Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Александар Милојков

Епископ Максим: „Сјединити раздељено“ - одговор Епископу бачком Иринеју на текст „О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године

Оцени ову тему

Recommended Posts

Цитат

„У ово време велика је потреба старати се и бринути да се учини неко добро за Цркву. Учинити пак неко добро за Цркву – данас – значи сјединити оно што је сада раздељено. А сједињење може бити само ако усхтеднемо бити снисходљиви према слабима у ономе што не штети душама… Зато мислим да је потребно да праве и истинске слуге Господње покажу велико старање за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени. Јер ништа није тако својствено хришћанину као стварати мир“ (Свети Василије Велики, Писма 113 и 114).

…..Када је реч о свеправославном сведочењу данас, сматрамо да свим епископима Православне Цркве у свету остаје као задатак да се угледају на пример светог Василија Великог, јерарха и пастира из IV века, и да следују његове управо наведене речи.

…..У одговор Епископу бачком на његово ново писмо („О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године) у коме и даље има потребу да у нашем старању око јединства наше пастве и мира у Цркви види ипак (само) „прозивке и нападе“ на „портпарола“ (тамо где кажемо „портпароли“ он и даље препознаје искључиво само себе) изражавамо ново чуђење, како због сазнања о ниском прагу осетљивости Eпископа бачког, тако и због његовог начина закључивања.

владика максим.JPG

…..Понављамо да нам и даље није јасно какве „крајње последице“ осим чувања јединства властите пастве могу да следе из нашег Саопштења са ставом који гласи да православни Срби у Сједињеним Америчким Државама могу као и до сада до даљњег несметано да наставе саборно да опште са свима осталим православнима а да свештеници могу несметано да саслужују са свим канонским свештеницима у тој земљи! Пошто Сабор Српске Цркве није никада разматрао, а камоли донео одлуку, да прекида општење са Васељенском патријаршијом, то је пастирска брига налагала да у овом случају за своју паству будемо гласноговорник Српског сабора а не било кога или чега другог – да тиме одговоримо и на често постављано питање бачког владике. (Узгред, пошто Епископ бачки воли да се бави темом свог „портпаролства“, као адекватног саговорника бисмо му препоручили Епископа Атанасија кога и сам цитира као ауторитет онда када сматра да му то иде у прилог, а који га је не једном јавно назвао „самозваним портпаролом“. Ове Атанасијеве оцене, као што би се дало претпоставити, бачки Епископ је почаствовао „гробним ћутањем“).

велики и свети сабор.JPG

…..Изгледа да је овде проблем у томе што је Eпископ бачки схватио наш дијалог тако да он поставља питања, иронише и критикује, а да моја смерност само даје одговоре. На нечију жалост, у културном свету то тако не иде. Зато, не мирећи се са досадашњим резултатима дијалога, бачки Владика је у новом обраћању ненадано у игру увео Метаксакиса, па Румунску патријаршију, а ни Критски сабор се ту није добро провео, као ни масони. Тачно је, све су то проблеми, и можемо набројати још многе. Међутим, ми нигде нисмо рекли да је неки од поменутих проблема бачки Епископ измислио нити смо игде рекли да их превиђамо. Стога је његова критика суштински беспотребна и погрешно усмерена.

…..Приметно је да Епископ бачки настоји да у свакој прилици понуди понеку заједљиву досетку о неким темама по чијој теолошкој разради је (и у нашој јавности) познат Митрополит Јован Зизјулас. То су теме попут односа онтологије и етике, еволуције или индивидуе и личности. С тим у вези, нејасно је зашто једном од главних промотера теологије Митрополита пергамског на нашем говорном подручју, и засигурно водећем српском издавачу његових дела, ова данас служи искључиво за подсмех и иронију. Остаје нам непознато да ли се нешто променило у теологији Митрополита Јована у последњих неколико месеци или година, када су ове теме у питању, или је можда пре дошло до промене у Епископу бачком.

