Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Александар Милојков

(ВИДЕО) Беседа Епископа Максима поводом осам векова аутокефалности СПЦ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Лијепа бесједа и, како се види, дивна црквена атмосфера у Франкфурту.

Епископ Максим је наглашавајући да је давање аутокефалије Светом Сави било "праведно и исправно", на неки начин се оградио од непромишљеног става на ту тему изнетог у несрећном интервјуу Теологији.нет.

Не може се све рећи у једној бесједи, али у овој је владика Максим, чини ми се, иако је нагласио да је аутокефалија благодет, више се усмјерио на њене организационе аспекте у продубљивању јединства укупне Православне цркве и свих хришћана. Но тај аспект, није довољан, штавише он на често води у спорове о првенству, национализму итд...

Устројство Цркве, па и аутокефалија, има смисла само ако нас уједињује у  светости, православном исповедању вјере и живљењу по њој. Није Немања имао само добар однос са претходним епископима у српским земљама који су му благословили зидање манастира, него се и сам посветио. На светости и призиву на светост заснива се аутокефалија, па и аутокефалија Светосавске цркве, тек посвећени можемо да будемо јединствени. То је, по мени, главни историјски опит 800 година Српске цркве.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поукаши су удовољили молби и изашли у сусрет владици Максиму, да се му агонија оконча, па су закључали једну тему. Имали смо тамо пренети вапај Владичин, као да је у уредништву Поука: „Такође је замолио уредника Поука да се обустави ова бесмислена полемика, ако је могуће“.

Владика не узе да се обрати директно Поукама него преко дрвеног адвоката, о. Небојше, мог старог клијента. То је недоследно, јер се он залаже за персоналне односе, и личност му је увек на првом месту, тако да је било за очекивати да се јави лично. Јер овде има људи који стоје иза својих речи без ник нејма, као што сам ја, тако да ни њему не би пала круна са главе да се јавио својим именом и презименом. Овако остају двојбе. Тражи се од нас да верујемо на реч ник нејму, о. Небојши, који као има преписку са Владиком, а куне се истовремено да нема везе са агентским налогом који је насловљен са Петар Божовић, и који мистериозно нестаде кад је Максим имао гостовање у Немачкој па није могао да се јави. Ја сам тврдио да је то Максим главом и брадом, јер сам обучен да детективски испитујем древне хришћанске текстове, а исти механизми и данас постоје. Поуке су мислили да је неки Максимов посленик, али да је то неко други, тај би се јавио да припомогне Владици у невољи, али је одустао. Слагао је да је сеоски прота, што је факт признат и од њега,  нити је хтео да се представи, и зато ми са правом тврдимо да је иза тог ПБ највероватније Максим.

Овде је поново безобразлук на сцени, јер о. Небојша тражи од нас да верујемо на реч (иако га не знамо ко је), па бисмо били као безбожни или непоштоваоци ако сумњамо у „Максимову“ реч. Ја сам упознао доста лажавих владика. Нажалост, међу њима и патолошких лажова. Ако неко не верује да је то могуће, нека узме да чита историју Цркве. То је сасвим нормална појава. Прилажем како се Артемије клео да неће направити раскол: https://www.youtube.com/watch?v=baVUlo8PAws&fbclid=IwAR0I4VZvYhCTI0Zuur98r7t3olvdhIw_-2uIls8KsIGZNV1d5WyPQZQ7CH0

Исти Денисенко се заклињао како неће правити никакву посебну цркву у Украјини. И шта би после? И владике лажу, иако не сви.

