Jump to content

(ВИДЕО) Беседа Епископа Максима поводом осам векова аутокефалности СПЦ

Оцени ову тему


Препоручена порука

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=10157078763984144&id=830619143 

 

НАША ЦРКВА БРАНИ ДУБОКИ СМИСАО САБОРНОСТИ И КАНОНСКИХ ОДЛУКА ЧИТАВЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ - УПРКОС ОНИМА КОЈИ СЕ ТОМЕ ПРОТИВЕ

Након одмереног и достојанственог одговора који је Владика бачки др Иринеј Буловић упутио Епископу западноамеричком др Масиму Васиљевићу - а након његових грубих оптужби, у којима га овај назива ”чудним” и ”опасним” портпаролом Српске православне Цркве - дошло је до даљег наставка овог дијалога двојице архијереја наше Цркве, убрзо, нажалост (али неизбежно) претвореног у жестоку полемику.  С тим што је млађи од двојице наставио са личним нападима и неодмереним речима на рачун свог неистомишљеника, користећи његово нимало лако послушање у улози ”портпарола” СПЦ, а у оваквим временима. 
Закачивши се за то као за лукави повод да директно нападне владику Иринеја, епископ Максим у нимало хришћанском духу (а камоли ”духу љубави”, о чему, иначе, тако често и ”ентузијастички” пише) креће да брутално напада и омаловажава свог старијег брата у Христу и сабрата по положају у нашој Цркви, као да је једва дочекао прилику да га лично нападне - а, преко њега, и скоро све остале наше владике (осим њих пар, са којима дели своје веома опасно и по много чему погубно ”мишљење”). 

Наша Црква јесте духовни стуб и цивилизацијско упориште свему оном најбољем што дефинише српски народ у историји (схваћеној као ”историја спасења”) и свако урушавање јединства у њој постаје, истовремено, и фронтални напад на читав српски народ, од сада па заувек. Посебно када је реч о веома комплексним догађањима унутар органског дела наше православне васељенске заједнице, у симболичном упоришту хришћанства, у константинопољском Фанару. 

Тако да овде није реч о обичном дијалогу, па затим и полемици двојице епископа наше Цркве, већ о пресудном раскршћу које нас води - ИЛИ ка истини и канонском јединству ИЛИ ка дубоком расколу и стављању у очигледну службу планетарном хегемону (оличеном у моћној западној империји, која се, већ деценијама, нескривено меша у послове и поступке цариградског патријарха Вартоломеја). 

Срећом (и по Божијој Промисли), никакав раскол између помесних православних Цркава се није догодио, чак ни између оних међу њима које, из различитих разлога, нису у пуном и братском међусобном разумевању.

Све Цркве су одмах схватиле куда води неканонско ”признавање” расколничке украјинске ”цркве”, насупрот већ постојећој хијерархији и активностима од свих прихваћене Украјинске православне Цркве Московског патријархата (са митрополитом Онуфријем као њеним предстојатељем). 

Овај покушај духовног и црквеног удара на само устројство православних Цркава и обавештајно-стратешка акција рушење њених неразрушивих темеља - није успео. 
Ниједна помесна Црква се није придружила оваквим црквено-политичким делатностима са Босфора (а под маском некакве нео-папске улоге цариградског патријарха, који од оне почасне титуле ”васељенски” покушава да изгради ничим потврђену и ни на каквим канонима засновану улогу ”првог међу неједнакима”, какву православље не познаје, нити признаје). 