критаки сабор.JPG

…..И поред тога што је имао доста времена за састављање одговора на наш брзо срочени одговор, Преосвећени Епископ бачки је ипак саставио један текст који је, с једне стране богат темама али, са друге, не мање и грешкама. Тако на пример, супротно његовој тврдњи, у саборским документима на Криту ми нигде нисмо означавани као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији“. Ако већ претендује да зна, обавештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна. Занимљивије од тога је ипак питање зашто на неки од докумената није ставио потпис један број српских архијереја (онај документ који је као представник Српске Цркве на вишегодишњим припремним конференцијама својим потписом управо омогућио да се уопште и нађе на дневном реду сабора), а јесу на пример скоро сви критски саборски оци, укључујући и Српског Патријарха; то питање остављам ипак за саборску а не за медијску расправу.

…..А сада да одговоримо на питање о томе да ли смо са цариградскога становишта канонски исправан српски епископ? Као прво, код свих ословљавања наше смерности од било којег од епископа Васељенске Патријаршије увек и без изузетка се користи формула „Bishop of the Serbian Orthodox Diocese of Western America“ (Епископ Српске православне епархије Западне Америке). Дакле, Цариграђани нас ословљавају управо онако како и ми себе идентификујемо. Ни у једном од осталих аспеката живота дијаспоре није показан ни траг оног што је бачки Владика описао говорећи о Метаксакису и његовој „заоставштини“. Ако саслужујемо са Цариграђанима, при чему често и началствујемо на тим сабрањима, онда се треба питати зар онда нису они ти који крше слово и дух 28. халкидонског канона кога, по бачком Владици, сматрају валидним? Поента је следећа: ако нас „толеришу као неканонске“ онда су и они „неканонски“ јер крше (наводно) властито тумачења тог канона. То да смо ми српски јерарси на северноамеричком континенту уважени од свих – па и од Цариграда – као канонски признати Епископи а не „само толерисани неканонски епископи“ (како то произлази из писања бачког Владике) може посведочити и председник Епископског савета наше Цркве. Али с друге стране, за многе ће остати неодговорено питање зашто се Епископ бачки баш сада, 2019. године (а не, рецимо, много раније, од 1993. године у Шамбезију, па надаље све до пред Критски сабор) јавно сетио питања тог ексклузивног права „Васељенског трона“ на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене? Зар се то питање није могло (и требало) покренути и на припремним конференцијама на којима је он, имајући ексклузивно право да представља Српску Цркву, учествовао?

…..Но, да не бисмо даље ширили причу, предлажем да наш сабрат у епископству и наша смерност суд (или утисак) о свему реченом у нашим писањима оставимо ипак нашим читаоцима еда би они сами, без даљег гомилања тема (и ширења на све што би неком од нас могло да падне на памет, укључујући и ироничне домишљатости) просудили својом главом а не нечијом другом шта је ту било пастирско а шта портпаролско. Руковођени пак надахњујућим речима Василија Великога са почетка овог текста позивам свога брата у епископству да обојица наставимо да се радије старамо „за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени“.

Maksim222.jpg

Извор: Епархија западноамеричка


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ово је откривење за мене! Да сам умро јуче, не бих знао да је Владика Иринеј више него скромних интелектуалних способности па да не капира ништа!:))12:smeha::)) 

Наставио је са заменом теза и суштински ни на шта није одговорио. Ћути и даље да ради на томе "да сви буду под једним пастиром". То је у више наврата рекао да му је радни програм. На питање о "спојеним судовима" не одговара. Подсмева се на "портпароли", као да треба нека мудрост да се схвати на кога се односи - јер, племенити Владико, ви сте одговорили на саопштење Синода и на прилог Владике Иринеја - тако да се не може мислити на нпр. Трампове портпароле. Но, мај је близу. Надам се само да се Сабор неће и овај пут преварити на ваша повлачења речи и покајања, као и жонглирања типа: ви сте превише лимитирани да бисте схватили моје дубоке мисли! Ви ни најмање нисте Хајдегер па да морамо да се напрежемо у стварима баналне природе.    

