Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Милан Ракић

HRONOLOGIJA ZLA: 10 stvari zbog kojih nikada nećemo zaboraviti bitangu Miloševića i "crnu udovicu" Mirjanu Marković

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН

Mirjana Marković, supruga nekadašnjeg predsednika SR Jugoslavije i haškog optuženika Slobodana Miloševića, ponovo je u fokusu javnosti nakon što joj je ovih dana ukinuta presuda kojom je osuđena na godinu dana zatvora.

DvW564HXgAAkWPr.jpg

Vest da se ova članica porodice Milošević-Marković približava ishodu da ne odgovara ni za jedno svoje zlodelo, pa ni za ovo, neki bi rekli banalno, koje se tiče "podstrekivanja na nezakonitu dodelu stana dadilji njenog unuka Marka", stigla je baš tokom obeležavanja 20. godišnjice NATO bombardovanja.

I dok porodice žrtava ratova bivše Jugoslavije i dalje oplakuju mrtve, a svi i dalje osećamo posledice Miloševićevih i Markovićkinih zlodela, podsećamo zbog čega je važno da nikada ne zaboravimo šta su sve učinili.

Ni sam Slobodan Milošević nije dočekao kaznu za sve što je učinio, a njegova deca, Marko i Marija, i supruga Mirjana, sa bezbedne udaljenosti i uudobnosti posmatraju šta se o njima govori u Srbiji, zemlji koja i danas živi "recidive" jednog sumanutog režima.

1. NATO bombardovanje

NATO je 24. marta 1999. godine počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte.

Broj stradalih u bombardovanju Jugoslavije 1999. godine, tokom Miloševićevog predsednikovanja, ni 20 godina kasnije nije definitivno utvrđen.

Milica Rakić

FOTO: PRIVATNA ARHIVA / RAS SRBIJA Milica Rakić

Među poginulim civilima bila je trogodišnja devojčica Milica Rakić iz Batajnice, koja je bila u kupatilu kada ju je pogodio geler, koja je postala simbol stradanja ovog rata. U borbi za propagandni rat, žrtvovani su i radnici RTS.

 

2. Izgubljeno Kosovo

Milošević problem Kosova nije rešavao kada je trebalo, već se na to "odvažio" tek posle sukoba u BiH i Hrvatskoj, i to vojno, što je bio povod za bombardovanje Srbije 1999. godine. Kapitulacija je potpisana u kafani "Evropa", kojom se zapravo srpska vojska povukla sa Kosova, a bombardovanje prekinuto. To je bio i početak kraja južne srpske pokrajine u sastavu Srbije.

 

rN2k9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1b

FOTO: KLIX.BA / PROMO

Najstrašniji su podaci o poginulima na KiM. Procenjuje se da je na Kosovu tokom rata život izgubilo i nestalo više od 10.000 civila, a da je samo na početku sukoba, u proleće i leto 1998, poginulo nekoliko desetina hiljada ljudi. Prema podacima srpskog Komeserijata za izbeglice, do 2000. godine sa te teritorije raseljeno je oko 190.000 ljudi i to u države bivše SFRJ, a najviše njih je došlo u centralnu Srbiju.

Pitanje Kosova je i dalje naš najveći problem i u ovom trenutku traži se rešenje o konačnom statusu KiM koje bi bilo prihvatljivo i za srpsku i za albansku stranu. Bez toga, Srbija neće moći da postane članica EU, niti će joj biti omogućeno da ozbiljnije pregovara sa Briselom.

3. Još krvavih ratova

Milošević je pokretao ratove čiji su rezultati na desetine hiljada žrtava, na stotine hiljada progranin, uništena imovina, porodice i životi. Najveća ironija je što je Milošević tvrdio da u tim ratovima SRJ, odnosno Srbija - nije učestvovala.

 

Kolone izbeglica

FOTO: VERITAS / PROMO Kolone izbeglica

U tim ratovima, od Slovenije, preko Hrvatske i BiH, poginulo je oko 140.000 ljudi, dok skoro četiri miliona njih postali izbeglice.

Granatiranje Sarajeva

FOTO: LT. STACEY WYZKOWSKI / WIKIPEDIA Granatiranje Sarajeva

Međutim, izbeglice koje su spas potražile u Srbiji, nisu mogle baš tako lako da se zadrže gde su htele i gde su mogle, a Beograd je za njih bio zabranjeni grad. Prema nekim procenama, ukupna ekonomska šteta od građanskih ratova u bivšoj SFRJ iznosila je oko 100 milijardi dolara.

4. Prisilna mobilizacija

U ratove koji su se vodili "za odbranu srpstva" i velikosrpske ideje nije slata samo profesionalna vojska, već najvećim delom mladići na odsluženju vojnog roka, ali i oni koji sa vojskom nikada nisu imali veze. Mnogi od njih se nikada nisu vratili, a veliki broj onih koji jesu, nikada nije zalečio fizičke i psihološke rane.

5. Politička ubistva

Ivan Stambolić, novinar Slavko Ćuruvija, žrtve atentata na Ibarskoj magistrali, atentat na Vuka Draškovića u Budvi... Za sve to je bio zaslužan Slobodan Milošević.

Ivan Stambolić

FOTO: N. RAUS / RAS SRBIJA Ivan Stambolić

U pravosnažnim presudama u slučajevima Stambolića i Budve, srpski sudovi su u tri instance utvrdili da je Milošević "iz niskih pobuda" naredio ubistva političkiih neistomišljenika.

6. Napuštanje zemlje - zauvek

Prema podacima UNHCR-a, od 1991. godine izbeglo ili je raseljeno između 3,7 i četiri miliona ljudi sa prostora bivše SFRJ. Iako je većina promenila mesto življenja u okviru bivših republika, ni najmanje nije zanemarljiva brojka od od 600.000 do 800.000 koji su emigrirali u zemlje Evropske unije, dok je njih između 10.000 i 15.000 zatražilo azil u SAD i Australiji.

zfMk9lLaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1b

FOTO: V. LALIĆ / RAS SRBIJA

Svi oni otišli su da se ne vrate u bilo koju od republika u kojima su živeli. Tako su čitave generacije napustile ove prostore, deca rođena ovde, nastavljala živote "tamo negde", iz početka, bez ičega, i veoma često sećajući se strašnih scena koje su tokom ratova preživeli.

