Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Александар Милојков

Епископ Максим: „Сјединити раздељено“ - одговор Епископу бачком Иринеју на текст „О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године

Оцени ову тему

Recommended Posts

Цитат

„У ово време велика је потреба старати се и бринути да се учини неко добро за Цркву. Учинити пак неко добро за Цркву – данас – значи сјединити оно што је сада раздељено. А сједињење може бити само ако усхтеднемо бити снисходљиви према слабима у ономе што не штети душама… Зато мислим да је потребно да праве и истинске слуге Господње покажу велико старање за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени. Јер ништа није тако својствено хришћанину као стварати мир“ (Свети Василије Велики, Писма 113 и 114).

…..Када је реч о свеправославном сведочењу данас, сматрамо да свим епископима Православне Цркве у свету остаје као задатак да се угледају на пример светог Василија Великог, јерарха и пастира из IV века, и да следују његове управо наведене речи.

…..У одговор Епископу бачком на његово ново писмо („О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године) у коме и даље има потребу да у нашем старању око јединства наше пастве и мира у Цркви види ипак (само) „прозивке и нападе“ на „портпарола“ (тамо где кажемо „портпароли“ он и даље препознаје искључиво само себе) изражавамо ново чуђење, како због сазнања о ниском прагу осетљивости Eпископа бачког, тако и због његовог начина закључивања.

владика максим.JPG

…..Понављамо да нам и даље није јасно какве „крајње последице“ осим чувања јединства властите пастве могу да следе из нашег Саопштења са ставом који гласи да православни Срби у Сједињеним Америчким Државама могу као и до сада до даљњег несметано да наставе саборно да опште са свима осталим православнима а да свештеници могу несметано да саслужују са свим канонским свештеницима у тој земљи! Пошто Сабор Српске Цркве није никада разматрао, а камоли донео одлуку, да прекида општење са Васељенском патријаршијом, то је пастирска брига налагала да у овом случају за своју паству будемо гласноговорник Српског сабора а не било кога или чега другог – да тиме одговоримо и на често постављано питање бачког владике. (Узгред, пошто Епископ бачки воли да се бави темом свог „портпаролства“, као адекватног саговорника бисмо му препоручили Епископа Атанасија кога и сам цитира као ауторитет онда када сматра да му то иде у прилог, а који га је не једном јавно назвао „самозваним портпаролом“. Ове Атанасијеве оцене, као што би се дало претпоставити, бачки Епископ је почаствовао „гробним ћутањем“).

велики и свети сабор.JPG

…..Изгледа да је овде проблем у томе што је Eпископ бачки схватио наш дијалог тако да он поставља питања, иронише и критикује, а да моја смерност само даје одговоре. На нечију жалост, у културном свету то тако не иде. Зато, не мирећи се са досадашњим резултатима дијалога, бачки Владика је у новом обраћању ненадано у игру увео Метаксакиса, па Румунску патријаршију, а ни Критски сабор се ту није добро провео, као ни масони. Тачно је, све су то проблеми, и можемо набројати још многе. Међутим, ми нигде нисмо рекли да је неки од поменутих проблема бачки Епископ измислио нити смо игде рекли да их превиђамо. Стога је његова критика суштински беспотребна и погрешно усмерена.

…..Приметно је да Епископ бачки настоји да у свакој прилици понуди понеку заједљиву досетку о неким темама по чијој теолошкој разради је (и у нашој јавности) познат Митрополит Јован Зизјулас. То су теме попут односа онтологије и етике, еволуције или индивидуе и личности. С тим у вези, нејасно је зашто једном од главних промотера теологије Митрополита пергамског на нашем говорном подручју, и засигурно водећем српском издавачу његових дела, ова данас служи искључиво за подсмех и иронију. Остаје нам непознато да ли се нешто променило у теологији Митрополита Јована у последњих неколико месеци или година, када су ове теме у питању, или је можда пре дошло до промене у Епископу бачком.

критаки сабор.JPG

…..И поред тога што је имао доста времена за састављање одговора на наш брзо срочени одговор, Преосвећени Епископ бачки је ипак саставио један текст који је, с једне стране богат темама али, са друге, не мање и грешкама. Тако на пример, супротно његовој тврдњи, у саборским документима на Криту ми нигде нисмо означавани као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији“. Ако већ претендује да зна, обавештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна. Занимљивије од тога је ипак питање зашто на неки од докумената није ставио потпис један број српских архијереја (онај документ који је као представник Српске Цркве на вишегодишњим припремним конференцијама својим потписом управо омогућио да се уопште и нађе на дневном реду сабора), а јесу на пример скоро сви критски саборски оци, укључујући и Српског Патријарха; то питање остављам ипак за саборску а не за медијску расправу.

…..А сада да одговоримо на питање о томе да ли смо са цариградскога становишта канонски исправан српски епископ? Као прво, код свих ословљавања наше смерности од било којег од епископа Васељенске Патријаршије увек и без изузетка се користи формула „Bishop of the Serbian Orthodox Diocese of Western America“ (Епископ Српске православне епархије Западне Америке). Дакле, Цариграђани нас ословљавају управо онако како и ми себе идентификујемо. Ни у једном од осталих аспеката живота дијаспоре није показан ни траг оног што је бачки Владика описао говорећи о Метаксакису и његовој „заоставштини“. Ако саслужујемо са Цариграђанима, при чему често и началствујемо на тим сабрањима, онда се треба питати зар онда нису они ти који крше слово и дух 28. халкидонског канона кога, по бачком Владици, сматрају валидним? Поента је следећа: ако нас „толеришу као неканонске“ онда су и они „неканонски“ јер крше (наводно) властито тумачења тог канона. То да смо ми српски јерарси на северноамеричком континенту уважени од свих – па и од Цариграда – као канонски признати Епископи а не „само толерисани неканонски епископи“ (како то произлази из писања бачког Владике) може посведочити и председник Епископског савета наше Цркве. Али с друге стране, за многе ће остати неодговорено питање зашто се Епископ бачки баш сада, 2019. године (а не, рецимо, много раније, од 1993. године у Шамбезију, па надаље све до пред Критски сабор) јавно сетио питања тог ексклузивног права „Васељенског трона“ на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене? Зар се то питање није могло (и требало) покренути и на припремним конференцијама на којима је он, имајући ексклузивно право да представља Српску Цркву, учествовао?

…..Но, да не бисмо даље ширили причу, предлажем да наш сабрат у епископству и наша смерност суд (или утисак) о свему реченом у нашим писањима оставимо ипак нашим читаоцима еда би они сами, без даљег гомилања тема (и ширења на све што би неком од нас могло да падне на памет, укључујући и ироничне домишљатости) просудили својом главом а не нечијом другом шта је ту било пастирско а шта портпаролско. Руковођени пак надахњујућим речима Василија Великога са почетка овог текста позивам свога брата у епископству да обојица наставимо да се радије старамо „за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени“.

Maksim222.jpg

Извор: Епархија западноамеричка


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ово је откривење за мене! Да сам умро јуче, не бих знао да је Владика Иринеј више него скромних интелектуалних способности па да не капира ништа!:))12:smeha::)) 

Наставио је са заменом теза и суштински ни на шта није одговорио. Ћути и даље да ради на томе "да сви буду под једним пастиром". То је у више наврата рекао да му је радни програм. На питање о "спојеним судовима" не одговара. Подсмева се на "портпароли", као да треба нека мудрост да се схвати на кога се односи - јер, племенити Владико, ви сте одговорили на саопштење Синода и на прилог Владике Иринеја - тако да се не може мислити на нпр. Трампове портпароле. Но, мај је близу. Надам се само да се Сабор неће и овај пут преварити на ваша повлачења речи и покајања, као и жонглирања типа: ви сте превише лимитирани да бисте схватили моје дубоке мисли! Ви ни најмање нисте Хајдегер па да морамо да се напрежемо у стварима баналне природе.    

Share this post


Link to post
Share on other sites

Приликом читања овог одговора неколико пута ми кроз мисли пролази поређење придева "бедно-бедније-најбедније", уз задовољство што сам једном Српчету за које сам одговоран а које је на територији епархије гг. Максима благовремено саопштио упозорење да нипошто не иде у његову надлежност него код Заграничних Руса.

Увек треба водити рачуна о хигијени.

 

Осим вештог слалома око одговора на суштинско питање "ко су Цариграђани у Америци", занимљиво је изједначавање предсаборских докумената са одлукама Сабора и питања да ли су учесници предсаборске припреме докумената имали право цензуре питања која ће се наћи на дневном реду?

 

Елементарна писменост захтева да чланови предсаборских комисија на дневни ред ставе и документе са којима се слажу, и за чије усвајање намеравају да гласају, али исто тако и документе са којима се не слажу и за чије усвајање не намеравају да гласају. Или у Цркви постоји мени непознато право цензуре у коме ненадлежни тело ("предсаборска комисија" тј. њени чланови) може онемогућити надлежно тело да одлучује о питањима из своје надлежности? Такав приступ био би елементарно покварен и заударао би на Босфорски Смрад.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Zoran Đurović рече

Подсмева се на "портпароли", као да треба нека мудрост да се схвати на кога се односи

... imamo i mi naseg nezvanicnog  'potparola' na ovim temama Vedrana ,... mozda je i na njega mislio... :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Добро је што је овде споменут Зизјулас и његова теологија, о чему се даље треба подробније позабавити.