Share this post


Link to post
Share on other sites

Приликом читања овог одговора неколико пута ми кроз мисли пролази поређење придева "бедно-бедније-најбедније", уз задовољство што сам једном Српчету за које сам одговоран а које је на територији епархије гг. Максима благовремено саопштио упозорење да нипошто не иде у његову надлежност него код Заграничних Руса.

Увек треба водити рачуна о хигијени.

 

Осим вештог слалома око одговора на суштинско питање "ко су Цариграђани у Америци", занимљиво је изједначавање предсаборских докумената са одлукама Сабора и питања да ли су учесници предсаборске припреме докумената имали право цензуре питања која ће се наћи на дневном реду?

 

Елементарна писменост захтева да чланови предсаборских комисија на дневни ред ставе и документе са којима се слажу, и за чије усвајање намеравају да гласају, али исто тако и документе са којима се не слажу и за чије усвајање не намеравају да гласају. Или у Цркви постоји мени непознато право цензуре у коме ненадлежни тело ("предсаборска комисија" тј. њени чланови) може онемогућити надлежно тело да одлучује о питањима из своје надлежности? Такав приступ био би елементарно покварен и заударао би на Босфорски Смрад.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Zoran Đurović рече

Подсмева се на "портпароли", као да треба нека мудрост да се схвати на кога се односи

... imamo i mi naseg nezvanicnog  'potparola' na ovim temama Vedrana ,... mozda je i na njega mislio... :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Добро је што је овде споменут Зизјулас и његова теологија, о чему се даље треба подробније позабавити.

Не можемо никоме замерити на ситуацији да је Зизјуласова теологија поткопала и нашла се у самом темељу савремене еклисиологије и уопште теологије. Да ли су криви масони или моћне агентуре и колико новца је утрошено на то, није заправо толико ни битно, колико је битно да сада посветимо одређени труд да се опасност која се увукла унутар Цркве разобличи и расветли.

У праву је еп.Иринеј што спочитава у вези еволуције, али то је само почетак недоследности и застрањења код Зизјуласа и његових следбеника. Да појасним, Зизјулас не признаје научну еволуцију као последицу и стање пада, него је сматра првобитним стањем и библијским стварањем, а само нашу неспособност да надиђемо еволуцију (као оличење природне смртности самим тим што је твар створена) сматра Адамовим и нашим промашајем.

Многи би рекли да овакво питање еволуције нема везе са суштинским стварима за теологију и Цркву. Међутим, заиста је важна синтеза свих питања, што је апсолутно могуће и потребно, којом се разоткрива основа и позадина свега. Ми смо управо због недостатка повезивања свих питања допустили да превлада једна струја (Зизјуласова), дивећи се истинитим речима, а све што је двосмислено и нејасно гурали смо под тепих. Тако некако је Ева била преварена.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Milan Nikolic рече

...

Не можемо никоме замерити на ситуацији да је Зизјуласова теологија поткопала и нашла се у самом темељу савремене еклисиологије и уопште теологије. ...

Само онима који су је прихватили као теологију, а не као теологумен.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Iskreno receno, nikada nisam sebe razumeo zasto sam se ponasao slicno vladiki Maksimu kada bi se nasao u slicnim situacijama kao sto se on nasao sada. I ja sam , kao i on sada, pokusao da bacam prasinu u oci i da izbegavam odgovore i da skrecem sa teme i rasplinjavam temu. Neznam zaista neznam zasto. To je valjda svojstveno grehovnoj ljudskoj prirodi. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Максим се жали на Иринејеву иронију око личности... Ја бих овде посведочио нешто око тог хипи концепта. Овим нашим персонолозима су пуна уста личности итд., али на делу су сасвим другачији. Искористе личност која се прими на те приче и баце је ладно на сметлиште. Ја сам Максиму послао неколико мејлова (адреса је исправна) са различитим садржајима, а било је и залагање за неке младе људе који су мислили тамо да иду. Никада ми ништа није одговорио! Као да сам кужан! У Италији, али и у целом свету где сам се обраћао католицима, увек су ми одговорили. Само један талибан, владика из Палестрине, кога сам питао да угости на неко време једног католичког свештеника (дилујем и католичке попове:))), није ми одговорио! Њему сам саставио православни мотивациони постер: 