7. Velika pljačka pod okriljem države

Pod budnim okom i u režiji države osnovane su najpre "Dafiment banka" a zatim i "Jugoskandik", piramidalne štedionice koje su opljačkale destetine hiljada građana.

Jezdimir Vasiljević

FOTO: G. SRDANOV / RAS SRBIJA Jezdimir Vasiljević

Bajka o lakoj zaradi trajala je neko vreme, kada je ceo sistem doživeo krah a ušteđevina većine građana otišla u nepovrat. Iako su osnivači ovih banaka bili Dafina Milanović i Jezdimir Vasiljević, kasnije je otkriveno da je to bio državni projekat iza kojeg je stajao prvi bankar Srbije - Slobodan Milošević.

Banke su nudile enormne kamate do čak 160 odsto mesečno. Sve više se ljudi uključuje u "projekat", a dnevne isplate postaju veće nego uplate. Krah se desio 1993. godine kada "Dafiment" proglašava bankrot, a Jezdimir Vasiljević beži iz zemlje.

Mihalj Kertes

FOTO: IGOR JOVANOV / RAS SRBIJA Mihalj Kertes

Samo su retki uspeli da izvuku novac, među kojima naravno nisu bili državni funkcioneri, pa su svoj novac izvukli Milutin Mrkonjić, Mihalj Kertes, Radoman Božović, Željko Ražnatović Arkan... Oštećeno je 150.000 ljudi za 450 miliona maraka. Ne zna se tačno koliko je novca izneto iz zemlje i da li je korišćen za finansiranje Miloševićevog režima. Država je vraćala i ove dugove.

8. Hiperinflacija

Sve je počelo 1990. godine, koja je završena inflacijom od 121,7 odsto, a godinu dana kasnije inflacija je iznosila 235 odsto. Pre toga, država je "zamrzla" celokupnu deviznu štednju građana, kako je i nastao problem "stare devizne štednje", koju oni koji su je imali nikada neće dobiti u punom iznosu. Nju Srbija i 25 godina kasnije i dalje otplaćuje.

MvOk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1b

FOTO: WIKIPEDIA / RAS SRBIJA

Procene su da su obaveze banaka prema građanima Srbije i Crne Gore iznosile 8,7 milijardi maraka. U tom periodu kurs nemačke marke na crnom tržištu povećan je za više od 1.100 odsto.

Procena ekonomista iz devedesetih je da je 4,7 milijardi maraka zahvaljujući sivoj emisiji novca otkupljeno od građana za dve godine. Jugoslovenska hiperinflacija je trajala 24 meseca.

9. Redovi za hranu, bonovi, šverc benzina...

Ekonomske sankcije SRJ su uvedene 1992. godine, kada počinju i nestašiće ulja, šećera, deterdženta... Bio je ograničen i promet strateški prehrambenih proizvoda pšenice, kukuruza, brašna, i oni postaju retkost na tržištu. Ta godina završava se sa godišnjom inflacijom od 19.755 odsto, dok je godišnji rast crnog kursa dostigao 18.789 odsto!

6r9k9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1b

FOTO: K. KAMENOV / RAS SRBIJA

Uvedeni su bonovi za benzin i dizel gorivo, pa je svaki automobil imao pravo na 40 litara benzina mesečno, naravno ako ga bude na pumpi. Redovi su bili jezivi, a bonovi su se "na crno" prodavali za više novca nego što je bila njihova vrednost. Plata je iznosila samo nekoliko maraka, ali pre podne, jer bi je popodne "pojela" inflacija.

10. Izborna krađa i protesti 1996/97

Krađa na lokalnim izborima bila je povod za građanske i studentske proteste, a pravi razlozi leže u nezadovoljstvu građana teškom socio-ekonomskom situacijom, izolaciji zemlje i želji ljudi, pre svega mladih, za promenama. Demonstracije su počele u Nišu, a kasnije su se vrlo brzo proširile na sve veće gradove u Srbiji.

_Oak9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1b

FOTO: SRDJAN SUKI / EPA;

Građanske proteste organizovala je Koalicija zajedno, a uporedo sa njima počele su i studentske demonstracije. Režimski mediji njihove učesnike nazivali su "špijunima" i" stranim plaćenicima".

Kuyk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1b

FOTO: SRĐAN SUKI / EPA;

Najmasovniji skup demonstranata bio je u novogodišnjoj noći, kada se na centralnim beogradskim ulicama okupilo oko pola miliona ljudi. Početkom februara, zbog pokušaja vlasti da spreči šetnje, koalicija Zajedno pozvala je građane da iz različitih pravaca dođu na Trg Republike. Međutim, kolona sa Novog Beograda blokirana je korodonom na početku Brankovog mosta, a pokušaji protestanata iz drugih pravaca da im se priduže takođe je sprečila policija. Na demonstrante su puštani vodeni topovi, a građani su udarani i pendrecima.

Građanski protesti trajali su 88 dana, a studentski 117. Završeni su intervencijom OEBS-a i donošenjem specijalnog zakona čije je usvajanje tražio Slobodan Milošević kako bi se izvukao iz situacije u koju je sam upao. Tim zakonom priznata je pobeda opozicije na lokalnim izborima u Beogradu i drugim gradovima na osnovu nalaza misije OEBS-a.

U drugom krugu lokalnih izbora u Srbiji, koalicija opozicionih partija "Zajedno" koju su predvodili Zoran Đinđić, Vuk Drašković i Vesna Pešić, pobedila je u najvećem broju velikih gradova, uključujući Beograd, Niš, Novi Sad i Kragujevac.