Не можемо никоме замерити на ситуацији да је Зизјуласова теологија поткопала и нашла се у самом темељу савремене еклисиологије и уопште теологије. Да ли су криви масони или моћне агентуре и колико новца је утрошено на то, није заправо толико ни битно, колико је битно да сада посветимо одређени труд да се опасност која се увукла унутар Цркве разобличи и расветли.

У праву је еп.Иринеј што спочитава у вези еволуције, али то је само почетак недоследности и застрањења код Зизјуласа и његових следбеника. Да појасним, Зизјулас не признаје научну еволуцију као последицу и стање пада, него је сматра првобитним стањем и библијским стварањем, а само нашу неспособност да надиђемо еволуцију (као оличење природне смртности самим тим што је твар створена) сматра Адамовим и нашим промашајем.

Многи би рекли да овакво питање еволуције нема везе са суштинским стварима за теологију и Цркву. Међутим, заиста је важна синтеза свих питања, што је апсолутно могуће и потребно, којом се разоткрива основа и позадина свега. Ми смо управо због недостатка повезивања свих питања допустили да превлада једна струја (Зизјуласова), дивећи се истинитим речима, а све што је двосмислено и нејасно гурали смо под тепих. Тако некако је Ева била преварена.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Milan Nikolic рече

...

Не можемо никоме замерити на ситуацији да је Зизјуласова теологија поткопала и нашла се у самом темељу савремене еклисиологије и уопште теологије. ...

Само онима који су је прихватили као теологију, а не као теологумен.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Iskreno receno, nikada nisam sebe razumeo zasto sam se ponasao slicno vladiki Maksimu kada bi se nasao u slicnim situacijama kao sto se on nasao sada. I ja sam , kao i on sada, pokusao da bacam prasinu u oci i da izbegavam odgovore i da skrecem sa teme i rasplinjavam temu. Neznam zaista neznam zasto. To je valjda svojstveno grehovnoj ljudskoj prirodi. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Максим се жали на Иринејеву иронију око личности... Ја бих овде посведочио нешто око тог хипи концепта. Овим нашим персонолозима су пуна уста личности итд., али на делу су сасвим другачији. Искористе личност која се прими на те приче и баце је ладно на сметлиште. Ја сам Максиму послао неколико мејлова (адреса је исправна) са различитим садржајима, а било је и залагање за неке младе људе који су мислили тамо да иду. Никада ми ништа није одговорио! Као да сам кужан! У Италији, али и у целом свету где сам се обраћао католицима, увек су ми одговорили. Само један талибан, владика из Палестрине, кога сам питао да угости на неко време једног католичког свештеника (дилујем и католичке попове:))), није ми одговорио! Њему сам саставио православни мотивациони постер: 

xgfNmVx.jpg  

Тако је исти Максим у персоналној љубави и бризи за другога као личност која је по себи вредност, а не да има употребну вредност, потписао да немам основну школу, и да немам квалификације да дођем на БФ. И примили су дечка без дана специјализације и без иједног научног рада! 

Нисмо ми овде Родољуб Лазић и слични, него Максим заборавља и на Николу Лудовикоса и на још сијасет теолога који су утемељено искритиковали одређене ствари у Зизјуласа. Нико не спори Зизјуласову величину и заслуге, али његова теологија има црних рупа. Ја сам се критички осврнуо на неке сегменте баш на његову Догматику коју је штампала епархија бачка. Тако да се Васиљевић не заноси да смо ми неки мрачњаци који гратис испаљују речи, и да нас не замишља да смо грађени по слици његовој. Али, невоља је ако су и други створени по слици Максимовој, како ће да он буде јединствен и први?

Има одлично место из Регуле св. Бенедикта Нурсијског, а што може лепо да дочара ово о чему говорим: "Dakle, kad netko primi ime opata mora svoje učenike dvostrukim naukom upravljati: to jest, sve dobro i sveto više djelima negoli riječima pokazivati; sposobnijim učenicima nek Božje zapovijedi izlaže riječima, a onima tvrđega srca i jednostavnijima božanske zapovijedi svojim djelima predočuje. Nek uvijek vlastitim primjerom pokazuje kako se ne smije činiti sve ono što svoje učenike poučava da valja izbjegavati. Inače bi mu se moglo dogoditi da, pošto je drugima propovijedao, sam bude odbačen, te bi mu Bog za grijehe njegove mogao reći: Što ti naviještaš naredbe moje, što mećeš u usta savez moj? Ti kome stega ne prija te riječi moje za leđa bacaš?: gledaš trun u oku brata svojega, a brvna u oku svome ne opažaš."

Ето, овако се посведочи персонологија епископа Максима. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Zoran Đurović рече

Овим нашим персонолозима су пуна уста личности итд., али на делу су сасвим другачији. Искористе личност која се прими на те приче и баце је ладно на сметлиште.

(nazalost, deluje kao ziva istina... :blush:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

пре 3 минута, Поуке.орг инфо рече

@Milan Nikolic Сећамо се, Милане, да си био један од најватренијих заговорника Зизијуласове теологије. Одакле, одједном, овакав став?

Зато што нисам ни сањао да ће неко злоупотребити тријадологију примата на категорији узрочности у самој еклисиологији. 

Што се тиче еволуције, искрено нисам ни желео да то разматрам из Зизјуласове теологије, све до одређеног тренутка. Потребно је било упознати се са природним наукама да би се добио правилан закључак.

Међутим, ова питања, како унутартројична тако и космолошка, заиста су дискутабилна и за већину неразумљива, да је сада потребно време и одлучност да се започну разговори о томе, а везано за проблематику целе фанарске делатности.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, Zoran Đurović рече

Има одлично место из Регуле св. Бенедикта Нурсијског, а што може лепо да дочара ово о чему говорим: "Dakle, kad netko primi ime opata mora svoje učenike dvostrukim naukom upravljati: to jest, sve dobro i sveto više djelima negoli riječima pokazivati; sposobnijim učenicima nek Božje zapovijedi izlaže riječima, a onima tvrđega srca i jednostavnijima božanske zapovijedi svojim djelima predočuje. Nek uvijek vlastitim primjerom pokazuje kako se ne smije činiti sve ono što svoje učenike poučava da valja izbjegavati. Inače bi mu se moglo dogoditi da, pošto je drugima propovijedao, sam bude odbačen, te bi mu Bog za grijehe njegove mogao reći: Što ti naviještaš naredbe moje, što mećeš u usta savez moj? Ti kome stega ne prija te riječi moje za leđa bacaš?: gledaš trun u oku brata svojega, a brvna u oku svome ne opažaš."

Nema sta, svetitelji kao po obicaju pravo u metu. :ok:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Интересантно је како Максим редовно спинује Иринеја и овде га представља као некога ко заговара раскол и то наводећи Василија Великог! Јер то је довољно па да се неуки читаоци, на које се он позива да просуде сами, поведу за младим и лепушкастим владиком. Његова уста су пуна мира. И то без икаквог стида говори човеку који је докторирао на св. Марку Ефеском! А ту је централно питање било мира и како се склапа унија и зашто раскол претрајава! 

Максим се обукао у француску собарицу па не одговара како се овај "мир" направио. Зашто раскол није престао, јер опет, већина Украјинаца су остали при МП. Није говорио ништа о начину примања украјинских расколника, него је само то окарактерисао са цариградским безакоњем, коме ови прибегавају зарад "виших интереса"! Сигуран сам да ни сами цариграђани не би били задовољни оваквом апологијом. Заборавља Максим шта вели, аутор кога радо цитира, св. Григорије Богослов: Није исто напасати волове и људе. Он очигледно мисли да смо ми волови, па да не капирамо шта он ради и говори.     