xgfNmVx.jpg  

Тако је исти Максим у персоналној љубави и бризи за другога као личност која је по себи вредност, а не да има употребну вредност, потписао да немам основну школу, и да немам квалификације да дођем на БФ. И примили су дечка без дана специјализације и без иједног научног рада! 

Нисмо ми овде Родољуб Лазић и слични, него Максим заборавља и на Николу Лудовикоса и на још сијасет теолога који су утемељено искритиковали одређене ствари у Зизјуласа. Нико не спори Зизјуласову величину и заслуге, али његова теологија има црних рупа. Ја сам се критички осврнуо на неке сегменте баш на његову Догматику коју је штампала епархија бачка. Тако да се Васиљевић не заноси да смо ми неки мрачњаци који гратис испаљују речи, и да нас не замишља да смо грађени по слици његовој. Али, невоља је ако су и други створени по слици Максимовој, како ће да он буде јединствен и први?

Има одлично место из Регуле св. Бенедикта Нурсијског, а што може лепо да дочара ово о чему говорим: "Dakle, kad netko primi ime opata mora svoje učenike dvostrukim naukom upravljati: to jest, sve dobro i sveto više djelima negoli riječima pokazivati; sposobnijim učenicima nek Božje zapovijedi izlaže riječima, a onima tvrđega srca i jednostavnijima božanske zapovijedi svojim djelima predočuje. Nek uvijek vlastitim primjerom pokazuje kako se ne smije činiti sve ono što svoje učenike poučava da valja izbjegavati. Inače bi mu se moglo dogoditi da, pošto je drugima propovijedao, sam bude odbačen, te bi mu Bog za grijehe njegove mogao reći: Što ti naviještaš naredbe moje, što mećeš u usta savez moj? Ti kome stega ne prija te riječi moje za leđa bacaš?: gledaš trun u oku brata svojega, a brvna u oku svome ne opažaš."

Ето, овако се посведочи персонологија епископа Максима. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Zoran Đurović рече

Овим нашим персонолозима су пуна уста личности итд., али на делу су сасвим другачији. Искористе личност која се прими на те приче и баце је ладно на сметлиште.

(nazalost, deluje kao ziva istina... :blush:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

пре 3 минута, Поуке.орг инфо рече

@Milan Nikolic Сећамо се, Милане, да си био један од најватренијих заговорника Зизијуласове теологије. Одакле, одједном, овакав став?

Зато што нисам ни сањао да ће неко злоупотребити тријадологију примата на категорији узрочности у самој еклисиологији. 

Што се тиче еволуције, искрено нисам ни желео да то разматрам из Зизјуласове теологије, све до одређеног тренутка. Потребно је било упознати се са природним наукама да би се добио правилан закључак.