Анимозитет који је „о.Небојша“ непрестано показивао према мени, сада је и јасан. Он је Максимов другар. Мада не знамо што се не представи ко је. Из ове клике имамо – изузетак Аца Милојков – све сакривене људе. Наш пак шкоф, Максим, се жали на бестијалне и паклене Поуке, иако су оне редак медиј који је пренео његове интервенције. Ја сам му и поменуо пророчки да ће се наћи у паклу, а сада он, иако не би да у томе учествује са нама, осуђеним на вечне муке, и обитаваоцима 9ог круга пакла, спустиће се у њега. Ако се, угледајући се на св. Исака Сирина, кога наводи у заглављу („Оне који ти противрече изобличи силом својих врлина, а не својим острашћеним речима“, а Максим овде мисли на Буловића), и заиста пригрли то што овај говори, онда ће учествовати са нама у расправи, јер се Исак и за ђаволе молио. Но, видесмо да западноамерички не следи и на делу оно што језиком говори. Ако нешто Исус није подносио то је хипокризија, лицемерје. И то је „врлина“ која је красила најчешће свештенство и „побожне“. Неће Максим да се онечисти сишавши у наш пакао. Он је изнад гамади. Персонолог никад ни на један мој мејл није одговорио. Имао је битнија посла, да спашава Васиону...:))) И сада се прави луд, па као неће да полемише са непознатима. Мене познаје.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Имам један кратак осврт на излагање преосвећеног Максима у Дизелдорфу, а који Поуке уредно пренеше.[1] Не бих желео да неко помисли, као наш добри Александар Живаљев; „Епископ Максим је наглашавајући да је давање аутокефалије Светом Сави било "праведно и исправно", на неки начин се оградио од непромишљеног става на ту тему изнетог у несрећном интервјуу Теологији.нет“, да се исти оградио од себе, или пак да није направио непоправљиву штету. Пошто сам прозивао ових дана Максима да каже како је то Сава на превару и неканонски добио кобајаги аутокефалију, он је овде пружио само празну формулу: „исправан начин и праведан“. Немојте помислити да је Ава назидао Максима. За то би било потребно дуго година да слуша Аву. Није ово случајни ексцес, мада се Максим извештио у писању покајних писама, не би ли како сачувао чин и сачекао да умру његови и доброжелатељи као и противници, јер је млађи од њих. Тако би он постао калиф уместо калифа, и организовао своје сатрапе. Ево шта је Максим писао: „Историјске околности и расплети 1219. године доводе Саву у Никеју и шта се збива: тадашњи Васељенски Патријарх, огрнут одеждом немоћи..., потпуно игнорише канонског епископа српских области, а то је био охридски архиепископ Димитрија Хоматијан, и додељује „аутокефалију“ српској држави. Овај историјски момент са почетка 13. века јесте занимљива али и снажна аналогија са неким новијим дешавањима у православном свету“.  Новија дешавања су давање аутокефалије украјинским расколницима са стране Цариграда. То је аналогија коју подвлачи Максим. Када већ наводи ову аналогију, онда је Сава као и Денисенко на незаконит и неканонски начин добио аутокефалију, или, јер tertium quid non datur, је једна и друга аутокефалија законита и канонска.

Писао је Максим у делиријуму и следеће: „Поменусмо да је 1219. године Васељенски патријарх потпуно игнорисао канонску ситуацију у областима државе Стефана Немање које су, важно је истаћи, потпадале под јурисдикцију Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (иначе, једног од најугледнијих каноничара позне Византије) и супротно канонима доделио „аутокефалију“ српској држави. Сви смо данас поносни и радосни због тог смелог, иначе неканонског чина“. Наводим ово због оних споријих у размишљању, јер Максим пише да је Сава на неканонски, тј. безакони начин добио назови аутокефалију јер је ставља под наводнике. И такву, назови аутокефалију, Васељенски Патријарх може да узме кад пожели. То јесте непоправљива штета коју је Максим урадио, јер га у грчким медијима често преносе. Где је сада Максимова фамозна аналогија о безаконом давању аутокефалије Сави и Денисенку? Да неће да каже да су обе канонске и по „праведности“?

Злонамерна интерпретација историјских догађаја са стране Васиљевића је довела до смутњи у Цркви. Успео је да збуни (да будем бониста, мада нисам такав) и самог Васељенског Патријарха па би он да дође на обележавање Савиног рукоположења у (архи)епископа, али не и на добијање аутокефалије! Ово је јако опасна ствар јер игра око два момента које видимо у изворима, а један је рукополагање Саве за Архиепископа, а друга одвојени чин добијања аутокефалије. Та интерпретација је погрешна из много разлога – да их сада не наводим – али је Максим свесно протура на мала врата не би ли нам загорчао живот. И управо је он тај који ради на расколу између нас и Цариграда, а не сасвим јасна и принципијелна позиција нашег Патријарха и Синода, али и готово целог Сабора. Јер овиме даје повода Фанару да се из незнања залепи за псеудо интерпретације факата и умеша у послове СПЦ. Видели смо већ да се у Фанару позивају на нашег несрећника, Миодрага Петровића. Наводе га као ауторитет за канонско право, а човек – јер то обичан народ не зна – је био песница анатемисаног Артемија.