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У понедељак четврти по Пасхи Господњој, 20. маја 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, јереј Александар Мирковић, ђакон Горан Анђелковић, и ђакон Александар Ђорђевић.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Наша света Црква данас обележава и празник чудесног јављања Часнога Крста у Јерусалиму, када се у девет сати ујутру, за време цара Констанса, појавио Крст Господњи “светлији од Сунца и краснији од најлепше дуге”. Јеванђеље по Јовану Богослову нам доноси данас причу о страдању Господа Христа и Његовом Распећу на Голготи. Преосвећени Владика се обратио народу следећим речима: “Црква данас слави појаву Часнога Крста у Јерусалиму, за време Констанса, сина Цара Константина. Како каже житије, та појава појавила се од Голготе па до Маслинске горе, на другој страни Јерусалима. Та појава је била јасна и чудесна да су многи људи, видевши појаву часнога Крста, поверовали у Христа. Чак и многи јеретици су се вратили у православље. Шта нам ово говори? Да је вера хришћанска не у људском умовању, већ у сили Божијој, и да се пројављује кроз разна чуда која је Господ чинио и дан данас чини. Данас смо чули једно потресно јеванђеље, које нам говори како су се првосвештеници са јеврејским народом договорили да убију Христа. Одвели су га код Пилата и рекли су му: “Распни га”. Пилату савест проговара, и пита: “А какво је зло учинио да буде разапет?”. Човеков ум када се одвоји од Бога, његов ум заиста не може ништа добро да мисли. Само смишља зло. И онда човек иде из зла у зло. Замислите род људски како злом узвраћа Спаситељу Који је дошао у овај свет, живео, страдао и Васкрсао, Који је дошао у овај свет да васкрсава мртве, Који је дошао да слепима враћа вид, одузетима да да снагу да ходају, болеснима да дарује здравље”.
      Преосвећени је у наставку говорио о људском злу: “Када човек себе претвори у зло он ништа не види. Ево сведочи нам ово да нису Христа видели, да нису видели Његова чудеса, они виде само зло. Јуче смо прославили један диван догађај када је Господ исцелио једног болесника, који је тридесет и осам година провео у бањи одузет. Како описује јучерашње Јеванђеље, анђео Господњи је једном годишње силазио у бању, и узбуркивао воду, и који је први дошао ма од какве болести да је боловао, оздрављао би. Овде код овог болесника видимо истрајност, смирење, да је он и ту болест примио као дар Божији. Чекао је он, Онога Који једини може да га оздрави, а то је Богочовек Христос, а Он долази и пита га: “Хоћеш ли да будеш здрав?”. Овај не куди на своју болест, него говори: “Господе, немам човека да ме доведе до бање”. А Господ му каже: “Узми тај свој одар и иди дома”. Неблагодарност може да одведе далеко човека. Човек који не уме да благодари, тај човек не зна да се моли. Човек који не уме да благодари његова вера није исправна, он се вером само користи, као што поједини уместо да служе цркви они се служе црквом, а то је страшно. Господ је дошао и ради нашег спасења пролио крв. Ми смо се његовом раном исцелили. Све док човек не стави Богочовека уз себе, уз свој живот, у свој космос, он не може да осети присуство Бога. Када човек стави свој живот уз Бога, уз себе, онда човек заиста схвата да је Господ Христос једино дрво живота, једина наша храна, једино наше пиће којим се ми спасавамо, а то је причешће. Свака друга храна није права храна. Она је само замена за ону праву храну, и зато је Господ рекао: “Ко не једе Тело Моје и не пије Крв Моју нема живота у себи”.
      На крају беседе Преосвећени је истакао: “Браћо и сестре запитајмо се да нисмо и ми на оној страни првосвештеника јеврејских који су тражили Христа да погубе, или смо на оној страни на којој је Христос Богочовек Који је дошао да спасе. Спашће нас ако и ми пожелимо да нас спасе. Али то није она пука жеља да ето желимо да се нешто догоди... То је она жеља која гори за спасење, и из те жеље произилази и труд и подвиг и молитва, и све произилази из те жеље, а ако тој жељи додамо и вољу, па спашће нас Господ, под условом да верујемо да Спаситељ постоји. Бог вас благословио”.

      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      На дан молитвеног сећања на догађај Преноса нетљених моштију Светог оца нашег Саве из Великог Трнова у милешевску обитељ, 19. маја 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у Спасовој цркви манастира Милешеве.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Саслуживали су архимандрит Леонтије, секретар Митрополије црногорско-приморске јереј Игор Балабан и протођакон Никола Перковић. За певницом су одговарале милешевске сестре и деца основних школа др Драган Херцог и Миодраг Матић из Београда.
      Након заамвоне молитве Преосвећени Владика је освештао славско жито и славски колач и поучио сабрани народ: – Живећи Васкрсењем Христовим, и данас славимо спомен на Христу сличнога, Његовог угодника, Светога Саву. Ми прослављамо све што је везано за његов живот. Данас славимо његов долазак из Трнова на овај простор, на ово место, у Милешеву, не место где је он дуго почивао. Њега је Бог дао нашем народу и целој Цркви Христовој да увек буде у њој присутан и да својим присуством чини да Бог кроз њега дејствује. И они који су долазили овде, долазили су код светитеља, а тако су и Богу прилазили, и са Богом општили, и Бог им је био свима учитељ и исцелитељ. Истина је, тело Светог Саве је спаљено али он је осветио просторе којима је пролазио. Он је осветио ово место својим боравком овде. Остала је његова сила, благослов Божији је остао, тако да они који са вером овде приступају, добијају дарове Божије молитвама Светог Саве. Тако се и ми обратимо Богу, да Бог његовим молитвама излије своју благодат и своја добра непрестано да нам даје.

      Извор: Епархија милешевска
    • Од Логос,
      Четврте недеље по празнику Васкрсења Господњег, Недеље раслабљеног, Његово Преосвештенство Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан и Епископ ваљевски Г. Милутин служили су Свету Архијерејску Литургију у саборном храму у Ваљеву, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва епархија којима управљају. 
       

      Овом приликом у чин јеромонаха рукоположен је сабрат манастира Лелић, преподобни јерођакон Герасим (Девић). „Свето јеванђеље нас причом о раслабљеном из историјских догађаја уводи у духовне и бања Витезда постаје центар света, велика крстионица кроз коју ћемо ми људи жртвом „јагњета“ заједно са Њим умрети за „старог човека“, а васкрснути обновљеном природом „новог човека“, поука је Епископа Силуана утемељена на добро познатом јеванђељском одломку. Као и приликом сваког богослужења у Ваљевској епархији, Владика Силуан изразио је неизмерну радост што је поново са верним народом у крају у ком је духовно поникао, замонашио се и рукоположио, стасавајући поред свог и духовног оца овдашњих верних Епископа Милутина. Епископ Милутин заблагодарио је Епископу Силуану на служењу Свете Литургије и упутио духовне поуке свима који су у њој учествовали. 
      Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      Одбор за просвету и културу Епархије браничевске је и ове школске 2018/2019. године, по једанаести пут, организовао и реализовао циклус такмичења у познавању Православног катихизиса за ученике седмог и осмог разреда основне школе.
       
      Због великог интересовања ученика, и ове школске године најпре су реализована школска такмичења, или по процени својих вероучитеља у школама где није одржано школско такмичење, након којих су пласирани ученици узели учешће у следећем, општинском, нивоу такмичења. Општинска такмичења су реализована следећим редоследом:
      у недељу, 24. фебруара, у ОШ „Бранко Радичевић“, Седларе;
      у недељу, 17. марта, у ОШ „Свети Сава“, Велика Плана;
      у недељу, 7. априла, у ОШ „Радоје Домановић“, Параћин;
      у недељу, 5. маја, у ОШ „Стеван Синђелић“, Велики Поповић;
      у недељу, 5. маја, у ОШ „Вожд Карађорђе“, Мало Орашје;
      у суботу, 11. маја, у ОШ „Вук Караџић“, Мајиловац;
      у суботу, 11. маја, у ОШ „Мирослав Букумировић-Букум“, Шетоње; и
      у суботу, 11. маја, у Образованом центру „Ecclesia Viminaciensis“, Пожаревцу.

      Такмичења су реализована у оним школама чији су директори показали посебну жељу да буду наши домаћини, што је допринело радосној атмосфери која већ дуги низ година краси ова такмичења. У знак захвалности, показаној љубави и гостопримству, ђакон Горан Илић је у име Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, а преко вероучитеља који раде у горе поменутим школама, уручио пригодне захвалнице Одбора за успешно остварену сарадњу.

      Пласирани ученици ових локалних такмичења (општинско такмичење, међуопштинско такмичење) су се даље припремали за учествовање у следећем и крајњем нивоу такмичења, који је и највиши ранг такмичења у овој области, Епархијском такмичењу. Епархијско такмичење се традиционално одржава у периоду после Васкрса. У циљу прослављања најрадоснијег празника, празника над празницима Цркве, окупили би се ученици из свих делова Епархије првенствено због пројаве јединства Цркве Христове. Црква није једна обична институција, него нас она преводи из смрти у живот. То за многе звучи врло прозаично, зато што су хришћани заборавили проблем смрти, а то је био кључни проблем. Отуда је и централни догађај наше вере васкрсење Христово из мртвих, што значи победа живота над смрћу, уништење смрти. Дух Свети гради литургијску заједницу многих у Христу, тј. гради Цркву, показујући ту заједницу као Тело Христово, као тог и истог Христа који је глава многих. Господ Христос нас приводи Богу Оцу, као и целокупну творевину у Литургији и кроз Литургију и на овај начин нас ослобађа од смрти. Истовремено ми кроз Литургију благодаримо Богу на свему ономе што је учинио и што ће још учинити за нас и наше спасење. Литургија, наиме, јесте Благодарност Богу (Евхаристија). Литургијски благодаримо Богу и Оцу што нас је из превелике љубави створио из не-бића у биће, и што нам је послао Сина свога у обличју Богочовека Исуса Христа да у њему, посредством Светога Духа, будемо причасници будућег вечног божанственог живота. Црква је заједница, која пројављује један есхатолошки начин живота, једну есхатолошку стварност. Управо у Цркви, овој деци гладној знања даје се једина истинита храна и пиће која их не претвара у пропадљиво тело, као што то бива узимањем обичне хране, него се сама Црква — заједница свих људи, жена и деце, дакле свих светих, претвара у Тело и Крв Христову. Зато нам и говори апостол Павле: „Ви сте Тело Христово и удови међу собом!“ (1Кор 12, 27). Деца желе да са Христом и она порасту и новим постану, управо тамо где се Христос даје у божанској Евхаристији, у којој постају заједница Тела и Крви Христове. Литургијско сабрање верног народа око Епископа бива свагда у Христу и зато Свето Причешће открива и пројављује тајну Цркве као Тела Христовог. Свето Причешће је увек Тело Живог и Васкрслог Господа Исуса Христа, јер је Он, Христос, један — хлеб живота и зато смо ми многи једно тело, јер се сви од тог једног Тела причешћујемо.