Међутим, ова питања, како унутартројична тако и космолошка, заиста су дискутабилна и за већину неразумљива, да је сада потребно време и одлучност да се започну разговори о томе, а везано за проблематику целе фанарске делатности.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, Zoran Đurović рече

Има одлично место из Регуле св. Бенедикта Нурсијског, а што може лепо да дочара ово о чему говорим: "Dakle, kad netko primi ime opata mora svoje učenike dvostrukim naukom upravljati: to jest, sve dobro i sveto više djelima negoli riječima pokazivati; sposobnijim učenicima nek Božje zapovijedi izlaže riječima, a onima tvrđega srca i jednostavnijima božanske zapovijedi svojim djelima predočuje. Nek uvijek vlastitim primjerom pokazuje kako se ne smije činiti sve ono što svoje učenike poučava da valja izbjegavati. Inače bi mu se moglo dogoditi da, pošto je drugima propovijedao, sam bude odbačen, te bi mu Bog za grijehe njegove mogao reći: Što ti naviještaš naredbe moje, što mećeš u usta savez moj? Ti kome stega ne prija te riječi moje za leđa bacaš?: gledaš trun u oku brata svojega, a brvna u oku svome ne opažaš."

Nema sta, svetitelji kao po obicaju pravo u metu. :ok:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Интересантно је како Максим редовно спинује Иринеја и овде га представља као некога ко заговара раскол и то наводећи Василија Великог! Јер то је довољно па да се неуки читаоци, на које се он позива да просуде сами, поведу за младим и лепушкастим владиком. Његова уста су пуна мира. И то без икаквог стида говори човеку који је докторирао на св. Марку Ефеском! А ту је централно питање било мира и како се склапа унија и зашто раскол претрајава! 

Максим се обукао у француску собарицу па не одговара како се овај "мир" направио. Зашто раскол није престао, јер опет, већина Украјинаца су остали при МП. Није говорио ништа о начину примања украјинских расколника, него је само то окарактерисао са цариградским безакоњем, коме ови прибегавају зарад "виших интереса"! Сигуран сам да ни сами цариграђани не би били задовољни оваквом апологијом. Заборавља Максим шта вели, аутор кога радо цитира, св. Григорије Богослов: Није исто напасати волове и људе. Он очигледно мисли да смо ми волови, па да не капирамо шта он ради и говори.     

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј опутовао је у петак, 24. маја 2019. године, у Будимпешту, поводом дводневних свечаности уприличених у оквиру обележавања великог јубилеја у Епархији будимској – осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве.
       
      Свечани дочек Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и више архијереја наше помесне Цркве, међу којима је и Епископ мохачки г. Исихије, уприличен је у петак, у вечерњим часовима, у храму Светог Георгија у Будимпешти.
      Чин освећења новог Српског црквеног Музеја у Сентандреји биће извршен у суботу, 25. маја, са почетком у 13 часова. Света архијерејска Литургија ће бити служена сутрадан, 26. маја, у Саборној цркви у Сентандреји, од 9.30 часова.
      На главном тргу у Сентандреји, у Мађарској, обновљен је комплекс некадашње српске учитељске школе, чувене Препарандије, и ту је – на више од1.300 квадратних метара – смештен Музеј Епархије будимске Српске Православне Цркве. Зграда Музеја обухвата дворану за сталну поставку, простор за гостујуће изложбе, мултимедијални простор, конференцијску дворану и простор за депо, а представља важно сведочанство о присуству српске културе на простору Епархије будимске пре и после Велике сеобе Срба 1690. године.
      На прикупљању вредних уметничких дела нове изложбене поставке посвећено су радиле Галерија и Библиотека Матице српске.

      Извор: Епархија бачка
    • Од Логос,
      На дан светих Ћирила и Методија текуће године свету архијерејску Литургију у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење свештенства: протојереја-ставрофора Милована Влаовића, пароха друге парохије даљске, јереја Милоша Кузмановића, пароха прве парохије даљске, јереја Драгана Сердара, пароха боровског и ђакона Срђана Лукића и Предрага Јелића.

      Учешћа у светој Литургији узео је и др Марко Николић, помоћник директора Управе за вере.
      Света браћа Ћирило и Методије су заједно са својим ученицима богонадахнуто деловали остављајући за собом плодове своје проповеди и делања по Јеванђељу. Њихов рад допринео је ширењу речи Божје међу словенским народима, па се тако данас овим писмом служи више од 300 милиона људи. 
      По одслуженој светој Литургији Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је парастос блаженопочившем Епископу Лукијану који је својим трудом и радом оставио неизбрисив траг у Епархији која му је била поверена. 