То је био и разлог првог покушаја разговора владике Иринеја са епископом Максимом, који је, иза личног напада на свог некадашњег професора са Теолошког факултета, у ствари, директно насрнуо на саборну и јасну одлуку читаве Српске православне Цркве, којој, парадоксално - и сам припада. 
Покушао је да за (канонски једино могућ) став читаве СПЦ оптужи њеног портпарола и тиме опроба стварно стање ствари унутар наше Цркве и, посебно, међу нашим верницима. И да, успут, пружи и објави (”препоручи се”) своју нескривену и самовољну подршку цариградском патријарху у његовом покушају свргавања духовне и канонске равноправности помесних Цркава и увођењу личне самовоље, која се изражава додељивањем читаве прошлогодишње серије патријаршијских ”томоса”. Ови црквени акти сада почињу да служе, на кијевском попришту, као право правцато ”оружје” у (из Вашингтона испровоцираној) борби против Русије - а, самим тим, и против Руске православне Цркве и њеног духовног утицаја. 
Рушећи снагу и ауторитет Руске Цркве, непријатељи руског народа - руше Русију, не само овог пута (али сада најдиректније и посебно лукавим методама)...  

На покушај добронамерне, али строге опомене истог тог ”портпарола СПЦ” у његовом отвореном писму владици Максиму, овај распламсава свој гнев и наставља да се разоткрива, више ни не скривајући шта је прави мотив овог напада и у чему му то заиста смета владика Бачки. 
Под формом тобожње ”реакције на учитавање непостојећих чињеница”, наводно учињено са новосадске и отаџбинске стране према њему, у свом ставу упорни и скоро па фанатични Владика западноевропски наставља своје мрачно и погубно замешатељство.
 
Наслоњен на ни од кога прихваћене ”закључке” самовољног ”свеправославног сабора” из 1923. године у Атини (који је, непромишљеним увођењем ”новог календара”,  направио страшан удар на дотадашње црквено јединство, пре свега унутар грчке Архиепископије), тадашњи цариградски патријарх Мелетије Метаксакис, иначе модернистички настројен високи функционер масонске ложе, покушао је да успостави очигледно политичку идеју своје ”врховне власти” по свим питањима - над осталим помесним Црквама, слично као када је то, вековима раније, пробао да уради и римски папа. 
Канонска ”јурисдикција над варварским областима” (из једног од ”халкидонских канона” са Четвртог васељенског сабора) не оправдава оно што се тада (1923) покушало, а онда и наставило на самозваном ”Критском свеправославном сабору” (из 2016), у коме је већ наговештено све што ће се потом дешавати (са скорашњим финалом у Кијеву, у окупираној цркви Свете Софије, када су Стејт Департмент, мајдански режим и цариградско-вашингтонски патријарх поставили лажног митрополита Епифанија Думенка на чело ове антиправославне расколничке секте). 
Напоменућу да је непосредно (само пар дана) пред ове догађаје с краја прошле године, од ове псеудо-цркве ”орден Светог Андреја” добио (а после злогласног америчког сенатора Мекејна и још озлоглашенијег Џозефа Бајдена) - нико други до бивши помоћник директора ЦИА-е, Џек Девин, ”за заслуге у стварању украјинске националне цркве”. 

И поред свег (удруженог кијевско-америчког) труда, на поменути ”сабор” позоришне сцене такозваног ”постављења” будућег ”кијевског патријарха” дошло је, уз све притиске и обећања - само двоје архијереја (од њих 90). 
А остало је забележено, и у времену и у вечности, да је чак и она парохија у којој је несрећни Думенко одрастао (цркве Светих Архангела у украјинској Старој Задови) остала доследно и несаломљиво верна канонској Украјинској православној цркви и њеном митрополиту Онуфрију!

И сада ми у нашој Цркви имамо епископа који, без пардона, нескривено пореди аутокефалност СПЦ и украјинских расколника (уз став да је њихова независност, чак, и више канонска од оне коју је, по њему, практично ”отео” Свети Сава, ”користећи немоћ” из Цариграда у Никеју изгнаног васељенског патријарха Манојла)! И наставља, без кочења, у истом ”духу”: ”Патријарх Вартоломеј је на себе преузео велики историјски крст овим храбрим кораком”, јер оваква његова одлука, по епископу Максиму Васиљевићу, ”узноси у литургијски свет огромну већину украјинског народа”. 
Са невероватним, провокативним закључком како је овај очигледни удар на вековно устројство Цркве и православља - наводно ”добро и за Цркву и за православље”! 