      У недељу, 12. маја 2019. године, Црквена општина Јасенак у Смедереву била је домаћин једанаестог епархијског такмичења у познавању Православног катихизиса за ученике VII и VIII разреда.
      Окупљање је започело Литургијом у Цркви, са пласираним ученицима и родитељима по местима, а након Литургије кренули смо ка јасеначкој Цркви. Литургија је у Цркви Св. великомученика Георгија, Јасенак (Смедерево) почела у 9:00 сати. Литургијом је началствовао протонамесник Мирослав Дишић, а саслуживали јереј Ненад Пуцар (председник црквене општине Јасенак) и јереј Војислав Лукић (старешина храма). Поред ученика домаћина, вероучитеља и верног народа, били су сабрани и ученици, вероучитељи, координатори, ђакони и свештеници из и читаве наше Епархије, те је и на тај начин указано да је разлог нашег окупљања љубав према Христу и другом човеку, а не такмичење против другог. Сваком Литургијом у дан недељни, празнујемо Васкрсење Христово из мртвих. То није пуко сећање на догађај који је прошао. У Литургији се сусрећемо са васкрслим Христом, као што нам о томе сведоче апостоли и први хришћани (Јн 20, 19; Лк 24, 30-36). Начелник Цркве и служитељ Литургије, заправо је сам Христос. Учествујући у Литургији ми такође исповедамо и предокушамо опште васкрсење и будуће Царство Божје.

      Евхаристијско дружење је настављено у црквеној сали. Љубављу и гостопримством свих свештеника, као и ђакона Игора Димитријевића, постављена је трпеза (донатор ручка је био Горан Миленковић са породицом из Смедерева) за присутне, коју су ученици искористили за упознавање и дружење.
      Такмичарски део је почео у 12:00 часова. На једанаестом епархијском такмичењу учествовало је укупно 66 учесника. Учествовало је 35 ученика седмог разреда и 31 ученик осмог разреда. Испред Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, ученицима су се обратили ђакони Томислав Пауновић и Горан Илић, који су их пред сам почетак такмичења охрабрили и дали потребне смернице за израду теста. Ученици су посебно били мотивисани за рад, јер су се осећали поносним што су учесници највишег нивоа такмичења, уз благослов нашег Владике, Епископа Господина Игнатија (Мидића).

      Такмичење у познавању Православног катихизиса се разликује од других такмичења, јер се не проверава познавање чињеница. Циљ је добијање увида у степен разумевања Православног катихизиса и да се истакну способношћу да прецизно и јасно изразе своје литургијско искуство, а својим одговорима и посвећеношћу покажу да садржаји Православног катихизиса за њих представљају и вербално одгонетање тајне живота. Ученици су са лакоћом урадили тест, па су свој урађен тест предали комисији за прегледање и пре предвиђеног времена. Посебно их је обрадовало то што су сви добили поклон књиге за учешће са потписом нашег Владике Игњатија, али су ипак с нестрпљењем ишчекивали коначне резултате и проглашење ученика са највећим бројем бодова оствареном на тесту.
      Након завршетка израде теста, комисија је приступила оцени и рангирању. За време рада комисије, уследило је дружење ученика и вероучитеља, а уприличен је за све присутне обилазак града Смедерева, Смедеревске тврђаве и Саборне Цркве Св. великомученика Георгија. Дружење је настављено у порти Саборне Цркве у Смедереву.
      По завршетку прегледања ученичких радова, ученици су се поново сабрали у Цркви Св. великомученика Георгија у Јасенку, како би чули резултате. Ђакон Томислав је похвалио све ученике за веома добар успех који су показали на тесту. Одбор је одлучио да награди првих десет ученика на ранг листи, како седмог тако и осмог разреда. Сви ученици су добили као награду по књигу, као знак љубави и сећања на ово дружење.
      Дружење је приведено крају око 16 часова. Остварен је основни циљ такмичења, а то је наше боље међусобно упознавање и практична примена свега онога чему су ђаци поучавани од својих вероучитеља – дружење, љубав, ишчекивање Господа.
      Надајући се доласку Царстава Божјег и победи над смрћу и вечном блаженом животу у Богу, Христос васкрсе!
       
      Извор: Саборност
       
       
       
       
    • Од Психула,
      ЛИТУРГИЈСКИ ЖИВОТ – СРЖ ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА
        Епископ Атанасије Јевтић
      ЛИТУРГИЈСКИ ЖИВОТ
      СРЖ ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА
       
