Jump to content
  1. Nebojš.a

    Nebojš.a

  2. Благовесник

    Благовесник

  3. Вилер Текс

    Вилер Текс

  4. Bokisd

    Bokisd

  5. obi-wan

    obi-wan

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са благословом и у присуству Епископа шумадијског г. Јована, 02. априла 2017. године одржано је четврто у циклусу Васкршњих предавања у Манастиру Дивостину. Предавање под насловом “Покајање у причи о оцу и два сина (Лк 15:11-32)” одржао је др Владан Таталовић, доцент на Катедри за Нови Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавача је представио протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, професор у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу.       Предавач је указао на важност литерарног контекста ове еванђелске приче за њен смисао и тумачење. Прича о расипном или блудном сину налази се у низу од три приче, иза прича о изгубљеној овци и изгубљеној драхми, а све три Христос назива једном причом која је одговор на укор фарисеја што са цариницима и грешницима једе и пије. У прве две је очигледно да је акценат на активности онога који нешто проналази и спасава. Но, тај низ нам говори да је и у трећој нагласак на спасавајућој љубави очевој. Покајање је двосмерни процес кретања од тачке када долазимо к себи до тачке када бивамо прихваћени. Човек отуђен од Бога не може у потпуности да схвати ни дубину ни ширину покајања. Онај ко почиње са преумљењем мора да буде прихваћен, загрљен, уведен у дом за трпезу да би могао да у потпуности прими промену. Кључни моменат који сина покреће ка оцу је сећање на радост у дому оца свога. Огромна очева жртва, истрчавање у сусрет сину и враћање у претходно достојанство значе спасавање сина, његово проналажење.   Димензије и синовљевог преступа и очеве жртве су разумљивије из познавања културолошког и социолошког контекста еванђелске приче. И једно и друго су били апсолутни скандал за традиционално патријархално јеврејско друштво. Млађи син тражи део имања које му припада и продаје га, што је метафора за прекид односа, заједнице. Отац удовољава жељи сина, што у светлу односа између Бога и човека значи поштовање слободе човека. У далекој земљи он се, гоњен глађу, одриче свог верског идентитета и традиције. Клање телета, жртвене животиње метафора је за Христову жртву.   Међутим, реакција старијег сина нам указује да је он у још већој опасности од оне у коју је запао млађи, а то је да он боравећи у дому очевом и испуњавајући све заповести његове, нема осећање односа, љубави, припадања дому, што га своди на ниво слуге. Отац и пред њега излази са истом љубављу, но пакао немања љубави и одбијање примања брата у дом, не да му да уђе на гозбу. То је Христов одговор фарисејима који га оптужују. Обојица синова су имали лажну представу о томе шта је дом и синовство. Професор је нагласио да је то метафора и за наш однос са Богом, подстиче нас на преиспитивање да ли нам је слобода деце Божије примарна у животу и да ли смо способни да прихватимо Божију љубав према људима око нас, указује нам на разлоге због којих неко долази у ситуацију да себе изгуби, на опасност свођења вере на вршење заповести.   Професор Таталовић је скренуо пажњу на тумачење ове приче од стране св. Григорија Паламе, који поступке два сина види као покрете у једном човеку, а које отац обједињује. Такође, нагласио је и да она доводи у питање слободу, схваћену као слободу од онога што нас спутава и предавање ономе што ми сматрамо за слободу. Христос доноси једну нову врсту слободе, слободу не избора, него слободу од избора, од тескобе избора, слободу предавања некоме у односу љубави. У ту нову слободу улази млађи син, она остаје и као позив старијем, а и свима нама.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Патријаршијски двор у Београду претходних пар дана стигле су стотине и стотине честитки упућених Српској Патријаршији, Светом Сабору и Синоду, васцелом српском православном раду, а наравно највише новоизабраном првојерарху најсветије Српске Православне Цркве, Архиепископу пећком Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Г. Г. Порфирију.

