој смисао у томе, без обзира на различите погледе на музику”.
      Иако су се поједини учесници сусретали са хришћанским темама и пре овог албума, а и у даљем раду им се враћали, попут Партибрејкерса и 357, може се рећи да се Горан Трајкоски томе највише посветио. Он у свом стваралаштву користи библијске теме и византијско наслеђе, што је посебно дошло до изражаја на албуму Тешкиот глaс за новите химни (2017), као и у музици за позоришне представе.
      И поред тога што се не може утврдити непосредна веза, нема сумње да је албум извршио утицај на нове генерације рок музичара, попут бендова Есхатон, Сион, Деца Апокалипсе и друге. Песме са албума, иако можда људи нису тога свесни, свакако су имале одјека у литијском покрету у Црној Гори и борби за светиње а може се рећи да је на том трагу настала и песма Београдског синдиката Свиће зора.
      Сваки слушалац понаособ, уколико приступи без верских и/или жанровских предрасуда, биће у прилици да открије вредност овог албума. Уосталом, врата су пре двадесет година широм отворена и ко уђе неће се покајати, напротив.
      Списак учесника
      Учесници у пројекту јесу или су били чланови следећих група (наведени према албуму по азбучном редоследу имена групе): Горан Трајкоски (Анастасија), Иван Кљајић (Безобразно зелено), Горан Марић (Бјесови), Драгутин Јаковљевић (Галија), Борис Љешковић, Александар Гардашевић и Вељко Вучуровић (ДСТ), Дејан Вучетић, Владимир Јерић и Милорад Ристић (Darkwood Dub), Јасмина Митрушић Мина (Luna, La Strada), Бојан Вулин (Несаломиви), Светлана Спајић (Паганке, Моба, Дрина), Небојша Антонијевић Антон, Зоран Костић Цане (Партибрејкерс), Горан Милошевић (Плејбој), Горан Милошевић (Хазари), Игор Кашиковић, Горан Симић, Милан Тица, Петар Топаловић, Драган Ћурковић и Драшко Кременовић (Револт), Марко Дацић, Небојша Поткоњак Пика, Никола Хаџи-Николић, Зоран Цветковић Цвеле и Небојша Чанковић (357), Зоран Максимовић и Огњен Попић (Jazz ba), Леонид Пилиповић Лео (Џукеле, Гоблини), Драгутин Александрић и Драго Сенић (qрve), Јулиа Борош, Милош Велимир Буца, Зора Витас, Оливера Кристић, Ђорђе Петровић, Мања Ристић, Марина Стојковић и Предраг Стојковић. Фотографије је радила Горанка Матић. Уметнички директор и дизајнер био је Маринко Лугоња.
       
      Данко Страхинић
      Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1298, од 15. априла 2021.
         
      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...