 

Zoran Đinđić

FOTO: PROFIMEDIA Zoran Đinđić

To je bila prva pobeda srpske opozicije od uvođenja višestranačkog političkog sistema 1990. koja je uzdrmala Slobodana Miloševića i tadašnju vladajuću koaliciju SPS-JUL, zbog čega su pokušali da prekroje volju građana.

Za šta je suđeno Miri Marković

Podsetimo, Apelacioni sud u Beogradu pre nekoliko dana ukinuo je prvostepenu presudu kojom je u junu prošle godine na godinu dana zatvora bila osuđena nekadašnja predsednica JUL-a Mirjana Markovića povodom optužbi da je 2000. godine uticala na vladinu komisiju za nezakonito dodeli državni stan dadilji njenog unuka.

Ovom odlukom naloženo je da se suđenje ponovi pred Višim sudom u Beogradu i otklone sve nelogičnosti iz presude i povrede krivičnog postupka.

Markovićevoj se sudilo u odsustvu, jer je nedostupna pravosudnim organima Srbije i za njom je 2005. godine raspisana međunarodna poternica.

Ona je optužena da je podstrekavala Živku Knežević da bez neophodne procedure pribavi stan u Beogradu od 47,36 kvadratnih metara Iloni Pešić, dadilji njenog unuka.

Ipak, njeni gresi sežu dalje od jednog stana, te se uz ime nekadašnje prve dame vezuju i ubistva Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije, šverc duvana devedesetih godina i druge mahinacije cele predsedničke porodice, koja je na vlasti bila tokom smutljivih vremena.

Ratovi, žrtve, sankcije, nemaština, poniženje, izgubljeno Kosovo i neviđena inflacija koja je pojela srednju klasu, tek su neki od razloga zbog kojih će par Milošević-Marković i njihova deca uvek biti omraženi među Srbima.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Један малени мртвац, као и сви што смо, који се својевремено прикачио на зицер.

И том маленом мртвацу је све јасно, као што је и другима све јасно. Сад, да ли драми или тражи неку корист друго је питање. Искрено, мислим да драми.

Али што се нас тиче: ако пребирамо рачуне са умирућим лавом значи да га, макар и на крају, уважавамо. Ја бих га пустио. Као показатељ.

Чак и ако би се поново политички активирао, што не верујем, а што ме не би чудило, пустио бих га.

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Ракић није разумео да си ироничан.

Или ниси нормалан.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 2 минута, farisejski.bukvojed рече

Да! Врло пластичан и садржајан опис непомјаника са ових страна. Елем...

On se, kako rekosmo, rađa iz bluda, te tajno biva odgajan, a onda nenadano ustaje i podiže bunt i caruje. A u začetku svoga carovanja, ili bolje reći tiranije, on se predstavlja svetim; a kada ovlada, on proganja Crkvu božiju i otkriva svu svoju zlobu. 

пре 3 минута, farisejski.bukvojed рече

Doći će, naime, sa znacima i čudesima lažnim, patvorenim a ne istinskim, i prevariće one u kojih je slaba i neutvrđena osnova njihovog rasuđivanja, i udaljiće ih od živoga Boga, tako da budu sablažnjeni, ako je moguće, i oni koji su izabrani.[9]
Međutim, biće poslani Enoh[10] i Ilija Tesvićanin[11] i oni će srca otaca obratiti ka deci, odnosno ka sabranju u Gospodu našemu Isusu Hristu i učenju apostola, i biće od njega pogubljeni.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 1 сат, Nebojš.a рече

Ракић није разумео да си ироничан.

Или ниси нормалан.

По дефиницији,

Иронија (грч. εἰρωνεία, eironeia — лажно игнорисање) је језички израз и стилска фигура којој је право значење речи:

1. Фино (прикривено) исмевање при ком се говори обратно од онога што би требало рећи (нпр. „мудра глава“, а говори се о глупаку); подсмех, поруга уопште.

2. Прекретница догађаја који се оштро разликује од жељеног или очекиваног тока; веома уочљива препрека између високих замисли и ситне стварности која би требало да буде њихово остварење (иронија случаја-судбине).

Некако када би неко најавио да је нешто што каже иронија,то онда не би било интересантно. Овако,увек остаје како ко схвати.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Meni licno tacke 1,2, 3,6, su problematicne i ne stoje, za ostalo je vise - manje opravdano.

(mislim, kriv je za NATO ... hronologija zla u odnosu na NATO bombardovanje, da li to znaci da je NATO manje zlo ili mozda nije zlo,.... BLIC novine, kako ga prekrstise BLJUC... :smeh1:)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 3 минута, Bokisd рече

Meni licno tacke 1,2, 3,6, su problematicne i ne stoje, za ostalo je vise - manje opravdano.

(mislim, kriv je za NATO ... hronologija zla u odnosu na NATO bombardovanje, da li to znaci da je NATO manje zlo ili mozda nije zlo,.... BLIC novine, kako ga prekrstise BLJUC... :smeh1:)

Da jeste Miloševiću teško bilo da  bude bombaš samoubica, pa zamolio Nato :smeh1:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Живели смо тада у незамисливим условима. Без ичега.

То ме је пробудило и окренула сам се Богу!

Све остало из тог времена желим да заборавим.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 57 минута, Јелена М. рече

Све остало из тог времена желим да заборавим.

Нити желим нити могу. Да не набрајам сада овде све, то би било око десет година моје живота приче, и то у оно време када сам постала мајка и родила два сина (1995. и 1997. године). Али, зашто не желим да заборавим? Због тога што не могу да пустим мог Слободана (о ироније!), школског друга, звали смо га Бица, само су га покупили пар дана пошто се његова мама збуњена није снашла и примила је позив за ЈНА, жив је спаљен у Вуковару, не могу да пустим мог вољеног Шомија, Александра Делетића, и још увек мислим да се битанга моја смуца негде по Београду док певуши Џонијево "не желим ништа лоше да ти урадим" и жури ка РТСу да одради тај свој посао који га је залепљеног за отопљени бетон однео на небо те 1999, не могу да пустим Марка, свог ујака који је нестао док је бранио Косово и Метохију, не могу да пустим своју фамилију која је бежала из Лике у току "Олује", не могу да пустим још пуно њих, не желим да заборавим. Нити један једини тренутак, ни своје мисли, ни осећања ни борбу да успем да останем жива и нормална својој деци у свом том лудилу. И пратим, пажљиво и опрезно, шта се даље збива. И покушавам да потрчим, колико год могу, и да застанем ако морам, да бих наставила. Као када око тебе звижде меци, а ти преко пољане покушаваш да се домогнеш шуме.