Максим се невештима сада жели приказати као неки други Максим, да као нисмо га разумели шта говори (ни Буловић га није разумео), и зато је ово што је беседио празна прича. Нервоза је била велика, како се види из снимка, морао је да чита са ајпода или нечег другог нацрт беседе, да не би опет негде пропливао. Троловања са аутокефалија је са свеобухватност, на ништа не интересује. То може бабама да се прича. Опет је поменут омиљени Максиму Хоматијан, онако успут, да не испадне да га се је одрекао, али општи утисак је горчина у устима која нам остаје после ове беседе. Наравно да прилика није била за неки детаљнији говор, али ће Владика имати прилике за исти на мајском сабору, мада је мени жао што га ја као Малхион Павла Самосатског не могу испитати. Ако ме Патријарх Иринеј позове на тај задатак, радо ћу се одазвати, мада имамо ми умних епископа који ће Максима довести познанију права.

 

[1]

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Zoran Đurović рече

Овај историјски момент са почетка 13. века јесте занимљива али и снажна аналогија са неким новијим дешавањима у православном свету“.  Новија дешавања су давање аутокефалије украјинским расколницима са стране Цариграда. То је аналогија коју подвлачи Максим. Када већ наводи ову аналогију, онда је Сава као и Денисенко на незаконит и неканонски начин добио аутокефалију, или, јер tertium quid non datur, је једна и друга аутокефалија законита и канонска.

Da, to je i moja malenkost primetila :coolio: pa sam  tamo na nasoj temi o Raskolu vec izneo svoje misljenje.

Ta' analogija o kojoj govoris o.Zorane i uporedjivanje ... kao 'nekanonske' autokefalije SPC sa kao 'nekanonskom' autokefalijom UPC i kao sto je SPC iako 'nekanonska' kasnije tokom vremena priznata od PC kao kanonska, .... moze opet da se po analogiji  aludira da ce i UPC tokom vremena nekim volsebnim nacinom mozda i postati kanonska (kao i nasa SPC)... to e.Maksim nagovestava kada kaze,...Вартоломеј је на себе преузео крст једне историјске одлуке и тек ће даља историја – а не садашњи тренутак – показати да ли је био у праву.... da li je onda to ta' prica o kanonima  i nekanonicnostima UPC slicna kao i u prici oko 'nekanonicnosti' nase SPC i da je zbog toga i uzeta kao kalup (SPC) u koji ce se ukalupiti nova UPC ?

Zbog toga se slazem sa ovom tvojom analizom stavova e.Maksima  iznetim u tekstu na teologija.net i ove najnovije besede sa crkvenog slavlja u Frankvurtu. Moj licni utisak, vec sam pisao (na temi o Raskolu), zaista mi nije jasno, nemam ideju, zbog cega je e.Maskim sada u jednom ovakvom trenutku osetio potrebu da podrzi p.Vartolomeja i njegovo delovanje u Ukrajini  da poteze pitanje nase autokefalije na jedan takav, da kazem , problematican nacin. Ja volim da citam pisanje i tekstove e.Maksima i mnogi stvari u njegovoj teologiji mi se svidjaju i zbog toga mi jos vise nisu bas  jasni njegovi stavovi o svemu ovome o cemu pricamo.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Разумем жељу Њ.П. владике Максима да заборави на целу ову непријатну епизоду, и у ово време поста свакако је боље да се њом што мање бавимо (ако то већ чинимо, бар припазимо на речник), али ставови које је изнео су више него проблематични, а он јасно остаје при њима, иако је донекле ублажио реторику. Дакле, ми у Сабору и даље имамо човека који је, из ових или оних разлога, апологета савременог фанариотског етнофилетизма, и то је оно што ме узнемирава, а не чињеница да неки тамо појединац мисли овако или онако. Ставови епископа Цркве Христове нису само његова лична ствар, већ нешто што непосредно утиче на живот Цркве.

Срећа у несрећи јесте то што већина наших епископа не дели ставове владике Максима, али не треба да потцељујемо утицај фанариотске пропаганде на "грчке ђаке". Аутор књиге „Примат римског епископа“ је један од њих. Штавише, на основу његове књиге може се закључити да је он чак и екстремнији у својим ставовима. За њега је идеја о Христу као глави Цркве "идеологија" (не могу се сетити тачне конструкције, а чини ми се да је у међувремену изменио опис књиге), и он мање-више отворено заговара, и крајње неубедљивим аргументима настоји оправдати, савремени фанариотски неопапизам.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Bokisd рече

Zbog toga se slazem sa ovom tvojom analizom stavova e.Maksima  ...

 

Nekako nisam ni sumnjao da bi moglo biti drugačije … Je li ti  prehlada prošla?   