      У текстовима Новог Завета, у текстовима Светих Отаца и у Литургијским текстовима до данас важећим у Православној Цркви скривено је присутно једно мистичко али реално поистовећење Литургије и Парохије. Наш назив „Парохија“, или „Парокија“ – грчки Παροικία – врло је карактеристичан и одаје древно црквено самосазнање о потпуној Цркви Божјој која привремено „борави“ (παρ-οικει) у дотичном месту у овом свету. То је бољи назив неголи назив „нурија“ (грчки – ενορία), који означава ограничену црквену јединицу, непотпуну и несамосталну, управо онакву каква je данас наша парохија, која је међутим оваква постала тек у III веку. Стара Црква је Парикијом називала месну, локалну Цркву, и то као потпуну и самосталну црквену заједницу, увек и обавезно са Епископом на челу, и увек једну и јединствену у дотичном месту. Када су у III веку настале парохије као данашње формације, тј. као делови једне локалне Цркве, оне су ипак и тада и све до данас остале онтолошки зависне од свога Епископа, од епископалне Цркве (због чега се отада само једна црквау дотичном месту назива саборна или катедрална црква), то јест парохије су остале зависне од Епископа и епископоцентричне организације Цркве, jep je Црква са Епископом на челу догматска и канонска, тј. стална и непроменљива структура Цркве Божје (док остале административне организације Цркве, као: архиепископска, митрополитска, патријарашка, аутокефална нису догматске структуре, нису онтолошке jep нису литургијске, и зато су променљиве структуре, и кроз историју Цркве су се мењале). Речено језиком савремених православних богослова, стара Парикија, тј. данашња Епископија (и тек онда унутар ње епископоцентрична, тј. битно од Епископа зависно организована парохија) јесте непроменљива, евхаристијска, литургијска структура Цркве, док су друге неевхаристијске структуре Цркве променљиве. Узгред речено, у овој еклисиолошкој тачки се и налази битна разлика између нас Православних и римокатолика у схватању Цркве, али то је питање за себе.
      У поменутим, дакле, текстовима, поистовећује се Литургија и Парохија = Епископска црквена заједница. Стога ћемо ми и на даље говорити пре свега о црквеној заједници на челу које стоји Епископ, што je у суштини догматски и исправно, jep je у крајњој линији на челу сваке парохије Епископ, без кога свештеник, парох, не може ни вршити свету Литургију (свештениково рукоположење од Епископа, освећење св. Престола од Епископа, антиминс потписан од Епископа, неопходно помињање Епископа на Литургији).
      Епископ је видљиви центар и глава Цркве на земљи, али Епископ у црквеној заједници окупљеној на светој Литургији, не Епископ изнад и изван своје локалне Цркве (као напр, само администратор, или као „власт“, или „правно лице“ итд.). Црква је заједница у Христу Бога и народа Божјег, и Света Литургија (λειτουργια од λειτος = народни /λεως, λαός = народ/ и έργον = дело, посао, акција) зато јесте општенародно, заједничко дело Божје у Христу, у којем се људски скуп (сабрање верних) трансформише у Цркву Божју. Сама реч Црква (Εκκλισηια) означава: од Бога сазвано сабрање верних и њихов одзив на тај Божји позив, одзив доласком на богозвани скуп око Христа, на Чијем месту и у Чијем обличју предстоји том скупу Епископ, као жива слика Христа (εις τόπον και τύπον Χρίστου, како je говорио Свети Игњатије Антиохијски). Нема зато Епископа изван црквене заједнице, а црквене заједнице нема изван свете Литургије као евхаристијског сабрања верних у Христу. Зато су Свети Апостоли и постављали Епископе као предстојатеље и главе помесних црквених заједница – локалних али потпуних Цркава Божјих -, чији je главни циљ био да народу предстоје и првослуже Богу (= богослуже, литургишу), на челу заједнице свих верних тога места, као што вели Апостол Павле у Посланици Јеврејима: „Јер се сваки Архијереј (= Епископ) за то поставља да приноси даре и жртве Богу“ (Јевр. 8, 3). Или како то каже древна молитва епископске хиротоније у Апостолском Предању Светог Иполита: „Срцезналче свих, Господе, дај овоме слуги Твоме којега си изабрао за епископовање да пасе стадо Твоје свето и да Ти првосвештенствује беспрекорно, и да Ти литургише ы Приноси Теби дарове свете Твоје Цркве…“ Према томе, Епископ тек као архијереј, као литург јесте предстојатељ и глава Цркве, глава пре свега у том смислу што као литург возглављује литургишућу Парикију, што началствује у служби (= Литургији) богослужеће, литургишуће молитвене заједнице, тј. Цркве. Све остале његове функције, дужности и права, сва власт и положај који има у Цркви, извиру и произлазе из овог његовог положаја и служења у светој Литургији усред народа Божјег. На овај начин долазимо до истине и факта откривања саме тајне Цркве на светој Литургији, у којој и KOJOM се открива и манифестује Црква у своме јединству као заједница народа Божијег у Христу, заједница верних као Тела Христовог, не апстрактног него стварног у светој Евхаристији, коју Дух Свети реализује преко Епископа око кога су окупљени верни. Ово откривење тајне Цркве на светој Литургији и јесте основна претпоставка сваког дела, и посла, и рада, и служења у Цркви. То je основна претпоставка, полазна база за сваку катихизацију, за целокупно парохијско поучавање у вери и изграђивање, за целокупни живот и рад. Тако Црква, као тајна Божја у Христу, јесте и извор и основа и крајњи циљ сваке катихизације. А Црква је пре свега Литургија, црквена заједница окупљена на Литургији са Епископом на челу и презвитерима и ђаконима око њега (макар и били подељени на парохије, али битно су неодељиви од Епископа).
      У Православној Цркви не постоји света тајна Евхаристије као „једна од седам тајана“ међу другим тајнама, него постоји света Евхаристија као Литургија, ко Божанствена Служба целе Цркве. Ово je врло важно нагласити, јер новије школско богословље то често заборавља, па смо и ми тако учили из наших школских упбеника. Али, Богу хвала, сам литургијски живот наше Цркве враћа нас на оно што Православље јесте и што је одувек било – на Свету Литургију као тајну саме Цркве, ко ja собом све обухвата, из које све извире, и у коју све увире. Света Евхаристија није само „једна тајна“ (макар се звала и „света тајна Причешћа“), него je она Литургија Цркве Христове, у којој се Црква као заједница верних идентификује са Црквом као Телом Христовим, Телом евхаристијским и еклисиолошким, које je увек само Једно – Тело Христа Богочовека.
      Ако бисмо као хришћани, и за себе и за друге људе у свету, хтели да најпростије идентификујемо Цркву Божју, да покажемо и манифестујемо и историји – hie et nunc (овде и сада) – сами идентитет Цркве као такве, онда то можемо учинити само указујући на свету Литургију, тј. на пројаву пуноће Цркве на њеном евхаристијском сабрању свих верних око свога Епископа ради савршавања свете Литургије. Јер, само биће и живот Цркве Божје пројављују се тек у целосном акту Литургије, у чину литургисања и служења живе Цркве Христове Богу Живом и Истинитом, силом и дејством и наиласком Светога Духа. Зато je, ето, литургијски живот Цркве извор, и центар, и срж свецелог живота Цркве, Епископије, Парохије.
      Стога није никакво чудо што, напр. Апостол Павле, потпуно идентификује сабрање верника ради савршавања свете
      Литургије са самом Црквом Божјом. Пише он напр. Коринћанима: „Цркви Божјој која обитава (или пребива, борави) у Коринту“, тј. пише правој и потпуној Цркви Бога Оца и Христа и Духа Светога која обитава у граду Коринту и пројављује се када се соберу сви верни на литургијско сабрање (којем сабрању и пише свети Апостол, јер зна да ћe његова Посланица управо на том сабрању бити прочитана, као што се и данас чита пред вернима на Св. Литургији). Другим речима, Апостол пишући Цркви пише уствари литургијском сабрању верних, литургијској заједници. То je први појам Цркве као сабрања и сабора верних. Тек другостепено може се схватити Црква као расејани верници у једном месту, или у свету, али и тада они као верници нису коначно расејани, него остају стално позвани и увек изнова позивани на Саборкоји се никад не разилази. Мада се и разилазе телима, они остају позвани и призвани у заједницу Тела Христовог, коју заједницу конкретно остварују и конкретно пројављују кад се у Литургији окупе и са Христом се и међусобно сједине на најтешњи начин. А када се после сваке Литургије разилазе, верни се опет и поново враћају ту, на сабор и сабрање = у Литургију, у заједницу којом Црква пројављује и одсликава себе као себе, као Цркву Божју, као предујам и предокушај и антиципацију Царства Божјег, као есхатолошку заједницу Народа Божјег у Христу, остваривану и пројављивану у свету благодаћу Господа Христа, љубављу Бога Оца и заједницом Духа Светога (ср. 2 Кор. 13,13 и Св. Литургија, возглас на почетку канона Евхаристије). Једном речју, Црква у Литургији оваплоћава себе као целу = католичанску Цркву Божју, као једно Тело једнога Свецелога Христа.
      Света Литургија, као литургишућа заједница верних који у Духу Светоме образују Тело Христово, мистириолошки садржи у себи и пројављује свецели Домострој Свете Тројице – телесну богочовечанску Христову Икономију спасења света, савршавану на делу, у пракси, jep je Литургија највеће дело Цркве. Литургија je саборна пракса Цркве, којом ми партиципирамо (приопштавамо се, причешћујемо, заједничаримо) у самом бићу Цркве као Тела и Пуноће Богочовека Христа. То je оно што Свети Апостол Павле хоће да каже кад говори да je Света Евхаристија „заједница“ – κοινωνία – Тела и Крви Хрисшове: Jep je Jeдan Хлеб – једно Тело смо многи, јер се сви од Једнога Хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). Или, како то вели Свети Златоуст: „Христос, дајући нам Своје тело, учинио je нас Својим телом“, тако да „сви смо постали Jeдan Христос, пошто смо Тело Његово“. Од ове свете литургијске тајне Цркве нема веће истине о самој Цркви, и стога из светог евхаристијског бића и живота Цркве извиру све њене тајне, све њене истине, све њене стварности, сва њена катихизација.