У оваквом ставу му се испречио, а у име свих осталих архијереја наше Свете Мајке Цркве, Владика бачки, др Иринеј Буловић, и зауставио његово разуздано и нехришћанско маштање, бранећи пред оваквим ставовима јединство православних Цркава, у име истине и свега оног што нас чини следбеницима Христа и Његових апостола. 

Зато пажљиво прочитајте ово (већ друго по реду) писмо једног од најбољих познавалаца канона у читавој историји наше Цркве, посвећено расколничким произвољностима овдашњег, а прекоокеанског епископа (а не њему лично).
 
Видећете ту да, ни ми ни наша Црква, нисмо напустили веру светоотачку, и да не треба да се бојите никакве земаљске силе, никаквих завера, уцена и притисака. Уверићете се да клевете како је наша Црква тобоже ”издала православље” постају болни бумеранг који се враћа у лице (и могућност спасења) оних који се усуђују да тврде такве ствари. 

Да, постоје појединци - насупрот свим припадницима Светог Архијерејског сабора Српске православне Цркве - који лове у мутном, безуспешно покушавајући да наметну своје фантазије као ”теолошко мишљење” и наводни покушај ”црквене реформације и модернизације”. 

Ти и такви ставови праве велику штету свима нама, али нас неће натерати да њих, овакве, поистоветимо са истинским и једино могућим ставом наше Цркве, који је, као и увек, на благодатној и богонадахнутој линији верности јеванђелском учењу, светоотачкој духовности и једном за свагда постављеним црквеним канонима седам православних Сабора (признатих за Васељенске, од 325. до 787. године). 

Нема разлога за бригу, страх и забринутост по том питању.    

Бог је уз нас и са нама, у све векове векова.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 166
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

пре 2 часа, Предраг М рече

”првог међу неједнакима”

:D  .. ili ti',.... prvog medju manje jednakima .... (:smeh1:)

(nesto na glas razmisljam,confused1 da sam ja neki episkop :)), pa da se meni ogranicavaju moja kanonska prava na bilo koji nacin od strane VP, pa kako bih mogao onda da podrzavam takve poteze od strane VP,... zbog toga mi nisu bas jasni stavovi i ponasanje svih onih episkopa koji su na strani VP u ovim pitanjima...)

Mislim da postaje svima sve vise jasnije u cemu je tacno bila polemika izmedju e.Irineja i e.Maksima i koliko je Irinej sve to lepo provideo sta i kako je problem i da nije bilo njegove reakcije pitanje je da li bi cela ova prica oko 'problematicnih' stavova e.Maksima izasla na videlo (mozda postoje jos neke vladike koje imaju slicne stavove...)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом свечане прославе 1033. годишњице Крштења Русије и прославе Светог равноапостолног великог кнеза Владимира, у уторак 27. јула Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Г. Онуфрије предводио је свечану литију улицама града Кијева, са свештенством, монаштвом, и верним народом.