 

.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Хаеул рече

... али ставови које је изнео су више него проблематични, а он јасно остаје при њима, иако је донекле ублажио реторику. 

 

Slažem se: ... документи су јавни, изјаве су јавне, посете су биле јавне.

.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 28 минута, Tristatri рече

Nisam ni sumnjao da bi moglo biti drugačije … Je li ti  prehlada prošla?   

Ajd, ovako, kratko,... rekao sam stavova, sto se tice drugih stvari ne ulazim u tu pricu.

 Da ne bude zabune i da se nesto ne hvalim, o ovome sto Zoki prica vec sam nesto pisao pre (ne znam) 5 -10 dana na temi o Raskolu, znaci moji pogledi i stavovi se podudaraju sa Zokijevim (ili Zokijevi sa mojim ... :smil443643319dc3d: :D) i mislim da tu nema nista sporno. I, tamo na temi o Raskolu vecina takodje ima slicne stavove koje imamo Zoki i ja, i opet ne vidim nista sporno.

(inace, jos nesto, ako je neko imao polemike i diskusije :svadja: sa o.Zoranom povodom raznih crkvenih pitanja onda sam to ja, cak u nekim momentima vrlo ostre i zustre i na granici konflikta, ali smo to uvek nekako prevazilazili kao hriscani,.... tako da ja sigurno nisam neko ko je pristrasan prema licnosti o.Zorana,.... jednostavno kada pricamo o principijalnim stvarima onda se trudim da budem sto vise objektivan.... a ova prica oko Ukrajine nije nimalo naivna i bezazlena prica i treba razmotriti nepristrasno kako zaista stoje stvari..)

(nisi trebao nesto da aluziras na tu moju 'prehladu', jer je u pitanju vrlo teska bolest sa kojom se borim vec tri godine i o.Zoran mi je u privatnoj (i javnoj) prepisci pruzio ruku pomoci kroz molitvu i mnogo mi je znacilo i znaci mi...)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 51 минута, Bokisd рече

Ajd, ovako, kratko,... rekao sam stavova, sto se tice drugih stvari ne ulazim u tu pricu.

 Da ne bude zabune i da se nesto ne hvalim, o ovome sto Zoki prica vec sam nesto pisao pre (ne znam) 5 -10 dana na temi o Raskolu, znaci moji pogledi i stavovi se podudaraju sa Zokijevim (ili Zokijevi sa mojim ... :smil443643319dc3d: :D) i mislim da tu nema nista sporno. I, tamo na temi o Raskolu vecina takodje ima slicne stavove koje imamo Zoki i ja, i opet ne vidim nista sporno.

(inace, jos nesto, ako je neko imao polemike i diskusije :svadja: sa o.Zoranom povodom raznih crkvenih pitanja onda sam to ja, cak u nekim momentima vrlo ostre i zustre i na granici konflikta, ali smo to uvek nekako prevazilazili kao hriscani,.... tako da ja sigurno nisam neko ko je pristrasan prema licnosti o.Zorana,.... jednostavno kada pricamo o principijalnim stvarima onda se trudim da budem sto vise objektivan.... a ova prica oko Ukrajine nije nimalo naivna i bezazlena prica i treba razmotriti nepristrasno kako zaista stoje stvari..)

(nisi trebao nesto da aluziras na tu moju 'prehladu', jer je u pitanju vrlo teska bolest sa kojom se borim vec tri godine i o.Zoran mi je u privatnoj (i javnoj) prepisci pruzio ruku pomoci kroz molitvu i mnogo mi je znacilo i znaci mi...)

Истину написа Бокисд. 

Не тако давно, заједно са оним Иваном (Марковић ли беше?) Неисповједалцем је био против Зорана. Бокисд је, мени бар, позитиван пример узрастања.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Zoran Đurović рече

Тражи се од нас да верујемо на реч ник нејму, о. Небојши, који као има преписку са Владиком, а куне се истовремено да нема везе са агентским налогом који је насловљен са Петар Божовић, и који мистериозно нестаде кад је Максим имао гостовање у Немачкој па није могао да се јави. Ја сам тврдио да је то Максим главом и брадом

Човијече!!!

Какве романе и заплете сам ја пропустио!

:unbelieveble:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Ведран* рече

Човијече!!!

Какве романе и заплете сам ја пропустио!