      Ова литургијска и еклисиолошка истина Цркве остварује се дејством Светога Духа, Кога литургијска, црквена заједница, на челу са својим Епископом и од њега постављеним свештеником, непрекидно молитвено Призива (отуда безусловна потреба ейиклезе, од почетка до краја Свете Литургије) да Он сиђе „на нас и на предлежеће Дарова“, да доласком Својим принети хлеб и вино претвори у Тело и Крв Христову, а нас све, „који се од Једнога Хлеба и Једне Чаше причешћујемо“, да сједини „у Једно Тело Христово“, у заједницу Једнога Духа Светога, на испуњење Царства Небескога (Св. Литургија Василијева и Златоустова).
      При нашем учешћу и причешћу у Светој Литургији не треба тај чин да сводимо само на мисао да je, сто, потребно да добијемо сваки у себе једну светињу, која схоластички може бити схваћена само као нека ствар за себе и по себи, као нека објективирана светост у честици хлеба претвореној чудесним начином у Тело Христово, и честици вина претвореној у Крв Христову, него литургијско партиципирање и причешће у Светој Евхаристији треба схватити као исшинску и живу заједницу севших у Једино Светоме Госиоду, као заједницу светих у Светим Тајнама и међусобно у Христу (дакле, не само као communio in sacris, него и као communio sanctorum), или укратко речено: као заједницу и заједничарење у једној и јединственој свеобухватној Тајни Христа (То μυστήριου του Χρίστου – Еф. 3,4; 5,32; Кол. 2, 2; 4, 3) која и јесте Црква, Црква као једно и јединствено евхаристијско и еклисиолошко Тело Богочовека Христа. Ово потпуно и свестрано заједничарење у Светој Литургији, нема сумње, кулминира у причешћу Телом и Крвљу Христовом, али то не треба издвајати само за себе, јер онда може бити речи и о причешћу изван Литургије, као код болесника, али онда то није Света Литургија Цркве. Причешће болесника, шта више, ни оно не може бити схваћено изванлитургијски, jep je то само пружена литургијска рука до болесника, као члана Цркве, који није у могућности да дође на литургијски скуп, или рука продужена до онога који je из благоразумног и благословеног разлога тренутно одсутан, као што то каже и сама црквена молитва. Међутим, и тај тренутно одсутни члан Цркве све време остаје позван и позиван за Трпезу Господњу, за Вечеру Царства Божјег, која се даје овде и сада на земљи, у заједници деце Божије, a представља сакраментално предокушање, литургијско у тајни остварење есхатолошке пуноће оне Вечере Господње у Царству Небеском, у Невечерњем Дану Царства Христовог, која ће уствари бити вечна Евхаристија. О томе нам тако јасно говори Свето Еванђеље. Довољно je да се само присетимо еванђелске приче о свадби царевог Сина, о вечери коју је приредио Богати Човек и на коју он позива званице своје, a такође и приче о сабирању риба мрежом, као и других сличних еванђелских прича, – па да схватимо колико све ове Спаситељеве приче садрже у себи једну евхаристијску, литургијску позадину, а зато се само у контексту Цркве као Литургије Божје могу правилно схватити и тумачити.
      Узмимо, само за пример, још неке новозаветне текстове да бисмо видели колико су они тек у литургијској позадини и реалности Цркве као заједнице појмљиви и схватљиви. Дивна химна Светог Апостола Павла у 13. глави 1. Коринћанима сматра се као врхунски текст Хришћанства, ненадмашно сведочанство о моралној и духовној узвишености Хришћанства. Међутим, та химна љубави налази се и схвата се само унутар евхаристијског контекста те Павлове посланице, jep Свети Апостол од 10. до 14. главе континуирано говори Коринћанима о њиховом окупљању и учешћу у Светој Литургији и о проблемима везаним за те евхаристијске скупове. Препорука за узвишени пут љубави (у 13. глави) само je претпоставка да Коринћани могу без духовне штете, тј. истински и спасоносно, учествовати у литургијској заједници целе Цркве Коринтске. Читајте под овим светлом поменуте главе у 1. Коринћанима и видећете да су сви проблеми и настајали и решавани у склопу молитвеног литургијског сабрања, у склопу Свете Литургије Цркве. Зато Апостол и упућује Коринћане на све оно што je потребно да се оствари права заједница Тела Христовог, које je Црква. Овде, дакле, опет долазимо до констатације да постоји стварно идентификација Литургије и литургијског сабрања верних, тј. идентичност Литургије са самом Црквом као Телом Христовим, као заједницом Јединородног Сина Божјег међу многом браћом Његовом (Рм. 8,28-32).
      Из овога изводимо закључак да je литургијско сабрање верних прва и основна претпоставка Свете Литургије и свега онога што се на њој збива и чини, па према томе и катихизације. Зато и постоји изричита одредба у Православној Цркви, писана или неписана, али свима позната као неприкосновени литургијски закон, да (када je) сам свештеник не сме и не може да служи Свету Литургију. То добро знају чак и усамљени монаси пустињаци и тога се строго држе. Свештеник не може да служи Литургију ако нема тела верних око себе, ако нема заједницу народа Божјег, јер je Литургија опште, народно дело Божје, јер je, једном речју, Литургија црквени акт, саборно дело, а не приватна или лична ствар свештеника или појединца.
      Света Литургија je, дакле, по својој природи заједница и ствара заједницу. Стога je, пре свега, потребно наше освешћење и осазнавање црквености, саборности, заједничности Свете Литургије, наше враћање на то сазнање, које je толико присутно у самој Светој Литургији наше Цркве, то јест сазнање да je Литургија истоветна са црквеном заједницом у њеном акту савршавања тајне Евхаристије, на којој се Син Божји приноси за живот света и тако остварује наше спасење у Једном Телу Своме, у једној Заједници Светога Духа, на славу Бога Оца.
      Света Евхаристија je есхатолошко пројављивање Цркве овде и сада, у њој се збива и остварује за нас продор у свет и време оног Есхатона, онога Последњег у нашој вери што je Бог обећао и што даје онима који Га љубе, а што нам је припремљено и резервисано за сву вечност. Она је тајна Сина Љубљенога и нашег богооблагодаћења у Љубљеноме, она је Богочовечанска Тајна сједињења и јединства Бога и човека у Једиоме Христу, у јединству Њега као Главе и Тела, које је Црква Његова.
      У Светој Литургији нам се открива и даје Небеска Литургија, како би рекао Владика Николај, а она и јесте садржај наше вечности у Христу, у вечном Царству Свете Тројице. То je оно еванђелско слетање Орлова са свих страна на „тело“ (πτώμα – Мт. 24, 28), на жртву Јагњета Божјег, то јест сабирање и окупљање све деце Божје расејане по свету, сабирање на Вечеру Богатога Цара и на Свадбу Царевог Сина, на Брак Христа и Цркве. То нам, ето, откривају новозаветни и светоотачки и литургијски текстови. Интересантно je пак да у свима њима нигде нема дефиниције Свете Литургије. Постоји само једна снажна реалистичка слика – Црква као Тело Христово, а то опет указује на то да су Црква и њена Литургија реалности које се уналред предостављају као дате чак и за само Еванђеље, за само Свето Писмо и за све остале догматске и моралне истине и учења наше вере. Црква и њена Литургија то je простор и атмосфера у којој свака истина и факт наше вере и живота живи и дише и постоји нормално и спасоносно за нас. Зато је сасвим у праву био велики православии богослов, Алексеј Хомјаков, када je рекао да Православну Цркву разуме само онај ко разуме и схвата њену Литургију. Јер стварно, Православна Црква само на Литургији потпуно манифестује и идентификује себе као Цркву Бога Живога, као Дом Очев, Тело Христово, Обиталиште Духа Светога.
      И ето, та једна и јединствена тајна Христова, Богу хвала, и до данас живи и постоји у Православној Цркви као основна реалност нашег хришћанског бића и живота. Moja je молба: да то не смемо заборавити.Сазнајмо најпре сами шта je то Литургија, а не игнорантски да се усуђујемо да дигнемо дрску руку да нешто реформишемо у Литургији. Сви евентуални успеси добијени од тих реформи, биће само краткотрајни, ефемерни „блицеви“, а онда ћемо убрзо чупати косу своју шта смо урадили и како тек треба исправљати грешке тог реформаторства. (Слично чине западни хришћани, пре и после Ватиканског концила, али je сада тешко једном изгубљену равнотежу васпоставити).
      Није узалуд Православна Црква била и остала традиционално литургијска Црква, Црква, пре свега, у служби и служењу Богу, у богослужењу, из којег онда извире свака друга њена делатност и активност. Кад су једног православног руског епископа, у ситуацији изразито тешкој за Руску Цркву, питали западни хришћани: Шта ви као православии хришћани радите и какву мисију у свету вршите? – он je на то одговорио: „Ми служимо Литургију“. Сигурно да западни хришћани нису из тог његовог одговора много схватили, али је овај православии владика сасвим правилно одговорио. Јер то је једино оно што као православии можемо данас у свакој ситуацији да радимо и да останемо верни себи, верни Христу, верни Богу. Све друго што радимо, ако не извире из тога, можда је боље да и не радимо, јер после ћe требати join и да поправљамо оно што је нелитургијски урађено, јер је неспасоносно.
      Светих Дванаест Апостола, после силаска Духа Светога на њих у дан Педесетнице, одмах су се почели сабираши заједно, на „једно исто место“, на молитву и на „ломљење хлеба“ по домовима, то јест на Свету Литургију. Из тога су онда исходили и на то се увек поново враћали. Тако се кроз њих Хришћанство јавило свету у историји као заједница, као Црква богопозваних људи на спасење у Христу. У име те заједнице у Христу они су иступали као сведоци и проповедници Христа, Спаситеља света. Тако су они, са верницима око себе, представљали есхатолошку заједницу народа Божјег у историји, и онда су људима и народима проповедали Еванђеље Христово и крштавали их унутар те заједнице и за ту заједницу Цркве.