И колико сам мрзела Милошевића, дуго и јако мрзела, то памтим, али сам пустила то осећање. И не, сада не мрзим тог несрећног Слободана, нема га, мртав је. Не мрзим ни ту Мирјану, и она је мртва. А ја сам жива и немам намеру да их мрзим и сада умирем због њих. Као што су у мени живи и мој добри Бица, блесави Шоми и драги Маре, тако живе и те године.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 5 минута, АлександраВ рече

то памтим, али сам пустила то осећање.

Управо то.

Амин.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
On 1.4.2019. at 1:46, АлександраВ рече

Нити желим нити могу. Да не набрајам сада овде све, то би било око десет година моје живота приче, и то у оно време када сам постала мајка и родила два сина (1995. и 1997. године). Али, зашто не желим да заборавим? Због тога што не могу да пустим мог Слободана (о ироније!), школског друга, звали смо га Бица, само су га покупили пар дана пошто се његова мама збуњена није снашла и примила је позив за ЈНА, жив је спаљен у Вуковару, не могу да пустим мог вољеног Шомија, Александра Делетића, и још увек мислим да се битанга моја смуца негде по Београду док певуши Џонијево "не желим ништа лоше да ти урадим" и жури ка РТСу да одради тај свој посао који га је залепљеног за отопљени бетон однео на небо те 1999, не могу да пустим Марка, свог ујака који је нестао док је бранио Косово и Метохију, не могу да пустим своју фамилију која је бежала из Лике у току "Олује", не могу да пустим још пуно њих, не желим да заборавим. Нити један једини тренутак, ни своје мисли, ни осећања ни борбу да успем да останем жива и нормална својој деци у свом том лудилу. И пратим, пажљиво и опрезно, шта се даље збива. И покушавам да потрчим, колико год могу, и да застанем ако морам, да бих наставила. Као када око тебе звижде меци, а ти преко пољане покушаваш да се домогнеш шуме.

И колико сам мрзела Милошевића, дуго и јако мрзела, то памтим, али сам пустила то осећање. И не, сада не мрзим тог несрећног Слободана, нема га, мртав је. Не мрзим ни ту Мирјану, и она је мртва. А ја сам жива и немам намеру да их мрзим и сада умирем због њих. Као што су у мени живи и мој добри Бица, блесави Шоми и драги Маре, тако живе и те године.

Баш ово осећам, ову енергију, ову врсту спутаности, неслободе коју смо осетили тих година и коју не желим да правдам неким осећајем патетике са временске дистанце поготову што се код нас историја дешава in vivo. Увек. Стално се нешто дешава, и сад је тако.

Нећу и не могу да ламентујем над оваквима, нећу и не могу да заборавим сопствени млади живот (и животе свих око мене) и нећу никада да прихватим да је некакав милошевић/марковић симбол "борбе против зла".

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Слоба и Мира су доста згрешили, али овај текст је нешто поквареније.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Nakon duge borbe koja je trajala skoro dve godine, Mihajlo Sporić (22), jedan od najboljih mladih fizičara iz Srbije, preminuo je od teške bolesti.
        Univerzitet Kembridž objavio je trodnevnu žalost povodom smrti stipendiste, studenta fizike na Triniti koledžu, inače dobitnika brojnih nagrada na međunarodnim i domaćim takmičenjima iz fizike, astronomije, matematike i drugih oblasti.
      Takođe Matematička gumnazija, čiji je Mihajlo bio učenik, izrazila je duboku žalost zbog ove tužne vesti.
        "Duboko nas je potresla vest o preranoj smrti našeg Mihajla Sporića (maturirao 2016). Pamtićemo ga kao nekog ko je bio omiljen u društvu, vedar, pozitivan, spreman da pomogne i motiviše. Nesebično je voleo Matematičku gimnaziju i do kraja joj je bio privržen. Mihajlo, uvek ćemo te voleti!"
      Mihajlo će biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a sa njegovog ispraćaja umesto cveća sav prihod biće uplaćen Fondaciji za decu obolelu od raka Nurdor, prenosi portal "Novi Magazin".
        Bio je dobitnik brojnih nagrada
      Mihajlo je bio nosilac je Vukove diplome iz Matematičke gimnazije, Svetosavske nagrade, dobitnik zlatnih medalja na međunarodnoj Olimpijadi iz fizike u Švajcarskoj, na takmičenjima u Kazahstanu i Rumuniji. Osvojio je brojne nagrade na domaćim i međunarodnim takmičenjima, i najvažniju među njima - zlatnu medalju na Međunarodnoj olimpijadi iz fizike.
      U Srbiji je upisao dva fakulteta, Fizički i Elektrotehnički i studirao je na Kembridžu u Velikoj Britaniji.
      Sa Međunarodne olimpijade iz fizike u Cirihu, Mihajlo je doneo zlatno odličje 2016. godine. Godinu dana kasnije proglašen je za Mladog heroja Srbije.
      Univerzitetu Kembridž prosleđen je predlog da se ustanovi nagrada u čast Mihajla, studenta završne godine na odseku prirodnih nauka i nosioca nagrade IB Triniti koledža za prirodne nauke.
       
      https://www.blic.rs/vesti/hronika/napustio-nas-je-nas-zlatni-olimpijac-matematicka-gimnazija-zali-zbog-smrti-bivseg/j7ynp5d
       
    • Од Милан Ракић,
      „Gledajmo se u oči“ – naslov je knjige vladike Grigorija (Durića) u izdanju Vukotić Media (priređivači Danijela Jelić I Milojko Božović). Knjiga je koncipirana tako što u prvom delu vladika Grigorije odgovara na brojna pitanja priređivača knjige dok su, u drugom delu autorski tekstovi i besede izgovorene u raznim prilikama samog vladike Grigorija. U dogovoru sa izdavačem Danas donosi dva odlomka iz ove knjige. Izbor I oprema teksta redakcijski. Knjiga se može poručiti na ekskluziv @vukoticmedia.rs ili telefonom 011/3348516, Hilandarska 32/3.
      U maju 2019. održan je Sabor Srpske pravoslavne crkve, na kojem se raspravljalo o Kosovu i Metohiji.

      Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je – na svoj zahtev ili poziv patrijarha Irineja i vas vladika, ostalo je pomalo nejasno – došao u Patrijaršiju i obratio vam se, kako je zvanično rečeno, želeći da vas upozna s trenutnim stanjem u vezi s pregovorima oko statusa Kosova. Šta je on tada rekao? Šta ste Vi njemu rekli? Da li je bilo teških reči? Da li je došlo do približavanja ili udaljavanja stavova između predsednika i vladika? – Još tokom susreta u Žiči, a koji je prethodio zasjedanju u Beogradu, pokušao sam da predočim patrijarhu da će dolazak predsjednika Vučića samo još više produbiti postojeće podjele u našem društvu, pa i u samom Saboru. A svaka nova podjela vodi ka još izraženijoj atrofiji demokratije. Mnogo episkopa je bilo protiv prijedloga da se sastanemo s predsjednikom na zvaničnom nivou, dok je, s druge strane, na tom susretu uporno insistirano uz obrazloženje da će nam predsjednik Vučić reći o Kosovu nešto što nismo čuli do tada, a što je veoma važno.
      Od početka sam sumnjao da ćemo čuti nešto novo, što se, na koncu, i pokazalo opravdanim. Bez saglasnosti Sabora, to jest bez glasanja, progurana je ideja da predsjednik ipak dođe. Međutim, ne na Sabor, nego pred nas, vladike, s kojima se sastao u jednoj prostoriji u Patrijaršiji.
      Predsjednik Vučić bio je sve vrijeme, blago rečeno, neprijatan prema vladici raško-prizrenskom Teodosiju, kojem je, između ostalog, zamjerao to što posjeduje kosovska dokumenta. Reagovao sam na predsjednikov prigovor, rekavši da pomenuta zamjerka uopšte nema smisla, dok je vladika Teodosije odgovorio da predsjednikovi poslanici sa Srpske liste takođe imaju kosovska lična dokumenta, a da ih on sam ima zato što mora da se kreće po Kosovu, dodavši i to da obaveza posjedovanja kosovskih dokumenata proističe iz Briselskog i drugih sporazuma, koje je potpisala vlast u Srbiji.
      Na kraju se ispostavilo da dolazak predsjednika Vučića uistinu nije urodio plodom, niti je rezultirao novim uvidima u vezi s Kosovom i Metohijom, ali je zato doprinio tome da predsjednik prilikom svoga boravka u Patrijaršiji nekoliko vladika označi kao svoje protivnike, među kojima sam bio i sam. On je tom prilikom, osim s episkopom Joanikijem, raspravljao nešto malo s mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem i sa mnom.
      Kada su poslije tog susreta Nikola Selaković i predsjednik Vučić javno počeli da tumače šta se dešavalo na pomenutom sastanku, odlučio sam da se oglasim i ja i otvoreno kažem da tokom tog susreta ništa novo nije rečeno, niti predstavljeno. Nakon toga je započela medijska hajka na vladiku Teodosija i mene, koji smo čitav mjesec razvlačeni po naslovnicama žute štampe. Nisam se mnogo uzrujavao zbog toga, jer znam iz ranijeg iskustva kako to funkcioniše.
      Na mene takvi napisi nemaju uticaja, ali vjerovatno imaju na glasače u Srbiji. Režiser kojeg veoma volim i cijenim, Andrej Tarkovski, zapazio je jednom prilikom da u naše vrijeme ljudi neće biti razapinjani na krst, nego u novinama, u medijima, te da svi oni koji pokušavaju da govore istinu moraju biti spremni na taj krst.
      Da li, naročito posle ovih zbivanja, mislite da bi odnos države i Crkve trebalo zakonski urediti na potpuno novim osnovama? Ranije ste to tražili? – U kontekstu pomenutog događaja, smatram da je došlo krajnje vrijeme da napravimo nove osnove za odnose države i Crkve, što je trebalo uraditi još devedesetih godina prošlog vijeka. Važno je da Crkva i država budu odvojene, tačnije, da se zakonski utvrdi kako i jedna i druga strana treba da se ponašaju i koje su im nadležnosti. Nije moguće poreći istorijsku ulogu Crkve u izgradnji državnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda, ali Crkva ne može da se svede na to, niti je to njena jedina uloga, jer bi na taj način ona prestala da bude Crkva. Crkva, između ostalog, treba da bude korektiv, treba da ima proročki glas, što znači da treba da ukazuje na društvene i sve ostale anomalije, koliko god to bilo bolno i za nju i za državu. Stiče se utisak da je, nasuprot tome, sada sve svedeno na nastojanje da se po svaku cijenu uspostavi harmonija u odnosima Crkve i države, ali da se ta harmonija svede u prvom redu na princip „ne diramo vas, ne dirajte nas“, a to nipošto nije odnos koji donosi dobre plodove. Plodotvoran odnos bi podrazumijevao da država može korigovati Crkvu, ukazujući joj na njena zemaljska zastranjenja i poštovanje pozitivnih zakona koji važe za sve, a da istovremeno Crkva može korigovati državu podsjećajući je, pored ostalog, da njeni glavni predstavnici nisu iznad zakona koje su sami donijeli. Ako ne postoji ovakav uzajamni odnos, onda je posrijedi totalitarizam.
      Mnogo puta ste pitani o Vučiću, davali ste različite odgovore, pisali ste na tu temu… Kako biste okarakterisali njega i period njegove vladavine? – Da ne bi bilo nesporazuma, odmah na početku ću reći da nemam ništa lično protiv Aleksandra Vučića. Međutim, nikad nisam bio u saglasnosti s ideologijom koju je zastupao 90-ih, kao ni s ovom koju zastupa sada. Prije svega zato što se zalažem za demokratiju u kojoj je moguće imati drugačija mišljenja i iznositi različite stavove, naročito one koji su oprečni stavovima vlasti, a da zbog toga ne trpite posljedice. Drugim riječima, smatram da je sloboda veoma važna, to jest važno je pravo onog drugog da govori i da razmišlja, a da pritom zbog toga ne bude kažnjen. A ako pak onaj drugi ima dobre argumente, onda sloboda koju pominjem podrazumijeva i to da se ti argumenti uvažavaju. Stoga sadašnje stanje u Srbiji doživljavam kao veliku krizu u kojoj dolazi do konstantnog urušavanja države, i to na različitim nivoima, čak i na ekonomskom, iako se uporno tvrdi da ekonomija cvjeta. Uprkos takvim izjavama, ne primjećujem da život ljudi u Srbiji napreduje nabolje. Ono što me najviše zabrinjava jeste to što toliko građana napušta zemlju, i to vrijedni i sposobni ljudi, uz to nerijetko i istinske patriote. Oni koji su već podigli djecu, koji su cijeli život ulagali u tu zemlju i imali namjeru da u njoj ostanu – sada, u zrelim godinama, kada već zalaze u treće doba, pakuju kofere i odlaze u inostranstvo. Ne može me niko ubijediti da je nekome drago da se zaputi u neizvjesnost, u nepoznato, i da život započne od nule. Nedavno sam čuo jedno razmišljanje koje mi se učinilo veoma smislenim. Naime, jedan čovjek iz Hanovera mi je rekao kako su „nekada ljudi išli trbuhom za kruhom, a sada idu razumom za dostojanstvom“. Ova rečenica udara tamo gdje je najbolnije i podstiče nas na razmišljanje, a naročito bi trebalo da aktuelnu vlast i njenu opoziciju podstakne na promišljanje o razlozima migracije i tome kako ih je moguće zaustaviti.