      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      Проблем заступљености текстологије при теолошким истраживањима доста је актуелан. С једне стране, питање неопходности текстолошког опуса у теологији постављају како поједини теолози, тако и сви они који су заинтересовани за Писмо, независно од размера њиховог теолошког предзнања. Комплексност односа теологије и текстологије и утицај који текстолошке поставке могу имати на рецепцију, могу се илустровати посредством примера читања Књиге пророка Данила 7,13. Колико је ова књига била заступљена и колики је велики утицај имала, како у Христово време и доба раних црквених отаца, тако и данас, сведоче бројне полемике вођење током историје, од најранијих времена до данас.

      Већини је позната сцена Христовог суђења пред синедрионом и Христовог позивања на Данила 7,13 где говор о доласку Сина Човечијег на облацима небеским са Силом и Славом Великом, бива повод за изрицање смртне пресуде. Поставља се питање: зашто је говор о доласку Сина Човечијег на облацима набеским, у очима првосвештеника индентификација са Сином Божјим, односно, хула на Бога која заслужује смрт? Пре него што одговоримо на ово питање, потребно је најпре разјаснити неколико текстолошких нејасноћа.
      Данилова књига, једна је од ретких, ако не и једина, сачувана у две верзије грчких превода, од чега, прва, старија истиче месијанско достојанство Даниловог „некога налик Сину Човечијем“, док друга, захваљујући незнатним разликама, то исто умањује. Прва говори да „неко нали Сину Човечијем“ долази „као“ Старина Дана, друга, да долази „до“ Старине Дана. Прва говори да долази „на“ облацима небеским, друга „са“ облацима небеским. Прва варијанта садржи грчки везник ὡς, друга грчки предлог ἕως. Ова, једна ситна, готово невидљива разлика, која се састоји од само једног вокала, толико је утицала на рецепцију Данила, да је изазвала бројне полемике које су кулминирале у трећем веку, када је прва, старија грчка верзија одбачена и замењена млађом верзијом, односно, Теодотионовим преводом. Који су разлози који су довели до одбацивања, до данас није разјашњено. Бројни истраживачи, доказивали су, да је стара грчка верзија искварена и да је долазак Сина Човечијег „као“ Старинa Дана, писарка грешка, јер писар „гута“ вокал е. За рецепцију Данила то је имало веома сложене последице које су доводиле у питање есхатолошки каракер месије, који није раван Богу, који служи Богу и који је ограничен исључиво на спасење у историјској равни, што значи да је задирало на догматску, антрополошку, сотириолошку и тријадолошку раван хришћанства, јер је Данилово виђење „некога налик Сину Човечијем“ којем се додељује слава, власт и царство једно од водећих места канонских спиа који указују на небески каракер месије. Овакав концепт месијанства очигледно је био познат у времену ступања хришћанства на историјску сцену што управо илуструје поменута епизода Христовог суочавања са првосвештеником. Христов говор о доласку „на“ облацима небеским, потврђује читање старије грчке варијанте, док реакција првосвештеника показује да је исти концепт био познат како ономе коме се суди, тако и онима који суде.
      На срећу, како то обично бива, нову перспективу отворило је сасвим случајно откриће папируса 967, које је потврдило читање старије верзије Данила 7,13. Будући да се ради о најстаријем текстуалном сведочанству, пореклом из трећег века Христове ере, једином које не садржи хексапларне измене, без обзира на реакције бројних водећих истраживача који су читање Дан 7,13 потврђено папирусом објашњавали последицом преписа који садржи писраску грешку (јер писар случајно на месту ἕως уписује ὡς), у критичком издању које је приредио Муниш 1999. године, усвојено је читање старије варијанте. На овај начин текстолошка решења допринела су проналажењу теолошких решења и показала да је без текстолошког утемељења готово немогуће доћи до теолошког опредељења. Проблем овде, међутим, није решен у потпуности. На исти начин на који је теологија неодржива без текстолошког темеља, текстологија без теолошке позадине нe може бити сама по себи довољна.
      Пример може бити покушај тумачења синтагме „Син Човечији“. Без обзира на велико интересовање које је ова синтагма изазвала код великог броја истраживача, до консензуса по овом питању до данас није дошло. Један од узрока можда лежи у томе што се тексту приступа селективно, приликом чега долази до раздвајања смислених секвенци, извлачења термина из контекста, посматрања делова реченица изоловано без узимања у обзир контекст остатка текста, заједничког концепта сродних списа или идеја.
      У случају спорне синтагме, једна од основних методичких грешака састоји се у неразликовању текстолошке форме која садржи или не садржи више пута споменути везник ὡς, односно, у случајевима у којима вероватно долази до губљења везника – неконсултовања списа сродне концепције. Колико год да на трусном терену теологије, текстологија пружа осећај сигурности и опипљивости, без теолошке позадине која би омогућила разумевање идеје, промишљања, познавања семитког језика и културе, религиозних представа и доживљаја Бога, политичких струјања, верских покрета, позиционих и опозиционих ставова у времену обликовања списа, са ове временске дистанце тешко је реконструисати текст до његове изворне идеје, разумети интенцију редактора или уочити тешкоће преводиоца који покушава да интегрише тешко ухватљиви јеврејски поетски израз у граматичке оквире грчке синтаксе.
      Све наведено заправо, указује на комплексност односа текстологије и теологије и потенцијалних последица до којих може довести занемаривање текстологије при теолошком опусу и обратно.