       
      У литији су молитвено учествовали представници Српске Цркве на челу са Преосвећеним Епископом ремезијанским Г. Стефаном и Преосвећним Епископом топличким Г. Јеротејом, викарима Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија. Након свечане литије и празничног вечерњег богослужења, у својој резиденцији у Кијево-Печерској лаври Митрополит Онуфрије примио је представнике Српске Православне Цркве Преосвећену Господу Епископе ремезијанског Стефана и топличког Јеротеја, протођакона Младена Ковачевића, др Владимира Рогановића, директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, г. Дејана Накића, Милоша Шарића и Николаја Вуковића.  
      У среду 28 јула, на дан молитвеног спомена Светог кнеза Владимира, Митрополит Онуфрије ће са архијерејима и свештенослужитељима Украјинске Православне Цркве и других Помесних Цркава, служити Свету Архијерејску Литургију на тргу испред Успенске Cаборне цркве.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ове године се навршава двадесет година од упокојења наше истакнуте црквене личности - др Саве Вуковића, Епископа шумадијског (1977-2001). Тим поводом, Издавачка установа Епархије шумадијске Каленић објавила је публикацију Владика шумадијски Сава Вуковић, Споменица 2001-2021.
      Ова, по свему, репрезентативна Споменица, обухвата пет целина, праћених мноштвом фотографија и илустрација, кроз које се приказује рад овог знаменитог архијереја друге половине XX века. Како би читалац стекао целовиту слику о епископу Сави, галерије фотографија настоје да хронолошки прикажу његову делатност – почев о најранијих дана па све до упокојења.
      Како је наглашено у Предговору, наслови целина представљају речи Светог Писма које уз садржај прилога који се објављују образују “ваљану слику о оном што је Владика био, али и шта пише у овој књизи”. Такође, ради лакшег разумевања појединих делова, уредник Споменице проф. Негослав Јованчевић давао је кратка објашњења, смештена у угласте заграде.
      У уводној речи, Његово Ппреосвештенство Епископ шумадијски г. Јован је нагласио велику прегалачку делатност блаженопочившег владике Саве који је као чувар ризнице Предања хришћанске Цркве настојао да на сваком месту проповеда реч Јеванђеља. Као његов наследник на катедри Епархије источноамеричке и канадске, епископ Јован је истакао да је траг владике Саве на америчком континенту помогао да се тамошња црквена заједница што више учврсти. Такође, уводна реч владике Јована говори нам о Сави Вуковићу и као предводнику богослужбене обнове: Као што је говорио да је богослужење жила куцавица црквеног живота, волео је да каже како се теологија најбоље учи за певницом и да је химнографија најбољи катихизис.
      Завршавајући своју реч, епископ Јован се са захвалношћу обратио свим пријатељима Шумадијске епархије који су дали допринос објављивању ове Споменице, а нарочито упокојеном проти Сави М. Арсенијевићу: Сећамо се и блажене успомене проте Саве М. Арсенијевића и жалимо што неће дочекати да види завршену ову књигу – ето, ово је готово једино његово незавршено дело у Цркви од многобројних које је на славу Господа успешно окончао.
      Прва целина обухвата текстове који су потписани под именом Рајка Обрадовића. Сабрани на једно место, ови прилози представљају текстове периодично објављиване у часопису Каленић. Уредничка напомена нам говори да су прилоге за часопис у почетку слали сарадници владике Саве у Америци, међутим, међу њима се по први пут појавило име Рајка Обрадовића.
      И када се током припремања ове Споменице почело постављати питање ко је Рајко Обрадовић, њен иницијатор блажене успомене прота Сава Арсенијевић ово питање је упутио и протојереју ставрофору Драгославу Степковићу, двадесетпетогодишњем главном и одговорном уреднику Каленића и блиском Владичином сараднику у Крагујевцу. Добио је одговор да је владика Сава своје прилоге потписивао псеудонимом Рајко Обрадовић.