      Spomenuli ste upravo opoziciju u Srbiji. Vaš kritički stav prema vlastima jasan je i argumentovan, možete li nam, međutim, nešto više reći o tome kako ocenjujete delovanje opozicije? – Pomenuo bih suvisle riječi jednog svog poznanika, iskusnog gospodina od 90 godina, a koji je proveo čitav svoj život u Londonu i Ženevi, baveći se ozbiljnim poslovima. Kada sam nedavno razgovarao s njim, bio je u bolesničkoj postelji. Otvorio mi je oči jednom rečenicom kojom bih sada i sam htio da otvorim oči vođama opozicije, među kojima ima i onih koje lično poznajem. Ta rečenica glasi: „Lošu vlast na tom mjestu uvijek drži loša opozicija“. Naravno, udio odgovornosti koji snosi opozicija za loše stanje u državi nije isti kao onaj koji snosi vlast, ali svakako jeste znatan. S tom činjenicom, uistinu, moramo da se suočimo. Opozicija, naime, ne može biti bilo kakva – na primjer, opozicija puna kalkulacija ili opozicija koja ne zna šta hoće. Ne može biti dobra ona opozicija koja čeka da Vučić nešto potpiše u vezi s Kosovom, pa da na tome temelji svoj trijumf. Opozicija mora da bude beskompromisna, iskrena, takva da građani Srbije mogu da kažu: „Ovi ljudi će nam pružiti slobodu i dostojanstvo“. Ne smijemo takođe zaboraviti ni to da uloga nas kao hrišćana nije da nekog srušimo, nego da budemo spremni da se žrtvujemo, te da naša žrtva otkrije prevaru i falsifikat. Slabost srbijanske opozicije leži upravo u nedostatku pomenutih kvaliteta. Opoziciji ne smije da bude cilj da sruši vlast, a potom da radi to isto što je radila prethodna vlast – opoziciji treba da bude cilj da smijeni jedan sistem kako bi uspostavila zajednicu u kojoj svaki čovjek ima pravo na dostojanstvo i slobodu mišljenja. Vjerujem da u opoziciji ima ljudi koji su u stanju to da učine.
      Treba, isto tako, iskreno priznati da ne možemo reći da Aleksandar Vučić nije sposoban čovjek, da je neko ko nije radio na sebi. Ali ne možemo reći, između ostalog, ni to da on ne razapinje ljude po medijima na bezobziran način. Za mene, kao episkopa u NJemačkoj, to možda i nije toliko važno. Ali za nekoga ko je episkop u Beogradu, u Šumadiji, u Kraljevu, u Valjevu, to bi i te kako trebalo da bude važno.
      Zašto je neophodan ekumenski dijalog? Jedna od najznačajnijih činjenica koje se tiču Crkve 20. vijeka je ekumenski pokret. NJegov značaj se ogleda u tome što su u njega sada aktivno uključene sve hrišćanske Crkve kako bi prevladale podjele prošlosti i ponovo uspostavile jedinstvo hrišćanske Crkve. Svidjelo se to nama ili ne, u ekumenskom pokretu prednjačili su protestanti (već od početka 19. vijeka). U Katoličkoj crkvi ekumenizam je polako sazrijevao da bi se svom silinom projavio poslije Drugog vatikanskog sabora. Kod pravoslavnih to ide najsporije, ali zahvaljujući izuzetnim naporima nekih istaknutih teologa i pastira Crkve (da pomenem samo oca Georgija Florovskog i vladiku Nikolaja) i mi polako hvatamo korak sa drugim Crkvama.
      I dok se prva generacija pravoslavnih teologa i jeraraha sa puno entuzijazma angažovali u ekumenskom pokretu, njihovi nastavljači nemaju više njihovog žara. Oni odnose sa nepravoslavnima održavaju uglavnom mehanički i bez istinske želje da razumiju sagovornike i njihove argumente, držeći da je Božija milost izlivena samo na njih i da sa ostalima mogu imati odnos jedino ako se svi drugi saobraze njihovim rasudama i pred-rasudama.
      Ne pretendujemo da tačno znamo kojim putem treba da ide ekumenski dijalog, ali se slažemo sa Kongarom kojim putevima ne smije da ide: 1) putem povratka svih u okrilje Pravoslavne (Kongar bi rekao Katoličke) crkve, i 2) odgađanjem jedinstva među hrišćanima do eshatona (izgovarajući se da će eventualno jedinstvo hrišćana biti čudo koje će Bog učiniti na svršetku vremena). Prvi put je put isključivosti i integrizma, a drugi put je bjekstvo od istorijskog zadatka i projava ekumenskog pesimizma i vječnog odlaganja pod poznatim izgovorom da baš „sada nije vrijeme“.
      Dakle, ekumenskog dijaloga mora biti ako smo kao pravoslavni hrišćani uopšte odgovorni ne samo za sebe nego i za druge. Naravno, ključno pitanje ostaje: do koje granice zajedništvo može podnijeti različitost. Ali upravo zato potreban je iskren i odgovoran dijalog, prije svega sa katolicima ali i sa ostalim hrišćanima, a ne stav umišljenosti i snishodljivog ophođenja prema svima koji nisu pravoslavni.
      No, ako se odustajanje od dijaloga ili fingiranje dijaloga bez iskrenog i bratskog pristupa pravda strahom od antiekumenista koji bi mogli izazvati eventualni raskol, onda se čovjek pita da li je moguće da se ovakvi argumenti ozbiljno zastupaju. Da li je moguće odustati od borbe za uspostavljanje ponovnog jedinstva Hristove crkve zbog toga što bi neki ostrašćeni fanatici (a ostrastio ih je neodgovorni pristup naše Crkve prema tom pitanju) mogli da se pobune protiv toga? Ili da čak istupe iz Crkve koja traga za jedinstvom.
      Na ta retorička pitanja dovoljno je odgovoriti samo ovo: da su drevni oci Crkve (na koje se tako često pozivamo, a tako malo ugledamo) na način današnjih zastrašenih jeraraha prilazili problemima sa kojima su bili suočeni, oni ni jedan jedini ne bi riješili. Da su oci odustajali od suočavanja sa izazovima svoga vremena (kao što je izazov našeg vremena ekumenizam) zato što se to ponekim ostrašćenim fanaticima nije činilo prihvatljivim, ne samo što bi postupili nezrelo i neodgovorno, nego istorija Crkve ne bi ni postojala. Svaki njen novi korak bio bi onemogućen strahom od terora crkvenih ekstremista koji u svim vremenima kao korov pokušavaju da uguše plemenite biljke u crkvenoj bašti.
      Ako ove uprkos njima ipak uspijevaju, to je zato što su oci Crkve povlačili hrabre i odlučne poteze a nisu se skrivali i bježali od onih kojima je jedinstvo Crkve Hristove toliko mrsko da ne štede truda da ga na svaki način spriječe.
      Što se tiče nas čije eparhije zahvataju i prostore koji nisu tradicionalno pravoslavni, ali na kojima i pravoslavni žive kao manjina, nama je kristalno jasno da je dijalog sa nepravoslavnima ne samo poželjan, nego i nužan.
      Da bi živjeli normalnim životom, pravoslavni i u sredinama u kojima su manjina moraju biti integrisani u društvo u kojem se nalaze, a da bi se ta integracija odvijala na dostojanstven način, paralelno sa njom mora se odvijati i dijalog crkava (npr. pravoslavne i katoličke) koji će, što više odmiče, i jednoj i drugoj strani pokazivati da među njima ima neuporedivo više sličnosti nego razlika i još manje suprotnosti i isključivosti, a time i manje razloga za netrpeljivost i neprijateljstvo.
      Odustajanje od iskrenog i odgovornog dijaloga u takvim (a po mom mišljenju i u svim drugim) sredinama, značilo bi prepustiti sopstvene vjernike predrasudama onog drugog (ali i njihovim vjerskim fanaticima – jer od njih nijedna Crkva nažalost nije slobodna). A od tog drugog, kao manjinska zajednica, pravoslavni u tim sredinama na kraju krajeva egzistencijalno zavise.
      Zato mi, kako iz teoloških uvjerenja, tako i iz pastirskog odgovornog staranja, nećemo odustati od trezvenog dijaloga sa katolicima i drugim hrišćanima u nadi da će nas na tom putu uvijek rukovoditi Božija milost i njegovo bezgranično čovjekoljublje koje sve ljude dobre volje podjednako grli i miluje.