      Наравно, нису сви који су ступали у заједницу Цркве били идеални хришћани; знамо да je и прва Црква имала своје проблеме, свађе и сукобе, на пример: још у Јерусалиму, у Коринту, у Галатији. Али, проблем није у томе да ли je било или није било проблема у првој Цркви, него je главно да су сви проблеми првих хришћана постављани и решавани унутар молитвене заједнице, и то окупљене заједно на Литургији, јер од тог саборног решавања и зависило je да ли ћe неки хришћанин моћи и даље да учествује у литургијском сабрању свих верних, или ће бити одвојен и искључен, чиме ћe уствари бити искључен из Цркве. Једном речју, припадност Цркви означавала je у старој Цркви учешће у Светој Литургији.
      Пренето на данашњу ситуацију ово значи: све што радимо за наше вернике чак и за оне који још не верују и не припадају Цркви, треба да радимо не просто зато да их „придобијемо“, него зато да их повежемо са Црквом, да их укључимо у Свету Литургију. Свака наша друга делатност да буде усмерена ка једном циљу: ка живом и активном учествовању у Службы Божјој са браћом својом, учешћу и причешћу у Вечери Господњој, јер без тога нема припадности Цркви и нема живота вечног. Наш прости народ то добро oceћa и зна, па зато и каже за некога: тај и тај није хришћанин, потурчио се, јер никад није ишао у цркву, није се причестио; није, дакле, учествовао у Светој Литургији. То je, дакле, и за наш народ последња провера да ли смо хришћани. Нека тај наш прости народ и не долази редовно у цркву и на Свету Литургију, али својим доласком уз Пост и на Празнике – да присуствује и учествује на Служби Божјој и да се причести, он тиме показује да није изгубио правилно сазнање да je само учешће и причешће у Литургији стварни знак и доказ припадности Цркви Божјој.
      Рекао бих овде са смелошћу да се не слажем са мишљењем да наш пастирски покрет треба да je од Цркве ка свету, ка људима, породици, друштву итд. Напротив, покрет треба да je обратан: од људи и света ка Цркви, ка учешћу у Светој и Божанској Литургији. Томе служе све друге радње и делатности Цркве, све њене свете Тајне. Јер, најважнији акти Цркве, као што су: поучавање у вери и примање у Цркву кроз Крштење, затим Миропомазање, Рукоположена, Брак, Монашење, Покајање и Исповест, и уопште сви друга свети чинови, свете Taj не и молитвословија, све je то окренуто ка довођењу људи у заједницу Цркве и увођењу у Свету Литургију – ради крајњег и потпуног сједињења са Христом. Слободно можемо рећи, да су све свете Тајне и свештенодејства уствари подређени Светој Литургаји, а да она није подређена ничему другоме. Јер она je врхунац и круна свих светих Taj ни, како нам о томе недвосмислено сведоче и Свети Оци, највећи литургичари и литургиолози Цркве, а сведочи нам и сав богослужбени поредак и устав – типик – наше Православие Цркве. Погледајмо то мало изближе.
      Сва катихизација древне Цркве била je уствари мистагогија, тајноводство ка крштењу, а само свето Крштење претходило је Светој Литургаји да би новокрштени онда могао да учествује у литургијском општењу и причешћу са вернима. Свето Крштење je као чин то и данас остало у нашој светој Цркви. Сетимо се шта говори свештеник у молитвама када дете, или данас када опет и све више одрасле младиће и девојке крштава: „Господе, учини га чланом Твоје свете Цркве; назидај га на темељу Апостола и Пророка; учини га срасленим удом Христа Твога; дај му печат дара Светога Духа Твога, и приведи га причешћу светог Тела и Крви Христа Твога“. То јест молимо се да Господ новокрштеног учини заједничарем у Христу и Телу Његовом, телу црквеном и телу евхаристијском, које је једно и исто, jep je једно Тело Христово, а не више н“их, као што о томе богомудро говори Николај Кавасила. Истина, Светим Крштењем се већ ступа у Цркву, али се ступа да би се остало и живело у заједници и јединству са Христом и Телом Његовим. Пуноћа пак ове заједнице остварује се учешћем и причешћем у Светој Литургији верних.
      Исто je тако и са светом тајном Миропомазања: новокрштеноме, или ономе који приступа Православној Цркви из неке секте или јереси, даје се печат дара Духа Светога да би тако запечаћен могао постати удеоник Трпезе Господње – Хлеба живота и бесмртности, који се даје само у Православној Цркви. И свето Миропомазање, као и свето Крштење, вршени су у старој Цркви пред Свету Литургију, да би новозапечаћени план могао затим приступити Чаши новог живота као једином извору нетрулежности за трошно људско биће.
      Такав je исти случај и са осталим светим тајнама Цркве: све су оне вршене, а и данас тај принцип у суштини остаје исти, испред Св. Литургије да би њихови примаоци могли узети затим удела у Литургијској заједници и евхаристијском општењу са осталим вернима. Узмимо на пример свету тајну Покајања и Исповести. Према древној молитви, која се и данас чита при Исповести (а не она новија молитва Петра Могиле, тзв. „разрешна“, састављена под латинским утицајем), каже се: „Господе Боже наш, спасење слугу Твојих, Милостиви и Добри и Дуготрпељиви… помилуј овог слугу Твог, опраштајући му сваки грех, вољни и невољни, примири га и пpucajедини светој Цркви Твојој у Христу Исусу Господу нашем“. Ово јасно показује да тајна Исповести и опраштања грехова јесте најтешње спојена са учешћем у Литургији као заједничарењем са осталим вернима, од којих се грешник својим гресима био отуђио. Јер грех према Богу је истовремено и грех према телу Цркве, према заједници браће своје. Стога и данас Покајање и Исповест претходе светом причешћу на Литургији.
      Што се пак тиче свете тајне Свештенсшва, она je и данас неодељиво спојена са Светом Литургијом, на којој се једино и рукополаже свештеник или епископ, јер се новохиротонисани дотадашњи лаик (= члан лаоса, тј. народа Божјег) оставља унушар живе црквене заједнице да за њу и испред ње приноси Богу молитве и мољења и дарове свете Цркве Божје. (Ср. „за грехе наше и за народна незнања“). Свештенство je стога незамисливо изван Литургије, отуда и нема ниједног ваљаног рукоположења ван Литургије. Преко тајне Свештенства управо се и преноси оно апостолско-епископско-свештеничко сабирање и центрирање читаве Цркве око светог престола Божјег – на Жртвеник Јагњетов. Само зато што епископ и свештеник треба да предводи народ Божји и да унушар њега и за њега савршава Свету Литургију, зато и не може бити рукоположен ван Свете Литургије, него само усред молитвеног сабрања верних, то јест усред литургијске заједнице за коју се он и рукополаже. Ово исто важи и за све остале Црквене клирике, али нарочито за епископе и свештенике који не могу бити бити хиротонисани без назначења одређене парохије – а то значи без верника датога краја – и без назначења одређеног храма у коме ћe служити. Што Православна Црква никада није одвојила чин хиротоније од Свете Литургије, то већ само по себи много говори. Ако, пак, хиротонија даје аутоматски власт проповедања Речи Божије и катихизације, онда то такође значи да je и катихизација неодвојива од Свете Литургије као свога извора и центра, и као свог циља.
      Слично је такође и са светом тајном Брака, ко ja се у старој Цркви савршавала унутар Свете Литургије (најчешће на Малом Входу), као што то и данас видимо, макар и само у траговима, у самом чину венчања (ввдети и рад о. Јована Мејендорфа „Брак и Евхаристија“). У неким Православним Црквама обнавља се та стара пракса укључења чина венчања у почетак Свете Литургије, па се онда даље за новобрачнике чита свадбени Апостол и Јеванђеље, затим се додају и посебне јектеније, и на крају се они причешћују из заједничког са свима осталима светог Путира. Исто ово треба рећи и за посебне свете Тајне, као што je и чин Монашења, водоосвећења, поготову освећења Светога Престола. И оне су такође по православном предању укључене у Свету Литургију.
      Новији Свети Отац Цркве Православие, Свети Григорије Палама, унео je и укључио je у само епископско Исповедање вере ову вековну православну истину и праксу: исповедање да je Света Литургија срж и синтеза и круна свих осталих светих Тајни и богослужби: „Примамо, вели он у свом Исповедању вере, св. црквена предања, писана и неписана, и пре свих најтајанственију и најсветију Службу и Причешће и Сабрање (= Литургију), од које и свим осталим службама долази савршенство, у којој (Служби), у спомен Онога који je Себе неунижујуће понизив и тело узео и ради нас пострадао, по богореченој заповести Његовој и самодејству (Његовом), бивају свештенодејствовани и обожени најбожанскији Дарови, Хлеб и Чаша, и где се савршава само оно и живоначално Тело и Крв, и дарује се неизрециво причешћивање и општење са Исусом онима који чисто приступају“.
      Зато, дакле, сав остали богослужбени и светотајински живот наше парохије трега да је одређен Светој Литургији, да ка њој води и у њу уводи вернике, jep je то тако и по црквеном предању и типику и по догматском и богословском смислу свом установлено од Светих Апостола и Отаца. Зато je и установлена једна и једина, општа и заједничка за све, Света Литургија. Нема посебних ни привашних Литургија, као што нема ни посебних погребних, пасхалних, посних или радосних Литургија (Пређеосвећена Служба je уствари само свечан великопосни начин причешћа верних, али то није потпуна Литургија). Литургија je једна и једина, зато je њен централни део – од Великог Входа до Причешћа – увек исти и непроменљив, увек крсноваскрсна заједница Смрти и Васкрсења Господњег, литургијско обзнањивање Смрти и Васкрсења Његовог докле не дође (ср. 1. Кор. 11,23-26).
      Зато je свака Света Литургија Пасха Госиодња, којом се обухвата и сједињује све што je на небу и на земљи, сва бића и сви људи, све време и сва вечност. И не само формално обухвата, него je Света Литургија у сржи својој раскриће есхатолошке пуноће тог јединства свих и свега у Христу; она је истински предокушај и антиципација онога што ћe нам се дати у Царству Христовом непосрсдније и потпуније („истјеје“ – εκτυπωτερον, како каже молитва после Светог Причешћа).