      Будући да се време настанка часописа Епархије шумадијске поклапа са временом чија је идеологија бурно потресала Српску Цркву, јављали су се многи непријатни гласови против развоја овог црквеног гласила. Знајући да ће доста младих читалаца у својим рукама имати Каленић, владика Сава је настојао да пошаље и своју реч, остајући анониман. Управо са том намером, пишу се и објављују прилози Рајка Обрадовића који ће сада први пут бити читани са свешћу ко је њихов прави аутор. Стил ових прилога не користи се класичном методологијом научних радова, већ се покушава да се специфичним литерарним жанром – на граници између литературе и есејистике – пренесе основна мисао задате теме.
      Након прве целине и галерије фотографија, следи поглавље под називом: Ово је истинита реч и достојна свакога примања (1Тим 4, 9) – владика Сава у Цркви, о људима Цркве, књигама и друштвеним односима. Иако већ објављени под његовим именом, ови прилози због своје скрајнутости нису добили заслужену пажњу. На овај избор проповеди, програмских начела Цркве, подсећања на узоре, апела за достојанство Цркве у друштву, али и објављивања личног става о многим питањима, надовезује се даљи ток Споменице у којем се разматрају области црквеног и друштвеног живота којима се бавио Владика Сава, истакнуто је у уредничкој напомени. Међу овим прилозима, могу се пронаћи проповеди са освећења храмова, посмртна слова, чланци историјске тематике...
      Треће поглавље не само што сликовито описује аутентичнан лик епископа Саве, него представља и вредан историјски извор, чији ће значај временом расти. Ради се о личној преписци Владичиној са другим епископима Српске Цркве. Ова трећа целина уједно представља и завршетак директне писмене речи самог епископа Саве. На основу његове сачуване заоставштине, приређивачи Споменице су направили избор писама, који на репрезентативан начин говоре о владици Сави. Правећи избор и прегледајући неколико стотина писама, приређивачи су могли да примете да се међу њима налази свега неколико које је лично владика Сава писао. Већина писама је упућена њему. Међу његовим коресподентима налази се тадашњи патријарх Герман, затим митрополит Дамаскин Грданички, епископи Василије Костић, Симеон Злоковић, Павле Стојчевић, Јован Велимировић... Епископу Сави пишу старија сабраћа и по годинама и по посвећењу. Међутим, то се ниједног тренутка не осећа, он је увек за све меродаван да одговори на многа питања, очигледно је да се о много чему очекује његова реч и његов суд, појашњава уредник.
      Четврта целина описује 17. јун 2001. године – моменат када је Епархија шумадијска, упокојењем њеног другог Епископа, на кратко остала удова. На сахрани епископа Саве су говорили многи угледни људи, попут Митрополита солунског Теоклита и представника највиших научних и световних институција, попут академика Василија Крестића, др Данице Петровић и др Влатка Рајовића, тадашњег градоначелника Крагујевца. Сви њихови говори чине садржај четвртог поглавља.
      Завршна целина Споменице носи наслов: Плодови кроз Исуса Христа, на славу и хвалу Божију (Флп 1, 11). Архипастирски и научни рад Епископа Саве. Њен садржај чине прилози које су слали пријатељи и сарадници владике Саве и који су настојали да што верније прикажу његову делатност. Радови који се налазе у овом поглављу анализирају све области којима се Владика бавио, почев од административног рада на упражњеним парохијама, преко огранизације Цркве у Америци, до литургичког и просветног доприноса и многих других. Међу ауторима ових прилога налазе се др Предраг Пузовић, др Станимир Спасовић, др Милосав З. Ђоковић, др Ненад С. Милошевић, Епископ нишки Арсеније, др Ненад Ристовић...
      Ова књига Издавачке установе Каленић поново нас подсећа на светли лик епископа др Саве Вуковића и прегалаштво које је он остваривао у свим сегментима рада којим се бавио. Чак и после двадесет година од његовог упокојења, Епархија шумадијска и цела Српска Црква живо се сећају његовог боравка међу нама. Сви његови пријатељи и верни сарадници могу поуздано закључити: Такав нам архијереј требаше (Јев 7, 26).
       