:unbelieveble:

То је био само увод.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Као прво, морам да кажем да Поуке.орг пратим готово од самог оснивања сајта, а регистровао сам се под овим ником (Талични Том) прошле године када се, у једном тренутку, повела расправа са бугарофилом из Македоније који се представља као МКД13.Тај лик (МКД13) се данима спрдао са нашом страдалном браћом и сестрама у Православној Охридској Архиепископији, са архијерејима, свештенством и монаштвом те Цркве, а било му је (и још увек му је) дозвољено и да износи своје ставове који су кудикамо више личили на ”слику пакла” него што је то био случај са, сада већ закључаном (замандаљеном) темом: Епископ Максим: „Сјединити раздељено“ - одговор Епископу бачком Иринеју на текст „О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године.

Као друго, морам да питам (притом се надам да ми нећете замерити нити ме погрешно разумети, ) читаву администрацију сајта Поуке.орг – у шта сте се то Ви претворили када једну тако важну тему закључавате, након молбе (не и наређења) епископа Максима? Хоћете ли тему поново откључати, ако Вам се за који дан јави неко од форумаша блиских владики Иринеју бачком и каже да је разговарао са Преосвећеним владиком бачким који дубоко жали што је ова тема закључана, јер није била бесмислена, и топло и скромно моли све одговорне на сајту Поуке.орг да исту поново откључају, те је тиме поново учине доступном за коментарисање?! 

Као треће, хоћете ли закључати и тему Раскол се захуктава уколико Вам се јави неко близак патријарху Вартоломеју и каже како га је тема ”Раскол се захуктава” дубоко ожалостила и у њему буди ”слику пакла”, те стога моли цењено Уредништво да тему ставе под катанац, и да притом нађу техничко решење да се сваки следећи пост, на било којој теми, у коме се напише његово име (у разним варијантама) моментално избрише са сајта?!

Као четврто, постављам питање и Вама у Уредништву и свима осталима (владики Максиму такође): са ким се то спрда Преосвећени владика Максим, када у приватном мејлу о. Небојши отписује овако: 

Стога би супротно моме ”вјерују” било да се јављам иза туђег имена и да полемишем са неким кога не видим, не знам и не познајем. Мислим да је би то било низлажење на њихов ниво, а ја у ’слици пакла’ не желим да учествујем”?! 

Ако Преосвећни владика Максим не зна (не може и не мора да зна) ко су: Леон Професионалац, Августин, фарисејски.буквојед, Боксид, Трифке, Талични Том…, зашто не жели да види да на сајту Поуке.орг постоје конкретне Личности које се одазивају на имена Владан, Ведран, Милан Николић, Александар Живаљев… који се могу, такође (случајно или намерно), наћи на неком од његових предавања и поставити му неко незгодно питање? Да ли би и тада одговорио да не може да полемише са неким кога не познаје довољно? А Владан, Ведран и Милан Николић су Преосвећеном владики Максиму (и његовим браниоцима на горе поменутој теми) постављали смислена и конкретна питања, на која су често добијали несувисле одговоре од актера блиских владики Максиму. На концу, све и да је у праву Преосвећени епископ Максим када каже да никог од нас не познаје, то се не може рећи и за оца Зорана Ђуровића, што је о. Зоран лепо приметио и објаснио:

 Владика не узе да се обрати директно Поукама него преко дрвеног адвоката, о. Небојше, мог старог клијента. То је недоследно, јер се он залаже за персоналне односе, и личност му је увек на првом месту, тако да је било за очекивати да се јави лично. Јер овде има људи који стоје иза својих речи без ник нејма, као што сам ја, тако да ни њему не би пала круна са главе да се јавио својим именом и презименом. 

Ако нас (непознате и безличне) не жели да удостоји никаквог одговора, зашто не скупи храброст да макар њему (о. Зорану) отпише по коју? 

Преосвећени владика Максим мора да зна да тиме што је архијереј у једној (Православној) Цркви, самим тим је и јавна личност чије речи и дела су подложне критици. Ако на критику није спреман, онда нека се не оглашава јавно. Он је, као и сваки други архијереј СПЦ, могао своје прво писмо упућено свештенству и монаштву (поверене му) епархије Западно-америчке да напише, заведе у деловодне књиге, одштампа, потпише и одштамбиља, и пошаље на адресе свих подређених му парохија и манастира. Успут је могао да нареди свим свештеницима, свештеномонасима и инима који то писмо прочитају да исто не износе у јавност. Тако би избегао и полемику са владиком Иринејем бачким и са свима који не мисле као он. Напротив, он је урадио баш оно што је хтео да уради! То своје писмо поставио је на епархијски сајт са једном једином намером! Намером да скрене пажњу на писмо и изазове реакцију једне конкретне особе. Притом није рачунао да ће његово писмо, попут закона спојених судова, да изазове рекацију и код Владана, Ведрана, Милана Николића, о. Зорана, Леона Професионалца, Августина, фарисејског.буквоједа, Трифкета и иних… на тамо неком православном форуму.