      Зато наш први и основни пастирски и катихетски задатак треба да је катихизирање за Литургију, за Цркву, за црквену евхаристијску заједницу, да у њој учествују наши верници, jep ту онда они добијају највећу могућу науку, на делу и у пракси, самом партиципацијом, опитну науку шта je то вера наша и шта има Црква да нама људима даде. Наше катихизирање ћe их катихизирати и изграђивати, дајући им сазнање и осећање, то јест стварни доживљај и духовно искуство превладавања и превазилажења греха и смрти. Јер Света Литургија представља објављивање и оваплоћивање Христове победе над грехом, смрћу и ђаволом, и наше партиципирање у тој победи. Литургија je превазилажење и нревладавање светске греховне раздељености и разбијености, наше људске отуђености од Бога и међусобно, она je у Христу васпостављање оног првобитног богоцентричног јединства света и рода људског, као једне заједнице у једном Дому Божијем.
      Живећи у свету и друштву, разбијеном и разједињеном људским грехом и демонским злом и поробљеном доминацијом смрти, ми људи осећамо да смо немоћни да ту разједињеност и ту доминацију зла и смрти надвладавамо, ни у себи ни међу нама. Али, зато, долазећи на Свету Литургију и учествујући у њеној богочовечанској драми Христове Смрти и Васкрсења, причешћујући се Христовом победом над смрћу и даром живота вечног, ми у Литургији сазнајемо и доживљавамо да овај и овакав свет и живот имају свог Спаситеља и своје истинско спасење, јер нам Света Литургија даје стварни предукус и предокушај, антиципацију те Христове божанске победе, победе над грехом и трулежношћу, над злом и смрћу, над демонским отуђењем и разједињеношћу нашом, и са Богом и међусобно. Тајну истинског спасена и исцељења света и све твари а пре свега човека и рода људског, целокупне природе људске у Христу Богочовеку, ми верни можемо да сведочимо и себи и другима у свету, да сведочимо да je „вера наша ова победа која побеђује свет“ и „ко је онај који свет побеђује, осим онога ко верује да је Исус Син Божији“. Ово je Исус Христос, Који дође водом, Крвљу и Духом; и Дух Свети је Онај Који сведочи, jep je Дух Истина“ (1. Јован. 5, 4-6). Истина, излазећи из Свете Литургије поново у свет, ми знамо да нас у свету поново очекује борба са грехом и злом, са властима и силама и духовима злобе поднебеске, како вели Свети Апостол, али ми добро знамо да je Христом светско зло у корену своме побеђено и сасечено и да је спасење свету и људима обезбеђено, само ако људи хоће Христу веровати за живот вечни, и ако вером и покајањем за Њим хоће поћи. Света Литургија Цркве, стога, није коначна и крајња, завршна победа над свим злом и смрћу у свету, јер када би то било онда би се историја већ завршила, дошла би одмах Парусија (Други долазак Христов) и Последњи суд. Литургија je, међутим, ипак стварни предокушај и предујам и залог крајње победе Христове и наше над злом и смрћу, над свим разједињујућим и разорним силама зла у свету, и ми, излазећи из Свете Литургије у свет, који још у злу лежи, сведоци смо и проповедници те победе Христове и наше у Њему. Ми се враћамо у свет који у злу лежи, ал и само зато да бисмо опет и поново из света вратили и стално враћали у Свету Литургију као залог и гарантију коначне победе Божије над сатаном, победе живота над смрћу, јединства над разједињеношћу, љубави над мржњом, светлости над тамом, истине над лажју. Враћајући се из света, упрљани као људи светским злом и грехом и страстима, ми осећамо и знамо да je само Јагње Божије Оно које узима на себе грехе света, и зато к Њему приступамо и пред Њега полажемо све грехе своје, све смрти, сва страдања, да их Он Крвљу Својом опере и очисти и да нам дарује, у литургијском општењу ?a Coбом, предокушај тајне Царства Свога, Он – Једини Севши и Једино Освећење наше, једини Спаситељ и једино Спасење наше, једини Победитељ греха и смрти и Дародавац живота и бесмртности. „Јер тако заволе Бог свет да je и Сина Свога Јединороднога дао, да свак који Га верује не погине, него да има живот вечни“.
      Излазећи са Свете Литургије ми се враћамо нашем свакодневном животу и раду, али je наш хришћански позив и задатак да сав наш остали, ванлитургијски живот учинимо пројекцијом онога што смо у Светој Литургији видели, доживели, опипали и окусили. То ћe онда бити наша права и истинска правослана катихизација, сведочење о виђеноме и доживљеноме и окушаноме. „Окусите и видите како je благ Господ“ – то је стални литургијски и, ја бих рекао, катихетски позив и призив Цркве свету и људима око нас. Ништа веће и важније ми људима око нас не можемо рећи и посведочити него оно о чему нам Света Литургија опитно сведочи: „Видесмо Светлост Истиниту, примисмо Духа Небескога“. Видесмо и окусисмо светлост Христове коначне победе над злом и смрћу, примисмо и доживесмо Духа Светога Утешитеља, Који нам ту Христову победу у Св. Литургији остварује и актуализује, сада и овде, у овом историјском моменту и на овом географском простору где живимо. Зато Света Литургија, од почетка до краја, јесте дело Духа Светога, мистичка у Духу Светоме реактивизација цеокупног дела Христовог, целог Домостроја спасења и преображења и обожења света. Зато je Света Литургија божанствена и обожујућа, благодатна радња, служба, заједница Духа Светога (2. Кор. 13,13), без Кога за нас нема ни Цркве, ни Христа, ни Бога. Отуда, Света Литургија није само наше људско дело, неки „колективни“, „конгрегацијски“ збор људи, или филантропска слога и сарадња здружених људи, него je она иаинска Богочовечанска Заједница Бога и Његовог народа, заједница Свете и Животворне Тројице и нас верника и службеника Њених, верних служитеља и саслужитеља Духа Светога.
      Света Литургија Цркве Православие јесте тријумфални факт, живо оваплоћење Христове победе над светом, али je она то само кроз тајну Смрти и Васкрсења Христовог, коју тајну Света Литургија стално мистириолошки, благодатно-реално понавља и продужује. Стога je и мукотрпни пут Цркве Православие кроз историју, у целини и у свакој парикији, у сваком свом обиталишту где се савршава Божанствена и тајанствена Служба ломљења Хлеба и пијења мистичке Чаше, био такође пут литургијски, пут крсноваскрсни, кроз тајну сталног доживљавања на себи Смрти и Васкрсења Христовог и сведочења о тој Смрти и Васкрсењу Богочовека. Зато je Света Литургија била одувек божанска колевка и крстионица Православља, из које су се рађала деца Цркве Христове, свети Мученици и Исповедници, Подвижници и Крстоносци праве Вере и правог Живота. Такође Света Литургија била и извор и трпеза хране и пића за сву верну децу Божију, за све истинске православце. Без Свете Литиргије нема нам живота ни спасења, и зато сваки наш посао и делатност, макар били и високо морални и филантропски, и друштвено корисни и напредни, итд., ако нису литургијски и литургиоцентрични, ипак на крају крајева не доносе коначне и крајње резултате, јер не донесе коначно спасење свету и човеку.
      Врло je характеристична чињеница да je стара Хришћанска Црква и наша Српска средњевековна Црква одлучно одбацила и осудила јереси месалијанску и богумилску, које су училе да је довољно бити добар хришћанин, побожан и молитвен за себе (додајмо томе, ако хоћете, и добротворан и друштвено користан), те да није онда потребно ићи у цркву, учествовати у Светој Литургији и причешћивати се. Ово, нажалост, и данас многи говоре и практикују (ако практикују а не изговарају се само), показујући тиме да уствари нису хришћани, него само обични „религиозни“ људи, слични припадницима других религиja, оних многобожачких и незнабожачких пре и после Господа Исуса Христа. Али, ако је довољно бити „добар хришћанин“, а не бити црквен („еклисиастикос“, како су говорили Свети Иринеј и други Св. Оци, насупрот јеретицима као ванцрквеним и нецрквеним људима), онда им није погребай Господ Христос, како би рекао Отац Јустин, јер je Христос на свет у телу дошао и у телу Цркве свагда остао, дошао и остао оваплоћен и утеловљен на сву вечност, то јест нераздељиво богочовечански сједињен са Црквом као Телом Својим, чега je Света Литургија пројава и манифестација. И не само манифестација, него и стварно присуство и партиципација, наше стварно учешће и заједничарење у тој јединственој Taj ни над тајнама која се зове Богочовек и Његово Тело.
      На крају, наша хришћанска православна вера није само наша лична вера, лично надахнуће, макар оно било и харизматичко, благодатно надахнуће, попут, на пример, неких харизматика, или чак пророка и светих људи, узетих самих за себе (таквих, на пример, има међу сектантима, мада уствари најчешће самозваних и самонадахнутих), него je и сама наша лично вера увек црквена реалност, саборни дар Христов Његовим = црквеним удовима. Отуда су православии богонадахнути Светитељи увек били и остајали потпуно црквени људи, саборно уткани у Тело Христово више него други чланови Цркве. Зато je онда њихов благодатни дар имао такву моћ и значај за целу Цркву. У томе je изузетни значај и улога Светих Отаца у Цркви Православној. Али, о овоме, мислим, није ни потребно посебно говорити нити то наглашавати, јер смо сви у томе сагласни. Оно што овим желим овде да нагласим то je: да смо у својем проповедању и катихизирању ми свештеници увек апостоли и посланици Цркве Христове, а не индивидуални посленици, послани од неког или самозвано мобилисани у име неког или нечег, у име неке идеје, или партије, или било кога или било чега у овом свету и од овога света. Ми смо органи Цркве, удови и чланови Тела Живога Христа, Духом Светим вођени и покретани на дело служења Еванђељу спасења. Органи смо Цркве Христове, не толико као организације колико као организма Богочовечанског. Света Литургија je управо и извор и пројава Цркве као организма, Духом Светим оживљаваног и надахњиваног. Да није Црква организам Богочовечански, и ми у њој као живе ћелије, живи удови заједнице и породице Јединородног Сина и Његове многе браће, она се не би као људска организација одржала, jep je све људско трошно и пропадљиво. А Света Црква je себе одржала и очувала само зато што je одржала као срце своје Свету Литургију своју. Ова истина и значи Парохију као живу литургијску заједницу и она je освоена база и извор катихизације и евангелизације православне.
       
       
       
×
×
  • Create New...