      Владимир Марјановић
       
      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У златном ланцу архијереја који су послужили Богу и народу на просторима данашње Црне Горе, знаменито место припада и Eпископу захумско-рашком, а потом бококоторско-дубровачком Кирилу Митровићу. Данас се навршава 90 година од његове блажене кончине и уз молитвени спомен и пламен воштанице на његовом гробу у манастиру Савина, сећамо се лика и дела овог часног слуге Божјег олтара и народне душе.
      Епископ Кирило Митровић рођен је 19. марта 1867. године у Будви. Основну школу је завршио у родном месту, гимназију у Котору, Богословију у Задру, а потом је студирао теологију у Черновицама. Замонашен је у манастиру Прасквица 31. августа 1892. године.  Рукоположен у чин ђакона од Епископа бококоторско-дубровачког Герасима Петрановића у манастиру Савина 17. септембра исте године, а у чин јеромонаха 11. маја 1894. године у Задру од Епископа далматинско-истријског Никодима Милаша. Био је суплент и професор Богословије у Задру, а потом помоћник у администрацији Конзисторије Епархије бококоторско-дубровачке 1892-1906. По позиву Митрополита Црне Горе, Брда и Приморја Митрофана Бана, прешао је на службу у Црну Гору и примио управу манастира Острога, 1906.  За епископа захумско-рашког изабран је 27. маја 1908. године. Архијерејску хиротонију примио је 31. маја 1909. године у Александро-невској лаври у Петровграду. За епископа бококоторског и дубровачког изабран је 7. новембра 1920. године с тим да је управљао и Захумско-рашком епархијом у својству администратора до Петровдана 1926. Био је носилац највишег одликовања – ордена Светог Саве првог реда са лентом. Упокојио се у Котору 24. јула 1931. године, а сахрањен је у манастиру Савина.
      Митрополит црногорско-приморски и потоњи Патријарх српски Гаврило Дожић, у говору на опелу у манастиру Савина, исказао је сведочење о духовном и моралном лику Епископа Кирила следећим речима:
      “Рођен у питомој и дивној српској Боки, васпитан у побожном хришћанском дому, спреман и школован под руководством знаменитих српских архијереја Боке и Далмације, надахнут жарким родољубљем српског Приморја, блаженопочивши Епископ Кирило ступио је прије четрдесет година на позорницу свог узвишеног позива. По природи бистар, по нарави благ, по срцу и души племенит, по спреми солидан а при томе пун воље и љубави за свој узвишени позив, он се са великим жаром побожности, родољубља и самопожртвовања посветио своме позиву и у свештеничкој каријери достигао ријетко повјерење и наклоност својих претпостављених и опште поштовање и љубав свога народа.
      Љубав блаженопочившег Епископа Кирила према свом узвишеном позиву била је велика и није имала граница. Она је била толико велика и толико силна и јака, да покојни владика Кирило, у неизмјерној тежњи да чини добра дјела своме народу и своме свештенству, нарочито у данима тешких искушења и мука, није водио рачуна о своме сопственом животу и о својој личности, па ни онолико колко би то дозвољавало и највеће самопожртвовање. Нарочито у она претешка времена непријатељске окупације, његове личне жртве и његови неуморни напори у пружању, не само духовне већ и материјалне помоћи и утјехе своме свештенству и своме народу, толико су били запоставили његову личност, да је томе тешко наћи примјера у историји људских живота. Такво његово лично жртвовање за добро свога ближњега, за добро његове пастве, и било је узроком, те је његов колосалан физички организам био толико подривен и порушен, да је, најзад, изложен био дуготрајној и тешкој болести, која је прије времена и донијела покојнику смрт, а нама тешку жалост и бол за нашим добрим и благим архијерејем.
      Добри и благи брате Кирило! Ја морам дати одушка великој жалости и болу мога срца, које је твојом смрћу сада дубоко ожалошћено и тешко покошено, јер, мој добри владико, нећу и не могу заборавити, да си ти, у дугом низу година нашег заједничког живота и рада за добро наше Цркве и народа, био мени лично не само брат и друг већ и добри и благи учитељ и искрени савјетник, који си ме вазда братском и очинском пажњом пазио, помагао и чувао, зашто ће твоја благородна и племенита душа, мојим топлим молитвама пред Богом, бити награђена у царству небеском!”
      На телевизији Храм емитована је 17. јула специјална емисија посвећена Епископу Кирилу, у којој је о његовој личности и делу и историјским околностима његовог времена а посебно о његовом предрагоценом доприносу обнављања јединства Српске патријаршије, говорио монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг инфо,
      Поводом десетогодишњице хиротоније Епископа крушевачког Господина др Давида (Перовића), Живе Речи организују специјалну емисију у којој учествују:
      Епископ стобијски г. Давид
      Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим
      Протојереј-ставрофор Драги Вешковац
      Протојереј Вукман Петровић
      Јереј Андрија Јелић
      Игуманија Фотина
      Марко Делић
      Јован Мацура
      Љиљана Давидовић
      Љиљана Пантелић
      Варја Нешић
      Хор "Свети Кнез Лазар" из Крушевца
      Модератор: Срђан Грубор
      Уредник: протојереј Иван Цветковић
       
       
       

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...