       
      Долгоденствије на престолу Светога Саве предстојатељу Српске Патријаршије пожелели су поглавари и великодостојници Православних Цркава, највиши представници Римокатоличке Цркве, Исламске верске заједнице и Јеврејске верске заједнице, појединих протестантских Цркава и деноминација, највиши представници власти Републике Србије, државници и значајне политичке личности из Европе и света. Светејши г. Порфирије је са највећом љубављу и пажњом прочитао честитке нашег православног народа из Србије, Српске, Црне Горе, Хрватске, Северне Македоније, али и из Европе, Северне и Јужне Америке и Аустралије.
      Овом приликом навешћемо само најзначајније поглаваре Православних аутокефалних и аутономних Цркава, верске високодостојнике и представнике држава и значајних институција. Честитке су упутили патријарси: цариградски г. Вартоломеј, александријски и све Африке г. Теодор, антиохијски и свег Истока г. Јован, московски и све Русије г. Кирил, бугарски г. Неофит, румунски г. Данило; затим архиепископи: кипарски г. Хризостом, атински и све Јеладе г. Јероним, тирански и све Албаније г. Анастасије; митрополити: варшавски и све Пољске г. Сава и Чешких земаља и Словачке г. Растислав, кијевски и све Украјине г. Онуфрије, амерички и канадски г. Тихон, амерички и њујоршки г. Иларион, предстојатељ Руске Православне Заграничне Цркве, Архиепископ хелсиншки и све Финске Лео.
      Поред наведених поглавара Православних Цркава Патријарху Порфирију избор и устоличење су честитали Митрополит волоколамски и председник Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије Иларион, Архиепископ канадски г. Сотирије, Архиепископ подољски и берлинско-немачки Московске Патријаршије Тихон, Митрополит камерунски Григорије, Митрополит неапољски Порфирије, представник Православне Цркве Кипра у европским институцијама, Митрополит лариски и тирнавоски Јероним, Митрополит крфски Нектарије, Митрополит аустријски Арсеније, Митрополит буеносајрески и јужноамерички Јосиф, Митрополит бориспољски и броварски Антоније, руководилац послова Украјинске Православне Цркве, Митрополит хантимантијски и сургитски Павле.
      Пристигле су и честитке игумана и настојатеља православних манастира са Свете Горе Атонске и васцелог православља; декана и ректора српских православних просветних завода, али и православних факултета и семинарија широм православне васељене; председника и часника српских црквених и црквено-школских општина из Отаџбине и расејања.
      Срдачне честитке Светејшем г.г. Порфирију су упутили Папа римски Фрања и други најзначајнији високодостојници Римокатоличке Цркве, међу њима Кардинал Курт Кох, председник Папског савета за унапређење јединства хришћана, Надбискуп Вићенцо Паља, председник Заједнице „Свети Еђидио“, надбискупи: загребачки кардинал Јосип Бозанић, врхбосански кардинал Винко Пуљић, београдски Станислав Хочевар, сплитско-макарски Марин Баришић, задарски Желимир Пуљић, коадјутор ријечки Мате Узинић, затим бискупи: пожешки Антун Шкворчевић, љубљански Станислав Зоре, Председник Словеначке бискупске конференције и многи протестантски бискупи и истакнуте вође хришћанског света у Европи и свету.
      Новоустоличеном предстојатељу Српске Патријаршије срдачне честитке су упутили и председница Републике Грчке Катерина Сакеларопулу, највиши представници власти Републике Србије, Републике Српске, чланови влада и народних скупштина: председник Републике Србије Александар Вучић, председница Владе Републике Србије Ана Брнабић, председавајући Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, председница Републике Српске Жељка Цвијановић, председник Владе Црне Горе др Здравко Кривокапић, председник Скупштине Црне Горе Алекса Бечић, председник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић, председавајући Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине др Никола Шпирић, председник Скупштине АП Војводине Иштван Пастор, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић, командант Гарде Војске Србије генерал-мајор Миломир Тодоровић, престолонаследник Александар Карађорђевић. Из влада Републике Србије и Репубике Српске честитке су упутили: потпредседница и министар рударства и енергетике проф. др Зорана Михајловић; потпредседница и министар културе и информисања Маја Гојковић, потпредседник и министар пољопривреде, шумарства и водопривреде Бранислав Недимовић, министар спољних послова Никола Селаковић, министар унутрашњих послова Александар Вулин, министар правде Маја Поповић, министар за иновације и технолошки развој др Ненад Поповић, министар за бригу о селу Милан Кркобабић, министар унутрашњих послова Републике Српске мр Драган Лукач, као и директор Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије Петар Петковић и др Владимир Рогановић, в.д. директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије, директор Републичког секретаријата за вере Републике Српске Драган Давидовић. Поред осталих честитке су упутили бројни народни посланици из Србије, Српске и Црне Горе, градоначелници Београда, Загреба, Новог Сада, Ниша и званичници других градова у Републици Србији и Српској Републици, председник Српског народног већа у Хрватској др Милорад Пуповац, као и предводници српског народа у Црној Гори: председник Нове српске демократије Андрија Мандић и председник Демократске народне партије Црне Горе Милан Кнежевић.