За крај, испричаћу Вам једну поуку коју сам чуо од једног скромног и дивног монаха (сасвим случајно и архијереја СПЦ) коју ми је, једном приликом рекао: ”Синко, кад год будеш пожелео да делиш лекције било коме, кад год будеш пожелео да увредиш некога, стани испред огледала, погледај у огледало и кажи – ’Господе, овај човек кога видим у огледалу је најгоре и најгрешније створење које хода земљом.’ То понови неколико пута, па тек потом размисли да ли желиш да другима делиш лекције и вређаш их, на било који начин.” Илити, што би рек’о чувени Марко Миљанов: ”Радије сам погинути главом, но образом!”.  

ПС: Драги владико Максиме, топло Вам препоручујем да запамтите речи Вашег брата и архијереја и следећи пут, када говорите о паклу, пре него што било шта кажете станете пред огледало. Остало ће Вам се само касти...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Дочеках и ја да ми о. Зоран (Ђуровић) лајкује коментар. Сад могу на миру да умрем... :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Шта је то човек, какво је благородство наше природе и за какву је врлину способно ово биће, – више од свих људи показао је на себи Павле. Од оног времена, када је постао апостол, па до сада он громким гласом оправдава Господа насупрот свих, који Га осуђују за такво устројавање нас, подстиче на врлину, затвара бестидна уста хулитеља и показује, да између анђела и људи није велика раздаљина, ако ми само усхтемо да будемо пажљиви према самима себи. 