       
    • Од Драгана Милошевић,
      Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović
      Došla je jesen, deca krenula u školu, a Srbija se vratila u kuće da gleda rialiti programe na televiziji i da u njima, pradoksalno, pronalazi vrhunsku zabavu. Jer, šta ima zabavnije u životu nego posmatrati kako se ljudi, skupljeni skoro isključivo po principu „od zla oca i od još grđe majke“ danonoćno uzajamno da izvinete, pičkaraju, tuku, pljuju, ponižavaju, mrze i gaze, svlače, pominju polne organe, prljave gaće, pokazuju zadnjice, podriguju, pljuju, prde i psuju?
      Sasvim je razumljivo zašto moćne nacionalne televizije ne snimaju drame i serije, ne dovode pred svoje kamere pristojne i pametne ljude pošto pristojnost, vaspitanje, pamet i integritet ne dižu rejting, i „ti ljudi nisu dovoljno filmični“. A škola je, ionako, za gubitnike, agresija je jedino društveno isplativo ponašanje, kome je do morala taj nije razumeo moderno doba i nek ode u manastir, pošto ono što svi gledaju- poručuje samo jednu jedinu stvar – pobedniku je sve oprošteno, čak iako je i tukao i bio tučen. Pare i skandalozna slava, brišu sve. Zato, gazi preko leševa, urlaj, pljuj, psuj, otimaj, preti, lomi, penji se na sto, i pobedićeš!
      Sodoma i Gomora naših rialiti šou programa, međutim, deleko je opasnija od onoga što se na prvi pogled vidi. Daleko opasnije od sve te „stvarnosne proze u direktnom prenosu“ jeste nešto drugo: rialiti programi ovakve vrste osim što pojam integriteta brišu iz vrednosnog sistema, i osim što uporno lome kičmu ionako sluđenom, ojađenom malom čoveku, i čije ćemo posledice tek videti, čine jednu strašnu stvar: u svom tom naizgled stihijskom dokumentarizmu ljudskih najnižih strasti, ovi projekti promovišu koncept logora kao vrhunski cilj savremenog čoveka, i njegovu najbolju moguću sudbinu, kao njegovu prvu i poslednju šansu. Zatvoreni na neodređeno vreme, plaćeni da se međusobno mrcvare, ali i da pokažu kako je vrhunski cilj zadovoljiti, odobrovoljiti i nasmejati gospodara. Drugim rečima, opasni, grozomorni eksperiment masovne kontrole uma, koji poručuje da smo svi po malo kurve, nasilnici, zveri i bezvredna bića.
      To što u tim gladijatorskim arenama nema lavova, i što još uvek nismo videli ubistvo, ništa ne menja na stvari. Jer, promenjen je ne samo jezik nego i smisao javnog prostora, srušene su sve ograde, unutar strogo kontrolisane životinjske farme.
      Ugasiti televizor jeste početak revolucije.
      Izvor: AllMe / Foto: Printscreen youtube
      link
    • Од Милан Ракић,
      Predsednik Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao je u subotu 7. septembra pokazno-taktičkoj vežbi “Povratak-2019“ i nakon njenog završetka se, kao što je to već uobičajno, obratio medijima i odgovarao na pitanja novinara među kojima je bilo najviše onih koja su se odnosila na dalje opremanje vojnih i policijskih snaga Srbije.