      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Празник Светих равноапостолних просветитеља и учитеља словенских Кирила и Методија, Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Господин Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија, прославља као свој имендан. Поводом имендана драгог нам  Владике, доносимо видео запис приступне беседе коју је Преосвећени Владика Методије изговорио на дан своје хиротоније. 
      Долгоденствуј, Преосвећени Владико, на многа и блага лета!

      Животопис Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског Господина Методија (Остојића), викара Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија


      Епископ диоклијски Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије „Огњен Прица“ завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу.
      У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије „Слободан Шкеровић“. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу „29. новембар“. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском).
      У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења.
      За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему „Васпитни значај монаштва“.
      На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему „Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури“ код ментора проф. др Предрага Пузовића.
      Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске.
      Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета.
      На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски.
      У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја.
      Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Њихова Преосвештенства Епископ ваљевски г. Милутин и аустралијско-новозеландски г. Силуан посетили су 21. маја 2019. године Преосвећеног Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима у Епархијском дому у Даљу.

      После срдачног пријема у седишту епархије, владика Херувим је одвео браћу архијереје у обилазак манастира Успења Пресвете Богородице, где их је дочекао и са историјатом светиње упознао њен настојатељ архимандрит Мирон (Вучићевић).
      Епископи су посетили и Саборни храм у Осијеку посвећен такође Успењу Богородичином, Црквену општину Вуковар, Саборни храм Светог Оца Николаја, храм Преподобне мати Параскеве и Светог великомученика Димитрија, чија је обнова у току.
      Домаћин их је упознао са богатим културно-историјским наслеђем српског народа у Вуковару и пројектима који ће бити реализовани у сарадњи са српским институцијама. Владике Милутин и Силуан посетили су и родну кућу знаменитог српског и светског научника Милутина Миланковића, која се налази управо у Даљу, седишту њиховог домаћина епископа Херувима. За владику Силуана нарочито је важно што је био у прилици да посети завичајне крајеве многих својих епархиота, које су ратна разарања деведесетих година из Хрватске одвела у Аустралију и Нови Зеланд.

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...