      Он није добио неку другу природу, није имао другачију душу, није живео у другом свету, него је био васпитан на истој оваквој земљи, под истим оваквим законима и обичајима, и превазишао је све људе, од њиховог постања. А где су они, који говоре, да је врлина тешка, а порок лак? Павле тврди супротно њима: јер наша пролазна мала невоља, каже он,  припрема нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе (2 Кор. 4, 17). А ако су лаке невоље, онда су тим већа – унутрашња задовољства.
      И не само да је то задивљујуће, што од сувишка ревности он није осећао тежину трудова, предузетих ради врлине, него што и овој последњој није био предан ради награде. Ми и при предстојећим наградама не издржавамо напоре ради врлине; а он ју је и без награда испуњавао и волео, и привидне препреке ка њој побеђивао је са потпуном лакоћом, не изговарајући се ни слабошћу тела, ни величином дела, ни влашћу природе, нити чиме другим. Без обзира на то, што је он био обремењен бригама више од свих војсковођа и царева на земљи, он је ипак сваким даном јачао, и са увећавањем опасности по њега, стицао је нову ревност, као што је сам ово изражавао, када је говорио: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном (Флп. 3, 13); и очекујући смрт, призивао је на учествовање у овој радости, говорећи: исто тако се и ви радујте, и будите радосни са мном (Флп. 2, 18); и пред опасностима, увреда и сваке невоље, такође је ликовао, и у посланици Коринћанима је говорио: зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима (2 Кор. 12, 10). Све ово је он називао оруђем правде, изражавајући да је и отуда добијао највећу корист, и са свих страна био неуловљив за непријатеље. Свуда сусрећући ударце, ожалошћивања, грдње, он као да је савршавао свечани ход и подизао по читавој земљи непрекидне трофеје, одушевљавајући се и узносећи благодарност Богу: а хвала Богу, Који нам свагда даје победу у Христу Исусу (2 Кор. 2, 14).
      Невоље и жалости због проповеди он је тражио више, него ми почасти; смрти, више него ми живот, сиромаштво више него ми богатство; жалости више, него други радости, и молитве за непријатеље више, него ли други молитве против непријатеља. На тај начин он је превраћао поредак ствари, или боље речено – ми смо га превратили, а он га је сачувао онаквим, каквим га је установио Бог. Све прво је природно, а последње супротно. Ко је доказ за ово? Павле, који је био човек, али је тражио више прво, него ли последње. Само је једно било страшно и опасно за њега – увредити Бога, и ништа више; исто за њега није било ништа друго пожељно, него само да угађа Богу; не кажем: ништа од садашњег (није било за њега пожељно), него чак ништа ни и од будућег. Не говори ми о градовима, народима, царевима, војскама, оружју, богатству и власти, – ово он није сматрао чак ни за паучину, него замисли оно, што је на небесима, и тада ћеш увидети силу његове љубави према Христу.
      Гајећи ову љубав, он се није дивио ни достојанству анђела, ни арханђела, и ничему другом сличном, зато што је имао у себи оно, што је више од свега – љубав Христову, и са њом је он сматрао себе блаженијим од свих, а без ње није желео да буде ни са Господствима, ни са Силама, ни са Властима; са овом љубављу он је више желео да буде међу последњим и кажњеним, него ли без ње међу највишим и онима, који се обасипају почастима; једина казна за њега је била – лишити се ове љубави: ово је била за њега геена, мучење, врхунац зла; исто као што је представљало задовољство – имати је: у томе је био његов живот, мир, анђео, садашњост, будућност, царство, обећање, врх добра. Све што није било у вези са овим, он није сматрао ни тегобним, ни пријатним, него је презирао све видљиво као увелу траву. Властодршци и људи, који су дисали гневом, чинили су му се као комарци, а смрт, казне и безбројна мучења – дечијим играчкама, осим када је он страдао због Христа: тада се и њима он одушевљавао, и оковима се поносио тако, као што се Нерон није поносио, имајући дијадему на глави; и у тамници је живео као на самом небу, и ране и бичевања је прихватао са већим задовољством, од оних који примају награде. Он је волео напоре не мање од награда, сматрајући саме трудове наградом за себе, – због чега их је и називао благодаћу.
      Погледај: ослободити се живота у телу и бити са Христом било је за њега награда, а остајање у телу – подвиг; ипак он бира последње као претежније од првог, и говори, да је оно потребније за њега. Бити одлучен од Христа било је за њега подвиг и напор, или тачније – више од подвига и труда, а бити са Христом – награда, ипак ради Христа он бира прво, као претежније од последњег. Међутим, можда ће неко рећи, да му је све ово било угодно ради Христа. И ја такође говорим, да је њему достављало велико задовољство оно, што нама причињава жалост. Али зашто ја говорим о опасностима и другим невољама? Он је био непрестано у невољама, – зато је и говорио: ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим (2 Кор. 11, 29)? Неко ће рећи, да и у жалости има задовољства; на пример, многи, изгубивши децу и имајући слободу да плачу, налазе утеху, а ако им то бране, онда западају у још већу жалост. Тако је и Павле, проливајући сузе ноћ и дан, налазио у њима утеху, зато што нико није тако плакао због сопствених невоља, као он због туђих. Шта ти мислиш, да је он осећао, када је видећи, да се Јудеји не спасавају, молио да он сам буде лишен вишње славе, да би се они спасли (Римљ. 9, 3)? Отуда се види, да је њихово неспасавање било за њега много теже, јер да оно није било теже, он се не би молио и за лишавање небеске славе, које је сматрао лакше и утешније, и не само да га је желео, него је и овако узвикнуо: да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка (Рим. 9, 2). Дакле, онај ко је тако рећи свакодневно плакао због свих који живе у васељени, уопште за све народе и градове, и за све појединачно, такав са чиме се може упоредити? Са каквим гвожђем? Са каквим адамантом? Каквом се може назвати оваква душа? Златном или адамантовом? Она је била тврђа од сваког адаманта, скупоценија од злата и драгоценог камења; прво је он превазилазио својом чврстином, а последње – својом драгоценошћу. Онда са чиме се она може упоредити? Ни са чим постојећим.
      Но, зашто бих је упоређивао са адамантом и златом? Супростави јој сав свет, и тада ћеш видети да је душа Павлова важнија од њега. У ствари, ако о онима, који су се потуцали у кожусима, по пустињама и малом делу васељене, он каже: да их сав свет не беше достојан (Јевр. 11, 38), онда много више ми можемо рећи о њему самом, да је он по својој вредности био раван свима. Међутим, ако га свет није вредан, онда ко га је вредан? Можда небо? Не, и оно је мало, зато што, ако је он сам небу и ономе што је на небу, претпоставио љубав Господњу, онда га много више Господ, Који га толико надмашује добротом, колико је добро више од зла, претпоставља мноштву небеса. Он нас не воли тако, као ми Њега, него толико више, да се то не може изразити речима. Погледај, чега је Он удостојио Павла још пре будућег васкрсења: уздигао га је у рај, узнео на треће небо, поверио му такве тајне, које се не могу препричати никоме од оних, који имају људску природу; и веома оправдано, зато што је он, још идући по земљи, све чинио тако, као да је живео у друштву анђела, иако свезан смртним телом, показивао је њихову чистоту и будући подвргнут онаквим невољама, старао се да не буде ни мало нижи од вишњих сила. Заиста, он је као птица летео по васељени, и као бестелесни, презирао је напоре и опасности, и као већ достигавши небо, презирао је све земно, и као онај који је у дослуху са бестелесним силама, био је постојан и бодар. Иако су и анђелима често били поверавани различити народи, ипак ниједан од њих није тако устројио поверени му народ, као што је Павле сву васељену. Не говори ми да Павле није био њеним устројитељем, са овим сам сагласан и ја. Међутим, ако и он сам није успевао у овоме, онда се и у таквом случају не може лишити похвале за ово, пошто је себе учинио достојним толике благодати. Михајлу је био поверен јудејски народ, а Павлу – копно и море, насељене и ненасељене земље. Ово не говорим, да бих унижавао анђеле, него да бих показао, да се и као човек, може бити заједно са њима и стајати поред њих. А ради чега ово анђелима није било поверено? Ради тога, да ти не би имао никаквог извињења због свог нерада, и не би се изговарао различитошћу природе у оправдавању своје безбрижности. У ствари, зар није задивљујуће и зачуђујуће, да је реч изговарана трулежним језиком, прогањала смрт, опраштала грехе, исправљала повређену природу и чинила земљу небом? Зато се ја и дивим сили Божијој и ревности Павловој, по којој је он примио толику благодат и тако припремио себе. И вас саветујем да се не само дивите, него и да подржавате овом узору врлине, јер на тај начин можемо постати учесници једнаких венаца са њим. А ако се ти чудиш, слушајући да савршивши исто и ти можеш добити исто, онда послушај како он сам говори: добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија; али не само мени, него и свима који са љубављу очекују долазак Његов (2 Тим. 4, 7 – 8). Видиш ли, како он све призива да учествују у истом? Дакле, ако свима предстоји исто, постарајмо се сви да постанемо достојни обећаних добара; при томе нећемо гледати само на величину дела његовог, него и на силу његове ревности, којом је он себи стекао толику благодат, и на сродност природе, по којој је он имао све исто што и ми. На тај начин ће се и веома тешко за испуњавање показати пријатно и лако за нас, и потрудивши се у ово кратко време, ми ћемо се удостојити ношења непропадљивих и бесмртних венаца, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Коме нека је слава и власт, сада и увек, и у векове векова. Амин.