      Jedno od postavljenih pitanja na koje je predsednik dao interesantne odgovore, ticala su se nabavke bespilotnih letelica iz Kine kao i transfera kineske tehnologije koja će biti upotrebljena u daljem razvoju domaćih bespilotnih letelica odnosno konkretno Pegaza.
      Vučić je izjavio da se nabavljaju tri baterije sa 6 ili 9 bespilotnih letelica koje se na različite načine, između ostalog i sa automobila u pokretu, mogu podizati u vazduh (što ukazuje da to neće biti mnogo puta u medijima spominjane BPL tipa Wing Loong II), da će letelice biti naoružane i sa značajnom “razornom moći“. One će u roku od 6 meseci biti na teritoriji Srbije a to je samo početak saradnje sa Kinom.
      Novi detalji o kupovini kineskih bespilotnih letelica / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Ne želeći da govori o tipu letelice, predsednik je prvi put izneo zanimljiv podatak da one nisu na spisku za sankcije i da „on mora da vodi računa da nas neko u svetu ne sankcioniše“. Ti isti, kako je naglasio, su uzeli sebi za pravo da mogu da rade šta hoće a da mi smemo (da nabavimo) samo ono što oni zaborave da stave na listu.
      U daljem izlaganju Vučić je rekao da je ono što je za nas važno jeste transfer tehnologije kao i da se naši Pegazi upravo razvijaju uz pomoć kineske tehnologije. Otkrio je i da ćemo “naše čuvene Pegaze“ uskoro videti na našem nebu kao i da će oni u početku biti nenaoružani a tek kasnije naoružani kao i da će u prvo vreme služiti za osmatranje terena i slanje neophodnih podataka.
      Hronologija priče o „Kinezima“
      Prva zvanična i konkretna izjava da će Srbija kupiti naoružane bespilotne letelice inostrane proizvodnje, stigla je još krajem jula prošle godine kada je predsednik Vučić, nakon pokazne vežbe na poligonu Tehničkog opitnog centra za naoružavnje i vojnu opremu Nikinci, rekao da Srbija „razgovara“ sa nekoliko zemalja o nabavci naoružanih bespilotnih letelica sa naglaskom da je to ono „u čemu naša pamet nije dovoljno daleko odmakla“.
      “Novosti“ su potom sredinom septembra 2018. donele ekskluzivnu vest da je tokom zvanične posete srpske delegacije koju predvodi predsednik Aleksandar Vučić u Pekingu, postignut dogovor o nabavci najsavremenijih sistema dronova za Vojsku Srbije. Odmah sutradan ovo pisanje je potvrdio v.d. pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse dr. Nenad Miloradović i izneo nešto više detalja o ovoj kupovini.
      Da će Srbija nabaviti kineske naoružane bespilotne letelice, predsednik Srbije je definitivno potvrdio po završetku jednog od segmenata vojne vežbe „Vek pobednika“ kada je izjavio da su kupljene bespilotne letelice kineske proizvodnje, da su u pitanju letelice težine 750 kg koje mogu letei na visini od 5 km i da se nabavljau dve baterije po tri letelice vrednosti 30 miliona dolara. Nakon nabavke ovih letelica će, kako je predsednik tada rekao, doći i do uzimanja tehnologije sa njih koje će biti primenjene na domaću bespilotnu letelicu Pegaz.
      Živojin BANKOVIĆ

    • Од kopitar,
      Biskup Perić uputio biskupu Uziniću otvoreno pismo povodom gostovanja feminističke teologinje u Dubrovniku | Bitno.net https://www.bitno.net/vjera/aktualnosti/biskup-peric-uputio-biskupu-uzinicu-otvoreno-pismo-povodom-gostovanja-feministicke-teologinje-u-dubrovniku/#.XSJXRhf2RaA.whatsapp
×
×
  • Креирај ново...