      Од чланова дипломатског кора новоизабраном Патријарху српском су честитали: Апостолски нунциј Лучиано Суриани; амбасадори: Руске Федерације Александар Боцан Харченко, Савезне Републике Немачке Томас Шиб, Демократске Народне Републике Алжира Абделхамид Чебчуб, Исламске Републике Иран Рашид Хасанпур, Републике Грчке Георгиос Дијакофотакис, Палестине Мохамед Набхан, Мјанмара Турен Тант Зин, Републике Кипра Димитриос Теофилакту, Израела Илан Мор; као и Представник UNICEF-а у Републици Србији Дејана Костадинова, Шеф делегације Европске Уније у Републици Србији Сем Фабрици, амбасадор Републике Србије у Републици Црној Гори др Владимир Божовић и амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији Мирослав Лазански.
      Стотине честитки свом патријарху и оцу, Његовој Светости г. Профирију, пристигле су од благочестивог српског народа са свих страна земаљског шара.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Иван Ивковић,
      Синови света сматрају да је расејаност нешкодљива, а свети оци сматрају да је она почетак свих зала.
      Човек предат расејаности има о свим предметима, и о најважнијим, веома слабо, потпуно површно мишљење.
      Расејан човек је обично непостојан: осећања његовог срца су лишена дубине и снаге, а стога непостојана и краткотрајна.
      Као што лептир прелеће са цветка на цветић, тако и расејани човек прелази од једног земаљског задовољства ка другом, од једног сујетног старања према другом.
      Расејан човек је далеко од љубави према ближњем: он равнодушно гледа на људску несрећу, и лако ставља на људе тешка бремена.
      Невоље силно делују на расејаног управо зато што их он не очекује. Он очекује једино радости.
      Ако је невоља велика, али брзо прође, расејани је брзо заборавља у буци којекаквих забава. Дуготрајна невоља га уништава.
      Расејаност сама кажњава онога ко јој се препусти: временом њему све постаје досадно, а онда се, управо зато што не стиче никаква поуздана знања и утиске, предаје мучном, бескрајном унинију.
      Толико и у свему штетна расејаност нарочито је штетна у делу Божијем, у делу спасења, јер оно захтева непрекидну и напрегнуту будност и пажњу.
      „Бдите и молите седа не паднете у напаст“ (Мт 26,41), говори Спаситељ својим ученицима. „Свима говорим: Стражите!“  (Mк 13,37) – објавио је Он целом хришћанству, па, дакле и нама – савременом.
      Ако водиш расејан живот онда ти својим животом директно противуречиш заповестима Господа Исуса Христа.
      Сви свети су брижно избегавали расејаност. Непрестано, или барем онолико колико су могли, усредсређивали су се у себе, пажљиво ослушкивали покрете ума и срца и усмеравали их ка заповести Јеванђеља.
      Навика стражења над собом штити од расејаности и усред бучне забаве која одасвуд пристиже. Усредсређен човек обитава у осами, сам са собом, усред мноштва људи.
      Осетивши опитно корист пажње и штету расејаности, један велики отац је рекао: „Без појачане будности над собом не може се успети ни у једној врлини.“ (Азбучни патерик и Незаборавна казивања, О ави Агатону, гл. 39)
      Безумно је провести кратки земаљски живот, нама дат да бисмо се припремили за вечност, једино у земаљским занимањима, у задовољавању ситним, небројеним, незадовољивим прохтевима и жељама, ветропирасто претрчавајући од једног чулног задовољства до другог, сећајући се, ретко и површно, неумитне, величанствене и уједно страшне вечности, а често и заборављајући на њу.
      Дела Божија – то је очигледно – треба изучавати и узимати са највећом побожношћу и пажњом; човек нема другог начина ни да их проучи ни да их позна.
      Велико дело Божије – стварање човека, и потом, након човековог пада, обновљење и искупљење – мора добро да познаје сваки хришћанин; без тог познавања он не може ни да зна ни да испуњава обавезе хришћанина. Познање великог дела Божијег не може се задобити у расејаности!
      Христове заповести нису дате само спољашњем човеку – оне су, и то највише, дате унутрашњем човеку: оне ће обухватити све човекове помисли и осећања, све његове најтананије побуде. Те заповести не можемо испуњавати без непрестане будности и дубоке усредсређености. Будност и пажња нису могући у расејаном животу.
      Ђаво и грех, то оруђе ђавола, једва приметно увлаче се у ум и срце. Човек мора да буде непрестано на стражи због својих невидљивих непријатеља. Како ће бити на тој стражи када је предат расејаности?
      Расејан човек је као дом без врата и брава: никакво благо не може бити сачувано у таквом дому; он је отворен за лопове, разбојнике и блуднице.
      Расејани живот, испуњен животним бригама, доноси човеку отежалост, баш као и преједање и пијанство (Лк 21, 34). Такав човек је залепљен за земљу, заузет само привременим и сујетним; служење Богу је за расејаног нешто потпуно страно; сама помисао на то служење за њега је бесмислена, пуна мрака, неподношљиво мучна.
      Усредсређени живот слаби дејство телесних осећања на човека, а изоштрава, јача, просвећује дејство душевних осећања. Расејани живот, супротно овоме, успављује дејство душевних осећања: он се храни непрестаним дејством телесних осећања.
      Узалудно расејани тврде да је расејани живот нешкодљив. Тиме они разоткривају злоћудност болести која их је захватила. Њихова болест је тако тешка, тако отупљује осећања душе да душа захваћена том болешћу чак и не осећа своје јадно стање.