      за Жички благовесник (јул-септембар 2017.) 
      превео са руског Небојша Ћосовић

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Милан Лазић,
      Задњих пар месеци били смо сведоци нових подела у СПЦ. Имали смо преписку између Епископа Иринеја Буловића и Максима Васиљевића. Касније неколико текстова на рачун Митрополита Амфилохија Радовића, који га оптужују за шуровање са Милом Ђукановићем на оснивању ЦПЦ.
      Када су преписку водили Епископи, Иринеј и Максим, било је неколико коментара, углавном типа: „Па то тако треба, тако су Свети Оци радили!“ Тачно је да нам је остало сачувано неколико препирки међу Оцима Цркве, од којих најчувенија она између Светих Василија Великог и Григорија Богослова. Е сад ако уопште и треба да оправдавамо онакву преписку (која би се по мом мишљењу могла окарактерисати свакако, само не као отачка), онда сигурно не треба да оправдавамо онакво пецање теолога, међу њима махом великих стручњака, који се сада деле, и опредељују као навијачи Црвене Звезде и Партизана. Да не постоји просторна баријера између њих, која је пробијена друштвеним форумом (јако корисним), верујем да би исход „дијалога“ био гори него уочи вечитог дербија.
      Зашто пишем ово? Преписке између наших Епископа тичу се углавном око новонасталих ситуација у Украјини и Црној Гори (др Зоран Ђуровић често спомиње и дијаспору СПЦ). Оно што брине јесте да не постоје конкретни предлози решавања новонасталих ситуација (изузев текстова које су објавили Дејан Мачковић и Дарко Ђого). Наравно у решавање проблема не рачунам скидање главе појединим епископима због ове или оне изјаве. Проблем имамо и са и без тих изјава. 
      Дијалог је суштина хришћанства. Али здрав дијалог без пуно анимозитета. А нису наши Епископи највећи проблем. Они то постану, ако ми то направимо од њих. А ако направимо ситуацију у којој само причамо о пар Епископа, као о носиоцима СПЦ, тако ће нам и бити, односно они ће се само повиновати нашој жељи. 
×
×
  • Create New...