      Људи који желе да се науче пажњи морају себи да забране сва бесплодна занимања.
      Извршавање приватних и друштвених обавеза не спада у расејаност: расејаност је увек повезана са лењошћу, или са тако бесадржајним занимањима која се са правом могу убројати у лењост.
      Користан посао, нарочито службени посао, незамислив без одговорности, не омета одржавање пажења на себе – он води ка таквој пажњи. Тим више воде ка пажњи манастирска послушања, извршена како доликује. Рад је преко потребан пут ка будности над собом, и тај пут су наложили свети оци свима који хоће да се науче пажњи на себе.
      Пажење на себе у дубокој осами доноси драгоцене духовне плодове, но за њега су способни једино људи зрелог духовног узраста, који су напредовали у подвигу побожности, који су најпре научили да пазе на делатни живот.
      У делатном животу људи помажу човеку да стиче пажњу, опомињу га на њена нарушавања. Потчињавање је најбоље средство за навикавање на пажњу: нико неће толико научити човека да пази на себе колико његов строги и разборити руководилац.
      У својим службеним пословима, међу људима, не дозвољавај себи да трошиш време у празнословљењу и збијању глупих шала; у кабинетским пословима забрани себи маштање: убрзо ће се изоштрити твоја савест, почеће да ти указује на свако скретање у расејаност као на нарушавање јеванђелског Закона, чак као на нарушавање разборитости. Амин.
      Свети Игњатије Брјанчанинов
      Светосавље
    • Од JESSY,
      Пандемија вируса корона је од Бога допопуштено искушење, које омогућава човеку да правилно погледа на свој живот и исправи га. То се наводи у посланици Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, упућеној организаторима и учесницима Свеукрајинског форума «Украјина 30. Вирус корона: изазови и одговори» 8. фебруара 2021. године.
      Према речима Предстојатеља Украјинске православне цркве, тема форума је веома важна и актуелна, јер се претње створене пандемијом тичу људског живота и здравља.
      «Брига о здрављу човека — душевном, а истовремено и телесном — била је, јесте и биће један од главних приоритета Цркве», каже се у посланици Његовог блаженства Митрополита Онуфрија.
      Предстоjатељ је истакао високу важност медицинске делатности која се заснива на cлужењу љубави, усмерене на спречавање и ублажавање људских патњи, и подсетио је на то да се на свакој Литургији Украјинска православна црква моли за крај разорног помора и за лекаре, коjе сносе главни терет превазилажења пандемије.
      Његово блаженство је нагласио да, настављајући борбу против инфекције вирусом корона, друштво мора схватити духовне узроке свега што се догодило. «Бог допушта искушења не за наше врлине, већ за наше грехе и позива нас да се боримо против греха покајањем. Данас свако од нас треба да погледа у себе и донесе праве закључке» — рекао је у поздраву Његово Блаженство Митрополит Онуфрије.
      Архипастир је убеђен да ово ново искушење «отрежњава и омогућава нам да правилније гледамо на живот, процењујемо га и исправно градимо будућност тако да је користан не само на земљи, већ и после, на Небу».
      https://mitropolija.com/2021/02/11/mitropolit-onufrije-o-pandemiji-ovo-iskusenje-pruza-priliku-da-ispravno-gledamo-na-svoj-zivot/
       
       
    • Од JESSY,
      Шта да учиним па да наслиједим живот вјечни?“, упитао је младић Христа. Господ му је одговорио: „Ако хоћеш“, вечни живот, „држи заповести“. Господ никога не спасава на силу, зато и говори: „ако хоћеш“, и није рекао „испуни“, јер човек, са својом повређеном природом, и није у стању да их све испуни, већ је рекао, „држи“, што значи, не губи их из вида, имај их свагда на уму и у свести и усаглашавај са њима соје мисли и дела. „Које заповести?“, пита младић Христа и као одговор чује: „не укради; не свједочи лажно, не чини прељубу, поштуј оца и матер: и љуби ближњег, као самога себе“.
      Да ли свакога од нас, хришћана, драга у Христу браћо и сестре, интересује питање: шта чинити да би смо добили живот вечни? Пут ка вечном животу почиње држањем Божијих заповести. Карактеристика човека који држи заповести јесте преданост Богу и простота срца. А тамо где је простота срца, тамо је и смирење, тамо је спознаја сопствене недостојности и жеља за духовним узрастањем. Смирени човек се никада не диви себи и не сумира своја добра дела.
      Није тако о себи мислио младић који је питао, зато и смело одговара Христу: „Све сам ово сачувао од младости своје“. Није рекао истину о себи самозадовољни младић. Не испитавши дубине свога срца, није приметио да није испунио главну заповест – заповест о љубави према ближњему, јер, када би љубио ближњега, као самог себе, он би без напора користио своје богатство да послужи несрећнима.
      Знао је Свевидећи Господ, да је младић био богат, зато је на питање: „шта ми још недостаје?“, рекао: „ако хоћеш да будеш савршен“, одлучи се на подвиг, „продај имање своје и раздај сиромасима“. „Ако хоћеш“, говори Господ. Не захтевам овај подвиг од свију, јер га не могу сви понети, али ти тражиш савршенство, тако да ето, изврши овај подвиг и „хајде за Мном“. И младић који је, како се чинило, био спреман да испуни заповест великог Учитеља, ћутећи „постаде жалостан“, јер „бјеше веома богат“.
      Ревнујући за спасење, преценио је себе, није познао себе, није приметио какву је власт над његовим бедним срцем задобила страст стицања. „Све ми је дозвољено, али ми све не користи; све ми је дозвољено, али нећу да што овлада мноме“, говори апостол Павле. А ево добри младић је испао роб страсти стицања.
      Али, нека свако погледа на себе: да нема у теби овога греха? Страст према стицању је „корен свих зала“ (1Тим. 6, 10), драга моја браћо и сестре. Није грех то што си ти добростојећи или богат, али види: немој бити пристрасан премо богатству, јер пристрашће према заради, према новцу, претвара се у болест душе. Страст према стицању ослепљује човека, чини да се нада сам на себе, да буде беспокојан, безосећајан до суровости, неспособан за духовни живот. Човек који има страст према стицању – остаје способан само за традиционалну веру, односно, може да сачува изглед (побожности), а вера и религија нису изглед, нису обред или традиција, већ живот. „Христос – живот наш“. „Видели смо нови Живот“, говоре апостоли, сведочећи о Исусу Христу.
      „Када се богатство умножава, не сједињујте срце са њим“, говори цар и пророк Давид. Данашње Јеванђеље нам указује на то како да започнемо наш пут ка горњем Јерусалиму – шта треба да избегавамо на том путу; и зове нас, лењиве и спотичуће се, у нови живот, у живот у Христу.
      Амин.
      https://manastirpodmaine.org/episkop-mitrofan-znosko-borovskinedelja-30-po-pedesetnici/
       
×
×
  • Креирај ново...